Doppelgänger IV: Pasivno agresivan
Uživanje sa Rozi me je podmladilo tako da sam njene osvežavajuće dodire osećao svud po sebi dugo nakon povratka u svoje sivilo. Pored telesnog, vreme sa njom mi je resetovalo i zamorene vijuge okrzle u izradi paklenih planova, i čitavog narednog dana bio sam raspevan poput mlađanog jebača na dan punoletstva.
Obnovljena vitalnost organizma podsećala me je na novi život istrošenog, drevnog vampira koji umire ležeći na steni, kada mu mlade sluškinje-vampirice prinose devičansku krv, i kako mu ona prolazi kroz grlo i počinje da struji telom napajajući organe, u njemu oživljava demonska snaga da opet bude onaj stari, nepokolebljiv i nesmiren.
Znao sam da to ne može dugo potrajati, no ipak, ta radost u meni i činjenica da me je želela skoro dvadeset mlađa, i sa mnom bogovski uživala, izgrađivala je moj do pepela urušen ego ponovo u rajske visine.
Šetač me je oko podneva probudio zbog telefonskog poziva. Bila je to moja Leuriopa, i njen plačni glas je brzo poput lopti leda potukao sve tek oformljene plodove moje jedva postignute stabilnosti.
„Vrati se... Kada te puštaju odande? Mama ne dozvoljava da ti dođem u posetu...“, začuo sam glas svoje rođene krvi.
„I u pravu je ona, dušo, ovde ništa lepo ne možeš videti.“
„Samo tebe želim da vidim, juče sam... Juče sam već pričala s tobom u svojoj glavi...“
„Ja i jesam uvek u tvojoj glavi, a nadam se i u srcu!“, nije trebalo da sentimentališem jer se skroz rasplakala.
„Vrati se! Zar ne možeš da ih nekako... Toliko puta si... “- suze su je gušile.
„Ria, svi talenti tvog oca su ovde na proveri, ali ne brini, i ne sumnjaj u mene, doći će dan kada ću te zagrliti, jače nego ikada- ne boj se ništa!“, skupio sam u sebi hrabrost koju možeš izvući niodakle samo zbog onoga koga si sam stvorio.
Prekinula je vezu kada više nije mogla disati. Zatvorio sam čvrsto oči i osetio u svom zagrljaju maleno telo moje princeze, i morala je to i ona osetiti. Pomislio sam na sve što me je dovelo tu gde sam, kada nisam mislio na njenu budućnost, pa ni na sadašnjost, već samo na svoje dupe. Šetač se nasmejao kao imbecil kada je video da plačem.
„Stani, ti! Stoj tu gde si!“, povikao sam, a suza je u momentu usahla.
„Šta je, ćera te se odrekla?!“, usudio se da pusti svoj odvratni hrapav a piskutav glas, krećući svojim putem.
„Slušaj, govno jedno!“, zgrabio sam ga za vrat i okrenuo sebi, a on se stresao kao da će se uvući u mantil i sakriti u njemu. „Budem li te video - ili od nekoga čuo - da me igde prisluškuješ ili posmatraš, probušiću te jednom rukom i izvaditi ti creva, a drugom ću njima nafilovati one tvoje tri krofne i sve tri ti odjednom nabiti u ta mlohava masna usta dok samog sebe ne isereš, JE L’ JASNO???“
Nisam bio svestan koliko sam jači od njega dok ga nisam spustio na zemlju. Imao je bar sto kilograma, ali moj bes bi podigao i planinu, naravno nesvesno i bez kontrole. Začuo sam iz njega samo cijuk i iscepkano ‘ne-emoj’, kad sam ga tresnuo o zid i ostavio zalepljenog kao slinu dok je i dalje drhtao.
“Šta to radite?! Ostavi ga!”, povikala je Rozalija iza nas. Njene oči su me vratile u stvarnost.
“Samo smo pričali”, uputio sam joj najslađi osmeh.
