Andrej II
Vukašinova porodica bila je imućna, skladna i uzorna. Retko se viđao brak kakav je bio između njegovih roditelja. Venčali su se dosta mladi, kao da su u sve to uleteli neobavezno, pa se tek kasnije navikavali na ozbiljnost takve zajednice i odgovornosti koje je nosila.
Delovalo je da se u tome našlo dvoje ljudi koji bi van svoje veze bili idealni prijatelji, što su i postali po rođenju najstarijeg sina. Tada se već uveliko ona početna strast gasila, ali spona koja ih je i pored nje vezivala učinila je da nastave zajednički put, i nakon rođenja još jednog dobiju i trećeg sina, Vukašina.
Nisu bili od onih koji švrljaju. Smatrali su da je jedina opcija razvod ili nekakav dogovor o odvojenim aktivnostima. Ali je svaka opcija ostala na čekanju nekoliko godina. Majka je podizala sinove, i svom zvanju profesora se vratila tek kada je Vukašin porastao, a otac je neometano nastavio svoju lekarsku praksu, obezbeđujući porodicu da im nikada ništa ne nedostaje.
Sa sinovima su putovali, razgovarali i vaspitavali ih udruženim snagama. Znao se red, znala su se pravila. Vukašin se dugo ugledao na stariju braću i oca, a onda su krenula srednjoškolska mangupisanja, kada je upoznao i one drugačije vršnjake, sklone ekscesima, iz različitih staleža i različitih sredina.
Na vreme se okrenuo sportu, iako ga je privlačila neka razuzdanost i pomalo kršenje svih onih usvojenih pravila. Kao da je tek pod uticajem novih poznanstava preispitivao svoja uverenja i bajkovitost svog ušuškanog odrastanja. Imao je sve, pa je počelo da ga kopka kako bi bilo bez svega toga, šta li se to krije sa druge strane, kako bi bilo da postane neko drugi, bar na jedan dan.
Činilo mu se kao da ga je stakleno zvono predugo izolovalo od realnosti života. I istina je, u čitavoj ulici tokom detinjstva skoro da nije bilo dece njegovog uzrasta. Bila su tu samo braća, jedna uštogljena nešto starija devojčica iz komšiluka, i gomila razmažene dece njegovih tetaka i stričeva.
Kao da nije imao sa kime da se usporedi u nekim bitnim stvarima, a sa godinama je važnost tih stvari postajala sve veća. Tetke su govorile da je najlepši od tri brata, tata i stric su uvek isticali njegovu pamet i sportski talenat. I tako je on verovao samo onima koje je dobro poznavao. Bilo mu je potrebno da njihove tvrdnje sagleda i iz drugih uglova.
Osnovna škola je protekla je bez novina i problema. Srednja je bila na drugom kraju grada, a sa pubertetom su počeli prvi izlasci, avanture i opijanja. Alkohol je Vukašinu bio nešto sasvim novo i zanimljivo, kod njegovih se nije pilo niti su se ikada pijanke održavale i nije imao prilike sve to da vidi. Naišao je na zabranjenu igračku koja mu je odjednom postala dostupna, i dok su neki vršnjaci već bili iskusni ispijači piva, on se nalivao bez mere i nekoliko puta dušu ispovraćao u formiranju ispravnih navika pijanca.
Hteo je da se pokaže, da nekome nešto dokaže, ali nije znao ni šta, ni kome. Došle su prve višednevne ekskurzije, prve devojke. Pomalo se izgubio u njihovom obožavanju, i podsećale su ga na sve one tetke i komšinice koje su ga u nedogled hvalile i uzdizale. Drugovi su unapred znali da će ih devojke ostaviti čim ugledaju Vukašina.
Pored lepote imao je i taj šarm nezaštićenog kome treba pomoći. I trebala mu je pomoć, ali ne od njih. One su se za njega lepile kao i sve klinke, jedna drugoj prepričavale prve poljupce sa njim, zaljubljivale se redom u njega, a zatim ga ostavljale.
Nije imao ono nešto što ih gura dalje, što ih drži na lancu i pokreće, i brzo je ostajao sam. Bio je proglašen za glavnog frajera i srcolomca, a pod nametnutom maskom i dalje bio ono isto, neiskvareno, neiskusno dete.
Pokušavao je da se uklopi i nastavio da ređa svoje trofeje. Osvojene brojne utakmice i devojke. A kao da je to radio neki drugi Vukašin, onaj koji drugima robuje i rođen je da ih zadivljuje. Nije znao šta ga više guši i sputava- sva ta njihova očekivanja od njega ili tvrda čaura ponavljajućih iskustava koju ne ume da probije.
Nešto se unutar njega bunilo i želelo da sve prekine, a kako mu nije bio poznat uzrok toga, prosto je nastavio da prati pravila i da puno ne negoduje.
Svaka priča sa ortacima svodila se na isto, svaki miran razgovor sa porodicom potvrđivao sve veći nemir. Kada mu se najstariji brat oženio, Vukašinu se po prvi put učinilo da sebe ne vidi ni u čemu sličnom i to je počelo da ga brine. Da bi odagnao takve misli, srljao je sve dublje u nove avanture, alkoholisanje i eksperimente.
Prva ozbiljna veza bila mu je oko dvadesete. Devojka je karakterom bila slična njegovoj majci, i dugo su bili prijatelji. Vezao se za nju, sa njom putovao, ali je teže zadovoljavao njene seksualne apetite. Što je više navaljivala, to se u njemu budila do tada nepoznata zver, željna da samog sebe otkrije isprobavajući u seksu neke nove poze i vratolomije.
U početku je devojku to oduševljavalo, svršavala je kao luda u njegovim rukama dok je akrobatski okreće i strastveno probija sve njene otvore, a kada se Vukašin skoncentrisao isključivo na analni seks, to joj je postalo čudno i rešila je da ga ispita o tome pre nego što raskine.
