Doppelgänger II: Dezert subotom

„Uhhh, kakav nered!“, banuo je šetač udarivši nogom u poluotvorenu kabinu dok sam izlazio, držeći začepljene nozdrve. Smrad se mogao širiti jedino iz ostalih kabina, jer je u mojoj bilo samo sperme. Meni u zanosu ništa nije zasmetalo. Marljivo sam brisao istrešene ostatke ne slušajući njegove uobičajene prigovore, videći da sam nekontrolisano isprskao i cev i veći deo vodokotlića.

„Ne ostavljam tragove!“, izašao sam iskolačivši oči i stao pred njega nadomak lavaboa da operem ruke, a on me je i dalje sablažnjeno gledao.

Čim sam završio, povukao me je za lakat, a ja sam se nasmejao. Iz istih stopa sam mogao krenuti prema bilo kom od otvorenih prozora, začas se popeti i iskočiti napolje, pa je taj gest strogog nadzora nada mnom bio sam po sebi komičan.

Ipak, nije to bio dan za skakanje sa sprata. Vratio sam se u sobu mirno, iscedivši iz sebe želju koja mi je obuzela telo do drhtanja. Presvukao sam odvratnu sivu pidžamu i prilegao, a i moja dvojica ‘cimera’ začudo su mirovali.

Razmišljao sam o Tesikovim rukama, svakoj jasno uočljivoj kosti na njegovim šakama, njihovoj belini, finim pregibima između zanosnih prstiju i sredine široke nadlanice, maštao da svojim prstom prelazim sa nje preko zgloba na ostatak ruke, i ponavljao takvo maženje u beskraj, pokušavajući da se uspavam pozitivnim mislima, i ni sam ne znam kako mi je to uspelo.

Pre nego što se u rano jutro kreštavac oglasio jecajem bolnim za uši, šetač je uleteo u sobu.

„Došla ti je žena da te vidi“, pogledao me je onim pogledom po kome znam koliko mu je muka od mene, mojih sranja, pa i mojih posetilaca.

A posetilac mi je bila samo ona. Ines. Moja venčana supruga i majka naše dece. Retko ljigav stvor i poslednja osoba koju bih poželeo da vidim.

Odvukao sam se kao popišan da i to obavim.

„Zašto moramo razgovarati ovako kroz staklo kada ti nisi nikoga ubio?!“, postavila bi mi uvek isto pitanje.

„Možda bih ubio tebe“, smestio sam se uz kiseo smešak nasuprot nje.

„Mene?! Mene si već ubio drugačije, jedva se borim sa životom i sa ono dvoje...“, odmah je krenula da sipa, gladeći neku požutelu suknju po krilu da me ne gleda u oči. „Šta ti je sve to trebalo, pitam se...“, pogledala me je odjednom zabrinuto klateći se u obe strane kao kad stare žene prekorevaju neku devojčicu.

„Misliš na brak s tobom?“, nastavljao sam provokacije, ali je ona na njih navikla i nije bilo čak ni onog elementa šoka koji bi me oraspoložio.

„Sama sam u svemu, niko da mi pomogne“, kukala je i ređala laži kao da ništa ne znam. „Svi su me se odrekli kad su čuli kako si... Kako si samo mogao sve to da... Posle toliko godina braka ja ne znam ko si ti! Očigledno nikad i nisam, nisam pomislila da u tebi ima toga, tako odvratnog, tako niskog...“, kako se uzbuđivala, tako je njena duga, poluseda i neuredna griva dobijala na volumenu, a velike grudi se usko zbijene u dekoltiranoj znojavoj majici tiskale i silom poskakivale.

„A ti svetica, zaslužuješ bolje...“

„Možda i ne, ali ne zaslužujem ni ovo! Da ceo grad ispira usta tim pričama, da budem doveka obeležena, kao da sam ti neki rod, kao da ne mogu da se od tebe rastavim...“

„Naravno da možeš, sredićemo i to. Nego smem nešto da te pitam?“

„Da...“, uzdahnula je i odahnula, čekajući neko moje priznanje ili nešto čime ću sledeće da je podbodem.

„Koliko komada si mi donela?“, gledao sam u torbu spuštenu kraj žute suknje.

