Doppelgänger V: Svetac i kurva

Naredni utorak stigao je brže nego što sam ga ovog puta priželjkivao. Kao da mi je prepoznao taj gorak ukus u ustima, Tesik mi se odmah s vrata blago nasmešio.

„Izvinjavam Vam se zbog ishitrene reakcije, nije mi bila namera da se prošlog utorka onako rastanemo“, prošao je rukom kroz uvek čistu, gustu crnu kosu, a svetle oči zaista su bile ispunjene mirnim sjajem nekog dubokog razumevanja.

„Nismo se rastali nego sam te ja ostavio da sediš ovde kao poslednje govno. Izvinjenje je moje“, rekao sam spuštenog pogleda, začuvši šum još jednog nežnog osmeha.

Seo je na uobičajeno mesto, ne vadeći telefon na sto, a umesto njega preda mnom se pored njegove fascikle našla moja objavljena knjiga. Nešto me je probolo kroz srce.

„Čitao si?...“

„Od korice do korice!“, odgovorio je brzo i radosno kao đak koga treba pohvaliti za iščitanu lektiru.

„Više je se i ne sećam, bar ne svih delova, koliko vremena je prošlo...“

„Godinu dana! Od objavljivanja, mislim.“

„Ma ne to već... Sve mi to sada deluje tako daleko, kao da se nikada nije ni zbilo...“

„Gospodine Silbermann... Silviuse... Rekao sam Vam na našem prvom sastanku, u prenesenom smislu doduše, da mislim da niste rđav čovek. Iz ove knjige postalo mi je jasno da su rđavi bili putevi koje ste izabrali, vođeni rđavim postupcima drugih-“

„Ne opravdavaj me. U pravu je Melmot za dosta toga, samo njemu nikada to neću priznati.“

„Uvaženi doktor Zakarius Melmot?! Ma dajte... Čovek je običan... kako da kažem... Nema on takvu širinu, da se udubi, da sagleda iz neke druge perspektive osim iz te u kojoj se ovde zarobio, i koja mu, kao takvom, jedina i odgovara.“

„Nisam još završio sa njim.“

„Kako to mislite?!“

„Čućeš, koliko sledećeg utorka.“

„Neću da ispitujem... Ne zanimaju me Vaše rasprave sa osobljem ove ustanove. Interesujem se, opet ponavljam, za Vaš napredak i blagostanje dok ste ovde, u cilju postizanja nivoa na kome ćete moći samog sebe dostojanstveno odbraniti od svega što su Vam pripisali, a složićete se sa mnom da to nisu male, a opet ni sasvim realne stvari...“

Njegove obe divne šake mirovale su zgrčene u pesnice na ivici stola dok se sa žarom unosio u svoje objašnjavanje. Nije bio ovakav do sada, nešto se u njemu promenilo. Gde baš sada, kad me je bes već celog pojeo i u meni nema više ni humora, a testisi su mi ispunjeni vakuumom kao nabrekle kugle ništavila.

Pre samo dve nedelje, zamišljao sam kako njegove lepe duge prste uvlačim na jezik i dugo sočno sisam jedan po jedan dok me milo gleda tim očima sove, a danas, sasušen i polumrtav, svoj mekani kurac slobodno mogu da ponudim kuvarici ako joj ponestane nudli za današnju splačinu od supe.

„Zašto vas je uopšte napao?“, upitao je a ja se na tren izgubio.

„Doktor?! Ma... ničim izazvan počeo da ređa razloge zašto i gde treba da boravim, kad sam objasnio da nisam kriv, nastavio je, ja samo nisam više mogao da izdržim, baš kao kad si me ti prošli utorak onako-“

„Živci su to. Razmotrićemo neke od načina da radite na smir-“

„Neću da se smirujem! Krenuo je da mi čita izveštaje, i uhvatio se odmah za najbolnije, kao da zna, kao da je to užas nad užasima!“

„Pretpostavljam da se radi o Vašem bivšem ljubavniku... Spojio sam kockice.“

„Ma... Ako si stvarno čitao sve, onda sve i znaš...“

„Tražio sam prevod naziva tog dela...“, otvara moju knjigu i žurno lista. „Tog dela u kome je opisan, taj deo mi se urezao u glavu.. Prepirka vaša.“