„Vule, šta se to dešava? Ponekad kao da... zaboraviš da sam žena.“
„Kako?! Ma šta lupetaš jebote, eno ti ogledalo pa se potvrdi!“
„Znam ja ko sam, ali čini mi se da ti sebi nisi baš jasan...“
„Ma daj, nemoj da počinjemo s tim. Vidim šta planiraš, u redu je... Nećeš biti prva ni poslednja koja je..“
„Šta?! Ostavila te?“
„Neka idu dođavola... I ti sa njima ako hoćeš.“
„Otići ću, Vule. Ne radi se o tome. Imaš neki problem, čoveče.“
„A ti nemaš? Ti si savršena! Sve ti je jasno! Onda idi od mene, zašto si još tu i gubiš vreme?!“
„Hoću da ti pomognem, bar da popričamo..“
„Vau! Ovo još nisam čuo. Hajde izlazi sestro napolje...“
Izbacio ju je iz stana. Nije mogao na tu temu. Srećom, otišla je svojim putem i nikome nije pričala. Nikome ko ga zna. Mogao je da nastavi sa starim životom, da se sam dalje po svojoj želji uništava i bilo je nečeg čudno uzbudljivog u ovom preoblikovanju, kao da konačno preuzima kontrolu u svoje ruke, pa makar sebe pretvorio u pepeo.
Upisao je studije ekonomije na kojima je položio jedan ispit i odustao, govoreći da to ipak nije za njega. Roditelji su mu pronašli posao u firmi dobrog prijatelja, mada ni time nije bio posebno oduševljen. Iz vremena studija ostalo mu je poznanstvo sa Ognjenom, koji je isti fakultet završio u roku, što ga je podsećalo na sopstveni krah u toj sferi, ali je Ogi to nadomestio svojom dobronamernošću i čvrstim stavovima.
Ogi nije bio sklon alkoholisanju, što je pomalo iritiralo Vuleta, ali je više vukao na drugu stranu – nikako nije odolevao sitnim drogama. Tu su proradile Vuletove zdrave, sportske navike, i praktično su se zajedno spasili daljeg potonuća u slične poroke. Ostali su najbolji prijatelji, iako dosta različiti, uvek bi se savršeno dopunjavali.
Govorio je prijatelj Vuletu da bi trebalo da se skrasi, i na njegov nagovor Vule je pokušao da ostvari još nekoliko veza, a ni sam nije umeo u potpunosti da mu objasni zbog čega one pucaju i pre nego što ikuda krenu. Ognjen ga je upoznao sa jednom svojom poznanicom, koja je prva bila dovoljno uporna da iz Vukašina izvuče istinu, iako u nju sam još tada nije poverovao.
„Pobogu, šta se desilo sa Jelenom?!“, pitao ga je Ogi, razočaran u svoj izbor devojke za druga.
„Rekla mi je da sam peder.“
„Haha, svašta! A ona to zna da utvrdi?!“
„Ne znam, brate, možda je u pravu...“
„Ma daj, možda su one sve iste pa je do toga! Izvini što sam ti je nabacio, znam je sto godina pa sam mislio...“
„Nisi ti kriv, ni ona... Možda su iste prema meni, nemam pojma. Treba da budem sam.“
„Kako ti hoćeš, ali onda nemoj da mi zvocaš ‘Ej Ogi ti imaš s kim ovo, imaš s kim ono, a ja...’. Uvek kad te zovem negde s nama ti si rasparen pa zbog toga ostaješ kući! Dakle, ili ćeš ćutati i ići, ili mi nećeš više kukati!“
Ogi je bio brižan i pomalo brutalan sa ovim rešenjem. Ali drugo rešenje nije imao ni Vule.
Nastavio je da radi dok nije napustio i firmu koja mu je dosadila, a Ogi je već bio šef u jednoj bratskoj kompaniji. Uzalud ga je motivisao i bodrio, Vule se sve manje pronalazio u svemu tome i više nije imao nikakve planove.
Jedino u čemu je iole uživao bili su izlasci sa Ogijem na partiju bilijara i nekoliko pića vikendom kada bi ovaj bio slobodan. Ostale sportove je olako zanemario.
Roditelji su digli ruke od ubeđivanja deteta od dvadeset pet godina, starija braća su imala svoje poslove i brakove, a Vule je u kući živeo poput večitog kućnog ljubimca- imao je smeštaj i hranu, dovoljno novca za svoje potrebe jer porodica nikada nije oskudevala, iščekujući i dalje rođenje bar jedne njegove trajnije ambicije.
Ponekad mu se činilo da je zauvek ostao ono ušuškano voljeno dete, ali ga odavno niko ne ušuškava i jednom će morati da se trgne. Ako je ona Jelenina optužba i doprla do njegove glave, ostala je dugo omražena i titrala u zapećku mozga gde ju je odbacio da o takvom nečemu nikada ne razmišlja.
Jednom prilikom, komentarišući pornić sa trans ženom koji im je slobodoumni drugar poslao u zajedničku grupu, Ogi se zgrozio, a Vule uhvatio sebe kako je snimak odgledao nekoliko puta i kako ima neshvatljivu, iznenadnu reakciju interesovanja, a i erekcije.
U tom trenutku se sebe postideo još više, kao da je to bila jedna u nizu božijih kazni koje se po njemu ređaju otkako se rodio i protiv takvih nametnutih stvari sve manje je nalazio snage da se bori. Sve je nekako namešteno da me uništi – mislio je. Pazio je kako se pred Ogijem ponaša jer ne bi želeo da ga ikada izgubi zbog ovakvog afiniteta, a takve misli u sebi potisnuo je još mnogo dublje.