„A??“, izgubila se, ne očekujući da ću umesto za decu i njene trenutne muke odmah pitati za cigarete.

Pružila mi ih je bezvoljno ispraznivši torbu i gurajući ispod stakla jedan po jedan boks, a ja sam ih halapljivo vukao na svoju stranu kao da će u međuvremenu neko da mi ih otme.

„Izgledaš jezivo.. Čini mi se da je ovo sve što jedeš...“, prokomentarisala je prateći moju maniju skladištenja.

„I ti bi izgledala da ti serviraju supu takvog ukusa kao da su stare cipele prokuvali u njoj... povrće bezbojno, žilavo kao da je u mrtvačnici sazrevalo.. Svakako ne mogu izgledati gore od onog tvog pacova ni u njegovom najboljem izdanju!“, ustao sam.

„Gde ćeš?! Imamo još vremena... Ni ne pitaš za Ivora i Riu??“

„A šta da pitam? Sin ti je isti kao ti, pohlepni glodar, preživeće sve kao bubašvaba, za vas nema zime! Sem toga, punoletan je, neka radi šta hoće. A moja princeza... Ona sve zna i bez nas, može da ima sve a ne treba joj ništa- tu je na mene... Stasala je, još malo pa će krenuti mojim stopama, nećeš ni znati gde je. Već se vidi da će osvojiti svet tim mačjim telom, tim vretenastim nogama... a mozak joj je kao britka sablja, kao da je uopšte nisi ti rodila... Kažem ti, Leuriopa će biti boginja i kurva, i nijedna joj neće biti u svemiru ravna!“

„Tako govoriti o ćerki, Sebas..-“

„Psssst! Znaš da se više ne zovem tako.“

„Da ne kažem kako bih te ja nazvala... Neka ti je srećno... u tvom dimu i bogohulnim prognozama!“, ustala je i ona, uspeo sam dosta brzo da je oteram.

Pratio sam je gorkim pogledom, stežući na prsima pet boksova cigareta. Kad bi mi bar potrajali pa da neko vreme ne moram da je gledam. Podbula je, rastroćkala se, njen pacov je specijalista za mesne prerađevine i ko zna šta sve konzumiraju. Nosi suknje preko kolena jer za drugo i nije. Jeste da je tri godine starija od mene, ali je bila nešto drugo kad sam je oženio.

Mogla je neumorno da đipa u noćnom baru do jutra, a onda da skače po kurcu do podneva. Jedan pogled na nju zavodio bi mlade i stare, željne i podmirene, samce i oženjene. Sve je to sada do neprepoznatljivosti pretopljeno u salo, nečešljani nemar i neku mlitavost ekstremiteta sa kojom napušta ustanovu kao velika, raskrečena žaba. Gađenje mi sustiže žaljenje.

Pružio sam ruku ispod stakla, da dohvatim uobičajeni smotuljak u kome mi ostavi po nekoliko izbledelih novčanica.

„Koji je dan, je li već petak?“, pitam šetača, koji od onog glasnog drkanja kao da me posmatra nekim novim očima.

„Sreda“, odgovara mi u prolazu kao da mu više uopšte nije bitno da li ću načiniti pogrešan korak.

Od samo te jedne reči nešto se u meni prepolovilo, pomešan bes i nemoć kao da su mi rastavili deo uma zadužen za mišljenje od onog rezigniranog i osujećenog koji mašta i mirno se uspavljuje. Od utorka me deli čitava večnost! Sada je desna ruka počela da mi se trese.

Proveo sam tri dana zatvoren u manjoj biblioteci ustanove, ne nalazeći tamo mnogo više od kojekakvih stručnih budalaština i izdanja renomiranih psihijatara. Ono malo što je vredelo u odeljku evropske književnosti i nekoliko knjiga sa anonimno prepričanim slučajevima o meni sličnima i terapijama šizofreničara, koje su me nasmejale poput sabranih viceva, progutao sam od korice do korice do petka uveče.

