Doppelgänger III: Veštica i vila
Bančili smo skoro do večere, nekim čudom sasvim neometani. Nijedan se korak nije čuo u blizini biblioteke. Kada smo već bili naliveni, posegao sam da odmotam kesice koje joj je doktor ostavio pored flaša.
„Ne diraj mi to!“, vrisnula je Rozi, boreći se s ravnotežom da se pridigne, kada sam brzo odustao od započetog.
Uspeo sam samo da zavirim u sadržaj, a kesice su bile ispunjene braon kockicama nalik čokoladi.
„I, koliko ovo traje?“, upitao sam je prekrstivši ruke.
„Šta, hašiš?“
„Ma ovo s doktorom...“
„A to... Pa.. Par nedelja već... Morala sam da ga potkupim na neki način, razumeš, šta drugo muškarcu da ponudim osim tela... Nisam za bacanje, vidiš“, otkrila je deo spavaćice do butina, a na njene zgodne duge noge retko bi ko ostao ravnodušan. „Pretio je da će me prebaciti kod vas ili će me izdvojiti u neku sobu bez prozora koju čuva za posebne slučajeve-“
„Za mene verovatno!“
„Ne znam za koga, ali ja ne želim tamo! Delim sobu sa Dolores, ona mi je kao majka, fina žena, izbola je nožem muža kad ga je uhvatila na rođenoj sestri, i sad je zatvorena ovde kao neka ludača, šta je trebalo- oreol da mu prikači?!“
„A zbog čega si ti tu?“, blenuo sam u njene listove kao da razgovaram s njenim nogama.
„Ja to tebe nisam pitala! Stvarno.. Ne mogu o tome, ne poznajem te...“
„Ne poznaješ me, a treći sat piješ sa mnom i baš se lepo družimo?“
„Jeste, a pre toga si drkao sakriven iza ormara dok me je Melmot jebao!“
„A jebote, opasna si.. Moraš da mi veruješ, vidiš da smo sami u ovome...“
„To možda važi za tebe! Ja imam svoje ljude“, spavaćica je prekrila noge i Rozi je uvređeno ućutala.
„Pomislio sam kako sve ovo možemo imati i bez da... tu uslugu plaćaš svojim telom.“
„Da nećeš možda ti svojim platiti?!“
„Pa vidi... prijalo bi mi i to za promenu!“, nasmejao sam se.
„Ne bi me čudilo! Zapekao si kao dimnjak cementare, čim drkaš na strance po bibliotekama!“
Skrenuo sam pogled s njenih nogu ka čašama i kesicama.
„I, kakav je?“
„Pravi. Avganistanski“, zasijale su joj krupne oči.
„Ne mislim na tvoju drogu... Kakav je.. jebač?“
„Melmot?! Kao i svaki! Posluži se i ode, ali eto ovaj mi bar pošteno plati“, smejala se i ona, bilo joj je tako lakše.
„Ja takvu devojku ne bih tek tako ostavio...“, pogled mi je sam lutao po njenim otkrivenim delovima, iako ih sada nije bilo mnogo, a moj dupli vinski vid joj je sam pomerao tkaninu gde mu je odgovaralo.
Uzvratila mi je slatkim i bezobraznim ‘aj ne seri’ pogledom. Malo sam i star za nju.
Po prvi put sam imao osećaj kao da sam sa nekim izašao na piće i da se uopšte ne nalazimo u ludnici. Kako Englezi vole fino da je nazovu ‘facility’, baš nam je olakšalo muke da se na kratko pretvaramo da smo daleko od nje.
„Čuvaj se ti Melmota, ne staj mu na žulj!“, dodala je odjednom ozbiljno kad smo se rastajali ispred vrata, povučena verovatno mojom umobolnom izjavom da bih naguzio doktora. Nije znala da se ne šalim.
Opijen vinom, vratio sam se u sobu donoseći konačno planiranu zbirku izveštaja koju nikada nisam ni otvorio. Zaspao sam uz krike kreštavog cimera, dok je ubica tiho buncao, znojave glave uvaljene u jastuk, dok su mu niz podbule obraze suze oticale u slapovima.
