Doppelgänger VI: Neočekivani sastanak

Rumenilo Tesikovog lica oživelo je krv u mojim venama. Dok sam gledao tu napetost sa kojom se bori i čudno zadovoljstvo koje iz njega izbija, osećao sam da mi je to za sada dovoljno- da ostane moj čitalac, ne nužno i moj ljubavnik. Na kraju krajeva, i ne bih ga poredio sa njima, nekako je iznad svega toga.

Jasno je da izuzetno vrednuje porodičnost i principe koji su ga izgradili u ono što jeste, a to je jedan odmeren i otmen mladi gospodin, finog ophođenja, pun razumevanja i želje da bude od koristi, s prijateljski toplim glasom i izgledom kakvim bih opisao anđela koji mi sa neba pritiče u pomoć.

Da, izgledao bi baš tako kao on, nedodirljiv i zanosan u svojoj čistoti, mameći me da pređem granicu baš svakog minuta, ne čineći to ni u jednoj sekundi, dok mi on marljivo svojim spokojem i poštenjem iznova kroji okvir čovečnosti po mojoj meri, ako u takav ikad ponovo mogu stati.

Morao je da krene, a bilo je primetno da mu se ne ide i da bi ostao na toj stolici i čitao mi naglas do sumraka. Na kraju mi je obećao da će me sledećeg puta definitivno izvesti u park, makar me vezao da ne pobegnem.

„Ne bih nikada pobegao od takvog tipa!“, bilo je jače od mene, a on se srdačno nasmejao na još jednu u nizu mojih ludosti.

„Ali sve to pod jednim uslovom“, podigao je svoj lep dugi kažiprst, „narednog utorka razgovaramo o temama koje ja biram!“, kratko je namignuo i krenuo iz ustanove.

Preživeću i te teme, samo neka mi se vrati. Jedino sa njim i mogu da razgovaram a da imam osećaj da preko puta mene sedi živo biće koje me niti osuđuje niti vidi ikakav interes u meni.

A tema je ostalo baš mnogo. Još mnogo mučnih razgovora pre poslednje reči sudije. Sve što sam učinio napravilo je od mene pojedinca opasnog po društvo, neuravnoteženog i nepredvidivog, i iz istog me izopštilo da trunem u ovoj ludnici. Možda i jesam potpuno lud- kažu da kada si lud nisi svestan da si poludeo.

Druga misao koja me je okupirala posle njegovog odlaska, kada odjednom više nisam čuo njegov mio glas kako čita moje reči i kada je čitavom bolnicom zavladala neodređena hladnoća koja me je iznutra ledila, bila je upravo o svemu čega se dugo nismo doticali a što me je neumitno čekalo.

Jednom zasrao, zauvek obeležen. A nije baš ni bilo samo jednom. Bio je uvek isti jebeni motiv. Požuda. Moji su zločini iz strasti. Iako nisam nikakav ubica. Skroz bih se smotao u izvođenju takvog nečega. I da mi život od toga zavisi, da me plaćaju, da radim kao neki hitman, sigurno bi mi se tresle ruke, pripišalo bi mi se u tom trenutku ili bi mi se palila cigareta dok neko čeka da ga lišim života.

Nema baš ničeg poetičnog u ubijanju. Ali u jebanju- o da! Radi požude bih istrajao i šest meseci u pustinji vrebajući neko dobro dupe ili mameći neki lep kurac. Neke od stvari koje sam uradio ostale su nepopravljive, ma koliko kajanje da osetim, i sada su mi jasno pretile provođenjem bar još par dugih godina u ovom ćumezu gorem od zatvora. U mojoj glavi, te slike veoma živopisne i mračne, začas su me bacile u ambis dubokog očaja.

Kome i da se obratim u takvom stanju? Od Tesika sam dobio što sam tražio, vreme nam je bilo ispunjeno kako sam ja to želeo. Ostao sam da lutam hodnicima, sudarajući se sa drugim pacijentima, u mnogo gorim stanjima od sopstvenog, zastajući kod staklenog zida kantine da posmatram debelog šetača kako se davi u svojim filovanim krofnama.

