Čokolada i nar
Spoznao je tih dana nijanse kakao-tena koji severnjačka koža može poprimiti dužim izlaganjem zajedničkom šibanju španskog vetra i sunca. U predelima iz kojih je stigao u Barselonu, takvo šibanje rezultiralo bi tek blagim i mestimičnim, peckavim rumenilom koje se odmah premazivalo melemima jer bi sumnjivo ličilo na neobjašnjivo nastale opekotine.
Kao da mu se ceo oblik, od hrskave, lomljive ljušture pa do same teksture unutrašnjih organa, ovim putovanjem obnovio do neprepoznatljivog, na način tako iznenadan i potpun da mu se samo prepustio, zagledajući potamnelog sebe nakon samo nekoliko dana kao mračnog blizanca u ogledalu, sa nekim novim osmehom juga, širim i blistavijim od onog sa kojim je hodao kroz svoj stančić u Danskoj.
Učinilo mu se da mu je lice vapilo za ovom revitalizujućom maskom prethodne tri decenije života. U pravu je bio Šekspirov Marsel, pomislio bi- jeste tamo gore sve trulo, bez ikakvih naznaka o promeni. Setio se Gjertinog poznanika iz Istambula, čija koža kao da je izgubila pigment od preseljenja na rad u Kopenhagenu.
Zadržao se u velikom gradu četiri dana, po dogovoru sa Gjertom da tek nakon sastanka sa njenim prijateljima-putnicima i kratkog odmora nasamo, nastave vožnju dalje, prema mestu boravka onoga kome ju je srce vuklo godinama, a koji je sve do tada u toku dugih leta dolazio u Silkeborg da poseti svoju dragu.
Napokon je odlučila da i sama krene ka njemu, no, nije to mogla da učini sama kako je mislila, pored svih tih misli u glavi i prevelikih planova, pa je za potrebnu procenu stanja i pomoć u neprilikama povela sa sobom Klausa, svog vernog prijatelja iz detinjstva, odavno željnog takvog putovanja.
Klaus nije bio od bogate loze kao Gjerta i njen izabranik Eduardo, čiji su preci držali polovinu zemlje od Barselone do Monpeljea i velelepnu hacijendu sa plantažama i voćnjacima u blizini malog, tajnovitog i romantičnog Kadakesa, koji je do tada mogao videti samo na poslatim fotografijama.
Ali Klaus je imao srce puno pažnje i istančano uho sa sposobnošću da čuje i neizrečeno, a to nije imalo cenu od Islanda do Gibraltara, i njegova vetropirasta prijateljica mu je verovala više nego ostatku sveta.
U dugim zimskim noćima severa, vodili bi kratke konverzacije na španskom u kojima je Gjerta već briljirala, a Klaus se samo stidljivo smeškao kada bi krenuo hrabro u dužu rečenicu, a onda bi mu ispala sasvim nerazumljiva.
Nakon par noćenja i druženja sa sebi sličnim turistima koji su se razračvali po različitim gradićima i dogovorili da se nađu u jeftinom hostelu u predgrađu Barselone, lokalni vozač povezao ih je stotinak kilometara severoistočno. Nije se Klausu baš mnogo ni dopala pretrpana plaža koja je ostala za njima, i zajedno sa Gjertom jedva je dočekao da se zapute u mirnije krajeve.
„Welcome to Catalonia!“, povikao im je veselo u prolazu poluobnaženi sedi šeširdžija na biciklu, a Klaus je naslutio po njegovom naglasku i jedva razgovetnom engleskom, da će varijacija španskog jezika koja ga ovde čeka učiniti da se još više postidi svog odsustva lingvističkog talenta.
Ipak je bio samo običan, fakultetski profesor moderne umetnosti. Ni u čemu nije stremio da odstupa, ni po čemu da se izdvaja. Gjerta se dobro snalazila s jezicima, rukama i nogama ako treba, večito razdragana, u odnosu na njega čak impulsivna.
Odjednom je poverovao da će od veće pomoći biti ona njemu nego on njoj. Oduvek je bila otvorenija i blesavija, čudilo ga je što nije predložila da ta dva sata do Kadakesa prepešače u laganoj šetnji po julskom suncu koje bi je tačno pretvorilo u izgaženu krišku odbačenog voća pored puta.
Pred višespratnicom od belog kamena, upadljivo uparenu sa azurnim nebom, čekao ih je Eduardo. Kako se automobil bližio, širio je svoje velike, gostoprimljive ruke domaćina i gospodina kakvog ga još nisu upoznali na njegovom terenu.
Odmah po izlasku Gjerta mu se bacila u snažan i dug zagrljaj. Klaus je čekao svoj red, presrećan što su ponovo zajedno, dok je u njemu titrala samo sitna trunka ljubomore. I on bi tako, da ima jednu svoju Eduardu, da joj otplovi u daleke krajeve, da ga dočeka vreo zagrljaj pun neke nove nade.
Eduardo je pitao šta bi želeli prvo da rade, šta da im donese posluga, kako da se rashlade, kuda da ih povede. Gjerta ga je svih tih godina bila naučila i nešto danskog, koji nije štedeo ovom jedinstvenom prilikom.
Klausu se po ko zna koji put učinilo da su obrnuli nacionalnosti dok se sporazumevaju na suprotnom jeziku. On svetlo-smeđ, a njegova Dankinja crna, kao da su se zamenili.
Na njen predlog seli su samo da popiju po čašu hladnog soka od jabuke, a zatim krenuli u obilazak gradića više nalik selu. Bila je presrećna i tim osećajem zarazila svog prijatelja.