Pokrio sam se preko glave da ih ne čujem. Zamišljao sam sebe malo kao Melmota, a malo kao Rozaliju. Kako sam s njom proveo dosta vremena i podrobno izučio njeno lice, pokrete, različite pregibe tela pod spavačicom, desilo se da u mislima sve više naginjem doktorovoj ulozi, uranjam u njenu meku pičku baš kao doktor, razglavljujem je onako presavijenu bez milosti i umesto drkanja iza ormara ovog puta lijem akumuliranu lavu pravo u njenu matericu.
Za samo sekund više nisam čuo ni kreštanje ni grcanje, već samo sopstveno šuškanje dok ubrzano pomeram kurac pod čaršavom, i zgrčen i postiđen uživam svršavajući u šaku koja me steže poput vagine te neobične devojke, moje sada omiljene veštice, a ja je punim i ne prestajem, poslednja slika pred pomračenje su mi njene tvrde sise koje udaraju o vinske flaše koje rušimo dok joj celo telo drhti u delirijumu naše jebačine.
Pomislio sam da ludim i da bih već povalio i šetača i kreštavca i ubicu, pa možda i mršavu stariju tetu u sivom mantilu na prijemnici. Sve to u iščekivanju utorka i mog dragog islednika. Smirivao sam se drkanjima da to ne bih ponovo radio pred njim.
Hoću pred njim da budem uzoran građanin, jedva čekam da popravim utisak, da ga odobrovoljim i da mi izdejstvuje neki izlazak, bar kratku šetnju pod njegovim nadzorom. Nagovoriću ga da to upita baš Melmota, a ako ovaj odbije, završiće u snežnoj spavaćici, tako mi moje Rie.
Noć sam proveo nesmireno šetkajući po prostorijama zgrade dok su drugi spavali, uzaludno pokušavajući da lociram Rozinu sobu na spratu. Šetač me je zatekao kako sedim na stepenicama sa glavom u krilu.
„Silazi dole u sobu“, više je prošaputao, ali kako se nisam mrdnuo on je sišao, a pred očima mi je ostalo sivilo njegovog mantila.
Počinjala je dobro poznata drhtavica, a bistrina uma me je napuštala. Kako da ubijem još čitava dva dana? Opsele su me misli o izlasku na sud i strah ako Tesik ne pronađe nijednu vrlinu u meni, a dovoljno je bilo da iščita svoju fasciklu pa da mu bude jasno da takve nema ni u tragovima.
Ipak, upornost nade je čudo. Čekao sam strpljivo njegove drage oči sove, tamne usne i njegove ruke da makar zadovolje prokleti hand fetish u meni, koji sam razvio tek sa njim. Nešto mi je govorilo da u njemu leži spas, a kao i obično, spas se za mene u toj maglovitoj simbolici često može preobrnuti u potpunu propast.
U utorak sam ustao rano, insistirajući od šetača da mi dozvoli da obučem nešto od svoje odeće i pojavim se iole elegantno pred Tesikom. Vodio sam računa o vremenu, gledajući kao ćaknut svako malo u veliki zidni sat na sredini hodnika.
Pojavio se ponovo kasneći. Nešto je u njegovom pogledu bilo uzrujano, iako je sivo odelo odavalo poznatu eleganciju i smirenost. Nije mi se dopalo kako se u toj nijansi uklopio sa bojom naših zidova, a ni to što su ga brige ophrvale u rano jutro.
„Gospodine Silbermann, prijavljeno mi je nešto što me je iznenadilo“, obratio mi se zauzimajući stolicu bez pozdrava. „Dve stvari tačnije, a jedna je sveža, od juče“, uzdahnuo je brzo i nervozno.
Na stolu je ostavio svoj mobilni telefon i zadihano kraj njega bacio svoju neotvorenu fasciklu. Pre nego što se ekran ugasio, iako naopačke okrenut, ugledao sam na pozadini njegovu nasmejanu sliku na kojoj grli ženu sa malim detetom. Ovo mi je pojačalo drhtavicu.
„Koliko imamo vremena? Prošli put ste... Prošli put si otišao prebrzo“, iscedio sam smrknuto.
„Vreme nam je ograničeno na jedan sat, ali po potrebi i mojoj proceni možemo ga produžiti“, pogledao me je ozbiljno a ja sav uplivao u njegov svetao pogled, donekle utešen.
„Šta se to desilo da si toliko uznemiren?“, upitao sam ga prijateljski.
„Desilo se to da su mi juče javili o Vašim kretanjima!“
Pogledao sam ga u čudu.