„Ah... Njegov život je prepiranje sa samim sobom!“

„Evo ga.. Ordo... Cas... Caesitatis he-lianthī. Šta to znači?“

„Red Plavog suncokreta.“

„A, da, to se i pominje kasnije, kada... Da, da“, povezao je veselo kao da odgovara za ocenu. „Da je ovo Melmot pročitao“, nasmešio se stidljivo, „imao bi o čemu da razmišlja!“

„Imao bi erekciju, to ti garantujem! A jesi je imao i ti? Iskreno, a?“, nagnuo sam se bolje ka njemu da mu pročitam iz oka.

„Nemojte, gospodine... Uostalom, nemam takve fizičke reakcije pri čitanju ikakve literature“, naglo se uspravio i isprsio kako bih mu poverovao.

„Ne verujem ti. Da bi mi dokazao, pročitaćeš meni taj deo. Ceo!“

Pogledao me je iznenađeno.

„Kreni. Tu gde si otvorio, da. Taman da se i ja podsetim...“, zavalio sam se udobno i zapalio cigaretu.

„Kako želite... Naravno, nije mi problem...“, namešta se udobnije, iskrivljuje, pa stavlja otvorenu knjigu na lepo krupno koleno prekrštene noge. „Iako je možda bilo pametnije da smo govorili o Vašim utiscima o ovih nekoliko dana, umesto da nam predviđeno vreme ovako-“

„Slušam“, zatvorio sam oči i opustio ramena u stolici.

„U redu.... Počinjem“, osetio sam da me je nelagodno pogledao.

„Drugi deo...

Ostalo je dosta toga da se ispriča o mom botaničaru, njegovim glatkim butinama i otrovnoj mešavini mirisa kojom me je zarobio u svoju sobnu baštu. Bežao je u nju od besmisla, a ja u njoj završio nesvesno kreirajući neku novu stvarnost za nas, verujući da sam baš ja taj izabran da mu smisao vratim i zadržim njegov osmeh.

Možda ta priča o njemu nikada neće biti završena, kao onaj san na granici sa noćnom morom koji vam se ponavlja u detinjstvu i odjednom prestane, pa se samo iznenada ponovi u odraslom dobu, pomalo izmenjen, a još dublji i strašniji. On je duh koji me nikada ne napušta. Prati me baš kako sam pratio ja njega, bez spoticanja, verno, kao senka.

„Šta stavljaš u ove čajeve, pobogu?!“, pitam ga srčući slasno jedan od njegovih napitaka, posle kraće pauze od naših nekoliko uzastopnih viđanja.

Želim ga besno, očajno, izludelo, a on me dozira baš kao te mistične sastojke kojima mi zavrti mozak.

„Eh..“, nasmešio se bezobrazno i iskrenuo u stranu kao da time govori da nikada neću saznati njihove tajne nazive.

Obojica smo znali da samo na mene mogu imati ovakav efekat potpuno obične vlati trave u njegovim ručicama.

Dan pre toga, setio sam se njegovog slobodnog dana koji najčešće provodi sam kod kuće i rešio da iskoristim priliku i proverim da li se i koliko ohladio od mene i naše ekstaze ili je sa drugima delio neku sličnu vrstu opojne seanse.

„Šta radiš u četvrtak?“

„Ti mi kaži...“, glasila je poruka koja me je odmah naježila od nožnog prsta do trepavica i poleteo sam ranim jutrom u njegov zagrljaj.

Još sa vrata sobice skinuo sam sa sebe deo odeće, a on mi ih je otvorio obmotan tankim prekrivačem koji sam brzo zbacio sa njega, odguravši ga ka krevetu u kom su mi ostali sahranjeni snovi o ponavljanju one nezasite igre sa njim, onog istog znojenja u hiljadu aroma i preliva, dok mi je koža poprimala mekoću njegove, a oči delile isti izbezumljeni sjaj dok smo tonuli u vrtlog ludila.