Dešavalo se da čitajući za stolom i dremnem, jer je bilo mnogo mirnije nego u mojoj sobi. Baš tog subotnjeg jutra, kad sam već obnevideo od slova, oči su mi se same zatvorile nad nekom monotonom zbirkom izveštaja, u premišljanju da je prokrijumčarim i kasnije dovršim u sobi.

Ne znam koliko je trajao san, ali sam na temenu osetio milujući dlan i uplašio se ko me to dodiruje, nema šanse da me šetač tako nežno budi.

Podigao sam pogled i video devojku u čisto beloj spavačici kao da boravi u nekom elitnom delu ustanove gde im se pidžame mnogo redovnije peru. Odmah sam osetio zavist i odmakao glavu.

„Ne plaši se...“, rekla mi je nežno, iako je morala biti bar petnaest godina mlađa od mene.

Dugi pramenovi retke crne kose padali su preko njene čiste beline u pomalo jezivom kontrastu, a na preklopljenim rukama dok se oslanjala na moj sto blistao se jarko crveni lak na noktima. Isti sam primetio i na nožnim prstima fino spakovanim u uske, otvorene papučice. Crvenilo i sjaj bili su totalna suprotnost bledilu njenog umornog lica.

I dalje sam je posmatrao bez reči, pitajući se šta je nju dovelo u ustanovu. A bilo je nečeg ludog već u tom njenom izgledu. Noge koje su provirivale pod spavaćicom bile su stidljivo prekrštene, a beli listovi pokazivali su nežne tamne dlačice. Iako volim da vidim glatku kožu, nešto mi je zadržalo pogled nad ovom čudnom životinjom. I ruke su prekrivale retke dlake, dok su vrat i lice bili čak izuzetno glatki, skoro do usijanja.

Ili ju je oblio znoj nekakve treme? Sjajnih obraza, punih rumenih usana i ogromnjih crnih očiju gledala me je bez treptaja kao da u meni prepoznaje nešto što nas povezuje a zbog čega ja još uvek ćutim i ne bih to priznao ni za šta na svetu. Međutim, pitanja mi je pročitala iz oka.

„Ti si bleđi od mene... Šta ti je? Kako se zoveš? Koliko ostaješ??“, zaređala je iznenada, spuštajući lice skoro u moje. Imala je neki proročki glas koji mi je odzvonio u praznoj glavi.

„Valjda je red da se prva predstaviš“, iskobeljao sam se iz stolice pre nego što mi se sasvim približi, ako je neka ludača i ako je udarim, sebi ću napraviti problem.

Kada sam ustao, počela je da se smeje kao da nemam hrabrosti da joj odgovorim i da je tako odnela neku pobedu.

„Imaš li... nešto kod sebe?“, zašuškala je prstima, ali je nisam razumeo. „Cigaretu neku makar?“

Izvukao sam iz džepa pidžame skoro završenu kutiju, ne pokazujući joj još jednu celu u šteku. Pružio sam joj jednu od preostale dve cigarete, a drugu zapalio.

Biblioteka je bila bezbedna zona za poroke, skoro niko tu nije dolazio ni od pacijenata ni od lekara, koji su očigledno verovali da zaista samo čitamo ili sedeći spavamo u toj prostoriji. Pretpostavio sam da joj nedostaju mnogo jače supstance od nikotina, ali nisam hteo time da se bavim, nameravajući da se uskoro povučem u sobu pre još nekih njenih pitanja.

Uvlačila je dim skoro požudno, kao da nije zapalila danima. Nije prošao minut kada je ispušila, ruke su joj zadrhtale kao što se moja desna još uvek tresla, a lice joj je tako usahlo delovalo kao u devojčice, i verovao sam da je premlada za bilo kakav zločin koji je izazvao njeno zatvaranje.

Obuzelo me je sažaljenje koje je ubrzalo moje korake ka izlazu. Pogledao sam je još jednom, a njen pogled je preklinjao da ostanem, kao da će je odsustvo nečijeg društva izložiti svim onim demonima koji je okupiraju čim ostane sama.

Zatvorio sam tiho vrata i rešio da pronađem mog šetača. Zatekao sam ga kako u kantini za zaposlene ždere ogromnu čokoladnu krofnu iznad tanjira na kojem ga čekaju još dve.