Okupane bele fasade sa svojim drečavim plavetnilom prozora i vrata probudile su u Klausu davno usnulog studenta koji bi ih slikao danima, što je i planirao, ali su mu duga šetnja strminama uskih ulica, Eduardova žudnja da im konačno predstavi što više od svog rodnog mesta i Gjertina neumorna energija ostavili snage samo da se dovuče nazad i prilegne, ne stigavši prvog dana da osmotri sav taj predivan i umirujuć prostor hacijende sa fotografija.
Deo kuće u koju su se smestili, on u jednoj, a ljubavnici u sobi nedaleko od njegove, gledao je direktno na more kao da se nad njim nagnuo i njegovi žitelji u svakom trenutku mogu iz kreveta ispasti direktno među talase.
Promena ležaja i uopšte mnogo drugačiji vazduh mu ni u Barseloni nisu lako donosili san na oči, a tek mu je sada blizina tamnog mora unosila čudnu vrstu smirujućeg nemira, želju da ništa ne propusti i osećaj da ipak propušta, da bi svaki pogrešan treptaj učinio da ne uživa koliko je namerio, jer kada ode ko zna da li će ikada ponovo ovako posetiti jug.
U predvečerje pred zalazak sunca, posle ove bezuspešne, sanjalačke dremke, razdrmao ga je melodičan i radostan zvuk gitare izmešan za žamorom i smehom koji je poput čudne ptičje pesme dopirao negde iz unutrašnjosti ogromne kuće.
Koraci su ga odvukli u veliku prostoriju u kojoj je nastupala grupa svirača, jedan mladić pevušio, a Eduardo sa majkom, nekolicinom prijatelja i Gjertom u zagrljaju pomno slušao ovu izvedbu, kada se Klaus tiho ušunjao da ih ne ometa u ugođaju.
Dugačak sto ispunjavale su najrazličitije vrste vina, ovali sa kriškama domaćeg sira i maslinama, pregršt korpi sa isečenim svežim hlebom i veliki broj činija sa pomešanim voćem pomorandži, smokava i krušaka.
Pa on ima i svoj bend, i čitavu sopstvenu proizvodnju voća i vina. Znao je to Klaus, ali nije znao kako to izgleda uživo. Opio ga je ovaj red i sklad, mirisi predivne gozbe i zvuci španske gitare.
Jedino se sažalio na poslugu- desetak ljudi od dvadeset do šezdeset godina, koji su vredno sve pripremili, iznosili i unosili posude i pribor, sipali im pića, ali bio je uveren da i oni ovde žive bolje od njega.
Primetio je neobičan pogled jednog od mlađih slugu koji je sklanjao tanjire. Bio je to tamnoput mladić čije su se bezobrazne ugljene oči zadržale na njegovim duže nego što treba. Sigurno ispituje odakle smo- misli Klaus, interesuje ga dokle će morati da nas služi i hoćemo li mu šta darovati za taj izuzetan trud.
Odmah je skrenuo pogled ka Gjerti i oboje su se nasmešili, dok je skoro bez pogreške pevala špansku narodnu pesmu prateći Eduarda i pevača. Popio je dosta vina, nagutao se prezrelih maslina, teškog sira.
Mediteranska trpeza kao da mu je otvorila apetit, a san je otplovio sve dalje iz njegovog oka. Kada su se gosti razišli i ljubavnici rastali od njega pred polazak na spavanje, ostao je sam, željan da se to veče nastavi u beskraj. To i jeste zbog samoće, pomislio je.
Društvo te korisno umara, prisustvo ljubavnice puni energijom koja se prelama, troši, ojačava te i slabi dok se pripremaš za intimne trenutke sa njom, a ovako, sam i ostavljen dok drugi odlaze svojim putem, ispunjen je elanom i nadahnućem sa kojim ne zna šta bi.
Pomišlja da započne sa onim slikanjem, ali ipak odlučuje da prošeta obalom. U ogledalu samog sebe jedva prepoznaje, kao da mu je i plava kosa potamnela, zlato pramena preraslo je u prljavo pepeljastu, lice kao da mu gori, uobičajeno bledo sada je crveno, podseća sebe na Indijanca pre nego Španca. U svetlim očima igra mu razbuđen žar od tog sudara različitih podneblja.
Nasmejao se u sebi kako se svemu ovome neobično neotesano prilagodio, pravi dokaz adaptacije vrsta. Setio se Gjertinih ramena ispucalih od sunca koje njemu začudo nije učinilo ništa. Ipak, noćna temperatura došla mu je kao ublažujući lek i dodatno ga okrepila.
U glavi mu je ostao svaki nežni trzaj gitarskih žica. Žudeo je za avanturom, za nežnom rukom da ga povede u tajne koje kriju ova nepregledna stenovita obala, neuredno razbacani brežuljci i nakrivljeni čvornati žbunovi koji kao da prate niz postavljenih plavo-belih čamaca sa svojim životnim pričama koje bi želeo da sazna.
Bistra voda je svetlucala reflektujući toplinu mraka. Tokom šetnje gledao je najviše u nju, a manje u nekog slučajnog prolaznika u vidu starijeg seljaka ili mlade žene koja kao da žuri da negde stigne na vreme. Lutao je i sanjario budan, prepuštajući se obali da ga vodi, daleko, do kraja.
Stigao je do najviše tačke, činilo mu se. Nesigurnim pogledom kroz tamu utvrdio je udaranje talasa o stene duboko dole, pa malo odstupio uplašen da se ne spotakne o poneku kamenčugu kakvih je bilo na neravnom putu.