Oborio me je isto kao prvi put, popevši se na mene. Sa leđa mi je ispunio nozdrve njegov ruzmarin, sa dve prepoznatljive note- jednom koja poziva na greh, blud, orgiju, krv, razvrat i raspad, miriše na blizinu kože, toplinu i neki čemer neumitnog gubitka, dok druga nota, čista i zanosna u svojoj visini, donosi viziju netaknutog mira, oaze spasenja pronađene nakon dugog stradanja. Zajedno, njih dve ovaj miris čine takvim da zaboravljam svoje ime, a njihova mešavina, da je samo jedna kap u njoj dodata pogrešno ili isceđena pre vremena, bila bi teška za udahnuti.

Već me je miris otopio, kada se samo zavukao u mene. Kao da se ulaz sam otvorio od siline želje i pustio da njegov kurac uklizne kao da ga nije ni izvukao iz mene. Noćima sam sanjao kako ulazi ponovo, kako mi ispunjava utrobu svojom veličinom a glavu onom jezom čežnje, spajanja i straha, a sada kad se to dešavalo bilo je tako prirodno kao da se samo nastavilo bez prekida od par dana. Vidiš kako smo skladni, govori mu moje telo izdižući guzu ka njemu da ga što bolje u nju uglavi, a on se kao i obično udaljuje, poručujući mi da sam pod njegovom vlašću i da će sve biti po njegovom.

Dok me sam namešta i širi mi noge svojim kolenima, pitam se da li mi je draže biti potčinjen ovom biću ili imati dominaciju nad njim. Da li više volim kada me jebe ili kada sam ja u njemu. A volim sve. I hoću sve, ponovo, neću da prestaje. Hoću ponovo da ono što običan svet zove vođenjem ljubavi traje petnaest sati, kao ni sa kim drugim, da upijam njegove tihe poglede, da ga zavodim neočekivanom tišinom, da čekam pitanja njegovih dodira, gutam njegove uzdahe, dešifrujem njegove treptaje. S njim hoću sve, i opet mi nije bitno i da me izjebe i kaže da odem. Opet bih mu se vratio.

I dok prodire, dok me osvaja i podčinjava, ne mislim na ono što sledi, snaći ću se kao prvog puta, pratiću njegove korake. Sada samo uživam, predugo sam čekao. I sat je bez njega previše. Prekrio sam rukama glavu, dupe mi je istureno kao mala planina u njegovim rukama. Stiska me svojim nežnim šakama, grubo, požuda ga razara, raščlanjuje, rastura. Ne mogu da se pomerim koliko me steže kao da ću mu odleteti. Sabio mi je guzove dlanovima na sredinu i uranja kao da unutra nešto muti pa zagleda da li je dobro umešano. Lagano, pa grublje, kao da radi neku vežbu istezanja. Ponovo popušta, a onda se zaleće. Ubada i stiska prejako. Kurac me raspolovljava. Puštam da me oblepi iznutra svojom izlučevinom, da me oplodi kako samo on ume svojim velikim prašnikom.

Ostavlja me, zbunjen kao onog dana, namešta svoj pramen iza uva. Izvukao se iz mene kurac natopljen sopstvenim semenom, gladak i sjajan od izlivene beline. Ponovo mu ramena podrhtavaju dok leže pored mene pokazujući da mu dodam cigarete.

Pripremam se, sad mi je već previše. Želim da se u njega uglavim i ne izlazim. Da ga jebem do prekosutra, da prodrmam i napunim sve te slatke šupljine. Najpre da napojim njegova žedna usta, a onda se posvetim onoj uskoj pećini zbog koje sam došao, koja me vodi kao slepca prejako sunce, kao ono svetlo na kraju tunela kome žuriš dok ne vidiš da je to voz koji će te ispeglati kao list. Sravniće me on od ove želje za koju više ne znam čija je. Ne znam joj ime ni svrhu, ne znam razlog ni poreklo, izgubio sam se. Planiram samo novi pohod u njegovo središte.

Ali on ustaje i oblači se, kao da se ništa nije desilo i kao da treba da odem. Već su mi poznate te njegove ludorije. Zgrabiću ga kad se najmanje nada. Pitam se da li je tako smeo sa onim nasilnikom Žekom, koga meni poriče i govori da nisu imali ništa. Volim i kada laže, sve mu lepo pristaje, sve mu praštam, samo da ga opet dobijem. Neće mene tako lako zaboraviti, grubijan sam samo kada osetim da on to želi, a niko to ne može osetiti u pravom trenutku kao ja, u to sam siguran. Nežan sam kada treba da ga podčinim ili nagradim, i zna moju igru kao ja njegovu, pravila su uvek ista, samo se izmeni po koja nijansa.