U jednom delu svesti sevnula je činjenica da bih zbog Rie ovde mogao nekoga ubiti i zbog toga je zaista više nikada ne videti, a u drugom me je ova devojka preda mnom podsetila na nju iako je nekoliko godina starija, i probola me je mučnina u sopstvenim crevima.
Rozi me je zagrlila oko ramena i prestalo je.
“Rekoh ti da paziš šta radiš…”
“Ma pazim… Jednom ću ga samo izgaziti ko vreću!”, počinjao sam da drhtim.
“Smiri se. Hajde…”, povela me je ka kantini u deo za pacijente.
“Ovde nikad nisam dolazio, mi tu ne smemo…”
“Sa mnom smeš, prolazi”, naredila je i smestila me kraj sebe za sto, donevši nam dva tanjira ukusne supe koju dobijaju pacijenti sa sprata, a ja sam kao njen ljubavnik na kratko mogao da uživam u toj privilegiji, pa zašto da je ne iskoristim.
“E tako, da mi se lepo naručkaš!”, gledala me je kako sipam supu niz bradu, nesvestan da sam pregladneo, a ona donosi i desetak prelepih krofni sa čokoladom i litru kafe samo za nas dvoje.
“Pa može mi se, kad dobro jebem, šta da ti kažem...”, upotrebio sam njenu šalu, a ona me majčinski gledala kako guram u usta krofnu preko rezanaca iz supe kao da će mi pobeći.
“Pa jebeš… hm, dobro”, odgovorila je kroz minut, paleći cigaretu.
“Dobro?!”, zagrcnuo sam se. “Videćeš ti još…”, pretio sam joj bezobrazno, verujući da sam potpuno smešan dok se davim u toj hrani kao da sam udomljen sa ulice.
Tek kad sam se zasitio, primetio sam da ona ne jede.
“Samo bi da pušiš…”
“Jela sam pre tebe, ne brini”, namignula mi je.
“Je li, a stvarno… Jebem li te bolje od doce, a?”, kidao sam poslednju krofnu na parčad da mi potraje.
“Hm… S tobom sam to htela, a s njim je prisilno jebiga, eto ti razlika..”
“Ma nemoj! Čuo sam te ja dobro kako dahćeš na njemu!”
“Ej slušaj ti, a što ti stvarno ne bi sam proverio kako jebe doca?! Ionako si to planirao…”, okrenula se da ustane kad sam je povukao i spustio na stolicu.
“Možda i hoću. Pa šta?!”, obratio sam joj se bahato kao da gledam u šetača.
Ćutala je i mirno me gledala velikim crnim očima u kojima se nešto ugasilo.
“Možeš i ti sa mnom… da gledaš, ili da učestvuješ”, dodao sam blesavo, da ublažim.
“Pazi, ako ćeš kurac iz njegove guzice posle da umačeš u mene, završili smo!”
“A to što je on umakao gde sam posle ja – to ništa?!”
Ustala je ovog puta jako brzo i ostavila me samog sa raspalom krofnom. Više kafe za mene, pomislio sam. Kad sam skrenuo pogled, dva doktora su ušla u svoj deo kantine. Odmah sam prepoznao Melmota. Smejao se nekoj doskočici kolege do sebe. Hm. Kuronja je u dobroj formi. Opalio bih ga ko iz puške. Lice mu je tako belo naspram one purpurne palice koja je razvaljivala Rozaliju.
Bistar pogled neodređene boje, duge ruke u belom mantilu, sećam se dobro kako se lelujao taj mantil dok ju je ludački tucao. Posvetio sam se završavanju svojih parčića, da mu ne skrenem pažnju na mesto gde mi je zabranjeno biti. Izašao sam čim su se smestili.
Zašto je sve zasrala, pitao sam se, pozdravljajući se za beneficiranim položajem u kantini. U napadu divlje, bolesne požude porasla bi gordost i uvek mi je trebalo duže da shvatim da sam zapravo zasrao ja. Nakupljen bes zbog Rie i moje nemoći, šetača i njegove gluposti, Rozi i naše raspukle vezice, sravnile su me za minut do tupave, letargične tugaljivosti.