Prolazio je sa Ognjenom kroz njegove veze, odustavši od svojih. Ali Ogiju nije bio preterano potreban njegov savet u tome pa je i na tom polju Vule ostao beskoristan. Ognjen je bio prosečan tip sa velikim afinitetom prema ženama, znao je kako da ih osvoji i zadrži kraj sebe. Znao je da bez greške odabere devojku za sebe sa kojom će se u svemu poklapati, i Vule nije razumeo gde se takvo umeće izučava i kako se do njega dolazi. Njegov prijatelj je imao šta da ponudi, i najvažnije - umeo je to dobro da predstavi.
O istom je maštao i Vule, smatrajući da bi ga jedino to učinilo prihvaćenim i rešilo sve njegove apsurdne probleme.
Ali nisu mogli postati isti koliko god je to želeo. Čak ni dok su, istih godina, slično ležerno odeveni i u jednako dobrom raspoloženju sedeli na prvoj kafi u Andrejevom kafiću. Da su tog jutra izašli na bilo koje drugo mesto u gradu, Vule se možda nikada ne bi suočio sa svojim istinskim sklonostima.
Nakon Jelene, u Vuletov život došla je Andrea. Niotkuda, kao iz vedra neba, prelepa. Nije znao da su njene slike lažne i da se iza nje krije neki Andrej. Ali i kada je to saznao, Vuletu nije zasmetalo onako kako je to Andrej mislio. Naprotiv, vrlo ubrzo nakon tog šoka, počeo je da Andreja zamišlja u ženskim krpicama koje bi ga učinile dovoljno ženstvenim za njega.
Ponekad se plašio samog sebe i tolikog odstupanja od očekivanog mindset-a. Znao je da ga niko takvog ne bi prihvatio i nastavio da sve to u sebi žestoko negira.
„E, bio mi je juče u firmi onaj Nenin drug, što te zajebao za telefon!“, pomenuo je jednom Ogi, a Vule se odmah naježio kao da je optužen samom pomišlju na Andreja.
„Ma nije me zajebao, samo smo zamenili telefone...“
„Šta se tu uopšte desilo, nikad mi nisi objasnio? Koliko si bio ljut, mislio sam ko zna šta ti je uradio.“
„Ništa, samo me to iznerviralo, znaš da sam do nedavno bio zavisnik od telefona!“, brzo se iskobeljao.
A zaista je i ta adikcija uspešno prevaziđena. Jedva da je sa bilo kim i komunicirao. Bližila mu se trideseta, a i dalje ga ni Ogijeva ni bratova firma nisu zanimale, niti kakvo obučavanje za bilo koje drugo zaposlenje.
Dok su ostali ukućani bili okupirani obavezama, on ih je ispraćao i dočekivao, dok mu jednom nije postalo dosta. Pomislio je da će ili nešto preseći ili se pokupiti i otputovati negde na kraj sveta.
„Kakva je bila ono poruka jutros, šta si to odlučio?“, upita ga Ogi jedne subotnje večeri u kafani.
„Počinjem da radim, rešio sam.“
„E pa super, matori, neka si sam odlučio, ja sam uvideo da više nema smisla da te pritiskam pa sam odustao... A hoćeš kod mene? U početku će ti biti čudno ali ti brzo učiš pa ćeš...“
„Ma kakvi. Ne zanima me to, rekao sam ti.“
„Pa dobro, gde ćeš onda, planiraš sa bratom ili...? Jebiga malo smo matori za velike početke!“, smeši se Ogi u iščekivanju konačnog smirenja svog ludog prijatelja.
„U ponedeljak počinjem. U kafiću“, priznao mu je i oborio pogled.
„Šta počinješ?! Šta pričaš brate??“
„Počinjem da radim u kafiću, brate. Prvu smenu, prekosutra.“
„U kafiću ćeš da radiš, da konobarišeš? Jesi li ti normalan?! Malo si zakasnio sa time, to rade klinci za džeparac jebote...“
„Pa i ja ću tako, šta fali... Šta ti hoćeš više od mene?!“
Ogi je odustao i od čuđenja i od pitanja. Pojma nije imao da je već nekoliko dana pre toga Vule odlazio na isto mesto gde su nekada zajedno išli na jutarnju kafu, u stari kafić na centru, koji su odavno napustili i Nena i Andrej.
Prijalo mu je da tamo sedi satima i posmatra dok se gosti smenjuju, ispija poneko piće čekajući da prođe još jedan besmislen dan prošaran tek po kojom mišlju sličnom onima od nekada- šta bi bilo da je bio drugačiji, da je bio neko drugi i živeo suprotno od ovih načela, unapred zadatih, da se vodio samo svojom prirodom onako kako mu je to Andrej jednom pokazao.
Nešto u njemu ga je uzalud tražilo, više kao ideju nego realnu osobu. Tražilo ga uporno, potmulo, osujećeno, kao da ga je samom sebi zauvek zabranio.
Ali na tom mestu gde je jednom zastalo vreme, kao da se ponovo našao na onoj tački odakle je sve još moglo krenuti u nekom drugom smeru. Bio je svestan koliko je vremena prošlo, i često bi se samom sebi setno nasmejao dok sa te pozicije zamišlja scenarije koji se nikada nisu dogodili, i na tren bi poverovao da ga više ništa ne bi sprečilo da u ovim godinama takvu želju ostvari.
Ubrzo zatim osetio bi onu istu uvreženu krivicu i stid pri takvoj pomisli, vraćajući svaku jaku i svežu, tek rođenu želju, nazad u ponor svojih kajanja i neodlučnosti.
Prošlo je dva meseca od početka konobarisanja kada mu je prvi put i Ogi došao na kafu. Smejao se dugo zamišljen nad Vuletovim poslužavnikom sa kojim se ovaj vešto kretao po lokalu, sa senkom nekog osmeha koji do tada nije video.