„Iznenadio si me jutros... Ništa nisam stigao da završim“, komentariše polušapatom, dolivajući vodu iz staklenog bokala u nekoliko saksija na dugačkom stolu. Jeste da sam mu požurio, ali imali smo dogovor.

Promatram ga bez odgovora. Posmatram svaki potez njegove ručice. Obavio je svoje, istresao se, mirno se bavi drugim stvarima, namerno me zapostavlja i odlazi svojim biljkama. Gladi ih i trlja im listove, uklanja poneki trag prašine. Zna da želim da budem baš taj odvratan, ogroman gorostas mesnatih listova, samo da bi me tako mazio i pazio, uvijam se na krevetu od žudnje dok gledam kako ga polira i zaliva, rasplićući poneki isprepleten list. Prelazi na manje, sveže cvetove, sa kojima je još nežniji, saginje se i dugo im razgleda latice, a onda svojim lepim, dugim kažiprstom pomiče vlažno grumenje i utiskuje zemlju u saksiji bliže stabljikama, iskosivši glavu da bi pratio kretanje svakog grumenčića. Pa opet sipa, zaliva. Oprezno, tek po koju kap, i prelazi na sledeću, opet po koja kapljica. Zna koliko kojoj treba.

Ja gorim bez vode, dok mi sluzokoža upija njegovo izbačeno seme. I ne zamišljam više sebe kako mu prilazim, primećujem želju da to bude baš Žek, da ja budem on, taj nasilnik, da ga uzmem bez pitanja, vežem i iskoristim onako kako mi odgovara. Zaklopio sam oči i zamišljam scenu. Više ga ne vidim, čujem samo šuštanje vode iz bokala. Vidim kako ga vezujem i protiv njegove želje ulazim u stegnut, suv otvor koji tek vrhom prsta podmazujem melemom sa njegovog stola, i ponirem tako divljački i bez pitanja u teritoriju koju osvajam, pretvarajući njegov krik bola u uzdah blaženstva, zanosim se, ponovo gluvim i ne čujem otvaranje vrata, kada začujem samo kako su se zatvorila i shvatim da nas je video neko od njegovih kupaca, video ga je sa mojim kurcem duboko u njemu, i od te scene odmah pobegao.

Gorim zatvorenih očiju dok slušam kako se i dalje kreće tiho, ponekad zalije, poneki list protrlja, i mislim na tog ili tu koja je upravo svratila po melem koji sam iskoristio da podmažem voljenu rupicu. Neko je trebalo time da leči svoje rane. A ja lečim svoju žudnju. Žudnju da ga posedujem baš ovako, iako me i samog plaši što to želim na ovaj način, probuđen predugim čekanjem, odlaganjem, i sada novim zanemarivanjem moje potrebe. Napravio je tu zver od mene. Pali me pomisao da je ta osoba malo duže posmatrala kako ga jebem. Sa te tačke kod vrata mogla je baš lepo da vidi kako mi kurac nestaje u njemu dok ga pridržavam i nameštam kao što je on mene, ali sada ne može da ode, pod mojom vlašću je i od mene zavisi kada će biti dosta. Verujem da je ko god bio na vratima nestao samo da ne bi bio uhvaćen na delu, a ne zbog toga što bi želeo da prekine s gledanjem.

Ima nešto od tiranina u meni kada mi se digne. A sa njim taj tiranin toliko gubi granice da mi deo mozga mora ostati uključen da me cenzuriše i zaustavi pre nego što ga ozbiljnije povredim. Želja za užitkom tako sebična kao da se penjući na njega penjem na sam presto ili predsedavajuće mesto u državi, vlast koju mi daje njegova predaja pretvara me u jebenog konkvistadora. Tada ne mislim ni kako mu je, ni da li on uživa. Misao o njemu poremetilo bi mi punoću užitka u tom trenu. Zato me i voli, kučka. Isti je, a ponekad i gori. Razlika je ta što se ja njemu predajem bez štednje, ne misleći o aktivnostima koje sam zapostavio zbog njega, a može se reći da ih je pedeset. On sjaši i živi zaseban život na koji nema pravo. Kada je u mojoj blizini, hoću da dišemo kao jedno.