Dok sam se vukao ka kupatilu da makar izdrkam, bacio sam pogled ka našim sobama, a onda ka prostorijama uprave i ordinacija iza prijemnice. Melmot je, završivši valjda brzo sa kafom, pričao sa iritantnom ženom u sivom mantilu koja je istupila iz svog pulta i žurno mu nešto odobravala dok se on na nju bukvalno drao.
“Pa bolje bi bilo po sve vas da se ne ponovi!”, čuo sam njegov krik kad mu je ruka poletela ka njoj kao da će je udariti, ali se naglo zaustavio i još brže povukao iza prijemnice.
Prišao sam da je upitam o čemu je reč, a ona je sedela za pultom povlačeći mantil nadole i vidno drhteći.
“O čemu se radi? Strašno je da neko na Vas tako viče na radnom mestu, zar ne?”, pokušao sam da saosećanjem izvučem informaciju, kada je ustala, drhteći sada od nekog duplog besa.
“Ti! Ti ćeš nas sve ukopati!”, krenula je da urla na mene kao on na nju, a ja sam stajao skamenjen. “Zbog tebe traži da kontaktiram ljude nedeljom, da zovem, bravare da postave nove brave i ojačaju rešetkama prozore u prizemlju!”, tresla se, a ja sam i dalje teško prihvatao izmišljotinu da sam ja uzrokovao takav problem.
Skrenuo sam pravo u njegovu ordinaciju. Uzdahnuo i pokucao smireno.
“Da?!”, čula se posledica besa u glasu i njegovo prisilno ublažavanje.
“Doktore, ako smem…”, već sam ušao i zatvorio vrata. “Interesuje me par pojedinosti vezano za…”
“Sačekajte, sačekajte tu! Pre svega, gospodine, vi ste pacijent ove bolnice, da Vas podsetim na to ukoliko kojim slučajem zaboravljate”, nespretno je koristio ironiju kriveći glavu da mi zapreti pogledom, nesiguran da li da mi se približi. “Ne biste smeli tako nepozvani da ulazite u ovakvu prostoriju”.
Naslonio se na svoj sto i delio nas je nepun metar prostora. Sada sam ga prvi put video na normalnom svetlu izbliza. Imao je bradicu poput mladog jareta, po glatkoći obrijanih obraza i gipkoći šaka na prekrštenim rukama rekao bih da ima oko trideset godina. Oči su mu iste kao moje kao da gledam u ogledalo, ista nijansa plave, ista gustina trepavica, jednako raširene zenice. Ipak, pogled mu je zaleđen neodređenim gnevom i ispunjen modrim, vrebajućim sečivima.
Mišići tvrdih, ljutito skrštenih ruku u rukavima mantila odavale su da je u njima snaga veća od moje. Da bi me mogao izlomiti kad bih mu se suprotstavio. Nos mu je bio duguljast sa oblim vrhom, ali čudno usklađen sa ostatkom lica. Usne je neprestano uvlačio kao da ih grize, te su se u punom sjaju mogle videti samo kad ih umiri i ispusti. Bile bi vlažne, a urezi kože na njima su se upadljivo ocrtavali kao sitne izrezane pruge u mesu koje crveni pod pritiskom zuba.
Nešto me je u tom ovalnom licu teralo da se znojim. Pod mantilom je nosio šire plave farmerice koje su padale preko crnih klompi, dok mi se njegov struk pod besnim rukama i uvučenim mantilom učinio neobično uzak. Neočekivano sam se unervozio, i osećajući da je to vidljivo, svu mentalnu snagu koristio da prikažem suprotno.