Gledao sam kroz staklo a kada mi je voda krenula na usta, pokucao sam jedva čujno prstom.

Ustao je i približio mi se, pitajući pokretom glave šta hoću. Pokazao sam mu jednu od svojih novčanica koje mi je Ines u sredu ostavila, a zatim očima ukazao na njegov prepun tanjir.

„Jedna!“, viknuo je preteći kroz staklo.

„I šolja kafe. Mala. Hajde... Vidi!“, tresao sam besno novčanicom pred njegovim naduvenim nosem i umuljanom bradom iza stakla.

Ovo sam smeo da činim jednom nedeljno, kad mi se baš prijede nešto ukusno. Bilo je to u retkim trenucima kada mi se uopšte vraćao apetit za hranom kakvu je pamtim i nije mi bilo žao da to skupo platim.

Kantina je bila prazna i tada bih seo za sto zamišljajući da sam u poslastičarnici. Šetač je debelim prstima na manji tanjir odgurao jednu krofnu sa koje se već topila čokolada, sipajući mi zatim hladnu kafu u pola šoljice.

„Još!“, udario sam o sto da su se zatresle i njegove krofne i ruka. Dolio je mršteći se i kriveći masne, ulepljene usne.

Pokupio sam svoje i okrenuo se za drugi sto da ga ne gledam. A onda sam navalio baš kao on dok mi čokolada curi niz bradu i slistio poslasticu u nekoliko sekundi tako halapljivo da nisam ni uživao u njoj koliko sam je dugo čekao. Pokvarivši užitak, salio sam žurno kafu i istrčao iz kantine dok se on smireno oblizivao.

Bez pitanja sam izašao na terasu, jer je subotom bilo mirno i sem šetača i dežurnog lekara niko me ne bi ni primetio. Često bih u to vreme gledao visinu sprata sa kog bih u samo malo boljoj formi mogao izvesti uspešan pokušaj bekstva, ali me je u tome uglavnom sprečavala drhtavica, neočekivani napadi podvojenosti i svest o tome koliko daleko bi trebalo otići da me za dan ne uhvate i vrate.

’Svi su me se odrekli…’, odzvanjale su reči moje Ines. Zar je ovo stvarno početak kraja?! Niko me ne bi kod sebe skrio, niti mi pomogao. Ta vremena su zauvek prošla i ceo grad bi me sada gledao očima osude. Vratio sam se u sobu, besan što sam u nizu popušio tri cigarete, a još besniji što sam jednu dao onoj ludači u snežnoj spavaćici.

Setio sam se zbirke izveštaja koju sam planirao da ponesem u sobu. Prišao sam vratima biblioteke, otvarajući ih tiho u nadi da je dotična odavno izašla. Ako jeste, nastaviću ovde sa čitanjem, sme da se puši, a i mirnije je nego kad se probudi kreštavac ili ubica krene s buncanjem.

Zakoračio sam prema polici na kojoj sam ostavio zbirku, kad me je s desne strane prenula figura u belom koja je brzo nestala iza ormarima s knjigama u tom delu. Još je tu, dođavola! Zgrabiću svoje i nestati. Začuo sam glasove, kao da mlada veštica nije sama, a figura se ponovo pojavila kao da proverava da li je neko ušao.

Sakrio sam se iza ormara, i sada mogao da vidim da to belo nije ona spavaćica, već mantil dežurnog lekara.

„Učinilo mi se da sam čuo vrata“, rekao je, gledajući ka osobi koja sedi za manjim stolom iza ormara. Pomerio sam se na prstima i kroz uzak prostor između dva ormara video da je to ona.

„Možda je samo promaja“, čuo sam njen šapat. Glas joj sada bio tih, kao da se uplašila.

„Da nastavimo“, prišao joj je lekar. „Doneo sam šta si tražila, a znaš kako treba da mi se odužiš..“

„Znam...“, opet njen tih glas kao da je odjednom promukla.

Vidim ga kako se nadneo nad njenom stolicom, i njene laktove sa strane dok nešto petlja oko njegovog struka, mantil se širi i skroz mi je zaklanja, vidim kako sevne jedan kraj kaiša. Otkopčava ga. Neće valjda? Na stolu kraj njih su smotuljci ko zna kakvog sadržaja, i do njih kartonska kesa sa dve flaše nekog alkoholnog pića.