„Da, o Vašim kretnjama po zgradi i odlasku u biblioteku gde ste-„
„Šta sad, ne sme pacijent ovde ni da čita na miru?!“
„Niste čitali tamo, gospodine, već ste... opštili, kad tako moram da kažem, sa pacijentom ženskog pola iz drugog dela ustanove, opili se sa njom uz nedozvoljene supstance!“
„Ma daj... Dobro. Jasno mi je sve, sve je u redu“, shvatio sam ko mi je namestio.
„Ništa nije u redu!“, proradio je onaj brižan osećaj u njemu, sada smešno pojačan besom. „Jeste li uopšte svesni kako se konzumiranje alkohola, a da ne kažem i kojekakvih... opijata može odraziti na Vašu bolest?!“
„Ja se uopšte ne osećam bolesnim“, rekao sam mu staloženo.
„Tačno, kao i svi, to je to! Kao... kao svaki... ludak!“, otelo mu se. „Oprostite...“
„Ma ništa, isledniče.“
„Ludo se ponašate! Na to sam mislio. Ne smete sebi da-„
„A koja je druga stvar koju su ti prijavili, pitam se?“
„Ostavio bih to za... nešto kasnije“, spustio je pogled pa nisam dalje insistirao. „Krenuo bih sa daljim ispitivanjem, ako nemate ništa protiv“. Prećutno sam odobrio, a on otvorio fasciklu.
„Kako je Vaše pravo ime? Ako sam dobro razumeo, podneli ste zahtev da ga promenite?“
„Zahtev mi je odobren.“
„Ovi inicijali S. G. isred Silbermann, označavaju šta? Nije mi ovde navedeno.“
„Silvius Georg Silbermann, tebi na usluzi“, zavalio sam se u stolici, gledajući da ne širim noge i ne pipam se kao našeg prvog utorka.
„Vi ste sebi dali to.. dvojno ime?“
„Tačno. Prvo je izvedeno iz imena moje majke, drugo je ime mog oca. Šta je tu čudno?“
„Pa sama ta promena. Odlučili ste da Vam se kršteno ime više ne dopada?“
„Imam pravo da mi se ne dopada, da ga izmenim iz bilo kog racionalnog razloga. Zbog čega bi nam se, dragi moj isledniče, dopadalo nešto što nam je bilo dodeljeno pre nego što smo napunili prvih mesec života?“
„Uporno me nazivate islednikom, malo mi je neprijatna ta reč. Nisam ovde da Vam sudim niti da-“
„Kako da te zovem- dušo, ljubavi?“, provokacija me nadvladala.
„Molim Vas...“, nasmešio se. „Prepreden ste igrač, definitivno, a ujedno mi je na ličnom nivou poznanstvo sa Vama intrigantno u smislu da... se nadam da ćemo zajedno-“
„Uh, i ja...“
„...Doći do pozitivnog rešenja po Vašu situaciju“, nije više dopuštao da ga dekoncentrišem upadicama.
„Situacija je takva, dragi moj, da mene ovde zajebavaju, da me izvineš.. Svi redom! Osim tog ženskog pacijenta kog ste pomenuli, mislim da mi je ona jedini prijatelj... I nadao sam se da ćeš mi i ti to biti. Možeš li da zamisliš kako mi je? Podvaljuju mi stvari koje nisam učinio, prate me, već sam zatvoren a oni me i dalje pritiskaju, uhode, ograničavaju... Od novca koji mi žena ostavi ih podmićujem da nekada nešto dobijem, kafu da iskukam. Možeš li to da zamisliš, dečače? Ne znam koliko ti je godina, meni je četrdeset.“
„Dvadeset i pet...“
„Eto. Šta znaš ti o životu, naročito ovakvom? Ne želim ti da saznaš. Ti ovde svratiš da mi postaviš generalna pitanja, zapišeš svoje i odeš, ja ostajem. Jesi li radio pre ovoga, znaš li išta od te tvoje psihijatrije koju navlačiš kao masku na dušu?!“, opet sam mu se bez kontrole unosio u lice.
„Radio jesam, kratko, na dečijoj psihijatriji, i tada sam-“
„Ah! O čemu pričamo?!“, lupio sam šakom o ivicu stola tako da me je zabolela, a Tesik se trgnuo.
„Odnekle se mora početi.. Ja se za razliku od Vas ne trudim da sagovornik crveni od mojih izjava...“, ponovo spušta glavu kao da se on stidi umesto mene.