“Oprostite mi na nesmotrenosti. Hteo sam da se izvinim ako sam ja bilo šta uzrokovao da…”
“A već ste je ispitali? Marija ne bi trebalo da razgovara sa pacijentima, kamoli da im odaje detalje MOG razgovora sa njom”, prepoznavao sam u njemu istu šemu ponašanja u pokušajima da ostane pribran dok gubi kontrolu. “Nije Vam poznat uzrok, zaista?! Nije Vam čudno što mene ovde niko ne sluša?! Znate li da sam ja, gospodine Silbermann, i načelnik ove ustanove, ne samo običan lekar?”
Klimnuo sam glavom odrično, pa potvrdno, zbunjen time što mi zna ime, jer nisam verovao ni da me je primetio za prethodna dva meseca nakon prijema i rutinskog pregleda.
“A da Tim koji se bavi slučajevima poput Vašeg”, značajno me je pogledao naglašavajući poslednju reč, “u svojoj primarnoj obavezi ima to da od mene prima sva uputstva i postupa isključivo u skladu sa njima. Isto važi za ostale članove naše ustanove, i to od pomoćnog osoblja, ličnog pratioca, medicinskih sestara, radnika na prijemu, pa do obične kuvarice. Znate li to uopšte?”
Gledao sam ga mirno, rešen da je bolje da neko vreme ćutim. Nastavio je.
“Znate li da niste slučajno u sobi sa dvojicom pacijenata za koje verovatno mislite da su sasvim nasumično sa Vama raspoređeni? Znate li da se naši psihijatri i njima bave, pomno izučavaju njihovo ponašanje i prate njihov boljitak u skoro istim segmentima kao što prate Vaš?”
“Ali jedan od njih je…”
“Vezan, u pravu ste! Vama veoma malo fali… do toga, dragi moj gospodine”, sagnuo se ka meni kao da će mi pružiti ruku spasenja. “Vrlo malo, a Vi to ne znate, znamo mi jer smo stručni da to prepoznamo, baratamo time godinama i od slučaja do slučaja sve to unapred možemo da predvidimo. Psihičke bolesti, ma koliko neobične, nepredvidive, individualne, posebne, kako se možda Vama kao laiku čine, a verujem da mogu s Vama da razgovaram na ipak višem nivou od maločas pomenute dvojice - samim tim jer su vam ruke slobodne i ne primećujem da buncate – nisu ni po čemu različite u svom nastanku i toku od obične prehlade, razvoja maligniteta, gangrene ako hoćete. Svaka ima svoju šemu i kao lekari mi umemo da je detektujemo i pratimo.”
“Izvinite, a ko to prati kod mene?”, upao sam sasvim tiho.
“Naš Tim se bavi Vama iako Vama nije poznato, Vi ste ovde, sa nama, imamo pregled nad Vašim kretanjem i ponašanjem. Uočavamo promene raspoloženja, odstupanja od ustaljenog redosleda radnji, izuzetke koje činite od dnevne rutine… Žao mi je, iskreno, što o tome nismo razgovarali pre nego što ste…”, zadrmao je glavom i predomislio se. “Ali, brinemo o Vama i važno nam je da u tom pogledu sarađujete sa nama za svoju dobrobit, a ne da do ovakvog razgovora između nas dolazi kada se već pojavi ono što se nikako nije smelo pojaviti, uzrok, kako ga ovde nazivamo, uzrok nastanka ove gungule, ako hoćete, ovog haosa u kome se više ne zna red i ko koga ovde treba da sluša.”
“Slušam ja Vas, doktore, nije mi još uvek sve najjasnije…”
“Pored svega što činimo, takođe Vam je dodeljen i poseban psihijatar, usredsređen samo i jedino na Vas, zadužen za Vaš konkretni slučaj, koji sa Vama jedanput nedeljno razgovara nekoliko sati da bi…”
“Jedan sat. Izvinjavam se što Vas prekidam.”