Uzdahnuo je i pošao dalje, ali mu je naredna scena ponudila predah. Ugledao je mesečinom obasjanu čistinu proređenog rastinja, sa nekoliko drvenih klupa neravnomerno raspoređenih i jedne od drugih udaljenih nekoliko metara. Zauzeo je onu koja je izgleda baš kao i on volela pogled na more.
Tek kada je seo primetio je da nije sam na čistini, da okrenut njemu na susednoj klupi sedi još neko. Mesečina je otkrivala šare na vunenom ogrtaču omotanom oko sitnih leđa. Rešio je ipak da ostane gde je i umorno zažmurio slušajući besne noćne talase.
Iznenada je osetio pritisak kraj sebe na klupi. Onaj čovek, ili žena. Nije bio siguran da sada želi društvo nepoznate osobe i sasvim je nevoljno otvorio oči.
Prepoznao je one vunene šare. Pod šarenom jaknicom je bilo mršavo telo mladog čoveka svetlih očiju i kratke rumene, verovatno riđe kose. Gledao je pravo u njega, skroz okrenut ka njemu kao da čeka da mu Klaus nešto bitno ispriča.
„I can feel you not from here“, rekao je zvonkim dečačkim glasom. Klaus je ćutao, naježen ovim engleskim jednako kao od onog šeširdžije.
„I from Italy. Italien? Speak also Deutsch. I... Hier before.. month... Ein month ago!“, uporno je nastavio, pokazujući rukom na sebe, kao da se samom sebi predstavlja dok ga Klaus nepomično promatra u ovom bunilu nemačko-engleskog pokušaja. Procenio mu je oko dvadeset pet godina.
Ohrabren time da nekome jezici idu gore nego njemu, Klaus se uključio u razgovor. Nemački je samo razumeo, a na engleskom se praćakao dok ne ispliva. Dok mu je pričao ko je, odakle i sa kim je i kod koga došao, mladić je klimao riđkastom glavicom sav oduševljen kao da pre te noći nije naišao na živo biće bar dvadeset godina.
„Mein name Vincente!“, srdačno mu je pružio mršavu ručicu sa kojom se Klaus odmah rukovao da i to otalja.
Konačno se i mali Italijan okrenuo ka moru i ostavio ga na miru. Klaus je razmišljao kako se nikad ne zna ko će se zadesiti da ti pokvari i tu jednu šetnju. Ipak, nije mu smetao, bar ne dok je ćutao. Promucao bi ponešto na svojoj mešavini jezika ubacujući i italijanski, a ovome je postajalo neprijatno jer je jedva izdržavao da se glasno ne nasmeje.
Gledao ga je stisnutog u taj ogrtač kao da mu je hladno, a više i nije bilo toplo. Pitao se kako je tako sićušan, nije ni čudo što zebe. Kakav čudan stvor u pola noći kraj mene, vreme je da se vratim i konačno spavam- naredio je sebi, kada je Vincente odskočio na klupi i špicastim laktom ga trgnuo o ruku tako da je poluusnuli Klaus skoro hteo da ga udari.
„See?! Moon... so beautiful! Down, in water.. look. Sehr pretty!“
Ovde se Klaus nasmejao. Italijanski naglasak i nemačko ‘z’ su prelomili. Cerekao se neko vreme pokrivši oči. Kada je podigao pogled, Vincente mu je bio mnogo bliže. Pogledao ga je s pitanjem šta to radi.
„You ever kiss... hmm“, zamucao je, pa se dublje stegao u jaknicu, ali lice nije udaljio. Usnice su krenule ka Klausovim, a ovaj se skamenio. „You ever kissed... einen Jungen??“
Klaus se pomerio. Neznatno, da ga ne uvredi, pa brzo ukrstio ruke nad laktovima kao da se time brani.
„Nein!“, dreknuo je nehajno, obrisavši suzu od prethodnog smeha.
Odmakao se i Vincente na svoj kraj klupe, kada je Klaus rekao da će se vratiti u hacijendu, ostavivši ga u mraku oblaka koji je skrio mesec.
„But some day you teaching me also Danish, ha?“, povikao je za njim. Klaus je požurio.
Zaspao je kao klada, opijen noćnim vazduhom i smehom koji je želeo da zadrži iz ove uspomene.
Prespavao je pola sledećeg dana, kada ga je ponovo probudila ona ista gitara. Ustao je i potrčao prema velikoj dnevnoj sobi, ali je bila prazna. Otvorio je od silne želje vrata pored nje iza kojih se muzika čula, ugledavši Eduarda kako svira, a Gjerta se, stojeći iza njegovih leđa, baš tada sagnula da ga poljubi.
„Oprostite mi“, pocrveneo je od naglog upada u sobu. Gjerta mu je mahnula rukom da ipak uđe.
Ugledavši usne na usnama, setio se Italijana i naglo stresao ramenima.
„Jesi li se naspavao, lutalice?“, upitala ga je drugarica, pa namignula Eduardu koji je bez prestanka svirao u nekom svom ljubavnom zanosu.
Klaus je potvrdno klimnuo bez reči i nevoljno ostao sa njima. Osećao je bol u glavi i utrobi zbog sinoćne količine vina.
„Ma našao je on neku tajanstvenu Španjolku za koju neće da nam kaže“, uzvratio je Eduardo namig, odlažući gitaru. „Verujem da će nam obelodaniti ko je gospođica, a onda ćemo biti dupli par, po tvojoj želji, mila, i živeti svi u našoj hacijendi do kraja života!“, uskliknuo je, zgrabio Gjertu i zavrteo je u okretu rukama kao da plešu, a prateći ih pogledom Klausu je pripala muka.
