Doppelgänger: Zadnje namere

Jutrom mi je glava teška kao ruda. Ili je to zato što je popodne. Svaki dan mi je ovde isti. Gotovo da ne spavam. Kafa mi ima ukus ljudskog znoja i čađi. Ali ja sam jedva zaslužio i takvu. Gutam kap po kap dok mi leva ruka toliko drhti da se ceo sto u maloj prostoriji drma pod mojim laktom.

Doveo me je u nekakvu sobu za prijem, čini mi se. Visoki prosed čovek sa setnim osmehom u sivom mantilu koji me svuda vodi. Čeka da pišam, čeka da jedem, pa me zgrabi za lakat, opet se tužno smešeći kao da mu je nečega žao kad završim s pišanjem ili sa obrokom.

Nisam ni ja presrećan što sam ovde, jer u momentima kad mi je ‘bistro’, svestan sam na šta sve ovo liči i sve mi je jasno. Kad mi se pomuti, bude mi lakše, jer zaboravim na ozbiljnost situacije, malo podjebavam ovog što me šeta, podmitim ga da me pusti da gledam kroz prozor ili da sam prošetam hodnikom, iskukam poneku kafu ili suvi kolač.

Ali kad je ‘mutno’ ne snalazim se dobro u zgradi koja je inače ogromna, i to mi pravi problem u kovanju plana koji ne sme da propadne.

„Uskoro stiže Tesik. Uvek je tačan. Možete ovoga tamo ostaviti“, pokazala je mom šetaču mršava žena u istom sivom mantilu upravo na prostoriju u kojoj sedim već petnaest minuta.

Po mojoj proceni prošlo je više od pola sata. Sivi zidovi i prisustvo jedva tri komada nameštaja čine da mi se konstantno spava i čekam na bilo šta da me razbudi.

Primetio sam da je ušao na ulazna vrata i odmah sam ga odmerio. Mršuljast i visok, sveže izbrijanog lica i pomalo modrih usana. Svetlih očiju sove. Tamno odelo mu stoji kao da je kročio na modnu pistu a ne u ovakvu ustanovu.

Zašto su izabrali baš ovako zgodnog islednika da pretraži moju glavu?! Izgleda mi tako jebozovno tog mamurnog jutra da bih na tom telu izbušio rupe koje nema samo da ga pojebem u deset poza za to vreme mrcvarenja koje mi predstoji sa njim.

Gledam da umirim ručni zglob da mi ne odskakuje. Prilazi žurno kao da će on mene odraditi. I izbušiti. Ali nema ništa od seksa za kriminalce kakav sam ja ovde.

„Gospodin... Silbermann?“, čita žurno moje ime sa svoje fascikle, kao da me celog drži u šaci, mada se tome i ne bih opirao.

„Dobro jutro...“, procedio sam, pazeći da mi osmeh ne ogoli baš sve misli.

„Jut... ? Pa i nije baš, gospodine. Tačno je dva sata popodne“, bacio je oko na svoj sat istresavši ga iz rukava, pa pogledao u mene vrlo zvanično i s nekom početničkom dozom entuzijazma.

Nervozno je otkopčao dugme na svom braon sakou i seo nasupot mene na slobodnu stolicu predviđenu za te koji ispituju ludake poput mene. Fasciklu su otvorili uredni dugi prsti šake sa lepo izraženim kostima. Za nekoga sa hand-fetishem, seks bi se već u ovom trenutku primakao vrhuncu.

„Gospodine Silbermann, ovde ste... Dva meseca“, pogledao me je ozbiljno kako bi potvrdio da fascikla ne laže. Osetio se miris njegovog parfema ili kože, nisam bio siguran, ali sam odmah nanjušio da se sa takvim moje iskusne nozdrve još nisu srele. „Kako se osećate?“

„Kako kad...“, duboko sam udahnuo. „Sad je malo bolje, kad imam neko novo društvo, kao ovog jut... ovog dana“, izustio sam smireno i s osmehom, pa ga ponovo celog odmerio onako bestidno kao na ulaznim vratima.