“Pa dobro, u redu, jedan sat, koji on, verujem, do poslednjeg minuta koristi da bi svojim naprednim tehnikama prepoznavanja upravo nabrojanih matrica ponašanja i promena u njemu poboljšao Vaše, ne mogu reći izlečenje, ali stanje, Vaše stanje napreduje ka boljitku kroz razgovor, kroz mirovanje, svojevrsnu meditaciju, ako hoćete, odsustvo iritabilnih faktora bilo kog tipa, smirivanje, gledanje ugodnog video sadržaja što često praktikujemo sa pacijentima, čitanje- što sam primetio da dovoljno upražnjavate, neki vid sopstvenog izražavanja, razumete?”, učtivo je svaku rečenicu dočaravao pokretima lepih ruku kao da ih prevodi za gluvoneme na nekom psihijatrijskom seminaru.
“Znam, doktore…”
“Zbog toga je Vama pomoć Vašeg ličnog psihijatra, gospodina Dezmonda Tesika, itekako neophodna, upravo zbog onoga što sam Vam pomenuo – veoma malo fali do kolapsa! Bez povratka! Nema više sreće za gospodina koji leži pored vas, gospodina Nolica-“
“Kreštavca?”
“Da, čuo sam kako ga zovu… On siromah nema sreću kao Vi, da još uvek imate šanse, i da budete spašeni!”
Sklopio je ruke zvanično na krilu i povio glavu sa osmehom gledajući me kao da očekuje aplauz. Setio sam se kako su te iste ruke prevrtale Rozine guzove dok joj je nabijao kurčinu u sredinu utrobe.
“Hvala Vam na tome, i što odvajate dragoceno vreme da mi pojasnite, ja cenim Tesikov rad, izuzetno mi prijaju razgovori sa njim”, bulaznio sam da odužim i da nekako stignem do Rozi, a sve više sam gubio nadu i shvatao da će me ovaj svojom doktorskom retorikom ugušiti.
“Zbog toga smo tu, nema potrebe da mi zahvaljujete. Da se vratimo na kratko na ono što smo nazvali uzrokom, sada kada ste već tu…”, okrenuo se i razgledao naslagane buntove papira i dokumenata na svom stolu. “Upravo ste mi rekli da Vam nije sve najjasnije… A ja sada zaključujem da je to mogući razlog zbog čega se ovakav nemili događaj i desio.”
“Koji događaj, doktore?”
“Da, tako sam i mislio.”
“Šta? Molim Vas objasnite mi.”
“Gospodine Silbermann, vi ste dva puta viđeni van zgrade naše ustanove otkako ste primljeni ovde. Jednom se to desilo pre dve nedelje, a drugi put prošlog ponedeljka.”
“Nemoguće…”
“Da. Mislim da i ne možete da se setite. Ne, ne, ne mislim da lažete! Potpuno Vam verujem, bolest kao Vaša je takva da često izgubite pojam o-“
“Doktore, ja nisam nigde odlazio, ni u dvorište. Čak sam se našalio sa Tesikom da Vas jednom prilikom upita da li smem, da me on izvede, samo malo napolje, znate, da udahnem… da sednem na klupu u parku koji sam video ispred bolnice, onog dana kad sam ovde doveden.”
“Ne sećate se ničega iz parka posle toga?”
“Čega da se setim kad nisam ni izlazio posle?!”
Seo je za svoj sto i krenuo nešto da piše. Pred njim je bila velika hartija sa tabelom kao da ju je unapred pripremio i samo nešto dopunjava. Njegov marljiv, sitan rukopis jednakih, čvrsto utisnutih slova bio je potpuni odraz njegovog sitničavog, zadrtog, licemernog karaktera. Ipak, nešto mi se u celoj toj igri uvrnuto dopadalo, a najviše način kako ću mu uzvratiti kada u potpunosti poveruje da sam pacijent kojim može da vlada.
Podigao je pogled na mene a zatim ustao. Izraz lica mu je bio razočarano pobednički. Sam je prokljuvio tu žalosnu stvar i samom sebi čestita.