„Nisam primetio da crveniš, čak sam primetio da se smešiš mom nabacivanju. U redu je, video sam kako grliš ženu i sina...“
„Gde ste me videli?!“, zaprepastio se.
„Na tvom telefonu...“. Odahnuo je.
„To sam hteo da... To je ona druga stvar koja me brine, što činite nedozvoljeno...“
„Ma šta sam ti uradio?!“, kriknuo sam. „Čime sam te uvredio? Time što bih da te tucam?! Bih, milion puta, to treba da ti imponuje! Što su ti rekli da jebem pacijente, pacijentkinje, pijem i drogiram se po bolnici- to tebe brine?! Tebe koji si tu da mi pomogneš da jednog dana sve ovo napustim i živim normalno, kako si rekao?? Nisam normalan, isledniče, i teško da ću to da postanem!!!“
„Ne to... Nešto drugo mi je prijavljeno.“
„Gukni?“
„Rekli ste mi... da biste voleli da izađete, pomenuli ste park tu ispred bolnice...“
„Da, ali se to nikad neće desiti, tek sad ta opcija otpada.“
„Prijavili su mi da se desilo...“
„Šta se desilo?!“
„Da ste bili u parku, u nekakvoj staroj odeći, sedeli ste na klupi, baš onako kako ste mi opisali da želite..“
„Ma ko ti je prijavio?! Vi ste svi luđi od mene! Kakvoj klupi, osedeo sam po ovim stepeništima i jebenim sivim sobama!“
„Poverljiva je informacija... Ja sam prvi želeo da verujem da to nije istina...“
Izvukao sam cigarete iz džepa i zapalio ćuteći dok je u meni već sve gorelo.
„Da, vidim šta mi svi zajedno radite“, sabrao sam utiske, a on me je gledao molećivo kao da nešto treba da mu priznam a to ne sme na silu da izvlači iz mene. „Nameštate mi lepo, grupno... da sasvim poludim i da me dokrajčite! E pa neće moći!“, ispušio sam i zalupio mu vrata prostorije.
Čuo sam kada je hitro izašao za mnom i pozvao me, ali se nisam osvrtao. Jebeni licemeri. Treba mi Rozi.
Uzalud sam je čekao u biblioteci i na stepeništu. A onda sam u predvečerje osetio onaj njen milujući dlan na svojoj glavi usnuloj u krilu.
„Šta je?“, sela je kraj mene i dalje me mazeći. „Šta su ti uradili?!“ Ne znam kako sam izgledao, ali su joj zasuzile oči.
Odvela me je u svoju sobu, zamolivši Dolores da nas ostavi.
„Lezi na moj krevet, odmori se, ako hoćeš i ja ću izaći“, rekla je.
„Ne, ne...“, pozvao sam je rukom da legne kraj mene.
Zatražio sam da nastavi da me mazi, a ona je to činila smerno i predano kao da će me brže uspavati, ne sluteći šta se sve u meni budi. Polako sam joj se primicao na uskom krevetu, a onda je opkoračio nogom i približio sebi. Samo se tiho nasmejala kad su nam se oči srele.
„Hoćeš da pušiš?“
„To sam ja tebe hteo da pitam, ali mi je bilo neprijatno...“
„Mrš, stoko!“, pokazala mi je malu, mirisnu lulu iz koje je povukla dim u dubinu pluća.
„Smeš to, ovako, u sobi?“
„Sve smem, kad se dobro jebem, šta da ti kažem!“, povukla je ponovo pa predala lulicu meni.
„Znaš da nas je moj šetač otkucao izgleda...“, zakašljao sam se od jačine.
„Ma boli nas kurac... Povuci još... rekla sam ti, odličan je!“
„Ne plašiš se?“, sad sam je i sam mazio, silazeći sa kose na gladak vrat.
„Čega da se plašim, da će me zatvoriti u ludnicu??“
Smejali smo se kao nestašna deca kada otvoreno rade ono što bi najmanje smeli. Primetili smo da je šetač prošao, provirivši svojim velikim nosem u sobu, ali nam se nije obratio. Vrata su ostala poluodškrinuta, a mi nismo marili. Zaboravio sam i Tesikove ruke, i Liorov kurac, i rođenu decu zbog koje treba da izađem odavde. Hteo sam samo nju na sebi, moju vešticu, moju vilu.
