Gospodin M: Jagorova misija
Nisu sve kurve, ne! Samo jedna. Grešan sam što to kažem, ali nek mi ne traži oproštaj. Otišla je bez reči, onome koji će biti njen kraj, a ona to ne zna. Sanja o ametist-narukvicama i čudesnim smaragdima od njega, a dobiće samo čemer na dar, tu propast koju je sama privukla.
Bože kako je samo bila lepa tog jutra dok je kovala svoj plan. Ništa na njenom licu sem te nove svežine nisam umeo da prepoznam. Proklinjem je i volim.
Uvek prozirem duboko ispod kože, ali ne, ne sa njom. Ona mi se otela, nju nisam mogao da zadržim. Sve je moje prezrela. I mislila da mali seljak neće poći za njom da je vrati. Za mene je još uvek ona ista devojčica. Iako je postala grešnica, moram je zaštititi.
Pošao sam putem svoje misije da je tražim. Bio je to moj dug prema njenom ocu i majci. I prema ranjenom srcu koje je ostavila u meni. Jedino je ja mogu spasiti, nikome grešna i uprljana neće trebati. Samo da stignem na vreme dok je ne upropasti.
Znam taj put, jednom sam ih već sreo, ali joj to nisam rekao. Njoj važim za zanetog dečaka koji mašta i piskara neke poetične misli koje niko ne razume, ali ona ne zna ništa o meni. Ne zna to niko jer moje tajne još nije zaslužio, a moja maska koju nosim služi mi samo da preživim među zverima.
Mnogo toga sam prećutao iz svojih razloga. Delom da je poštedim, a delom da je obradujem. Da joj pripremim neka divna iznenađenja, jer sam znao da želi drugog iako mi nije priznala. Znao sam i koga, i osećao strah da će mi uzmaći.
Niko ne zna moj put, sem reke koju pratim u gustoj, pamučnoj magli. Da li joj je već previše hladno? Ili je stigla u njegove ruke? Daleko smo od doma. Moja Vilhelmina, nevesta moje duše postaće zauvek tuđa. Ne smem to dopustiti, po cenu svog života.
Kroz maglu želje nazirem njene devojačke grudi kako drhte, u strahu od beskrajne crne noći, u čežnji da ih on ljubi. Daleko su od mene njene kose, napustila me je vrelina njenog opojnog devojačkog tela.
Priznajem, želeo sam je, želeo da je uzmem pre vremena. Da je raspršim u naletu mladalačke vatre kao severni vetar kad rastrgne rajski krin. Ko bi znao, kad je meni obećana. Vukla me je muška prokleta želja da se njome osladim, i ne bih je voleo manje, ne. Kada bih je okusio ona bi prerasla u čitav moj svet, moja boginja i robinja, svetica.
Okusio sam poneki njen poljubac, kao da je bio zalutao na moje lice. Više sažaljiv, ali u meni budeći jednako ljut plamen kao da mi je darovan iz središta srca.
Mamilo me je to središte nje, da u nju utonem, ne bi li shvatila da može da mi veruje, da sam ja taj koji će biti tu za nju, u njoj, pored nje, da ja moram sav postati njen da bi bila sva moja.
Ali dalje nisam dosegao od jednog pomerenog karnera haljine. Otišla je od mene da se da njemu kao da sam neko čudovište. Tuga se u meni bori sa besom, ljubav otiče sa krvlju iz rane. Stare čizme klize mi šljunkom uz reku.
Pod korakom odskoči mi hitro rep zmije, pa se uvuče u gusto rastinje. Šta ako mi je neka napadne? Vilhelmina će barem vrisnuti i čuću je.
Reka se utišala. Planina je zahučala. Dozivala me je. Ona, moja druga kuća. Pećina. Koliko puta smo sa kozama ovuda prošli ka livadama, a koliko se puta njena ruka toplo meškoljila u mojoj dok smo sami šetali pod planinom.
A onda, jednom, video sam ih zajedno. Njegove šape na njenim malim grudima, kružne pokrete po njima. Video sam svo zlo požude u njegovim očima. A ona je pogrešno videla ljubav u njegovim pogledima.
Stupam u dobro poznat lavirint. Tišina. Zaglušujuća, zloslutna. Osećam da su tu, znam i koja ih pećinska prostorija najbolja zaklanja. Ona ne zna ni to, koliko sam puta boravio ovde. Pisao svoj stih i ječao za njom iznutra.
Toplije je, kročim kamenim hodnikom sve dublje. Osećam zao dah pećinskog pauka na leđima, prati me otelotvorena moja crna slutnja. Pratim purpurnog crva kroz vreli glib, zagonetni život nehranjen suncem, oplođen semenom mraka.
Mrak postaje čvornat, vezuje mi u sebe stravične misli. Mislim da je čujem, odjekuje mi njen glas, ili je to huktanje u mojoj oboleloj svesti, zaglušio me je sopstveni jad.
Čujem je i slušam, zastao sam, imitiram spokoj stene i čekam taj zvuk da me povede ka njoj. To je ipak ona, to je njen glas.
Slušam, i čujem i njega. Kost mi raspolovi to što nije sama, sve u meni od bola zaškripi. Zadnja nada mi se otkotrljala u pete, čini mi korak bodljikavim i strašnim.
Pratim senke od premorenog svetla i pepela. Da, tu su, poručuje mi ostatak svesti. Njene ruke ispružene su po stenama, a njihove senke ogromne kao da grli celu planinu iznutra. Kose raspletene, njegova je, tako je to ona htela.
Zarivam nokte duboko u meku kožu dlanova, boli me dok gledam šta se to u nju zariva. Ubio bih ga, a sa prvim mojim korakom on bi me samo zgromio, velik je i snažan kao stena.
