Gospodin M: Vilhelminin pad u ushićenje
Jedna priča nastala udruženim snagama, nadam se da će vam se dopasti.
*************
Svršeno je. I neka je! I tako više ne mogu da trpim njihove reči, njihove krike, bolje mi je samoj daleko od varoši. A u nju se nikad neću vratiti. Kako li ću živeti, šta ću jesti, gde spavati?! Teren mi nije nepoznat, ali ipak noć... Noć će me teška progutati golu i bosu za samo par sati, prognanu ravno u njenu crnu čeljust. Biće mi to bitno sutra, danas nije! Verujem da će me on spasiti, moj divni gospodin, čvrsto verujem jer obećao je. Pojaviće se u najlepšem trenu pred gubitak nade, kao i uvek.
Rekli su ako odem da se više ne vratim. Devojčica sam još, a oni pregrubi. Moja mati pod vlašću oca kao jedna od njegovih koza! Prezirem njenu poslušnost. Prezirem njegovu okrutnost. Moja sestra i braća ponizni su Hrišćani, mladi učenici Gospodnji, klanjaju se u crkvi isklesanom svecu sa krunom od veštačkog trnja. Otac je naredio koliko puta da se ispovedim. Ali ja ne vidim greh kao oni! Imam pravo da ga odaberem, niko mi neće zabraniti, niko stradati od moje volje. Sa mojim gospodinom cvetaće meni najlepše ruže.
Pristala sam da odem, jer ne umem da im objasnim. Znam svoju kaznu, a ne mogu da ga ne želim. Gospodin me voli, osećam, kada me zagrli na grudi svoje zaspim kao jagnje. Kosu mi nežno prstima miluje, dok mu snevam na dlanovima, i nikada, zaista nikada ne bi me izdao, poslužio se mnome za kratku zabavu pa me ostavio. Čvrsto verujem jer znam, oseti se u njegovom dragom, mekanom poljupcu svaki put. Do večnosti bih čekala da svoje velike dlanove položi na moje lice i ugreje me kao ove noći kada me hladnoća polako pokriva. Trošna mi je obuća, ali rekao je da će mi darovati sjajne cipelice u kojima neću gaziti preko ovih brda, već po njegovoj pozlaćenoj palati.
Plaše me zmije, čak i one vodene, bezazlene, a odlučila sam da neko vreme živim sa njima, čekajući novi, blistav dan. Morala sam da prekinem. Ja hoću svoj život, ne onaj koji su oni planirali da živim. Cena je previsoka, svi bi rekli. Ali ja ne prezam, meni je moja strast svetinja veća od njihovih, slepo je pratim. Videla sam bratov pogled i pogled oca na moja ramena pod dolazećim teretom, kako se raduju mojoj nesreći. Što moje telo neće roditi još jednog vernog podanika, što ako ikoga rodi biće to šumski ratnik ogrezao u krv njihovih potomaka, mojih tada već dalekih rođaka! Dali su mi život, ali mrzim ih. Nisu smeli da mi ga oduzmu. Hteli su da me odvrate od mog gospodina. Pronašli mi divnu priliku, divnog mladića, ništa mu ne fali. Ali ga moje srce neće i boli me da mu to kažem.
Ime mu je Jagor i u očima mu ljubav vidim. Sve bi mi dao, a i uzeo, pogled mu je onaj isti, kojim mladu ženu priželjkuje uporni udvarač, da mu padne u naručje, a on joj vešto zadigne haljinu. Stajali smo kraj reke kada mi se približio baš jutros, a pod stomakom kao da mu je uspravljen bodež ležao, tako me je opekao svom silinom stišćući me, uplašilo me je, šta to u njemu budim,još smo za to premladi, naročito on. Mladić treba da je mnogo stariji, kao moj gospodin, jer jedno je majka u pravu – njima treba više da sazru! Klipan je još, ne zna sebe obuzdati, ne zna mi kao gospodin prići. Moja će goruća školjka poput bakljom osvetljene dvorane u sebe primiti samo dragocen biser, i nijedan drugi.
Jagor neće ni da čuje da ga ostavim. I ovog trena veruje da sam samo u šetnju otišla. Pitam se šta sa svojim bodežom radi, gladi li ga kada je sam, i poželim da ga vidim, tu mušku stvar, videću ga sigurno jednog dana kod gospodina, nije gospodin manje muškarac što je samo tako fin prema meni, toliko znam! Muči me ponekad kako li mu izgleda. Da li je kod mladića u njegovim godinama već obiman ili će tek biti. Samu sebe prekorevam zbog želje i zbog neiskustva. Nespremna sam, nisam probala ni sa Jagorom koji mi se stalno nudi. Pevao bi on pesmu radosti da mu u krilo sednem, a ja znam zašto, pa to odbijam. Pa ipak biću nevina za gospodina, a to je najvažnije!
Bledo lice Jagorovo mu je pucalo od vatre kada su se drugi prosci kod oca zaleteli, a on bio baš prispeo da me poseti. Otac začudo nije bio grub prema njima, i bili su naočiti, pogledala sam u svakog i postidela se kako prava devojka mora, a ovaj moj se kao bik razbesneo, tiho i smešno, da se ne oda! Otac je to mirno gledao, svi su mu bili isti, nijednom me ne bi dao, najbolje je dok sam u kući, verno njima služim i u crkvu odlazim.