Nikada Vule nije sebe mogao da zamisli kao poslovnog čoveka sa odelom i kravatom kakvi su bili njegovi rođaci, pa i sam Ogi. Nešto ga je opasno i dubinski iritiralo u toj krutoj i neudobnoj odeći, i uopšte zvaničnosti šefova, sastanaka, naređenja i projekata.
S druge strane, nije se video ni u životu sportiste, kao da bi i takav stil življenja i navika ubrzo od njega zahtevao sve više onoga što u njemu ne postoji.
Izgubljen kao i uvek negde na sredini, konobar Vule je Ognjenu sada izgledao kao neko koga po prvi put sreće, kao neki blesav tip koga godinama viđa a baš ništa o njemu sa sigurnošću ne zna, kao da ga uprkos deceniji prijateljstva uopšte ne poznaje.
Vule je zavoleo šarolikost ovog posla i mogućnost da upozna najraznovrsnije tipove ljudi kakve nije viđao za vreme svog pređašnjeg ograničenog života. Kao da mu se odjednom otvorio čitav spektar stvari koje su brižljivo od njega skrivane po jednoj od onih neobjašnjenih kazni. Kretao se uvek među istima i ovo mu je delovalo kao da je sada premešten u drugi grad, drugu državu. Uživao je u pričama starijih, dogodovštinama pijanaca, prepričavanjima slučajnih koji se zadese u gradu, srknu njegovu kafu i više ih nikad neće videti. Probudilo je sve to u njemu ono detinje uzbuđenje i životnu radost. Jebeni dream job! - nasmejao bi se sebi.
Konačno je mogao da neke svoje tvrdnje usporedi sa tuđima, čak oprečnima, da ih odmeri i odvaga detaljnije i kroz to sučeljavanje u neke svoje dubine se spusti s manje zazora. Roditelji su mu ovakvim izborom bili daleko zgroženiji od Ogija, ali nije mario, konačno se jutrom budio nasmejan.
Upoznao je i nekoliko devojaka, ali Vule više nije pokretao nikakvu priču sa njima, bio je sa svima jednak, ništa više od nasmejanog svačijeg frenda, i one bi ubrzo odustajale od čekanja. Nije se više mnogo trudio ni oko svog izgleda, kao da je želeo da oda utisak nekoga ko uopšte nije izašao iz kuće da ikada privuče bilo kakvog partnera, već da uslužuje mušterije, puni poslužavnik i samo u tome uživa. Kolegu sa kojim je delio smenu takav stav je iritirao do ludila.
Često bi puštao bradu koja mu prekriva pola lica, dok bi ostatak dobrim delom maskirala puštena duža kosa. Oblačio se ležerno, bez plana, bez mnogo detalja, a opet je njegova unutrašnja harizma, zajedno sa tim novim osmehom, privlačila ljude raznih profila da mu se otvore i da mu veruju baš kao onom lepom i veselom detetu koje je jednom davno bio.
Prijalo mu je sve to, i ostajao bi vikendom i posle svoje smene na piću sa novim prijateljima koje je stekao konobarišući, dok se i oni ne bi raspršili kućama, svojim porodicama ili devojkama. Tada bi zvao Ogija, koji je isto tako bio sa svojim društvom, a među njima dvojicom kao da više ništa nije bilo isto, nešto se promenilo i splasnulo sa Vuletovom odlukom da postane ovo što je sada.
Samo je hteo da bude svoj, pa kako bude, pa ipak ni tu sitnu ambiciju da konačno mrdne, niko nije podržavao. Ali ga to više nije brinulo, više u njemu nije bilo snage da udovoljava tuđem mišljenju.
Jedne nedelje u jutarnjoj smeni, kafić je bio skoro prazan kada je pogledao kroz prozor i ugledao Andreja. Onakvog kakav je bio, kakav je znao da odavno nije. Pratio je upornim pogledom mladića dok nije zamakao, a srce mu se uskomešalo tako da je uz čašu vode morao sesti za sto. Jedva se smirio.
Možda taj ni nije toliko ličio koliko je to Vule poželeo, iščekivao da svrati, da ga konačno pronađe, mora da ponekad svraća, pa jednom će se morati sresti. Ali su mnoga takva jutra prošla bez Andreja i dečka koji je ličio na njega.
Ostala je samo bolna čežnja i nemiran osećaj stalnog čekanja, manje primetnog kada je u gužvi, a tako jakog da ga nagriza u svakom trenu kada je misao slobodna. Nastupili su dani kada bi uradio sve samo da taj osećaj popusti i nestane.
„Vule, obući ćeš se lepo da odeš sa ocem i sredite one papire“, saopštila mu je majka za doručkom jednog od njegovih retkih slobodnih dana, a na pomen lepog oblačenja odmah mu je pao mrak na oči.
Setio se. Pominjala je to bar dve nedelje, ali je mislio da otac sam može obaviti prepisivanje imovine na sinove. Dvojica braća bila su zauzeta, a kako njegov posao niko od njih nije doživljavao ozbiljno, otac je već računao na to da će mu Vule pomoći u raznošenju i pribavljanju dokumentacije na nekoliko mesta u gradu. Sve se kod njih rešavalo na vreme, i otac nije hteo da se u slučaju njegove bolesti ili nemoći otimaju kome šta pripada, već da sve unapred bude izdeljeno na ravne časti i ona njihova sloga i sklad u svim okolnostima budu jednako održani.
„Ti ćeš ovo advokatu da odneseš“, pružio je sinu povezanu hrpu uredno složenih hartija kada su seli u auto, „a ja ću preostalo, nešto moram lično da obavim i potpišem.“
Za par minuta su se našli na centru grada gde je otac samo ovlaš bacio pogled na Vuletovu sada već dosta dugu kosu, bradu i poluizgužvanu košulju pod jaknom, a zatim mu pokazao pogledom da izađe.
Na prvom papiru bila je ispisana adresa advokatske kancelarije. Vule se nasmejao se kada je pročitao da mu je advokat imenjak. Već je smislio kako će posle obavljenog svratiti na pivo kod Marije jer radi prvu.