Mokar sam, od znoja i vrenja, po meni kaplje i pećinska tavanica. Gledam Vilhelminu, sija se i ona od neke vlage, njena pokisnuta leđa. Lice i ne želim da vidim, ona više nije moja, morao sam shvatiti na najteži način.
Noge čije sam samo listove pomazio sada su gole, raširene oko njega. Prislonjen je između njih, a unutra seva, kao da nas svo troje zemljotres zaljulja kada krene da je plodi, da se na nju obrušava kao da ga je samo jezgro zemlje ispalilo tu, na nju, na njena slabašna pleća.
Ovde je inače teško disati, a sada, žilav vazduh me guši kad ga udahnem, nestaje mi kiseonika. Oni to ne osećaju, postali su noćne zveri u svom parenju, njihova misija nije sveta kao moja.
Zadihan, stajem iza stene odakle pregledno posmatram trvenje, kao da je lomi, a ona kao da se širi, da li joj je uopšte prvi put? Zatvaram oči, pune se opet maglom iako je nema, teško mi je da gledam šta joj radi, ako mi je govorila istinu i bila nevina, posle njega će ostati večno razjapljena i pusta kao ova pećina.
Upali su u pećinska usta u kojima se međusobno žvaću, kada se poljube moj sluh samo zamre od odjeka tog cmakanja. Ljube se kroz kamen, kroz planinu, kroz moju zauvek uništenu dušu puštaju zapaljene talase svoje nezasite, grešne želje.
Drhtim, gledam je. Možda bih je i ja isto ovako imao, po čemu sam bolji od njega? Žar mi je u venama, osećam je poput plikova i oteklina. Kakva se u meni zver budi? Gutam vazduh koji sam proredio besom i ludilom. Vilice mi odzvanjaju, pokušavam da je dozovem u sebi, a sve što čujem je tišina oko mene a oko njih zvuci prodiranja mesa u meso.
Da li je krvarila? Boli li je? Po njenom siktavom smehu rekao bih da ne. Pretvara je u vešticu, vuče za kosu, nateže je i zateže je grubo dok je još u njoj, nije ni skinuo svoj krzneni plašt, kao da se neće dugo zadržati sa njom.
Po lelujanju plašta pratim intenzitet uboda u njeno središte. Ono u koje sam želeo da se uvučem i ostanem. Njegovo saginjanje i svaki novi nasrtaj. Polako se umara, i nju umara njegova težina, samo tiho jeca, dok on još stenje i glasnim disanjem kao u ropcu izaziva pucanje visokih pećinskih ukrasa.
Pušta je, oslanja se pored nje, tek njegove ogromne ruke razbacuju senke kao da će tim prstima srušiti tri planine. Ona klizi po steni, uvija se gipko telo, njena školjka se presijava izmoždena i iskorišćena. Taj biser je želela, što joj se niz lepe noge lepljivo sliva na tvrdo tlo.
Ne čuje se više ništa sem tihog, brzog šapata. Njegovog zakopčavanja. Neće ostati. Poljubio ju je za rastanak kao da je poljubio stenu kraj nje, a ona se umotala svojom haljinom sa tla i ispratila ga zbunjenom radošću.
Ne voli je, sada to zna. Morala je shvatiti najtežim putem. Ostaviće je tu, da služi slučajnim prolaznicima. Za drugo i neće biti, nikome moja draga neće trebati posle ovoga. Hrišćani neće okrenuti drugi obraz, sve je to samo u knjigama, ne žele je nazad u zajednicu poštenih.
Ona je iskvarena. Načeta. Zauvek van zakona kome se klanjaju, a klanjao sam se i ja. Dok nisam uvideo da negiraju život i radost, ovu u kojoj moja pećinska draga urliče i uživa. Odjekuju krečnjakom njeni orgazmi, treska se svaka stena. Osećam da joj je i takva smrt draža od povratka. Leži uprljana i smirena, ostavljena nakon što je sve druge ostavila.
Za njih je sve to greh. Greh je njeno novo ime i ona im je suvišna. I on je završio sa njom. Njen obožavani gospodin, njen poslednji zrak sunca i onaj koji je poljupcem ubija. Herr Mannelig koji je ipak odbija, jer je čak i njega nedostojna, ne zaslužuje da kroči njegovim dvorom i opogani njegov prečisti dom.
Kako ću dalje, da je ne pomenem? Ćutaću do kraja života. Verujem da bi jednako patila i tamo, u njegovoj palati. Patila možda baš za ovim stenama, a u tiho predvečerje, kad utihne vatra, možda i za mnom, ko to zna.
Prvi deo priče https://www.klubzaodrasle.com/blogs/view/12432/gospodin-m-vilhelminin-pad-u-ushićenje
- Kategorija:
- Strejt erotske priče
- 4 Jul, 2024
- 1298 pregleda
@Basi pa previše je vanvremensko i nadrealno za moj ukus. Ipak to ne umanjuje umeće umetničkog izražavanja i kreativne slobode izražavanja
E čudna li stanja braćo mila.
@uprolazzu Pa kako to majkumu?
Rumenim... 
Basi ti si ovde najbolji, a BlueOrchid napreduje krupnim koracima Ne moram ni da čitam da bih dao najvišu moguću ocenu jer vi to zaslužujete. p.s; priča mi se ne dopada
Zna se ko je bolji, Srki,moj je samo uvod, a pravi majstor je sex on legs!
Hvala dušice')
Jbt...ne znam ko je bolji,ali zajedno ste sjajni.i sjajno mogu biti zasebne celine,a ovako cela ludnica. kapa dole ,genijalci!