Od svega mi se povraćalo, pa i od seksa sa Rozalijom kog sam se setio gledajući ka sobama na spratu. Nikad se tamo više neću popeti, nikada je ponovo onako osetiti... Ma verovatno mi se više nikada neće ni obratiti.

Ne vidim ni Melmota, kao da nikud iz ordinacije ne izlazi. Njegov kolega obilazi poneke sobe, gužva se posle ručka smanjuje. Ponestaje mi cigareta, a bolnička hrana mi se jede sve manje. Prijalo bi mi ono Rozino vino iz biblioteke, ali sve su te pogodnosti za mene već ukinute, kao da sam svesrdno radio na dovršetku svog uništenja.

Izmoren i očajan, naslonio sam se odškrinuto okno prozora, kada je Melmotov dežurni kolega prišao i naglo mi ga zatvorio. Pogledao me je strogo, a potom nemarno, i sam svestan da ako bi neko kao ja iskočio sa sprata i obogaljio se i fizički pored pripisanih mentalnih oštećenja, to nimalo ne bi poremetilo redovan tok zbivanja i rutinu u bolnici, a naročito van nje.

Žalila bi za mnom samo moja šesnaestogodišnja princeza, i možda još jedna osoba, kada bi čula da me više nema, ali je dovoljno daleko da ga to ne zaboli kako bi ga možda nepotrebno zabolelo na licu mesta.

Razgledao sam oblake kako se nebom kreću suludom brzinom kao da imitiraju moje misli. Kada me je zamorilo da ih pratim, pa i da se bavim tim mislima, skrenuo sam pogled ka dvorištu bolnice, dok su mi visoki borovi uz ogradu zaklanjali pogled na park o kom sam maštao. Čekam da sednem na jednu od tih klupa, jednog sunčanog utorka, možda već sledećeg, i samo gledam u Tesikov osmeh dovoljan da me izleči.

Na niskim granama jednog od borova, ugledao sam nešto što mi je vratilo nemir i udvostručilo ga. Zakačena jednim prljavim rukavom za granu, dok joj je ostatak ležao na prašnjavoj travi dvorišta, stajala je moja stara siva košulja. Prepoznao sam je i sa te visine po već izbledelim teget prugama. Šta će ona tamo?! Misli su se skamenile. Nešto odeće od kuće Ines mi je bila donela u bolnicu, ali ne i tu košulju, dugo već je nisam ni nosio.

Setio sam se Melmotove optužbe da sam izlazio u park i to u pohabanoj odeći. Neko me zajebava, igraju se s mojim mozgom! zatresao sam glavom kao da ću otresti sva ta sećanja. Melmot garantovano u dosluhu s mojom ženom radi na tome da me skroz izludi, posebno nakon moje posete ordinaciji kad sam ga izlupao njegovim tabelama po licu i shvatio je s kim ima posla.

Sem toga, da sam zaista izašao iz ustanove a kasnije to pripisao snu koji mi se pomešao sa stvarnošću, kao mnogih godina ranije, o tome sigurno ne bi svedočila neka stara košulja koju odavno nisam ni video. Ipak, bio sam siguran da je moja.

Zna li Leuriopa šta ova iz kuće iznosi? Ne bih da je zamaram takvim pitanjima, ako i bude smela da me zove, dovoljno joj je već teško da bi još pratila i aktivnosti te kučke od svoje majke.

Kako da ovome uđem u trag?! Vratio se đavo u moje telo i nastavio kovanje nakratko zapostavljenog plana.

Subota. Moje vreme za dezert, i to ovaj put nešto drugačiji. Trebalo bi da bude mnogo slađi, ako sve uspem dobro da izvedem. Vrebam da sretnem Rozi na ulazu u kantinu.