Posle ručka su ga pozvali u zajedničku posetu Eduardovim prijateljima, ali je želeo da odpava još malo od mamurluka i da bude sam. Naravno od daljeg sna nije bilo ništa, zapravo je priželjkivao vreme u kome će promisliti o svemu što mu se dešava.
Da je onaj Vincente bio kakva Vincentina, šta god, samo da je žensko, već bi se Gjertina i Eduardova želja ostvarila. Sigurno je ne bi krio ni dana, toliko je već želeo bar neku aferu da ga je celo telo opominjalo upornim i potmulim bolovima kao kod amputiranog ekstremiteta.
Nedostajalo mu je nešto, sa nekim. Od dvogodišnje veze sa Agnes u Danskoj, koja se završila u januaru, zaista nijednu nije ni poljubio.
Odbijalo ga je nešto u tom pojmu promiskuiteta, iako je bio normalan muškarac željan seksa. Sada je već bio na ivici da poveruje da ljude u to tera upravo želja kakva je njegova- rastuća, neizdrživa, koja bode i slama, a gori sve jače i spržiće ga tako zanemarena i osujećena.
Šta sad treba, da više ne bira? Da krene sa prvom koja mu se ponudi? Ili sa... prvim? Ima tih ljudi koji ne biraju ni pol, daj šta daš, zarad olakšanja. Klaus je to radije obavljao sam.
U odsustvu svojih prijatelja na hacijendi, mogao je sebi da priušti prilično udobnu i mirnu atmosferu za dodire sa samim sobom kakve je mogao poželeti, iz soba sa pogledom na more, ili ako hoće sa pogledom na prostrano, lepo uređeno dvorište, ili pak da tamo izađe, i zaprska na mekoj travi pod krošnjama smokava.
Privlačila ga je ona velika dnevna, sećanja na ono veselo i mirno veče. Seo je uz veliki prozor i dugo posmatrao nekoliko slugu kako slažu razno voće vadeći ga iz donešenih korpi, perući i stavljajući i ogromne posude za posluženje. Kada je shvatio da gleda u muškarce, držeći se za već natekao kurac, rešio je da okrene glavu i zažmuri.
Možda i ne bi birao sada da li je muškarac ili žena, razmišlja, pa se opet u sebi nasmeje kao i uvek svojoj nelogičnoj misli. A roj takvih misli počelo je da kruži glavom, kada je već iz platnenih pantalona oslobodio svoj kurac na dobar vidik u ruci, gladeći ga dugo gore-dole. Hteo je da uživa nešto duže, ne da sve zbrza kao mnogo puta ranije.
Razvlačio ga je sporim, snažnim pokretima od mekoće do koštane otvrdlosti. Zanesen, nije primetio nijedan obližnji zvuk, kretanje slugu u kuću i iz kuće, pa u razne dvorišne pomoćne prostorije, poneki povik da neko nekome nešto doda i gde da ostavi, pa i ove korake koji mu se bliže kao da je sanjao u nekom ludačkom magnovenju oponašajući sam sa sobom vođenje ljubavi sa zamišljenom osobom, iako nijedna fizička zamisao nije dobijala oblik u tim mislima.
Otvorio je oči naglo, prenut glasnijim zvukom. Neko je na sred dvorišta ispustio posudu koja je napukla, a milion sitnih smokava razišlo se u različitim pravcima. Gledajući kroz prozor, u vidokrugu je osetio nečije prisustvo ispred sebe. Bio je to onaj tamnoputi mladić s bezobraznim očima.
Klaus je zaustavio pokrete, pokušavajući da kurac zakloni dlanom, ali za njegov kurac u punoj erekciji dlan je bio premali. Smogao je snage da pogleda momka u oči, uzdahnuvši. Bezobraznik se samo nasmejao, zatim otrčao do vrata i obrnuo ključ u bravi. Klaus se odsekao od straha.
Dečko mu je pritrčao i brzinom munje se kao u letu spustio na kolena pred njega. Klaus se nije branio od šoka. Kada je pojmio šta se dešava, snažne ruke su ga držale za obod poluskinutih pantalona, a ustima se već gušio trpajući ceo Klausov dugi penis u njih veoma duboko, da Klaus nije znao šta ga je odjednom snašlo, samo je osećao koliko mu ovo prija.
Omamljen i izgubljen, potpuno je zanemario pol ove osobe i nabio mu glavicu jako obema rukama dok mu kurac nije zašao na dno grla.
Nije znao šta radi, kao da ga je đavolja sila zaposela. Trezneći se tek na sekund, bacio bi pogled na mladića koji je iskusno sisao nemali organ, uvlačeći ga u sebe i izvlačeći poput četke za flaše, kao da njime unutar sebe nešto skuplja i bitno mu je da to odradi bez ostatka, pa ga sam gura sve dublje, vadi napolje da ga čitavog obliže, a onda vraća na mesto da se iznova dobro prodžara.
Klaus je sklonio ruke da ga ne ometa u radu.
Kako sam samo naišao već na drugog dečaka koji voli dečake?- razmišljao je dok ga dečko usisava, a on i dalje uživa i odlaže orgazam. Baš nemam sreće, ali lepo je, lepo me dudla, bolje nego Agnes, ma definitivno bolje... O čemu to razmišljam... naići će Gjerta, Eduardo, smejaće mi se što mi puši muškarac, o Bože, ja sam ovde s njim, sa nekim Eduardovim slugom...