„Pa... Izgleda mi da ćemo se družiti u nekoliko navrata“, spustio je obe šake na otvorene papire pred sobom. „Moj zadatak je, vidite, da pratim Vaš napredak ovde, kako se staraju o Vama, i-“

„Ah pa kako se staraju, to biste videli da ste vi ovde zatvoreni! Ponekad, samo ponekad, izmolim za kolač, znate, da se osladim, hrana je odvratna... A taj kolač, dragi moj gospodine Tesik, je tvrd kao kamen!!!“, kriknuo sam i pogledao ga širom otvorenih očiju naglašavajući opis kolača da se lagano odmakao u svojoj stolici shvatajući s kim ima posla.

„Razgovaraćemo i o tome, i o... Dakle... Treba da obezbedimo uslove kako biste bili tretirani jednako kao i drugi bez obzira na-“

„Na šta?“

„Na... Naveden status koji Vas... ipak razlikuje, no, imate svoje pravo na lečenje i adekvatnu negu dok ste pod nadzorom ovdašnjih lekara“.

Kada bi gubio nit, a ja sam se pobrinuo da je izgubi što češće, prolazio bi lepim prstima kroz glatku crnu kosu od čela do potiljka ili se premeštao sa guza na guz u stolici što me je beskrajno zabavljalo.

„A koji je moj navedeni status?“, bezobrazno sam iskrivio glavu ka njemu.

„Sigurno ste upoznati sa... Verujem da znate šta... Znate li... zašto ste ovde?!“

„Pretpostavljam da sam se na neki način ogrešio o taj vaš sistem, doktore, ili gospodine isledniče.. Ili o sistem generalno, da se nešto što sam uradio kosi sa opštim, izmišljenim pravilima... “

„Nisam nikakav islednik“, vratio je pogled dole pa ovlaš dodirnuo ono otkopčano dugme. „Ovde sam ispred Tima psihijatrijske pomoći koji prati Vaše funkcionisanje u ustanovi i radi na proceni vremena kada biste je mogli napustiti i nastaviti normalno da živite svoj život.“

„Hmm, pa to neće skoro... Nisam nikada ni živeo normalno, zar ne? Šta još kaže ta Vaša fascikla?“, zavalio sam se udobnije u stolici uživajući da ga već zbunjenog obrađujem na svoj način svim dostupnim sredstvima.

„Možete slobodno i sami pročitati sve u njoj, ne krijem ništa od Vas.“

„Mmm, e to je već lepo čuti... Oprostite, ta reč mi je prva pala na pamet- islednik! Ima nešto u njoj što mi se dopada, neki raspored suglasnika, nešto... Znate zapitao sam se baš kada ste ulazili čime sam ja zaslužio da jedan tako naočit... tako zgodan mladi čovek bude zadužen da brine o meni, da me istražuje i pomogne mi... Ipak sistem misli na mene i na moje blagostanje!“, spustio sam ruku i tek malo počešao desni testis, a moj pogled na njega je to reflektovao s uzdahom koji sam teško zadržao.

Mirno me je gledao. Malo zakočio u svojoj tako dobroj i poštenoj nameri savesnog radnika. Naišao na tvrd orah. Kapira da će on ovde biti taj koji se testira.

„Slušajte, rekli su mi o Vama... Bio sam upućen-“

„A dobili ste i sve te papire, praktično ništa ne može da Vas iznenadi!“

„Hoćete odmah moje lično mišljenje?“, nagnuo se malo preko stola ka meni, kao da donekle gubi strpljenje, a ja sam ćutao. „Meni nije jasno kako čovek poput Vas, još uvek mlad, inteligentan, jer vidim iz par rečenica da barate činjenicama, lepo se izražavate... Zašto takav čovek ne bi nadmudrio taj sistem, nego dozvolio ovakvo nešto, da ga zatvore, seciraju kao žabu, da ga-“

„Postoje razni afiniteti, znate...“, udario mi je u slabu tačku pa sam mu se uneo u lice. „Postoje zatvorenici sa različitijim stepenima ostvarenosti u svojim životima pre... pre te kritične tačke i sunovrata, ljudi velikih postignuća za sobom, koji su, kako ste lepo primetili, briljantni umovi i pravi odraz visokog nivoa svesti o svetu oko sebe. Pa ipak, zatvoreni su zbog neoprostivih slučajeva maltretiranja, silovanja i ubistava!“, ovde sam izgubio kontrolu i povisio ton, a leva ruka je opet počela da mi igra.