„Na šta ličiš?! Skloni se...“, prošaputala je s gađenjem, u društvu svoje Dolores.

Setio sam se hrane tek kada je zamirisala iz kantine, pa i sam ušao po parče hleba sa retkim džemom. Za bilo čim drugim nije bilo apetita. Sačekao sam da Rozi završi s obrokom, a onda krenuo za njom.

„Sačekaj. Stani! Rozi...“, uhvatio sam je za lakat i diskretno odvojio u stranu. „Moraš mi pomoći. Treba mi tvoja spavaćica“, izgovorio sam zadihano.

„Haha, šta će ti?! Ima žena na tvom odeljenju pa je skini nekoj!“, otimala se.

„Slušaj me!“, pribio sam je uza zid. „Hoćeš da se rešiš onog gada ili ne?!“

„Hoću, ali mi ti nećeš mnogo pomoći, kad god si se pojavio napravio si neko sranje..“

„Pomoći ćeš ti meni da pomognem tebi i sebi! I meni je Melmot smetnja. Vidi ovako... Donećeš mi tu spavaćicu u biblioteku, u vreme kada on dolazi da ga podmiriš i donosi ti one poklončiće...“

„I, šta? Preobući ćeš se u mene?!“

„Upravo tako“. Smejala se. „Stani, ne cerekaj se, ozbiljan sam. Ja ću glumiti tebe, neće on to odmah shvatiti u polumraku, pripremiću se ja već dobro i spremiti šta mi treba da ga obuzdam... A ti ćeš kad on uđe, zaključati biblioteku da ne može da mi izađe dok ga ne vežem.“

„Koja si ti budala... I šta onda? Čekaj, a čime da zaključam...?“

Izvadio sam ključić iz džepa.

„Ti si.. Ukrao si ga sa prijemnice?!“

„Tiše! Pratićeš kada uđe i tad zaključavaš. Čekaš u sobi i kroz tačno dva sata silaziš da otključaš biblioteku. Ok?“

„Hm... Dobro“, nesigurno je pristala, motajući prstom pramen duge crne grive.

„Nemaš puno posla, ostalo je moje. Da ga malo opametim i u tvoje ime!“

„Šta ćeš da mu radiš dva jebena sata?!“

„Otključaj ranije pa ćeš sama videti... Ako smeš“, namignuo sam joj, a prstima joj nežno štipnuo levu bradavicu dok niko nije gledao.

„A šta ako ne dođe?“

„Doći će, kontam da se itekako zaželeo pičke! U slučaju da ga nema, ti ćeš ga dovesti.“

„Ja?! Kako to misliš?“

„Tako lepo, otići ćeš do njegove ordinacije, pokucati fino, obratiti mu se žalostivo ali zavodnički, i pozvati ga u biblioteku. Otkopčaćeš malo te dugmiće, da se sisice vide, ovako..“, otkopčavam dugme po dugme ispod njenog vrata, „stegnućeš ih malo, protrljati se pred njim, mmmhm, ovako, da zna da ga želiš...“, stiskam joj sise, kad su joj se oči iskolačile.

„Ma ostavi me! Znam sama kako ću!“, udarila me je po ruci.

„Onda još bolje. Ja ću vas čekati tamo i zabava počinje. Ali verujem da će doći i sam, zagoreo je.“

„Ima kući ženu, bre. A čula sam da ima i ljubavnicu... još jednu, mislim..“

„Ma daj, šta je to za njega! Njegov potencijal iziskuje grublje stimulanse. Kakva žena i ljubavnica van ovoga... Garantujem ti da mu je najtvrđi kad samo pomisli kako tebe opet guzi iza ormara bolničke biblioteke.“

„Kakav si psiholog.. Tačno bi mogao i da se zaposliš ovde“, procedila je zajedljivo, gledajući me kroz guste trepavice.

„Uh.. onda bih te imao kad god poželim!“, pokušao sam da je poljubim, ali mi se izmakla brzim refleksom.