Ovo je umesto da ga otrezni izazvalo u njemu još jaču buru i baš od neobičnosti ove situacije i uopšte izbora gde ovakvo nešto da radi i sa kim, protreslo mu je telo sporo dolazećim orgazmom snage uragana kojim je zadrhtao kao nikada do tada da su mu se noge zatresle kao u galopu, a osećajući početak kraja, dečko je izvadio Klausovu palicu iz grla, drkajući je sada brzo ka svojim otvorenim usnama.
Gledajući u njegove ugljene oči, Klaus mu je ispolivao čitavo lice kao da kiša pada, kao da je sasvim izludeo, izvinjavajući se na danskom dok se dečko smejao i halapljivo gutao sve što je završilo u ustima.
Ustao je sa mekog tepiha na kome je ostalo nešto tragova. Klausove visine, ali sasvim vitak i izvajan kao muška sirena, oblizao se i zavrteo ramenima i strukom ispred njega, podižući polako ruku u kojoj je o palac protrljao kažiprst i srednji prst.
„What is it?!“, upitao ga je Klaus, iznerviran ovakvim obrtom, dok njime još tutnji orgazmični grč. Šta hoće da mu da, novac? Da li je moguće?!
Dečko je iskolačio oči ka njemu u znak ismevanja i gubitka strpljenja, za tren se okrenuo, otključao sobu i izleteo zalupivši vrata.
Očigledno da Eduardo nema pojma da mu među slugama radi jebena muška prostitutka! Prvi put da je bio s muškarcem i već mu se smučilo. Navukao je pantalone u besu prezrevši i svoju potrebu i kurac i ceo svet.
Zadržao se u sobi tog popodneva kao da nije od sramote ni smeo da je napusti. Dohvatio je neku zaostalu flašu vina, ispio je do kraja. Raskomotio se u jednoj od fotelja, ne opazivši da je seo naspram zida koji je ceo bio prekriven slikom velikog formata.
Odmah ju je prepoznao. ‘San uzrokovan letom pčele oko nara, sekundu pre buđenja’. Salvador Dali, naravno. Naslikana leta 1944. Znao je napamet svaku njenu interpetaciju, svaki datum i mesto reprodukcije, svaku reč umetnika o njoj za života, svako viđenje svakog danskog i svetskog kritičara. A ipak je sada video sasvim novim očima.
Video je sebe kao Dalijevu Galu, usnulu. Kao da ceo život spava. Tek malo levitiran iznad bezbednog kamenog tla. Čudesni tigrovi izrasli iz usta ribe istekle iz nara, koji joj prete falusnim bajonetom dok ona mirno spava. Upozoriće je pčela, hoćeš li se onda probuditi, pre nego što bude kasno, Gala, Galuška?
Zaplakao je, nenadano, valjda od vina. Od besa. Od nadrealističkog apsurda gole istine. Od gorke lepote Kadakesa i njegovog umetnika. Od sopstvenog žala, nepoznatog, iznurujućeg, sve goreg, koji preti da ga izjede do kraja.
Cepkao je nar iz posude na dugačkom stolu i kovao nešto nalik na plan. Na ramenima mu dva demona s tigrovim čeljustima. Jedan bi pojebao ženu, bilo koju, sem možda Gjerte, ona mu je srcu prirasla. A kurac mu je nemirniji nego ikada, sa onim svežim olakšanjem kao da sve brže raste. Dugi demon se pita- ako mu se već nudi kurva, što da to ne iskoristi, pa makar bila i muška?
Zaboravlja na sramotu i trči u svoju sobu. Zaviruje u kofer, razbacuje iz njega još nenošenu odeću, dolazi do novčanika. Tokom putovanja sve je prijateljica plaćala, em je daleko imućnija, em su i pošli na putovanje zbog njenog susreta sa sudbinom i odluke da li će da se uda.
Njegov novčanik je pun. Tu je cela netaknuta plata. Nije nešto, ali valjda nije preskup. Uzeo bi ga dva, tri puta, biće dovoljno, za bar tri noći, biće mu dosta. Mrzeo je razmišljanje donjom glavom, ali gornja je rastočena. Obnevideo je. Pred očima mu onaj pogled od uglja.
“Onaj sasvim tamni mladić, najmlađi od slugu, odakle je?”, upitao je Eduarda kada je nakon večere Gjerta izašla na dvorište.
“Manuel? Mislim da je iz.. Ma, iz neke crne rupe nadomak Malage. Kao i njegov stariji brat, koji me je potkradao pa sam ga otpustio. Što pitaš? Baš si našao s kim da se združiš… Mani ih, nisu to dobri ljudi”, nervozno je lupkao domaćin viljuškom pri poslednjim ubrzanim zalogajima.
“Ma nisam se ni sa kim združio…”, odvratio je Klaus s ležernim osmehom kao da se samo bez veze raspituje.
Manuelu će dakle platiti svim novcem koji ima. Da ga ima, na to kratko vreme, da udovolji neobuzdanim nagonima od kojih više ne može da funkcioniše. Možda će mu to značiti više od mesečne zarade na hacijendi, a možda ni pola. Ne barata tim ciframa, nada se samo da će ovaj pristati.
U kasno veče ga je uhvatio kako ulazi sam u jedan od magacina voća. Prišao je i posmatrao ga kroz mali uprljan pozorčić.
Video je kako cepa nar kao izgladnelo derište, a onda ga gnječi i sliva u grlo baš kao što je cedio njegov kurac, ali ovaj put još pohotnije, nesvestan da ga iko gleda. Uhvatio ga je Klaus na delu i likuje kao da mu vraća za ono kako je on uhvatio njega.
Ulazi na prstima. U džepu mu je polovina sveukupnog novca koji ima.