„Posluži se i uživaj!“, nagnuo se nad njom lekar, shvatio sam da joj je pružio kurac, a ubrzo se i začuo karakterističan mljackav zvuk kada se nađe u nečijim ustima.

„To, Rozi, ljubimice moja...“, počinjao je sve glasnije da uzdiše, video sam kako mu se guzovi stežu i kako se pomera napred sve jače gurajući svoj ud ka devojci. „Kako je lepo što smo ti i ja konačno pronašli zajednički jezik... Ah, poliži ga malo, i dalje je suv... Tako, Rozalija, sad ga uzmi, u grlo... Mmm..“

Shvatio sam da se radi o razmeni dobara- on njoj doprema šta njoj treba, a ona njemu za uzvrat sisa kitu. Vrlo mudro, gospodine doktore, dok vas ne sačekam iza ormara sa konačnim dokazom da raskrinkam vaše leglo zverstva i zloupotrebe pacijenata. Nisam ni sam bolji, ali vaš klan ću sa zadovoljstvom sravniti.

Maštam kako otkrivam istinu pred svima, ustanova se zatvara a mene kao počasnog spasioca puštaju na slobodu jer sam i kao težak kriminalac ukazao na kršenje osnovnih ljudskih prava, spasio jedan život, i samim tim ima neke dobrote u meni. Izlazim sa klinike a moji obožavaoci mi čestitaju na podvigu, novinari mi guraju mikrofone pod nos, u usta i uši samo da s njima podelim i jednu reč o svojoj pobedi.

„Ah, to je bila moja dužnost, zar ne biste jednako postupili?!“, vidim sebe kako ih pitam, obučen u sjajno crno odelo, sav blistav, svež i napojen svojim egom, moja Leuriopa me drži pod ruku i zajedno likujemo glava do glave, a iza reda novinara ugledam Tesika koji mi nasmejan aplaudira onim svojim lepim šakama.

U realnosti, Rozalijino pušenje doktorove kite i njegovo verbalizovanje svega što od njegovih leđa ne mogu da vidim, izazivaju da se moja raspolovljenost ponovo užari, obe ruke počinju da se znoje i podrhtavaju, pazim da i sam ne ispustim uzdah sličan doktorovom dok mi kurac uzdiže pidžamu i zbunjuje me više od onoga što vidim. Naslanjam se na ormar dok gubim snagu, a on zaškripi. Srećom, doktor je već upao u trans i nije slušao okolne zvukove.

„Prestani, izvadi ga! Dosta dudlanja. Hoću da svoje pravo na tebe iskoristim do kraja“, rekao je devojci koja je odmah čujno ispljunula kurac.

„U redu, doktore“, podigla se sa stolice i konačno sam mogao da je vidim.

Bledilo i umor na njenom licu zamenilo je crvenilo jednako onom laku na njenim noktima, a usne su joj bile sjajne i natečene od pušenja. Po tome kako se presavila preko stola i zadigla snežnu spavaćicu, zaključio sam da se ovo vraćanje duga ne dešava prvi put.

Razdvojila je noge kao da jedva čeka doktora u sebi, ili pak jedva čeka da se naplata završi. Čudna životinja! Kao da zna iz kog ugla ih posmatraju oči stranca, zauzela je pozu u kojoj ću moći savršeno da pratim svaki njihov korak.

Dok se nameštala doktor je i dalje bio okrenut leđima, a po brzim pokretima ruke spreda, od kog mu je treperio mantil, pretpostavio sam da ga dobro razvlači i priprema. Onda se okenuo.

Na njemu nije bilo pantalona i ne mogu da vidim gde ih je ostavio, možda još u ordinaciji, sa namerom da ovde dođe radi jebanja. Nosio je plavu majicu pod mantilom koji se vijorio i na njemu ostao kao da sa mnom deli fetiš za seks u poluodevenom stanju.