Poludeo sam, oslepeo, onemoćao. Svršio sam po njegovom krevetu, zaboravivši i kada mi je ruka potonula u međunožje. Otvorio sam oči i mutnim pogledom video Liora kako stoji iznad mene i usporeno vrti glavom. Nežne smeđe oči bile su ispunjene nerazumevanjem i negodovanjem, a čupave obrvice izdignute.

„Šta to radiš...“, promrmljao je.

„Čekao sam da... završiš sve..“

Odmahnuo je glavom i nestao iza visokih žbunova. Ustao sam i pratio ga, osetivši da ga gubim. Obmotao sam obe ruke oko njegovog tankog struka, zarivši nos u pamuk njegove tanke majice. Opet sam zažmurio, slušajući kako nešto žurno premešta po stolu i kako poneka šoljica odzvoni o svoj tanjirić. Iznad mojih mirnih ruku u zagrljaju, njegovi laktovi su se kretali užurbano dok je nervozno pospremao svoj haos koji samo on vidi, a ja njušio miris znoja i ruzmarina iz njegovih pazuha.

Duboko je uzdahnuo, naglo se okrenuvši tako da sam progledao kada mi se trgnuo iz zagrljaja a ruke su mi spale sa njega.

„Šta je s tobom?! Spusti se na zemlju i uhvati se za nešto! I drži se čvrsto za to!“, izgovarao je odjednom britko, glasno kako ga do tada nisam čuo, a ja bih se najradije držao za njegov kurac kao najpouzdanije uzemljenje. Smeškao sam se dok je nastavljao, ne shvatajući ga ozbiljno. „Kao da te ništa drugo ne zanima... Ne možeš tako na mene da se osloniš...“

„Što??“, postajao sam bezobrazan i provocirao ga, mazeći mu ramena da pronađem tragove one drage drhtavice.

„Ne možeš to... sa mnom. Ja ne trajem u dvoje, nisam nikad izdržao i ne primoravaj me da... Tvoja očekivanja su za mene kao tamna predskazanja, čim nešto isplaniraš unapred samo mi se smrkne nebo nad glavom...“, spustio je obraze u dlanove i nastupila je tišina, a ja sam povukao svoje ruke sa njegovih ramena.

„Treba ti nešto... da fokusiraš na nešto drugo to svoje ludilo..“, odustajao je, sve tiši, ne gledajući me.

Posmatrao sam ga u svoj lepoti pokreta, i svoj predanosti radu za koji sam verovao da ga niko ne može obavljati tako posvećeno kao Lior Kavinsky, taj čudni mladić pred mojim očima, čije sam telo i njegove šupljine poznavao u milimetre, odmerio ih kurcem već desetinama puta, prešao i uzorao svaki pregib i udolinu, znao mu svaki mladež, svaki uzdah, svaki treptaj, a da o njemu samom, onome iznutra, i dalje nisam mogao znati baš ništa.

Valjda me je to gonilo u lov u kome i sam mogu stradati. Nije mi bio bitan ni sopstveni život koliko samo da ga zadržim, da nikome više ne pripadne, da mi ga niko ne uzme, da nikome drugom ne ponudi svoju malu belu guzu kojom je mogao da manipuliše svakim potezom napaljenog i zaljubljenog muškarca koji sam bio od prvog pogleda ka njemu.

Posmatrao sam ga i shvatao. Pored te nežne aure, vitkog, glatkog tela i zanosne beline kože poput slonovače, sa ogromnom izbočinom koja bi se formirala i nategla tanak materijal širokih letnjih pantalona da je nakon što splasne tkanina ostajala još dugo razvučena, ono što je bilo neuhvatljivo nije bilo njegovo telo—njega kao da je mogao da ima ko god ga poželi—već taj um. O Bože, ne postoji ništa tako privlačno kao taj bistri, detaljan, dobro organizovan um poput mašine, svestan nekolicine svojih ograničenja i ogromnog kapaciteta, rekao bih dara, za dubinsku analizu svakog najsitnijeg detalja tako da je svet posmatrao upravo kroz njih, kao suncokret let bumbara oko sebe, poznavajući svoje mogućnosti rasta i izdržljivosti kao i onog limitirajućeg faktora, a to su bile njegove nesvesne želje. Jedino njima nije upravljao. Sve ostalo, uključujući njegove verne podanike poput mene, pripadalo mu je i u celosti bilo pod njegovom hipnotičkom kontrolom.