Pokucao je glasno kada je sekretarica otvorila vrata i uputila ga ka advokatovoj kancelariji. Nije bilo nikoga na čekanju i zakoračio je žurno, s papirima pred sobom kao da će ih tom drugom Vukašinu samo baciti na sto i istrčati napolje. Odvikao se od užih pantalona i sva odeća ga je neprijatno stezala.
Advokat je bio okrenut leđima, gledajući kroz veliki prozor pred sobom.
„Dobro jutro. Moj otac je bio kod Vas, Vi se znate, došao sam da Vam predam... samo..“
Dok se okretao, Vule se zaledio. Prepoznao je crne oči iz mnogih snova. Nasmejao se kao da će ga to probuditi, spuštajući pogled na ono ime na papiru.
„Vuki je na odmoru“, progovorio je Andrej, gledajući ga sneno kao da se i on tek razbudio.
Sasvim se promenio, bio je prvi Vuletov utisak. Raskrupnjao se, odmerava ga. Drugačiji je, nije više neki običan umiljati momčić. Nije onaj koji mu se dopadao i nije ni nalik na njegovu Andreu. Ne bi ovoga mogao ni da zamisli u ženskim krpicama.
„Dakle... Završio si svoj fakultet..“, izgovorio je Vule svoju misao nesvesno, tihim glasom, pazeći da mu ne zadrhti, sedajući na spremnu stolicu pre nego što se sruči od ovog šoka.
„Odavno... A ti? Šta ćeš ovde?“, brzo ga je upitao Andrej, raskopčavši jedno dugme na teget sakou, spremajući se da zauzme mesto sa suprotne strane.
Vule je osmotrio hladne bele zidove, pa hladan izraz okamenjen na licu nekadašnje ljubavi.
„Kao što rekoh... Otac je poslao... Sređujemo neke papire, a on treba, to jest... ‘Vuki’ treba da to sve overi..“
Obojica su se nasmejali kada je Vuletu laknulo.
„Nisam imao pojma da radiš ovde!!“, povikao je, oslobođen, kao da je to bilo nešto što Andrej nije znao.
Sav mu je čudan Andrej. Ojačao je. Kao da je i narastao. Trenira očigledno, ili se nekim sportom bavi. Deluje snažno, nabreklo. Samo mu je ono milo lice isto, crne oči sjaje istim sjajem.
„A šta ti radiš, gde si?“, pitao je Andrej kao da pita slučajnog poznanika, sipajući im dve čaše vode.
Vule je ćutao. Nije smeo da kaže gde radi.
„Imaš li... nekog vremena?“, prošaputao je, a očevi papiri su usporeno spušteni kraj ivice stola.
„Slabo, baš slabo..“, nervozno je Andrej prebrao ostalu dugmad.
„Neko piće da popijemo..?“
„Ne znam, Vule, ne bi trebalo...“
„Molim te!“
Andrej ga je pogledao kao poplašen, a još su strašnije bile Vuletove oči. One masline za kojima je lutao, sada ispunjene preklinjanjem mnogo većim nego reči koje je izgovorio.
„Posle posla, ako baš želiš...“
„Dobro. Čekam te u kafiću gde si radio. U tri?“
„Pa tako...“, Andrej je nemarno mahnuo rukom dok je ovaj ustajao prestravljen da ga dalje ne zadržava. Nešto mu je malo imponovalo u tome da sada on vodi igru.
Vule je javio ocu da su papiri predati i odjurio u kafić. Marija se začudila šta će tu tako rano, ostalo je dva sata do početka njegove smene.
„Danas možeš ranije kući, ja preuzimam!“, kriknuo je radosno i poljubio je. Žena se zbunila, ali je hitro pokupila stvari i ostavila ga da uživa u čemu god bilo to što ga je zaludelo tog jutra.
Poželeo je gužvu, ali je nije bilo. Poželeo je što više posla da okupira misli koje je zahvatio plamen. Ruke su mu letele svuda, nemirne, željne, da se uposle, radio je sve što nije bilo potrebno, lokal je bio čist a on je briskao, zbijao stolove, premeštao stolice. Sunuo jednu brzu rakijicu od koje mu je bilo još gore.
Vreme je prolazilo tako sporo, puštajući da sagleda svaki trenutak i svaki sat onih dana od pre osam godina. Odvajao je u tom sećanju one minute blaženstva od situacija u kojima je sve bio sam zasrao. Te slike svoje krivice bacao bi u zamišljenu korpu za otpatke, a zumirao u glavi samo Andrejeve poljupce i onu smotanu epizodu njihove prve intimnosti koju bi ponavljao u beskraj dok film ne izbledi i ostane samo topla jeza na svakom milimetru prekrivenom kožom.
Radovao se i plašio. A kada je došlo pola tri, smirio se kao pred operaciju. Kao pod iznenadnom anestezijom, ili kao da mu se bliži onaj nastup koji će mu zapečatiti sudbinu. Stigao je jedan od njegovih noćnih kafanskih prijatelja i baš tada se raspričao, primećujući da je Vule sasvim odsutan. Čekao je da ovaj što pre popije svoje piće i izađe.
U pola četiri se skroz skenjao. Ili uveliko kasni, ili mu je obećao da će doći čisto da ga ne odbije. Razmišlja o još jednoj rakijici, ali samo seda za šank pijuckajući kiselu, dok kolena cupkaju kao da će poleteti i probiti plafon. Ne može više da izdrži, zapada u fazu kada sebe mrzi zbog te jalove nade, srušio mu se svet. Ono jedino što je poželeo, samo jednu jedinu želju, niko nije mogao da mu ispuni. Izgleda da nije trebalo da se desi. Ni pre par sati, ni pre osam godina.