Uzdahnuo sam dublje kada sam konačno ugledao taj kurac. Pozamašnog obima, ne tako dug, purpurne boje živog mesa. Presavio sam se koliko me je u trenu rastrgla erekcija, a u stomaku mi se bućkala kafa naglo nalivena preko progutane krofne. Ruka položena na ormar mi se nečujno tresla, a drugu sam ipak mogao da strpam u gaće nadajući se da će i oni sve odraditi mojom brzinom i ostaviti me samog u biblioteci.

Ali je doktor sad krenuo sporije. Prišao je Rozalijinim izloženim guzovima i počeo da ih požurno kružno mazi. Ona se nasmejala kao da ju je golicalo.

„Ššššš.... Mirna!“, naredio joj je kada se izvila u neprijatnosti, a njegovi prsti su već zalazili u dubinu jedne od rupica, trzajući je sve brže do brutalnosti. Izbečio sam se da vidim koja je rupa u pitanju, ali mi sa distance nije bilo jasno uočljivo.

„Kako ti je meka i vrela pičkica...“, izustio je nešto tiše i rešio mi dilemu. „Napuniću ti je danas za pamćenje!“, pljesnuo je snažno rukama oba njena guza, i naglo ugurao purpurni kurac u razrađeno mesto.

Rozalijin krik ispunio je biblioteku da sam im umalo povikao da se stišaju. Ako šetač upadne i zatekne nas ovde svo troje, debelo smo najebali.

Vrisnula je kao da joj prvi kurac u životu ulazi, a moj se već podigao bezumno da osmotri šta se dešava. Zgrabio sam ga svom silinom koju sam našao u drhtavoj šaci, gulio polako i budno pratio tok jebačine.

Ne znam da li me je više palila doktorova smrknuta, zgrčena faca dok gleda u svoje meso koje prodire u šupljinu, ili sopstvena zamisao u glavi kako ću ga slatko uništiti znajući ovo što sada znam. Ne pamtim da sam bio tako tvrd u prethodne dve godine. Pomislio sam da mogu isto ovako da ga ucenim kao on nju, i naguzim doktora ‘za pamćenje’.

Svršavao sam brže od njih, svaki Rozalijih buran uzdah me je pekao, a svaki doktorov trzaj unutar nje polivao talasima želje da sam na njihovom mestu, njenom ili njegovom, osećao sam svaki prodor kao da sam odjednom i jedno i drugo biće, da imam oba organa i istovremeno me raspamećuje njihov obostrani užitak dok se spajaju.

Prsnuo sam prvu kap nesmotreno uz ormar u sekundi kada je doktor izvadio namočenu tamnu kitu pripremajući se očigledno da okupa devojčine guzove. Koliko sam bio lud mogao sam je i sam zaprskati kroz prolaz između dva ormara, sigurno bih dobacio do njenog levog guza. Stavio sam ruku na usta da me ne bi čuli, i neko vreme polivao dno ormara i deo poda biblioteke dišući kao da crkavam, dok se Rozalija izvija pod naletima vrele spermatične kiše, a doktor preznojen jedva dolazi do daha kao pravi psihopata u poslednjim trzajima iživljavanja.

Plašio sam se da će me disanje odati, kada sam video gde je ostavio pantalone. Zgrabio ih je sa druge stolice, brzo navukao i bez reči izleteo iz biblioteke. Rozalija je otežano sela na stolicu, kao da je ovo ipak bilo bolno iskustvo, a bledilo se vratilo na njeno lice. Polako sam provirio.

“Hoćemo popiti nešto iz te kese?”, pokazao sam na pića kada je skočila u šoku. “Ipak sam ti dao cigaretu, pa bi mogla i meni da se odužiš…”

“Idi dovraga!” viknula je i stavila ruku na srce. “Prestravio si me… Otkad si tu?! Sve si… gledao?”, dotakla je slepoočnice niz koje su se slivali mokri crni pramenovi.

“Jesam, i izdrkao. Smeta ti to?”, približio sam se sad već hrabro, izvlačeći jednu od flaša.

“Isti si kao on… Da nećeš i ti da me siluješ?!”, upitala je pola ponizno a pola šaljivo, gledajući u skupo vino.

“Neću, ne boj se. Ali bih njega da jebem. To jest, sjebem, izvini. Imaš neke čaše?”