A moja mašta ka gospodinu leti! Gledam kroz Jagorove oči, čekam da nekuda ispari. Ali još je tu, privlači moje ruke sebi i ljubi ih. Ne mogu još dugo da izdržim. Ježim se od vlažnog traga njegovih usana na mojoj koži. Šta će ti biti da samo malo provučem ruku... dole? Pita, ruka mu na mom karneru, lice belo mu je u plamenu, njegov bodež ispod odeće i sama vidim kako mu se podiže, sklanjam ruke da mu ni vrh ne dotaknem. Nemoj... Nemoj, vrisnuću! Plaši se mog oca, da me nikada neće dobiti ako mu šta zgreši. A ja bih volela, neka mi oprosti Bog ako sam njegova odlutala kćer... volela bih da se malo muči za to, da oseti bol kako ga ja osećam svakog dana bez gospodina.
Naivan je kao dečak, zanosi se kojekakvim umetnostima. A niko u familiji nije mu bio od talenta, sve propalice i pijanci. Uredno piše, govorio je učitelj u varoši, ume i slikati. Ja od toga nemam baš ništa, pa ni kad je hteo da me uči, i pisma mi slao da čitam o njegovim buncanjima ljubavnim, bilo mi je kao nametnuto, izgledalo da me kupuje nečim, ostali dečaci ili su se stideli ili me otvoreno poljubili u obraz kad niko ne vidi. Bar su to umeli. A on, Jagor, poeziju da piše! Samo nešto van sveta, razmišlja on o kosmosu! Uvek je kontra od svih, obiće mu se o glavu. A bolje ja o tom da ćutim...
Sažalim se kad me gleda milo i sve bi založio da uđe ispod haljine. Gladi mi nogicu mirno, sa strpljenjem, ruka mu počiva na mom zglobu, gleda me smerno, tek malko pomiluje, a sam se uspinje, kao da ga trnci stežu, nije mu lako u tom položaju, steže ga i prignječi rukom jako kad ne gledam, kao da smanjuje sebi otok tim pritiskom na svoju nabreklost. Hteo bi kaže da mi prvi bude, to je posebna čast. Ne sluti da se gospodinu spremam. Noć je sve bliže, od jednog sam pobegla, a drugoga nema, šta radim ovde? Čekam njegovu toplinu da me obavije, da više ne zebem.
Kada dođe to vreme, za mene će biti najveća svečanost, najuzvišenija radost, da gospodinu pripadnem. Jagoru zlo ne želim, naći će on finu seljančicu da joj čita stihove, a ona da se postodušna smeši i rađa mu decu svetle kosice kao anđele. Moja stvar još je netaknuta, i ne znam kako će biti, nisam najhrabrija od devojaka, a ne bi ostale ni pokušale što ja, govorile su sve o meni loše, kako Hrišćanka ne sme obraz tako da uprlja, da se da prvome koji joj posveti pažnju. One ne poznaju pažnju gospodinovu i njegovu milost! Ne znaju da se čuvam samo za njega, još uvek, od našeg prvog susteta... Nije me još ni on uzeo, iako sam užarena kao odbegla žeravica za njim, tečem kao brzi potok u njegove ruke, željna svega što ne znam i što će me on naučiti svojom nežnošću koju sam već osetila, snagu i izgled diva, a oči tople, pune tajni.
Moj Jagore, da znaš gde sam sada. Spremam se. Koga lažem, ko zna šta se meni sprema! Prolazi me strah od ove noći koja pada. Nazad bih u tvoj zagrljaj, ali nema povratka. I ne treba mi! Sebe lažem, neću ti se vratiti! Haljinu će moju samo gospodin od danas podići, noge moje samo on pomilovati. I sve što ti nisam dala, neću ti nikada dati. Sve je njegovo, Jagore moj, i pre nego što smo se sreli. Videla sam u tebi tugu, oči su tvoje naslutile. Ne budi tužan zbog mene. Sa njim će meni reke radosti poteći. Jer on je radost moja i neka mi sve uzme, sve je već njegovo.
On će kose rasplitati moje. Kao vodu me na sred dlana nežno ljuljati, čuvaće me. Nećemo zemaljskim jezikom govoriti, ni stihom, same će ruke sve reći, grliti, usne njegove medene spuštaće se niz moje telo kao konačni blagoslov. Oreol će mi novi staviti, nevinost će moju obnoviti. Time što će me uzeti novi život će mi dati. Jer obećao je i ja to čvrsto verujem i znam. Jeza me umara, još uvek mi ne dolazi. Ali stići će, osećam. Ja ovaj teren znam, mi smo se sastajali tu. Podario je gospodin meni deo sebe tu, i obećanje svoje da sam mu jedina. Blagom svojim nazvao me je.
Čekaću ga spremna, jer on je iznad svih vas. Vaša je lažna vera bez hrabrosti. I dobro je što ste me oterali, i sama bih otišla. Došla bih baš tu, da mi stena jastuk bude. Tu gde trave mirišu na njega dok ga čekam, ja muku ne osećam. Ljubav me gospodinova drži i vuče, utehu mi pruža. Njegovo će telo biti meni udobna postelja. Kuda god me odvede ja ću srećna biti, ne tugujte zbog mene. Ja nisam bila za vaš svet i sa svojim čovekom ću sasvim novi stvoriti.
Link za nastavak priče:
https://www.klubzaodrasle.com/blogs/view/12433/gospodin-m-jagorova-misija
- Kategorija:
- Strejt erotske priče
- 4 Jul, 2024
- 1009 pregleda
Dobro - bolje - najbolje - pisanje udvoje.
Ekstra ideja u dvoje