Dogovor je bio da sa akcijom krenemo tačno u šest, kada Melmota zasvrbi, a proteklih subota ga je precizno svrbelo u tom terminu.

Izdrkao sam sav smušen u kupatilu pre nego što me šetač zatekne. Bilo je to na brzinu, dok su mi dlanovi još goreli od sabijanja Rozinih sisa. Drugi put je bio u sobi, dok ostali spavaju. Tiho sam se zavukao pod jorgan i gulio kurac slušajući kako mi se dah ubrzava i kako ludim od samog uzbuđenja pred velikom šansom da ću ove večeri doći do jednog zadovoljenja visokog kvaliteta. U pratnji šetača sam otišao na zasluženo tuširanje.

Moje misli su bile toliko navežbane u kreiranju slika koje su me uzbuđivale, a šaka toliko naviknuta na samozadovoljavanje, da je meni seks sa samim sobom predstavljao vrhunsko postignuće i kompletno uživanje često usavršeno do mere da mi niko drugi i nedostaje.

Sada je to bilo intenzivirano živim iščekivanjem onoga što čeka na mene i zavisi od mene, paklenog plana koji će ta ista ruka sprovesti u delo i umesto u šaci kurac će mi se konačno naći u zgodnom, nadrkanom doktorčiću.

Samo u mislima sa Melmotom, šaka mi je bila neprestano upošljena i po povratku u sobu, a kada sam tome pridružio i Rozaliju, zamišljajući kako ga ona prstićima i jezikom opušta dok se ja pripremam da ga konačno posedujem, i u toj pripremi pomalo mastim kitu njenim sokovima, gužvao sam postelju na krevetu da su puckale daske ispod dušeka.

Zaspao sam kao preklan, iznemogao i obnevideo, dugo se ne budeći, kada je sestra ušla, odazivajući se pozivu kreštavca, i zatekla moj krevet u rasulu, bačenog jastuka na pod, kao da sam se na njemu tukao sa petoricom ili dobio epileptični napad.

Zahvalio sam se sestri, a ona me je čudno pogledala. Došlo mi je da izljubim i kreštavca. Da se nije proderao, zakasnio bih na sastanak.

Požurio sam u biblioteku, a na stolici me je čekala čista, snežno-bela, Rozina spavaćica. Provirio sam napolje i mahnuo joj, videvši da je relativno skrivena iza stepenica. Bilo je deset minuta nakon šest časova, kada sam se skinuo i navukao spavaćicu.

Čim sam prošetao u njoj, osetio sam kako mi se kurac ponovo diže, i poželeo da proverim u ogledalu da li izgledam tako seksi kako se osećam. Srećom, ogledala nije bilo, a dugo nije bilo ni Melmota. Rozi je upala da me prekoreva, zajebavala me da sam prava ženetina, ali sam je izbacio da se vrati iza stepenica.

Seo sam na mesto gde je ona sedela kada ga je čekala. Gladio sam lagano vrhom prstiju uzdignut glavić kroz meku, svilenu tkaninu spavaćice. Odjednom mi se pripišalo, a nisam smeo da izađem. Nervozno sam tražio gde bih mogao da se olakšam. Pronašao sam flašu sa malo vode na jednom od stolova biblioteke, i nekako naciljao unutra. Celu sam je ispišao kada su se naglo otvorila vrata.

“Gde je moja ljubimica?”, začuo sam Melmotov glas, i kako trlja dlan o dlan, pomalo se stideći, gonjen nezaustavljivom potrebom da je opet siluje.

Brzo sam proleteo iza ormara, ponevši flašu, kada se začuo ključ u bravi. To, Rozi! Dok se on vratio unazad i opsovao videvši da je zarobljen, zauzeo sam mesto na stolici, ženstveno prekrstivši noge.