Manuel se prenuo i pogledao ka njemu dok mu se crvena tečnost voća slivala sa punih usana niz tamnu kožu brade. Ponešto je završilo i u kosi dok je naginjao i cedio voćku, pa mu je kovrdžava crna kosa izgledala kao zaprskana krvlju posle nekog ubistva iz strasti.
“You should be painted”, izgovorio je Klaus tiho i polusvesno, očaran lepotom mladića u ovom trenutku. Ovaj ga ni reč nije razumeo.
Uskoro je Klaus izvadio svežanj novčanica iz džepa, a Manuelove zbunjene oči zasijale su od iznenađenja.
„Hmm...What is it?“, ponovio je Klausove reči od prošlog susreta, samo su njegovi španski suglasnici zvučali tako zavodljivo Klausovom uhu da bi mu umesto plate dao celu hacijendu samo da je bila u njegovom posedu.
„To fuck you... Right now“, bacio je novčanice preko bureta s narovima, dohvatio mladića pokušavajući da ga obrne.
„No no no nooo! Me fuck you!!! Yes? Or nothing!“, prkosno ga je pogledao otevši se iz nasilnog zagrljaja.
Klaus je shvatio da će on biti jeban za sopstvene pare. Treba li i da mu popuši za pola svoje plate?! Opet se javio onaj demon apsurdnog smeha.
„Okay...“, procedio je.
Želeo je bilo kakav seks. Želeo je njega sada, u to je bio siguran, pa spreda ili otpozadi, ko u kome, više mu nije bilo bitno. U ovom trenutku Klaus je, dok se mladić žurno skidao, shvatio da je homoseksualac. Da ga najopasnije pali baš ovo telo, bez dojki, glatkih prsa, uskih kukova, i očigledno velikog kurca koji je na pomolu da iskoči iz gaća.
Manuel mu je bukvalno naredio da se skine i okrene. Dok je to činio, prekinut u samospoznaji, začulo se naglo padanje pljuvačke na tamnoputi dlan.
Brzo ju je umazao uz Klausov dlakavi ulaz. Klaus je jauknuo kao da ga već jebe, a Manuel mu je istom rukom prilepio šamar po obrazu a onda dlanom zapečatio Klausova usta. Sa grubih prstiju mu se na usne lepila pljuvačka i osušen nar.
Drugačije je zamišljao tu pasivnu ulogu, ako ju je ikada zamišljao. Sigurno ne ovako bahato, uz šamaranje, pretnje i plaćanje. A kako bi trebalo? Nije znao. Opet mu je prokleto prijalo.
Manuel ga je samo proburazio jednim svojim bahatim trzajem. Više su ga sada bolele njegove snažne ruke što da drže. Ispunio ga je kurcem kao topom da je istovremeno i zacvileo i utišao se. Znao je mali šta radi, osetio koliko je ovaj goreo i koliko mu je trebalo. Znao je već takve.
Tresao ga je iskusno i prava kurva više nije bio Manuel. Ljuljajući se prvi put u životu na muškom organu survanom u dubinu sebe, Klaus se pozdravio sa svim dotadašnjim ubeđenjima i suočio sa stidom sa kojim će se nositi uspešno sve dok se svaka epizoda stida bude završavala ovako ludim jebanjem.
Može se reći da ga je primao iskusno i bez reči, povinujući se maksimalno svakom Manuelovom okrutnom udarcu po guzici, posle kojeg bi uletao u njega sve brže i razuzdanije dok se Klausu činilo da mu utroba puca, a nešto divlje, manijačko i anđeosko u njoj tera ga na masturbiranje, i dotiče svoj kurac, mazi ga kao kada je sam, poteže ga nadole, pa nagore, sa drugim kurcem u dubini, tim mladim kurcem pastuva koji ga dere i rastavlja.
Agonija je bila previše jaka da bi se vremenski rastegla. Izlomljen u pozi preko nekoliko buradi kako ga je tu Manuel prebacio kao džak voća, Klaus je drkao jako nespretno boreći se za povoljan ugao kada uglavi ruku u međuprostor limene kace i nekakve nestabilne bačve.
Palilo ga je da uhvati ritam kada uglavi ruku tako da je sasvim slobodna, a u isto vreme Manuel se u njega zarije do kraja i promeša unutra, kao da zajedno dolaze do nekog novog vrenja, novog proizvoda, novog opojnog katalonskog pića.
Svršili su u istoj sekundi, samo to Manuel nije znao niti ga je zanimalo. Nešto se u Klausu prelomilo i raznežilo, kao kada bi orgazam doživeo sa Agnes pre samo nekoliko meseci.
Dok se uspravljao nalegnut među kacama, sa nesnosnim bolom u dupetu i laktovima, pogledao je na bure nara na kome više nije bilo nijedne novčanice. A ni Manuela.
Zatekao ga je kako sa ostalima pije u pomoćnoj prostoriji. Seo je sa njima, na šta su se sluge začudile. Seo je baš kraj Manuela, koji ga je odmerio sa specifičnim gađenjem. Verovatno je u ekipi važio za frajera broj jedan, a ne tamo nekog pedera iz magacina.
U graji i povicima ostalih, Klaus je iskoristio priliku da mu se tiho obrati.
„Wanna go out? To a bar or something?“, krenuo je obazrivo.
„I not your girlfriend!“, povikao je mladić ustajući, kad su se svi utišali. „I work for dick, I not date! Mierda“, pljunuo je na pod ne pogledavši ga i izašao iz prostorije. Svi pogledi bili su upereni u Klausa.