Seo sam mirno pokraj njega na krevet.

„Moj fokus si sada ti, šta nije u redu sa tim?“, pitao sam ali bez odgovora. „Tako lako ćeš nešto otpisati samo jer ne prati dosadašnji šablon?! Zaboravljaš da te poznajem bolje od rođene majke, kažem bolje jer mi je trebalo par sekundi da te provalim još one večeri kad sam te pratio-“

„Možda je u tome bila tvoja greška! Nikad ti nije palo na pamet?“

„Tada nisi tako mislio. Dopalo ti se da te zavodim kao klinca, pao si na moje divljenje kao pokošena lala! Pretpostavljam da ti je nešto sasvim deseto poremetilo raspoloženje pa sada ja ispaštam! A ja dobro znam ko si ti i jedino ti ja mogu pomoći da to iz sebe izbaciš da-“

„Au, sad si i doktor za-“

„Umukni!“, zgrabio sam ga za vrat, povukao mu celo telo sebi i poljubio ga pečatom od poljupca kako se ljubi samo brižno čuvana, ugrožena imovina. „Prekini dok ti nešto govorim... Ja tebe slušam kad pričaš, slušam te i kad ćutiš. Sve radim za tebe, sve žrtve ti prinosim kao božanstvu, ti si za mene početak i kraj, svetac čoveče, moja ikona! Razmazio sam te, ugađam ti, stvorim se ovde kad samo poželiš. Prema tome, ti meni pripadaš. Ja ulažem u tebe sve što imam- svoje vreme, na primer. Misliš da ne bih imao šta drugo da radim?! Imam, dragi moj, bar dvadeset mesta na kojima mogu da budem umesto ovde sa tobom, i da mi bude savršeno! Ali sam tvoj. Ne treba mi ništa i niko. Ulažem u tebe svoje telo, svoju snagu rasipam na svako tvoje zadovoljenje, a priznaćemo- nije te baš lako zadovoljiti - i to mi se dopada – svoj um, koji mi obrćeš kako ti se digne, manipulišeš-“

„O ČEMU pričaš?! Ne razumem šta te zadržava ako ti ne odgovaram? Sve si znao od početka.“

„Da si kurva?! Jesam! Samo nisam znao da si baš tolika! Ne da ti nisam dovoljan, nego... Čuje se glas o tome, znaš, o svemu što radiš..“

„I??“

„I to je u redu? Da mi ne kažeš?

„Ti si mi dao dozvolu za to i čak me zamolio da ti ne saopštavam detalje već da ih prepustim tvojoj mašti. Ne sećaš se?! Možda opet piješ, ne bi me čudilo...“

„Kako nema nikakvog stranog mirisa na tebi? Ništa da mi tu maštu raspali? Kriješ! Radiš to sam zbog sebe, a mene ko jeb-“

„U redu, ako je tako, bićeš upućen u sve. Bićeš i pozvan da prisustvuješ, ok? Samo me ne davi više, pritiskaš mi vrat...“

„Ja ću ti ga i polomiti, i to u slasti! Ti se ne držiš našeg dogovora, a on je bio da mi nagovestiš kada se to dešava, da znam, da zamišljam... Sem toga, ko zna šta i s kim radiš, a ja spavam s tobom, mogu i neku bolest da-“

Pukao mi je šamarčinu da mi se obraz spojio sa ustima. Umirio sam se od bola i iznenađenja.

„Kurac ti zamišljaš. I to ne moj. Za razliku od tebe i tvojih maštanja“, nastavio je, ojačan mojom povredom, „ja ne volim preterano da maštam o jebanju, nego da se jebem, a tebi se to kod mene dopada! U čemu je tvoj problem???“, prvi put je vrištao od kako ga poznajem.

Ćutao sam, uobličavajući ostatak optužbi kojima ću postići cilj, dok mi se sam cilj gubio u iscrpljenosti od ovog razgovora.