“Rozi? Rozi, neko nas je zaključao, haha…”, prišao je stolu unezveren, spuštajući polako na njega kese sa novim vinom i drogama. Gledao me je kroz tračak svetla koji je izbijao kroz prorez na vratima, ne obasjavajući svetlu kosu koja bi me odala.

“Što ćutiš, mala?! Nema svetla, zašto si… Ništa ne vidim”, okrenuo se i rukom potražio prekidač na udaljenom kraju zida, kada sam mu prišao na bosim prstima i iz sve snage zabacio konopac oko vrata.

Stegao sam ga, a on je počeo da krklja i da se otima udarajući me po glavi i gurajući telom dok nije pao na mene, a ja leđima udario o pod biblioteke s njegovom težinom na sebi.

“Ti!!!!”, obrnuo se preko mene, zaurlao i šutnuo me u stomak, a ja sam mu brzo omotao konopac preko nogu i ruku. Bio je jak kao životinja, jedva sam ga presavio da mu ih vežem zajedno a da se ne otima. Udario sam ga snažno flašom u glavu, da bih dobio na vremenu.

Sa slepoočnice mu se slivala krv izmešana s mojom svežom mokraćom. Nasmejao sam se kada sam video da sam uspešan i da je zatvorio oči. Nema šanse da sam ga ubio?!

Nikada ovo nisam radio. Dobro je, diše. Sada sam ga mnogo lakše vezao razdvajajući mu noge od ruku, zadižući mu beli mantil i skidajući plave farmerice. Sva njegova divlja snaga je splasnula, a glavu sam mu pomerio unazad sklanjajući je od ležeće flaše dok je iz nje još uvek curelo.

Zadigao sam svoju spavaćicu, a kurac mi je stajao kao koplje. Jaja kao od kamena, kao da danas nisu više puta uzastopno pražnjena. Pomislio sam kako je nevin i da će ga boleti, ali me nije zanimalo. Pomerio se, vraćajući svest, kada sam mu pritisnuo glavić između guzova. Znao sam da me čuje.

“Je l’ ti neko već jebao ovu rupicu ili pred sobom imam potpunu devicu?! Mmmm, kako je vruće ovde dole, pitam se kako je tek unutra… Goriš, doco, za dobrim kurcem!! Sad ćeš ga i dobiti, a on će ti iz te lepe glavice izbaciti sve te tvoje voljne i prisilne kurvice… Molićeš me da te jebem stalno, i subotom i nedeljom, ovde, ovako, u ovoj spavaćici tvoje ljubimice…”, šaputao sam izluđen, grickajući mu uvo, bio je potpuno bespomoćan.

Mislio sam da ću svršiti ispred samog ulaza, osećajući podrhtavanje oko njegovog anusa.

“Nemoj da boli, preklinjem te…”, konačno se oglasio, ne otvarajući oči u nastupajućoj agoniji.

“Pa jedino da ti stavim mali prst, dušo. A ja sam namerio nešto drugo! Osećaš ga?”, promazio sam rupicu i prelazio preko nje duž guzova mazeći ga gore-dole polako da ne bih svršio od lepote tog trenutka. Ipak imamo dva sata.

Seks iz osvete, šta ima lepše? Seks kao kazna za ovog divljaka i nabeđenog stručnjaka. Bolnica u kojoj pojebeš samog njenog načelnika za tebe postaje izmišljeni raj!

Počeo je da se migolji, kada sam se popeo nad njega.

“Mmm… Sad ćeš ti doco da vidiš šta je pasivna agresija… Ti ćeš biti pasivan, a ja agresivan!” Smirio se i samo zajecao.

“Pljuni…”, zacvileo je tiho, gubeći glas. „Pljuni malo..“

“Aha, onako kao kad sam te pljunuo u facu? Ah, doco, znaš ti šta valja…Možda ako budeš dobar i ti mene pojebeš…”, grcao sam već u transu, krećući sa ubadanjem glavića u navlaženu rupicu.

Guza mu je bila tako glatka, stvorena za maženje i stiskanje za koje nemam vremena jer me požuda već ubija.