Nije ga u potpunosti razumeo. Koliko je shvatio, Manuel je samo sa muškarcem koji mu to plati. I hteo je da mu plati i taj izlazak. Ali ničim mu nije poseban da bi izašao sa njim. Ovog puta bio je zaista posramljen, ne samo pred tim očima slugu koji su ih jedva i razumeli, već pred sopstvenom suštinom, koliko se nisko spustio.
Sledeći dan je proveo mirno sa prijateljicom i njenim budućim mužem. Gledajući ih srećne, bar naizgled, poželeo je za sebe ponovo nekog Eduarda, ne više Eduardu. Nekoga širokog srca, ko ne živi na tuđi račun, a sa svima je jednak, gospodin za primer, odan i raspevan.
Neka je makar Gjerta pronašla takvog. Bar je jedno od nas tu gde treba da bude- tešio se. Čitavog dana bili su na pikniku i ovaj dan je bio jedan od najlepših za Klausa u Kadakesu.
Ali ga ništa nije smirilo. Sretao je Manuela koji nije hteo da ga pogleda u oči. Povlačio bi se u svoju sobu i dugo drkao zamišljajući narov sok po Manuelovim glatkim crnim butinama, kako ga neumorno liže dok i poslednju kap ne usisa.
Video je crne kovrdže na svojim usnama, dok sa njih crveni sok kaplje u njegova žedna usta. Borio se sa željom, sa znojem, sa vrelim noćima koje su se zaređale jedna za drugom baš kao sva ta njegova nemilosrdna gorenja.
Sutradan je u magacinu pred njega bacio još nekoliko krupnih novčanica. Manuel mu je besno prišao kao da će ga ponovo ošamariti, ali je samo pristao da mu na brzinu izdrka. Dahtao je pored njega, a Klaus je uzaludno pružao ruku ka Manuelovom kurcu da vidi koliko je dignut.
Svaki put bi mu mladić ruku udario ili odgurnuo, nastavljajući sa poslom u kome je bio profesionalan, ali hladniji od Danske. Tako vrela krv u tako hladnom oklopu da je Klausu bilo teško poverovati.
I nije svršio dugo, ovog puta ne da bi uživao, nego su mu zatvorene oči maglila sećanja na prethodne događaje i svaki susret sa ovim zgodnim dečkom, koji se na ovaj ili onaj način tako gadno i jadno završio.
„Please...“, kriknuo je samo, ne znajući ni za šta ga moli.
Manuel mu je naredio da ćuti. Pritiskao sve jače i grublje, gubeći strpljenje. Klausa je već bolelo, i drkanje i takvo ophođenje. Odgurnuo ga je sa poslednjom trunkom dostojanstva. Pljunuo besno na novčanice koje mu je ostavio i po prvi put izašao pre njega.
Praznog srca i još praznijeg novčanika, dugo je razgledao Dalijevu sliku. Tigrove i pčelu. Sebe kako u Gali spava kao odbačena žena. A sve je bio sem žene. Niko nikada ne bi ni pretpostavio. Toliko krupniji i stariji od Manuela da ga je mogao udaviti da je hteo. Iako duže plave kose koja kao da je u Karakesu osedela, više je podsećao na okorelog Vikinga nego neku plačipičku i sissy-ja.
Zato se i ogledao tako često, već preplanuo poput Manuela, ne bi li ojačao snagu u tom svom liku. Ali ono ispod lika i dalje ga je lomilo i vodilo u nesreću sa kojom polako kao da je gubio bitku.
Nije mogao da odoli tom maštanju. Naru koji se proliva po gipkoj, crnoj koži. Želeo je da bude u njemu, da se u njemu pokreće, da iskusi Manuelovu podčinjenost i uzbuđivala ga je mnogih narednih noći kristalno jasna vizija satkana samo od tvrde uobrazilje, tvrđe od ijedne erekcije, vizija Manuela dok se u njegovom krilu spušta i izdiže, njiše, a on ga lagano ubada i probada, dok o njegova prsa trlja svoj čokoladni kurac, i osmeh je na tamnom licu, izliva se iz ugljenih očiju, jer ovog puta zna da su orgazmi istovremeni.
Zamišljao je kako mu dugo puši. Zavoleo taj kurac opsesivno iako ga je video samo jedan jedini put u magacinu, u sekundi između Manuelovog brzog skidanja i ubacivanja u njegov anus. Ljubeći u polusnu predano Manuelove čvrste testise, do ranih jutara upijao je u sebe opori miris primorskih korova, znoja i maslina.
Na trenutke želja je bila toliko jaka kao da uopšte nije sam, kao da se sred mrklog mraka naziru te bezobrazne oči i čuje Manuelov dah. Ipak, nikada ga usamljenost nije ovako zabolela.
Nikada ga, štaviše, i nije bolela. Podnosio ju je radije nego da se kocka sa ovakvim pokušajima. Drugačije je bilo sa ženama, pomalo mu je to i nedostajalo. Nije nikada platio žensku kurvu, ali isto tako nije imao ni ona uobičajena natezanja sa ženama.
Navikle su na njega kao odmerenog i tihog, ako bi neku i pitao, ona bi mu dala jer joj se iskreno dopada, ili mu sasvim korektno stavila do znanja da od toga nema ništa. Na ovakvo previranje nije navikao. Od žena koje bi ga odbile i on bi se brže hladio. Sa ovim ne zna kako.
Ne, neće se vratiti kući. Mali stan u Silkeborgu više ne može biti njegov dom. Kadakes je svojim divljim mirom podmuklo i spretno zaprosio njegovo srce, a on je na jeziku tišine rekao jedno veliko ‘da’.