“Promenićemo ponešto u Vašoj terapiji. Izbegavajte alkohol, molim Vas, ko god Vas njime ponudi, ma koliki prijatelj Vam bio, jedna čašica urušila bi sav ovaj naš trud, verujte mi! Kruže glasine da se nekim pacijentima krijumčare takve stvari, ali se time nemojte baviti, naravno možete meni takav slučaj prijaviti, ali od toga što dalje, da li smo se razumeli?”
“Naravno. Samo mi recite, ako mogu znati, zbog čega ste mišljenja da gubim pamćenje? Odnosno, da se ne sećam gde sam bio?”
“Pa čoveče dragi, viđeni ste u parku ta dva puta. Nadam se da nije bilo trećeg! Ojačaćemo bezbednost izlaza da Vam se to više ne dešava. Razumete me, možete time naškoditi sebi.”
“A ko me je to video u parku?!”
“Manite se toga, svakako ne bih smeo da Vam dajem te podatke.”
“Čini mi se, doktore, da Vi mene ovde pravite ludim. Uz dužno poštovanje…”
“Shvatam sve. Ali problem smo rešili, ostajete ovde gde ste najbezbedniji, po sebe, a moram da naglasim i po druge ljude.”
“Zbog mojih-”
“Da.”
“Ipak, sećam se jučerašnjeg dana, i dana pre njega, i tog ponedeljka, i tih dana pre dve nedelje, i pre dva meseca, sećam se dokore većine stvari od svog detinjstva do sadašnjeg trenutka dok stojim ovde pred Vama.”
Nasmejao se umorno, a onda jako stisnuo usne.
“Nemoguće je prosto, da sam ja izlazio, ja nemam ni neku želju da odem, razumete, s obzirom na moj položaj i kaznu koja me čeka, da nigde i ne bih bio dobrodošao, jedino sam želeo da me ćerka poseti, a njoj to zabranjuje moja-“
“Prekinite. Stanite, molim Vas. U redu je. Niste bili. Problem više ne postoji.”
“Ali zaista nisam i nije moguće da-“
“ČOVEČE! Hoćete da mi kažete da su ludi oni koji su Vas videli?!”, popizdeo je i maska je konačno pala. “Da su ludi ljudi koji rade ovde kao lekari?! Zanimalo nas je jedino kada se preoblačite, i gde i kako odlažete odeću koju promenite, jer ste napolju obučeni drugačije, ako hoćete da kažem, sirotinjski, ofucano, kao da prosite. Nemojte sad tu… Ne vredi. To što radite potpada u domen namernog eskiviranja, prikrivene namere, maskirane, takozvane pasivne agresije…”
“Nisam agresivan, samo.. To nisam ja. To nisam bio ja!”, pretvorio sam se u kreštavca.
“Ma ko je bio?”, Melmot mi se uneo u lice kezeći se. “Vaš brat blizanac?! Imate li takvog?”
“Ne…”
“Ne zamajavajte me više! Sada već prelazite granicu. Želim da ostanemo u normalnom odnosu a ne da se spuštamo na ovakve-“
“Stvarno ne znam ko je, kad Vam kažem, nisam lud!”
“Da… Hm. Kao u filmu nekom. Ima Vas dvojica, to hoćete da kažete? Dvojnika imate, doppelgängera nekog, šta?!“
„Očigledno... I meni je nepojmljivo...“
“Još da mi kažete da je taj drugi počinio i Vaše zločine, pa smo na konju, Silbermanne…”
“Nisam to ni… pobogu! Za šta me smatrate?!”
“Za čoveka koji često posećuje bolničku biblioteku, a da minimum vremena tamo provedenog troši na čitanje…”
Uplašio sam se.
“Kamere?”, izustio sam povukavši se.
“Kamere su samo u hodniku, ne pratimo pacijente u sobama, pa ni u biblioteci.”
“A u kantini?”, upitao sam pokunjeno.
“S vremena na vreme”, namignuo mi je, a ja sam spustio glavu i zurio u crni sjaj njegovih klompi.