Nastavlja sa poslom, kada ulaze trojica visokih muškaraca, bučnih kao da su zakoračili na stadion. Od njih nije video četvrtog, iako je primetio da se vrata nisu odmah zatvorila. Po navici je pripremio četiri piva, okrećući se da ih odnese za sto u dnu kafića, znajući već gde ovakvi uglavnom sednu.
Za stolom na sredini sedeo je samo Andrej. Ostala trojica tamo gde je Vule predvideo.
„Biće mi to puno“, ozbiljno je konstatovao Andrej gledajući u četiri flaše na poslužavniku u Vuletovim rukama.
Vule je samo zatreptao, ponovo šokiran, i proneo tri flaše pokraj Andreja, ne gledajući ga.
Kada se vratio, Andrej ga je gledao sa kiselim osmehom.
„Dakle? Izvolite“, šalio se, stojeći poput uzornog konobara pred poštovanom mušterijom.
„Sedi ovde, Vukašine...“, Andrej je spustio pogled, a ovaj bez pogovora odložio poslužavnik.
Da, oči su bile iste. I te Vuletove sitne masline. Smeđa kosa ovako duža kao da je sadržala i riđe pramenove. Brada ga je činila starijim, i Andrej se zapitao šta li se sa njim dogodilo.
„Šta izvodiš ovde?“, mirno ga je upitao.
„Ja.. radim ovde, već dva meseca, znaš, eto Mariju si propustio, otišla je pre sat... Hajde da nešto ipak popijemo-“
„Nemam puno vremena, hteo sam da te ispoštujem i svratim.“
Vule je uzdahnuo odustajući. Klimnuo glavom sasvim usporeno kao kad ti lekar saopšti tešku dijagnozu. Zaćutao je. Ponekad bi ga pogledao letimično, kao da mu je i to zabranjeno.
„Ne dopada mi se ovo što radiš“, izustio je Andrej posle kraće tišine, paleći cigaretu. Vule je dohvatio onu četvrtu flašu sa šanka.
„Ne dopada se nikome. Ali jebe se meni! Već dugo mi je apsolutno nebitno da se ikom dopadnem!“, nagnuo je pivo iz flaše, gledajući prkosno u spokojne crne oči.
„Vidim...“, prokomentarisao je Andrej, dok mu je pogled prelazio po Vuletovoj bradi i izgužvanoj odeći koju je jedva pronašao tog jutra u ormaru po nagovoru oca.
„Kao da smo se zamenili čoveče! Ti sad sav ispeglan i ozbiljan, gospodin... A ja, haha...“
„S tim što ja nikad nisam bio neozbiljan, Vukašine“, zaključio je Andrej, malo se nagnuvši preko stola ka njemu.
„Istina. Ja sam... Ja sam sjebao sve, znam šta hoćeš da kažeš-“
„Ne, ne. Nisam ovde da bismo pričali o tome-“
„Nego?? O čemu bismo drugom ti i ja pričali, a?“, Vuletov ton se pojačavao kao da je popio već peto pivo.
„O onome što stane u trajanje ove cigarete, Vule...“
„Aha, znači žuriš...“
„Nisam se samo ja promenio, ceo život je... Imam klinca od jedanaest meseci kući, pa...“
Vule je zažmurio. Kako mu to nije prošlo kroz glavu. Postao je gospodin i porodičan čovek, nekako to uvek ide zajedno. Postao suprug, otac... Njegov Andrej, njegova Andrea. Ne, nemoguće! Pa ipak, izrečeno. Tako mi i treba, pomišlja u roju zavađenih misli.
Masline su se umanjile kao da ih je progrizla alkoholna kiselina. Cigareta je bila ugašena, a Andrej je sa blagim osmehom umesto pozdrava nestao iz kafića.
Otpisao je Vule po ko zna koji put i sebe i njega. Radio do kasno, sa pola snage i života u venama. Popušio dve kutije cigareta i oko osam sasuo onu rakijicu koju nije trebalo. Odvukao se kao prepariran pas svojoj kući prepunoj ljudi, a na celom svetu više nije imao nikoga.
Čuo je da je Andrej u ime advokata-imenjaka završio šta je trebalo i poslao papire na njihovu adresu.
„Nikad nisu bili ovako ažurni! E pa dobro, deco moja, sve je sređeno“, odahnuo je zadovoljno otac. Kako za koga, pomislio je Vule.
Nije mu trebao deo kuće. Ništa i niko. Sada još manje. Jedva je i radio, počeo je da prezire kafić i onaj sto na sredini, baš kao Andrej nekada. Po nekoj karmi se pretvaram u ono što je on bio!- u ludilu je umišljao Vule. Hteo nekako da mu se iskupi, nadoknadi. A više od svega da ponove ono od nekada. Da prodube, pa šta bude. Nije mu se odustajalo, ni zbog čega. Ali snage je pronalazio na kašičice, bio je manji od zrna peska, kretao se prostorom kao nekakav zanemarljiv oblik života.
Uzeo je slobodan dan, što je Mariju začudilo, ali ga nije ispitivala. Dremao je čekajući na višu silu da reši bar nešto u njegovom životu, kada je predveče stigla Marijina poruka.
„Andrej je bio. Pre nego što sam dohvatila telefon salio kafu i otišao.“
Aha, znači dolazi. Doći će opet. Viša sila ga je ipak čula. Vratio se na posao, gledajući svakog dana u to vreme kroz staklo, ne bi li ga ugledao. Ali ga nije bilo. Kao da je tada samo slučajno iz navike svratio.
Prošlo je mesec dana kada mu je Marija javila za Andrejev drugi dolazak, tačno pred početak njene smene kada su se skoro sudarili na vratima dok je žurio da izađe. Možda je dolazio i ranije, pomislio je Vule, svraćao ponekad i pre njegovog zaposlenja. Nije mogao da zna. A nije mogao ni da spava ni da funkcioniše kako treba.