„Smirite se... Hteo sam da kažem...“

„Nemoj ništa više da kažeš, u redu?! Odradi svoje, zbog toga si tu. Slušam.“

„Ja... Ovo mi je prvi put da...“

„Nisi ranije nikoga ispitivao od nas ludaka?“

„Ne, ovaj... Jesam. Nisam sa... ovakvom dijagnozom, doduše...“

„Hajde baš mi pročitaj šta tu kaže, kako su to sročili!“

Spustio je celu glavu ka sitno otkucanim slovima na papiru priheftanom iznad prvog lista fascikle.

„Pacijent je praćen u neprekidnom periodu od pet nedelja. Ispoljava odlike narcisoidnog poremećaja ličnosti i niz elemenata šizofrenije. Ubeđenja je da je ‘zatvoren’ greškom, da nije kriv, ponavlja da prisutni na klinici ne poznaju širinu njegovog uticaja, pa ni njegove vrednosti, da veruje u pravdu koja će uskoro sve izmeniti. U prvim danima po prispeću na kliniku, kada mu je odbijeno nešto što zatraži, reagovao je visokim stepenom agresije, od šamaranja sestre, nasilnog skidanja odeće sa dotične, razbijanja čaša iz bolničkih soba, do hodanja bosih stopala po delovima stakla, na koje je i nju primoravao da zakorači. Nešto kasnije je počeo da primenjuje moć vešte manipulacije nad medicinskim osobljem da dođe do onoga što želi, otvorena zagrada, šetnje, poslastice ili boravka nasamo u prostorijama kupatila, zatvorena zagrada. Izražen specifičan poriv ka seksualnom zadovljenju sa samim sobom, otvorena zagrada, do granice sa drhtavicom ako tu potrebu ne zadovolji, i tendencije ka suicidalnosti, zatvorena zagrada, zahtevaju dvadesetčetvoročasovni nadzor nad pacijentom.“

„Kako su me precizno opisali, eto šta su ti lekari! Počinje ovo da mi se dopada, kao neki izazov dokazivanja ko je lud a ko će tek poludeti!“

„Ima još...“, procedio je Tesik, letimično me pogledavši. „Potrebno je da se pacijentu oduzme pistup oštrim predmetima i onemogući prilaz otvorenim prozorima, u cilju očuvanja njegove bezbednosti i osiguravanja mogućnosti da o počinjenim delima iz navedenih policijskih dokumenata svedoči neometano, bez prisile, u odgovarajućem okruženju i prijatnoj atmosferi za razgovor.“

„Baš mi je prijatna...“, pogledao sam u sivilo zidova. „Siguran si da sve ovo smem da znam?“

„Mislim da treba da budete upućeni.“

„Ili to samo ti želiš da me uputiš, da mi bar malo olakšaš?“, raširio sam noge koliko sam mogao i sav potonuo u stolici. Pritiskom samo jednog prsta na međunožje, erekcija bi mi bila okamenjena.

„Ja Vam ne mogu biti od prevelike koristi, u smislu da iako ćemo se viđati neko vreme, meni je zabranjeno da bilo kakvu Vašu poruku primim i iznesem iz ustanove, da Vam bilo šta dopremim, kao što su cigarete...“

„To nije problem. A doneo si sve što mi treba“, namignuo sam mu krajičkom oka, a on se uhvatio za dugme i nevoljno odskočio u stolici, dok je drugom rukom prošao kroz gustu kosu kako bi ostao pribran.