Udario mi je u glavu njen hašiš i video sam je u svim ružičastim nijansama bele kako mi se prelivaju širinom mozga. Ruke su je same uzele, a ona se predala kao da nije ona ista, kao da je i ona mene želela još od epizode iza ormara. Želeo sam je na sebi, da me izmuze i kara onako kako je Melmot prčio nju. U dva poteza sam joj svukao spavaćicu, ona je vrisnula da nešto ne pokidam, a vredni prsti su joj se već podvukli u moje gaće.
„Uzmi ga...“, prošaputao sam, zaboravljajući da me je devojka uzjahala na jednom od bolničkih kreveta. „Stavi ga!“
Usmerio sam joj ruku ka njenom otvoru kao da ga neće sama potrefiti. Rekla mi je da je na pilulama od Melmota i da nema nikakvog rizika. Osećao sam svežinu njenog početnog znoja dok se meša sa teškim mirisom smole koje je lula širila.
„Skači...“, iscurelo mi je kad je ušao. „Ubij me tom pičkom, iscedi me!“, uhvatio sam je za struk i krenuo da je snažno svlačim na sebe, osećajući kako mi nabrekao glavić stiže do njenog dna. Ostvaruje mi se makar jedan ludi san.
Gledala me je crnim očima većim od sobe, i svaki put bi zacvilela kad je nasadim do dna, oblizujući zanosne rumene usne. Pomerao sam se ritmično tek malo, puštajući njoj da skače i muze kako joj prija, a meni je prijalo sve. Nikada nisam bio toliko tvrd u ženi. Njena gipkost, mladost i energija će me blaženo iscrpeti i na neko vreme ću se smiriti. A šta ako se navučem na te njene opijate?
Skakala je kao na trampolini kada sam osetio da ću svršiti ako nastavi, a ona je ublažila i krenula sa ljuljanjem, naizmeničnim mešenjem i jahanjem koje je lepo odužavalo kraj i pojačavalo užitak.
„Uh, sad jako... molim te. JEBI ME!“
Nisam to mogao ispod nje dok se nije malo izdigla kao da kleči, puštajući čekiću odozdo da je fino izudara dok ne poludi. Zatvorila je oči, a ja sam samo stavio prst na usta kada je ušla Dolores i sa svog kreveta uzela nekoliko stvari. Izjurila je sa osmehom, žurno da nas ne ometa, a mene su tuđe prisustvo i pogled još više uzbudili da mi se srce popelo u glavu i ceo sam pulsirao u sočnosti Rozinog mekog tela, kada je otvorila oči i sve prekinula.
„Moram ga probati, nisam planirala ali...“, izvukla ga je iz pičke i brzo se spustila ustima.
„Samo navali...“, gledao sam kako joj se moj glavić gubi između punih, oblizanih i izgriženih usana, a male oble sise se klate baš kao dok je skakala.
Usisavala ga je kao da je živela za ovaj tren, da je bila mlaka posle svog tog čekanja garantovano bih je šutnuo i zalepio o zid. Trebala mi je ovakva, mlada a zrela, žena od strasti koja ne preza, koja se cela daje i ne krije koliko uživa. Neka bude fina na nekom drugom mestu, kad se jebeš budi kurva, radi to srčano kao da ti je poslednje, jer nikad ne znaš kada će to biti.
„I, koliko ovo traje?“, ponovila je moje reči iz biblioteke, umoreno ližući još uvek tvrd kurac.
„Sad će... Promesi malo dole.. možeš i da lizneš“, zadržao sam joj usne na jajima kada se spustila, a ona ih je pod vođstvom moje ruke iskusno posisala, pa se vratila na ostatak ispruženog stuba.
Mesila me je i sisala dok joj nisam napunio usta da je curelo po oboma. Umazali smo se kao svinje, a njen širok osmeh govorio mi je da je terapija bila uspešna. Doza ubrizgana, sve ostalo je samo preživljavanje.
- Kategorija:
- Bisex erotske priče
- 26 Jul, 2024
- 1376 pregleda
Jasno sve... Njega smiruje ostatak družine
Ma volim te seksi bele mantile, šta ću 
Basi, tebe nisam nikada kritikovao ali sada moram. Šta nam uradi? Postajemo zavisnici od tvojih priča! A opet neki psihijatar... Pazi šta radiš, Jul će i na ovog biti ljubomoran
Ulogujem se da čitam tvoje priče.