Osetio sam kada mi je dlanom snažno uhvatio vrat i ispravio mi pogled u svoje oči.
“Ti si vrlo neobičan pacijent. Znam dosta toga o tebi”, rekao mi je kao da govori nekome drugom ili je on postao neko drugi.
“Šta to?”, reagovao sam mirno, uživajući u pritisku te glatke šake.
“Znam da si opasan. Ozbiljno opasan. Spreman na sve, za svoje sumanute ciljeve”, prsti su mu se pomerali oko mog vrata ujednačenim pritiskom kao da me mazi i polako uzdiže sa zemlje.
“Za razliku od tvojih, tako plemenitih”, nisam izdržao i pljunuo sam ga u lice.
Nasmejao se stegnuvši me. Sa kapka potamnelo plavog oka slivala se moja pljuvačka na njegov obraz.
Pustio me je da bi se obrisao. Usne su mu bile stegnute kao da ih je pojeo.
“Na šta sam to spreman?”, prišao sam mu dok je povijen preko stola posezao za udaljenim ubrusom.
“Skloni se…”, odgurnuo me je kada mi se probuđen kurac našao nadomak njegovog boka. “Udalji se od mene.”
“Smem li da pušim ovde?”, upitao sam ga ozbiljno. Njegove zenice su zaigrale od besa pa se sasvim umanjile, a namerena igra reči je ostala bez zasluženog efekta.
Bez njegovog odgovora zapalio sam cigaretu, bezobrazno se oslonivši na njegov sto. Kiptao je, nije mi smeo ništa. Naslonio se uz drugi ugao stola, sklopivši ponovo besno ruke. Prelazio sam bestidnim pogledom po njegovom uskom struku, skidajući mu mantil mislima, ali me nije gledao, lice mu je obojila mučnina kao da je zgrožen duvanskim dimom.
Otresao sam pepeo po njegovoj tabeli iscrtanoj na hartiji kada je dreknuo.
“Idiote, ne!”, brzo ju je zgrabio u ruke.
“Hahaha, pa hteo si da radiš sa idiotima, šta je sad?! Nego, šta si to škrabao u tabelici, dušice?”
Pomodrio je. Spreman da me rastrgne, samo ga sprečava etika tog mantila i žulja ga. Počinje da gura ruke u džepove, da se vrpolji i izbegava poglede.
“Ništa… Uglavnom samo kvačice.. kratke beleške.. o uspešnosti primenjene terapije”, podigao je bradicu umirujući se zaključkom.
“Oh, svoju terapiju jedva da sam započeo, ali iznenadiće te uspešnost, to ti garantujem!”
Oblizao sam se gledajući u hartiju, pa u njega. Zadržao sam jezik van usta, pomerajući ga malo duž usana i pokazujući mu, dok me konačno gleda, šta planiram.
“Vi ste izopačeni manijak. Molim Vas da izađete iz moje-“
Prišao sam mu još bliže.
“A opet mi persiraš? Malo si se izgubio, a? Ja izopačen? Hm… Zašto o tome ne prosudiš tek nakon što me probaš?”, pridržao sam ga za oba ramena i spustio se u pokušaju da mu zagrizem bradicu, ali me je surovo odgurnuo i pretio da će me udariti. Pogled mu je već bio krvav.
“E moj doktore. Znači samo pička a? S malo smole iz Avganistana, da bolje klizi?”
“Marš napolje!”, krenuo je da me gura ka vratima najjače što može, a moja erekcija je konačno rasla.
“A reci mi što sam manijak, je l’ to baš tim rečima piše u toj tvojoj skripti?“, promigoljio sam se i zgrabio svežanj papira sa stola.
„Piše, piše sve! I da to uništiš sve je na računaru, podeljeno svim nadležnima u državi.“
„Verujem... A je li tebi lično bilo sočno da pročitaš o tim užasima, to me zanima? Zanima me da li smo jednaki, doco...“, držao sam ga u šaci iako mi nije dozvoljavao prilaz.