“Ne, ne, o Bože…”, mrdao je guzovima da me izgura.

“Šta je, a? Ne čujem te?! Zamukla je tvoja moćna retorika? Isprao si ti razne mozgove, ali moj nećeš! Ja sam taj koji će isprati svojim semenom tvoje licemersko dupe, neće mi biti prvo ni poslednje!”, osetio sam kako ulazim, i njegovo migoljenje, a onda sam samo odjednom ugledao njegove oslobođene ruke.

Podigao me je celim telom i natprirodnom snagom odbacio u stranu, a flaša iz njegovog nemilosrdnog udarca odzvonila mi je temenom. U istoj rasplinutoj sekundi začuo sam otvaranje vrata, Rozin vrisak, Melmotove nove udarce rukom po njoj, njen pad preko mene, dok mi sa bolne pulsirajuće glave otiče krv. Dalje se ničeg ne sećam.

Probudio sam se u krevetu u kome ranije nisam bio, bez mogućnosti da se pomerim. Shvatio sam da sam sada ja vezan. Oko mene je potpuni mrak, nazirem gde su vrata jer iza njih povremeno čujem korake. Ovo mora da je ona soba bez prozora, iz moje najgore noćne more.

Začudo me glava uopšte ne boli, sigurno me je nadrogirao lekovima i ko zna čime. Pokušavam da umirim dah i da se ne pomeram više nego što me zatežu kaiševi oko zglobova. Šta ću ako mi se opet pripiša? Koliko planira ovako da me drži?! Ne smem da paničim.

Kako mi se bol u temenu vraćao, tonuo sam u nemiran, još bolniji san, u kom nisam mogao ni da se okrenem, trzao sam se uzaludno iz kaiševa, što me je na tren umirivalo kada bol iz glave raspodelim na ruke i noge. Dodirom uz butinu primetio sam da je na meni ostala Rozina spavaćica.

U snu bez sna i apsolutnoj tami, bez zvuka, zaključio sam da je odavno nastupila noć. U sećanju mi je ostalo da sam usnio Leuriopu i Ivora kad su bili bebe, kako ih držim u naručju i ljuljam dok mi Ines nešto priča, a odjednom je Rozalija udara flašom u glavu, Ines pada, deca i ja vrištimo, a Melmot se zlokobno smeje i grli Rozi oko struka.

Kad sam se trgnuo upalilo se svetlo. Melmot je ušao i zaključao vrata izunutra. Pogledao sam oko sebe, bio sam u pravu- to je ona soba u koju smešta najgore pacijente.

“Odveži me… Idiote”, obratio sam mu se instinktivno povukavši naglo kaiš koji mi se urezivao u kožu iznad dlana.

Nasmešio se i seo na moj krevet. Imao je uzak prostor jer su mi noge bile raširene da bi bile vezane za stubove kreveta.

“Eto, sad vidiš kako je Nolicu. Upozorio sam te da ti malo fali da i ti tako završiš, ali tebi ne vredi govoriti”, rekao mi je učtivo, zadržavajući nežan, sadistički osmeh. “Jak si mi ti jebač, Silbermanne… Ne znaš ni čvor pošteno da vežeš!”, pogledao me je očekujući reakciju, a zatim po običaju zario zube u svoje usne dok nisu pomodrile.

“Znam da sarađuješ sa Ines, znam sve…”, rekao sam mirno.

“Ko ti je ta?!”, okrenuo je lice ka meni.

“Moja žena, ne pravi se lud! Postavljate moju staru odeću oko parka, da je ja vidim i da pomislim da sam zaista lud!”

“Gospode Bože…”

“Neće ti Bog pomoći u tome, jasni ste mi svi. Gomila uplašenih degenerika. Daće taj Bog da vas sve jednom ovako vežemo!”

“Pa da nas jebete, a?”

“Zavisi.”

“Od veličine krivice?”

“Od glatkoće guzice. Tvoja je savršena.”