„Ako sam dobro povezao, pališ se na kurve“, progovorio je umesto mene. „A onda jednu od njih hoćeš samo za sebe... To je kao da pozoveš goste na neku gozbu, a onda sva ta jela s trudom pripremljena pojedeš sam na njihove oči, i bude ti muka, umesto da ste lepo sve podelili. Ne znam kako da ti pomognem!“, izašao je iz stana letećim koracima, ostavivši me među svojim žbunovima koji su me gledali sažaljivo, a nekoliko granatih i nakrivljenih kao da je izražavalo i gađenje.

Odlučio sam da ih i sam zalijem. Kurac mi je u Liorovom prisustvu od prvog dana bio konstantno na nekim kurčevim mukama- propinjao se kad mu nije vreme, u običnom razgovoru, skakutao i uvrtao se od samog pogleda na neku senu njegovog pramena dok mu pada na lice, od traga mog jezika na njegovim vlažnim usnama; kapljao unutar gaća dok tonem u neprijatnost jer smo u društvu ili, još gore, na sred grada gde ta fleka može biti lako uočljiva tokom toplih meseci.

Nije mi, dakle, puno trebalo da ga osetim, kao da je tu, u prostoru gde spava, jede, šeta, vodi ljubav, iako više nije bio pored mene. Njegovi mirisi su bili dovoljni. Drkao sam kao sumanut zamišljajući da baš neko ko najmanje treba odjednom uleće kroz vrata koja je Lior u besu ostavio otvorena.

Čuo sam korake obližnjih stanara, zvuk lifta, obrtanje ključeva, čvrsto ubeđen da u svakom trenutku neko može upasti i s vrata upitati predanog botaničara za neki prozvod njegovog rada, kao što se desilo jednom kada je sedeo nasađen na meni. Maštao sam, vraćao slike, a kurac je bio sve tvrđi i teži.

Zamišljao sam sve mladiće koji su ga jebali, sve ljude, sve starce. Visoke, plave, tamne, mišićave, lepe, niske, ružne, radnike, šefove, otpadnike, uglađene, komšije, prolaznike, pa na kraju kurve poput njega samog, i druge nabeđene svece. Stotine u njemu, a njegova mlečno sjajna guza sve gipkija seva i uvlači ih bez imalo bola, jer joj se izdržljivost obnavlja samo redovnim i učestalim korišćenjem.

U delirijumu koji me obuzeo mogao sam jasno da vidim kurčeve debljine njegova dva mršava bela guza kako se njime slade i kako toj brutalnoj slasti nema kraja, a on, a on... Postaje samo uži i jači, dok se oni izdužuju on se produbljuje, dok im se daje on im sve oduzima, stiče snagu požudom kojom ga hrane.

On njima tim dupetom vlada, a da toga nisu svesni, dok tonu dublje u ambis, nestaju, njegov sveti anus zaokuplja ih i usisava u sebe, nastaje mrak, potonuli su, ušli skroz, proždrao ih je! Tama, moj bol, dubina rane, pred mojim očima crnilo onesvešćenih zvezda! Zaprskao sam u vis, u toj viziji kako u njega nebrojeni ulaze, a čim izađu on poseže za novima.

Otvaram oči a cvetovi su okupani, savijeni. Sperma se sliva sa mesnatih listova velikih biljaka. Lior će me zadaviti.

Kraj odlomka...“

Dok sam povremeno bacao pogled ka svom čitaocu, Tesikove duge noge ostale su stegnuto prekrštene sve vreme, a u nekim trenucima stezale su se jedna uz drugu nešto jače, kao da su se u tim momentima golicavo protrljale.

„I?“, pitao sam ga i sam usplahiren.

„Pa oduševljen sam... Dobro ste sve to opisali!“

„Jesi li tvrd, Dezmonde??“

„Ne!“, tiho je odvratio kao uvređen, usiljeno se nasmejavši.

„Smem da proverim?... Samo da pipnem? Zaslužio sam valjda toliko?!“

„Naravno da ne!“, bezumno je vrisnuo, zatvorivši knjigu, a usta su mu ostala otvorena, presečenog daha.

Njegov stidljiv osmeh. Pocrveneo je od kose do košulje.