„Ne uživam previše o pričama o sodomiji i podvođenju mladih...“
„Koga?!“
„Izvesnog L.K. koga si iznajmljivao kao kurvu i naplaćivao da ga-“
„Izvesni L.K. ima trideset i jednu godinu, doco.“
„Svejedno, po njegovoj izjavi, on nije bio voljan da stupi u takve odnose, po njegovim rečima upućenim sudu on je bio primoran da se... O Bože, smučiće mi se.. Da se prodaje, kada ti to zatražiš i organizuješ-“
„Uh, nisi ti video doktore kako se on jebao ko zec kad ja to organizujem!“, osećao sam da će mi kurac prepući od te tenzije dok se već ludo mlatarao zarobljen u gaćama.
„Ne zanima me, začepi više! Taj čovek je nedužan, radio je za tebe, pritom si ti bio zaposlen u tom periodu a on bez ičega-“
„O kako smo osetljivi... Sve znaš čoveče.. Pa neće valjda glumiti nekog rmpaliju, nego krhkog i umiljatog dečaka, takvog svi vole da kupe, da se posluže, uh kako su ga samo dobro-“
Melmot je prekrio oba uveta kao dete, da me ne čuje.
„-dobro tucali! Imao je on svoj način zarade, Melmote, zarađivao je više od mene. Ali mu je ovo bilo draže, kao svakoj drolji, pički gladnoj dobrog razvaljivanja... Moj doco, eh... Dopala mu se ta ideja, voleo je da daje dupe, takav je rođen, ništa ja tu nisam mogao, voleo je da ga prima, u velikim količinama, znaš, da ga izbuše! Shvataš li?! Da ga deru, da ga odvaljuju od kurčine!!! Mogao je da proguta po-“
„Šta se ovde dešava?!“, obazrivo je otvorila vrata Marija sa prijemnice, dok sam ja nad Melmotovom glavom mlatio hartijama, udrajući ga jednim po jednim papirom u čelo i o zatvorene oči, urlajući ogavštine koje su se morale čuti i do sprata.
„Baš ništa, Marija. Nešto nije bilo u redu sa mojom terapijom. Doktor je pogrešio lekove“, zbrzao sam, bacio mu papire u lice i izleteo iz ordinacije pravo ka kupatilu.
Otresao sam ga te nedeljne večeri u dva poteza, noge su mi se ukočile kao da neću prohodati, usta su mi drhtala od snage orgazma. Tresao sam se kao kreštavac u okovima. Pred očima su mi stajale plave oči ispolivane spermom umesto pljuvačke. Gledaćemo se opet, moj doco.
- Kategorija:
- Bisex erotske priče
- 29 Jul, 2024
- 1371 pregleda
Baš me interesuje kakva je osoba Dr. Jekyll pre nego što popije napitak koji ga fizički i moralno tranformiše u Mr. Hyda
Šta da kažem na sve rečeno... Hvala i hvala
<3 Nastavljamo...
Jedino ti u pričama postižeš konstantnu erotsku tenziju i kada nema očiglednog seksa, stalno je u vazduhu od prošlog čina ili najavljuje budući.
Ovo je tako realno napisano kao da se nešto slično dogodilo, u možda drugom ambijentu s drugim ljudima pod drugim imenima.
Jako interesantna priča, do sada svaki deo drugačiji i fantastičan!
Hvala ti što je deliš sa nama. Oduševljeno čekam nastavke!
Gradiš na sredini pustog prostranstva (ni sa čim i ni iz čega, baš kao u ta dva poteza na kraju otrešena) kuću za kućom od reči, sloj po sloj, teče kap po kap, dok lepiš blok po blok, s pažnjom neimara najlepšeg hrama, a ona kao da niče sama, cvet iz betona, suzama stabilna, znojem okupana, s plavim pozorima, vratima od najtvrđeg među mekim srcima... mlečne duše od čelika... da traje i posle Vremena.