„Ako smem da primetim, od kako smo se upoznali, Vi se uporno trudite da zamaglite ozbiljan odnos koji ovde treba da zadržimo-“

„Oh, sve je meni zamagljeno, mladi čoveče! Oprostite, to mi je prirodna reakcija, ne poznajete me još. Sa svima sam takav, to jest... uvek isto reagujem. Trudiću se od sada da... radimo na našem odnosu...“, nasmešio sam se, a on samo odmahnuo glavom kao da odustaje, sakrivši senku stidljivog osmeha.

Primetio sam dve stvari. Prvo, previše je mlad da se nosi sa ovdašnjim pacijentima. Neka je studirao šta je studirao, praksa je drugo, a ovde je jeziva. Dovoljno je samo mene da upozna pa da ostatak dana u svojoj lepoj glavi prevrće sve načine da me vrati na pravi put, a kad dođe na kliniku ja ću mu svaki put iznova sjebati kompletnu koncepciju i na kraju će se izgubiti, posumnjati u sopstvenu svrhu i preispitivati šta uopšte radi.

Drugo, neće još dugo moći da krije da sam mu simpatičan. Takve umem da osvojim i privolim na različite radnje da udovoljim sebi, a ponekad i njima. No, sa ovim mi se to ne radi, bar ne kako to tipično činim. On moju koncepciju urušava tom brigom i zaštitničkim stavovima!

Iako mi njegova fizička pojava izaziva buru u testisima, njegova smernost i hladna upornost mi postaju dosadne. Nikako da ga navedem na svoju vodenicu, ali to me i drži, i zbog toga neću odbiti dalju saradnju.

„U dnu ove dijagnoze ima još sitnije napisano...“, nastavio je, a ja se pretvorio u uho. „Pacijent je sklon, kada je upitan za razloge gnusnih stvari koje je počinio, da se pravda govoreći da je višegodišnja žrtva hipnagogičkih halucinacija nad kojima nema kontrolu a koje je opisao u svojoj knjizi koja je, na naše zaprepašćenje, uspešno izdata u novembru pošle godine. Upućen je na psihijatriju klinike gde kolege imaju poseban uvid u njegova stanja i koji će voditi detaljne beleške o uzrocima i daljem toku ove pojave.“

„Koje kolege?! Ko je uopšte u potpisu tog sranja?!“

„Direktor klinike... A jesu li vas ti psihijatri posećivali?“

„Niko. Ne lažem te. Mislim da se njima savršeno jeb... da im je nebitno šta će biti sa mnom! Što se njih tiče važno je da me se reše i prebace me na robiju. To je očigledno, a sve ono što vučem u glavi od jedanaeste godine ne menja u njihovom viđenju zaslugu moje kazne.“

„Voleo bih da razgovaramo o tome, kada budete raspoloženi...“, pogledao me je nežno, u jednom trenu prebacio je ruku ka mojoj, zatim je naglo sklonio, i time me skroz slomio.

Kurac mi se od tog pogleda sam oko sebe uvrteo i propeo iskačući uz butine da sam prekrstio noge ne bih li ga ugušio i vratio u neutralni položaj da zaboravim da ga imam.

„Jedino ako zatražiš dozvolu da me negde izvedeš iz ovog sivila, u obližnji park gde sam video da cvetaju lepe ruže i trava je meka za uzglavlje... Da legnemo tamo, skriveni od očiju, da mi samo daš da te milujem, i ispričaću ti sve, priznaću sve što treba da ispišeš u svom krajnjem izveštaju o meni, pa ćeš me se veoma brzo rešiti“, govorio sam ubrzano, sluđen i približen njegovom licu preko stola, kao da sam osetio i dašak sa njegovih tamnih usana, a ruka mi je već masirala međunožje, kao da je magnetom nadneta i čvrsto pritisnuta da me uništi.

U njegovim svetlim očima krotke sove vidim izmešan užas sa pokolebanom znatiželjom, želim da dođem do vrhunca samo gledajući ga, dok čekam odgovor koji mi neće dati, bar ne onaj koji meni treba.