Otišao je jednog prolećnog dana do advokatske kancelarije, zatekavši tamo starijeg gospodina, svog imenjaka. Upitao je za advokata koji tu radi, rekavši da su stari prijatelji, i Vuki mu je brzo dao njegovu adresu.
Ali kako da se kod njega pojavi? Dugo je obilazio taj deo grada, zgradu, dvorište. Zagledao spisak stanara, prepoznao prezime. Pogađao koji je Andrejev prozor i koga li će na njemu ugledati ako bude dovoljno dugo gledao.
Seo je na klupu u malenom dvorištu, a oko njega su bile većinom majke sa malom decom. Pitao se koja li je od njih Andrejeva izabranica i majka njegovog sinčića, a neopisiva gorčina i krivica popele su mu se skroz do grla i bilo je teško disati. Kako su se veseli dečiji glasovi pojačavali, u njegovoj glavi sve je brujalo, telom mu je strujala napetost, znao je da je na pogrešnom mestu i rešio da lek potraži u kafani.
Dok je napuštao dvorište, zašavši među zgrade, začuo je tihi povik.
„Video sam te iz stana...“, rekao mu je tiho Andrej bližeći se sa zapaljenom cigaretom. „Pratiš me?“
„Ne pratim te, tražim te... Andrej... Ja ne mogu više brate. Ubij me, odseli se, nemoj da-“, zastao je, zatvorio usne kao da je logičan kraj rečenice.
Andrej je ugasio cigaretu, otključavši auto kraj kog je zastao. Ušavši, dobacio je pogledom da mu se pridruži, a Vule je brzo uskočio.
Gledao ga je dugo, raščupan i zadihan, spokojan što je konačno pored njega. Poželeo je da može da zaključa auto da mu vozač ne pobegne. Sedeli su mirno, a jedina vožnja dešavala se u Vuletovoj glavi i nervoznim mislima.
Osećao je njegov parfem, blag a prepoznatljivo muški, pomalo zavodljiv. Bio je zaveden mnogo jačim opijatom od parfema, i to odavno. Prepoznajući u tragovima nekadašnji izgled Andrejevih ruku, prelazio je potištenim pogledom preko burme na prstu, spuštajući ga niz Andrejeve noge u elegantnim pantalonama, pa podižući na besprekoran sako sličan onome iz kancelarije.
Andrej je ostao zagledan neodređeno u usku prazninu između svoje desne i Vuletove leve noge. A onda mu se odjednom na tu nogu spustila Vuletova ruka, sletela kao nekontrolisana. Istom brzinom Andrej ju je sklonio, pogledavši s prekorom u njegove oči, pa okolinu auta.
„Ne možemo pobeći od ovoga, Andrej, uzalud je“, savio je Vule nemirne ruke na prsa. „Znam da dolaziš u kafić i da-“
„Dolazio sam i ranije, i pre nego što si rešio da glumiš konobara tamo.“
„Andrej...“, gledao ga je moleći da ga pogleda.
Andrej kao da nije smeo, jer bi taj pogled presudio i sve bi otišlo u nepovrat.
„Ne voliš je, što se zavaravaš? Imao si toliko momaka... Čemu ovo? Otkud odjednom?!“, posmatrao je burmu na nepomičnom prstu kao da će je očima otkinuti s njega.
„Ti baš znaš kako se voli... I nije odjednom, zabavljali smo se, kratko, ali je pravi prijatelj, moja Ana, divna je zaista i kao žena, i kao osoba“, tek sada ga je pogledao, mrzeći u ovom trenu svoju prošlost iz dna duše.
„Ne zanima me kakva je, nemam želju da je vidim. Tvom detetu želim sve najbolje, podrazumeva se. A tebe želim, Andrej, želim te i to neće prestati“, izvio je glavu ka njemu, ali je ovaj ustuknuo i uspravio se na sedištu, sklanjajući pogled.
„Ne bi ni do toga došlo da nisi svratio u kancelariju. Jebote... Sereš čim zineš! Nimalo se nisi promenio.“
Vuleta je ovo iznerviralo. Izašao je iz auta, ne bi li ga ovaj pozvao nazad, ali je Andrej pokrenuo vozilo, isparkirao se iz reda automobila i dodao gas ne pogledavši ga. Večiti lov i borba ega postajali su zamorni, ali ista privlačnost od pre skoro decenije nije jenjavala i pravila je sada od njih marionete koje se namirišu sa kilometra a magnetski odbijaju snagom stečenih ožiljaka.
Svakim danom je Vule iznova donosio istu odluku da će to bataliti. Prestaće da ga traži. A onda bi u predvečerje ponovo lutao, nagomilavajući krivicu na duši i alkohol u utrobi. Svakim drugim danom čuo bi da je Andrej navratio kada on ne radi, kao da je znao kada da ga izbegava ili na takav način zajebava i zavodi kako bi mu se osvetio za onu davnu ranu.
Nešto ga je pokrenulo da ode do kraja. Da ga zaista prati i posmatra. Koristio je to što zna adresu i satima se šunjao oko zgrade u sumrak, odeven u tamnu odeću, zabrađen, duge kose koja izviruje iz kapuljače. Svesnim delom sebe mrzeo je što to radi, ali zombi u kojeg se pretvorio imao je samo jednu misiju.
Premoren, jedne večeri je i promrzao od šetnje i čekanja da ga makar vidi, a onda seo na hladnu klupu u onom delu dvorišta sa spravama za dečiju igru. Začuo je glas deteta, ali ga nije video. Ustao je brzo i prišunjao se grmu iza koga je mogao jasno da vidi.
Andrej je nosio sina u rukama, cupkajući ga da se umiri dok je plakao i meškoljio se. U kola je ulazila lepo odevena žena čiji govor je čuo kao da je pored njega.