Šta li će tu, ni sam ne zna. Samo oseća kako tu pripada. I tišina mu je muzika, i samoća je nekako podnošljivija nego ona severna. Radiće na hacijendi ako se Eduardo ne pobuni, ionako mu treba više fizičkog a manje mentalnog zamora. I fakulteta i Danske mu je baš dosta.
Živeće i raditi pošteno, slikati u slobodno vreme i postati najveći slikar Katalonije posle Dalija, pa možda nekad i sresti čuvenu tajanstvenu Španjolku, i sa njom izroditi male španske Dance.
Ali demon na drugom ramenu se nije sa tim složio. Jedne večeri izašao je da prošeta sa Gjertom i sve joj rekao. Bila je zapanjena, a tišina predvečerja tačno je opisivala tu njenu nedorečenost: bez teksta.
Kada je celu stvar svarila, posavetovala ga je da sebe ipak dobro potraži, jer se jedino tako može pronaći. Da ne odustane i pokuša sa još nekim. Da se ne zajebe i takav ne oženi jer to nijedna ne zaslužuje. Nikada nije bio tužniji.
Odlučio je da potraži Vincentea na onoj čistini sa klupama. Dugo je samotno piljio u bledi polumesec kao da ga moli da mu ga vrati i stavi baš tu, pored njega. Molio se i da se bar Italijan ne prostituiše, jer sa sobom nije nosio ni ono malo preostalog novca od svoje profesorske plate.
Talasi su besneli, opominjući njegove želje, slabeći ih do rastočenja i očaja. Mora da se vratio u Italiju, ako je uopšte odande. Pomislio je na Dalijeva putovanja, na Lorku, na Galu. Koliko je borbe i patnje, koliko istrulele strasti ostalo u zidinama Kadakesa.
Čekao je do jutra. Prespavao dan, pa sutradan opet. I još jedan dan, još jednu noć ga je budan čekao, kada je zaspao na klupi. Trgnuo ga je povik nekih ljudi iz čamaca. Shvatio je da je sve pogrešno i da je obična budala.
U to svitanje, kada se vratio u gradić, sunce je ranjivim rumeno-zlatastim bojama obojilo i nebo i fasade. Kadakes se pred njim ispružio u svoj svojoj prirodnoj, ravnodušnoj lepoti, poput terazija za vaganje i radosti i patnje, ljubavi i mržnje, čistote i požude. Rešio je da mu je bolje bez svega toga i da treba da bude svoj.
Sledeće večeri bio je odlučan da krene dalje, da izađe sam u neki od skromnih barova u gradu, pa možda ako bude bio uporan jednog dana baš tu sretne nekog novog Manuela, ili neku novu Agnes, ko zna.
Dugo je čekao na konobara, a nije čudo u malom mestu, lokal je zabačen i gostiju je uvek malo. Razmišljao je o tome kada će Gjertina svadba, kako treba ipak obići roditelje u Danskoj; o tome kako treba podneti zvaničan otkaz na fakultetu, i kako trenutno uopšte ne može o svemu tome dalje da razmišlja.
„Sorry I late! Bitte...“, progovorio je zvonki glas iznad njegove spuštene glave.
Klaus je širom otvorio oči ugledavši dugo traženu rumeno-riđu kosu, kada je i Vincente prepoznao ono lice iz jedne noći pod mesečinom.
„I run from home Italien, not for me, verstehst? I come hier to work anything“, ponovo je objašnjavao mašući rukama iako ga niko ništa nije pitao.
Ali je sada Klausu to bilo mnogo simpatično i više nije želeo da ga izgubi iz vida. Potrošio je poslednje novčanice na pića sa Vincenteom.
A onda ga je odveo sve do one klupe na visini, da ispravi grešku. Vincente se malo uplašio ne znajući šta mu ovaj tihi stranac odjednom sprema, ali je Klaus spetljano objasnio da je tačno da nikada nije poljubio momka i da to želi sada.
Mali Italijan nije klimnuo glavom. Nije se ni pomerio, niti mu ičim pomogao. Prepustio je Klausu da sam nađe muda i priđe mu.
Klaus ga je nespretno zagrlio, ali se sa prvim poljupcem opustio i bajka je dalje tekla sama. Ostali su do svitanja na istom mestu, Vincente je ležao u njegovom naručju dok su se ljubili i upoznavali. Govorili bi po četiri jezika u tri rečenice i bučnim smehom prkosili talasima.
U rano jutro provozali su se čamcem, dremajući zajedno u onom istom položaju sa klupe.
Narednih dana padala je kiša i Kadakes je dobio sasvim drugačije boje. Isprane i nežne, maglovite u visinama i nekako svečane. Pripremala se i svadba Klausovih prijatelja.
Eduardo je otpustio Manuela iz službe, zatekavši ga jedne večeri kako pod brežuljkom guzi nekog starijeg turistu iz Nemačke.
Danac je savladavao italijanski, a Italijan se mučio sa danskim, vodeći ljubav uz obronke. Uz napuštene ravne bedeme. Sred mirisnih polja lavande. Na toploj postelji od obale.
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 7 Jul, 2024
- 2376 pregleda
Ova prica je tako puno rekla o zivotu,vezama, pozudi, prijateljstvu,umetnosti, o tebi. Da prosto ne znas sta je ostalo da se kaze, takav mi je ostao utisak. A znam da u tvojoj riznici im jos mnog toga za iskrenog citaoca i da uziva i da nauci,stoti put hvala ti.
Bolje od ovoga ćeš moći samo Ti. *