„Vreme nam je isteklo za danas, gospodine Silbermann. Vidimo se u utorak u isto vreme. Prijatan dan Vam želim...“, ustao je naglo i pogledao me razočarano, zaustavivši se na sekund na ruci koju sam otpustio i mirno ukrstio uz drugu.

Bar sam saznao da je utorak. I malo ubio vreme. Možda se neće ni vratiti. Poslaće nekog bradatog starca, ili još gore ženu, duplo stariju i sa duplom dioptrijom, da isecira žabu dok joj se creva ne zalepe po sivim zidovima.

Tražio sam da me šetač tog popodneva ostavi na miru u kupatilu. U sobi nisam mogao da vodim ljubav sa sobom jer tamo sa mnom leži jedan sasvim sumanut, vezan čovek koji neprestano vrišti ili oponaša ptice, a s druge strane je ubica koji u snu razgovara sa svojom žrtvom, glasno se izvinjava, rida i kaje se.

Zatvorio sam se u prvu slobodnu kabinu, zbacivši sa sebe odvratan posiveo bolnički ogrtač. Napokon oslobođen, vlažan kurac je sam tražio moju šaku. Disanje mi se ubrzalo kao kada mi se sve pomuti ili kada se prestravim na ivici prelaza halucinacije u realno. Drhtao sam ljušteći ga kao nikada ranije, ne gledajući oko sebe.

Zamišljao sam islednikovo mršavo i meko telo, kako se uvija kraj mene na vreloj travi pod suncem, onako kako sam mu bezuspešno predložio. Migoljio se dok ga nežno golicam, ližem i svlačim njegov sako, raskopčavam mu spretno košulju i pantalone.

Odjednom sam video Liorov kurac, onaj koji najbolje poznajem, onaj koji mi najviše i nedostaje. Nisam mogao znati kakav je i koliki Tesikov, pa me je goruća podsvest samo vratila na ono staro i isprobano, nažalost neponovljivo. U svesti sam pokušao da odagnam sećanje na Liorovo odglumljeno sažaljenje i na Tesikovu usiljenu brižnost.

„Nisam verovao da imate takve... zadnje namere prema meni“, začuo sam Tesikov glas dok tiho sikće kroz svoje uredne bele zube, a njegovo persiranje me ludački uzbuđuje.

„Da znaš da imam. I zadnje, i prednje...“, povukao sam ga za kratku crnu grivu i privukao sebi.

Pred mojim zamagljenim očima sada su obojica presavijeni ispred mene, Tesik i moj stari ljubavnik, natrćenih belih guzova, preklinjući me da zadrem u njihove dubine, guzeći se sve bliže i ustrkivajući koji će me primiti prvi, dok se ja već raspadam od žara neprirodno jake želje, i ulazim duboko u jednog, pa u drugog, otčepljujem i začepljujem i samo menjam usku rupicu kada mi dosadi, ne obazirući se na poneki bolni jauk.

Napetim kurcem kao od armature čistim im analne prostore, od udara mojih jaja ostaće im modrice, znojim se i ričem u agoniji a oni su gipki i vlažni kao da su se međusobno pripremali za mene, dahću kao mlade neveste u prvoj bračnoj noći dok im žedna dna častim vrelinom tečnog semena za kojim žude, rupice im sada i same dišu razjapljene, raspoređujem da ostane dosta u obojici, da mi se ne žale.

„Izlazi već jednom... Manijače jedan!!!“, povikao je moj šetač smešnim, hrapavim glasom. Nikada nije koristio ovakav ulični vokabular, sem u prilikama kada baš preteram.

(kraj uvodnog dela)

Kategorija:: Gay erotske priče

12 Jul, 2024
Basi
17 glasova
2060 pregleda

8 komentara

Basi

27 Jul, 2024 u 0:52

@Strauss Postoje i razlozi za takav tretman, ali o tome nešto kasnije Hvala puno na čitanju.

Strauss

26 Jul, 2024 u 22:44

Priča oslikava težak psihološki profil glavnog lika i njegovu borbu sa stvarnošću, moralnim granicama, i seksualnim željama, dok je zarobljen u ustanovi koja ga tretira kao opasnog pacijenta.

missuta