„Javiću ti se ujutru, ne brini. Neću dugo, ali neka bude sa mnom, taman da odmoriš“, rekla je Andreju, preuzimajući dete u naručje. Video je i njen nežan poljubac kada je pao na Andrejev obraz.
Gde li se odvozi uveče sa detetom. Da se nisu posvađali, pa je samo lažno ovako uviđavna? Žene se često ponašaju obrnuto od onoga kako se osećaju. Svakako reče da je neće biti bar do jutra. I nije ga poljubila u usta, gotovo je s njima! Kada je primetio da se odvezla, žurno je dograbio vrata za Andrejem pre nego što su se zatvorila.
Andrej se nije osvrtao, vodeći Vuleta nesvesno u svoj stan.
„Lepo sam rekao da je ne voliš!!!“, zakreštao je Vule iza njega, raščupan, polupijan i poluživ.
„Jebote!! Uplašio si me!“, dreknuo je Andrej kao da će ga udariti, jedva postajući svestan situacije.
„Ne moraš da pitaš, da- špijuniram te. I smrzo sam se kao govno, Andrea! Ne mogu više da trpim ovo, puštaj me unutra!“
Andrej je samo besno odškrinuo vrata, zabezeknut ovakvom direktnošću. Vule je upao kao krvožedna zver, šutnuvši nogom vrata iza sebe. Potom je zastao. Noge su se ukočile. Nije smeo dalje, da se na njega baci, da ga zagrli, da ga obori. Morao je bar neko vreme civilizovano. Polako je izuo patike i zakoračio u Andrejevu porodičnu dnevnu sobu.
Andrej je dograbio dve limenke piva iz frižidera, pružajući jednu Vuletu koji je odmah otvorio i nagnuo kao da mu je poslednja. Niz riđu bradu su mu se slivale brze zlatne kapi. Vule ga je posmatrao onako sneno kao kad se probudi.
„Kad se vraća gospođa, nisam dobro čuo?!“, upitao je, sedavši na topli deo troseda koji je pre nekoliko minuta zauzimala Anina zadnjica.
„Ne znam, sutra“, odbrusio je Andrej nezainteresovano, spustivši se kraj Vuletovih stopala. Gledao je kroz ekran uključenog televizora na kome se emitovao dečiji crtać. „Ne volim više ni sebe, je li te to čini srećnim?!“, pogledao ga je prodorno, a Vule je približio hladna stopala uz Andrejev bok da se zagreje.
Sve više ga je gurkao da se udobnije namesti, iskrivio se kao da hoda po njemu ležećki.
„A jebote... Koji trip, ušao mi stranac u kuću čim mi je žena izašla, i legao mi na trosed. Kao u filmu, nego bi te poželeo, znaš, da mu ovako baneš i ispuniš sve fantazije!“, otimao se Andrej dok su ga golicala nemirna stopala.
„Nisam ja tebi stranac...“, smejao se Vule napokon zagrejan. „A koje su ti fantazije, da razmotrimo predloge?“
„Recimo... da odmah ustaneš i nestaneš odavde, ali to mi sigurno nećeš ispuniti!“, odgovorio je Andrej mirno, vraćajući se crtaću.
„Nema ništa od toga, dušo, ne idem nikuda“, sklupčao se tako da su mu kolena visila sa troseda, a zadnjica se isturila u pokušaju da oba stopala nasloni na Andreja. „Kad si bre postao tako hladan?! Od braka, kontam! Ajde opusti se malo...“, trljao ga je stopalima, primećujući da Andrej biva od toga razjaren, ali nije prestajao. Podneo bi sada i žestoke batine od njega, i prijalo bi mu sve, samo da oseti njegov dodir na sebi.
(2b cntnd...)
Prvi deo priče https://www.klubzaodrasle.com/blogs/view/11881/andrej
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 30 Jun, 2024
- 3934 pregleda
O, pa hvala, znam da je malo spora, tako mi došlo
Daleko smo od kraja hehe. Mene je inspirisala jedna stvarna priča, sa drugačijim tokom, ali ne mogu da se otmem potrebi za izgradnjom najpre te precizne atmosfere oko nje, što su moji dugi uvodi za koje nalazite strpljenje. U tome je ono što se može nazvati mojim pečatom i doprinosom da se "čuje glas koji se ređe sluša". Sasha neizmerno mi je drago zbog tih reci 
Hvala na svakoj, i porukama onih koji glasiće štede. Veliki pozdrav za sve 
Ja nalazim ozbiljnu tenziju u ovom mirnom rasplitanju,ovo je neko zatisje pred buru! Citao sam satima i uzivao,da ti en ponavljam tvoje price su gimnastika za misli, uvek bar tiho poskakivanje u gacama, ponekad ceo rusvaj. za dusu melem cesto, bascesto mi ulepsaju dan, ugodjaj za ceo organizam.
Prvi deo je najbolja priča na sajtu, a druga me rastužila. Očekivao sam u nastavku ostvarenje lepe ljubavne priče, pune strasti, a iznedrio si tugu za koju znaju samo oni koji su nekad iskreno voleli. Završni deo liči mi na uvod u tragičan kraj kao kod Romea i Julije. Ozbiljan si pisac Basi.
Odvojio sam vreme i procitao i 1.deo. Secam se jedne tvoje jako dobre strejt price, ostae sam preskakao zbog kategorije i vidim da nije trebalo. Stil je poseban,pismenost sto jako cenim na posebnom nivou isto, malo je reci da sam odusevljen tvojim pisanjem i totalno je nevayno da li su ljudi ovde da citaju prema sex.orjentaciji,jedan sam dokaz da me je ova prica drzala paznju kao epizode serije kad gledam. Tvoj novi fan!Hvala na lepoj privi i emociji ko sa velikog platna, veliko BRAVO
Koji naboj bez pomena k**** a tu je sve,u vazduhu...Daj treci deo pre januara al kad te molim!
Konacno!!!!!!!!