“Hvala. Sad mi je žao što nisi duže uživao u njoj”, ustao je i prišao mojoj glavi. “Da vidim… Aha, dobro je”, opipao je povez koji nisam ni znao da mi je stavio. “Uplašio sam se da sam ti ozbiljno oštetio glavicu… Ali, i da jesam, bila je oštećena i bez mene!”, nasmejao se i brzo odmakao kad sam mu vezanom rukom dohvatio rub mantila.

“E, nećeš! Od sada ćeš da me slušaš i ispunjavaš moje naredbe.”

“Kakve?”

“Videćeš. Ali nećeš proći bez nagrade, imam pouzdane metode za takve poput tebe.”

“Obraduj me, doco. Već dugo mi je dosadno!”

Počešao se po kurcu kad sam se naježio. Od mešavine straha i slasti.

“Razmišljao sam kako ovde za osam godina nikada nisam jebao nijednog muškog pacijenta. Kako se sve to promenilo, došlo je neko drugo vreme.. Eh, šta sve sada moram da radim s novim pacijentima poput tebe… Pa sam rešio da to učinim, možda bude dalo bolji efekat nego sve moje isprobane terapije.”

Jeza me je prodrmala od krvarećeg temena do stopala. To je sve što želim.

Pomodrele usne koje je ponovo zagrizao bile su vlažne kao i neki novi, surov sjaj u njegovom plavom oku.

“Bojim se samo da se tebi to ne dopadne, onda moja metoda i neće biti kazna…”

“Biće, doco, jebi me! Kazni me!”, mlatarao sam rukama i nogama bezuspešno da ga privolim na izvršenje.

“Ozbiljan si zavisnik…”, prilazio mi je bliže, nameštajući kurac umesto mantila na dohvat moje ruke. “Danas jedva da si okusio hranu, posmatrao sam te isred kantine… A kurac bi da okusiš, zar ne?

“Da. Daj mi ga…”, pružao sam ruku dok mi je kaiš vraća, a on je odmicao svoje međunožje.

“Prokleta si ti kurva, a takvu treba staviti na muke… Da moli za njega”, sasvim se udaljio.

U sledećem trenutku, samo je povukao šlic i izvadio ga. Svoju purpurnu palicu pravo pred moje oči, a da nisam mogao ništa sem da ga gledam. Srce mi je tuklo, gušio sam se. Bio mu je napola dignut kada ga je prihvatio u šaku i tek malo pomerao gledajući me. Surove plave oči su sevale.

“Sviđa ti se?”, upitao je kao da pita dete za ukus sirupa.

Klimao sam glavom, a celo telo mi se treslo. Nisam mogao da dotaknem ni sebe a kamoli njega.

“Moli me..”, rekao mi je, krećući da drka malo jače.

“Molim te…”, izvijao sam se koliko kaiševi dopuštaju, pobeđujući bol u vratu dok se izvrćem a glava kao da će mi otpasti od bolova.

“A za šta to moliš?! Precizno, da čujem!”

“Za taj kurac… Tu lepu kurčinu, stavi mi ga bilo gde, približi mi, želim da… Daj mi ga, samo malo MOLIM TE!”

Drkao je sve jače, gledajući me sa osmehom koji je često ličio na osmeh ljubavnika i iz njega je na sekund nestajao trag onog zlikovca koji je ovde da me kažnjava.

Kap po kap je izlazila i slivala mu se niz krupan crveni glavić. Kurac mu je bio neobično tamniji od ostatka tena, kao da nije njegov, i to me je bezgranično palilo, pored veličine kojom je raspolagao da bi svaka žena postala njegova dobrovoljna kurva.

Razgrnuo je farmerice, povukavši nadole gaće kada sam ugledao i jaja. Rumena i puna, za poželeleti. Svršiću bez dodira samo gledajući.

“Ne radi mi to… Pusti moju ruku da ga… molim te… Niko neće znati..”, molio sam neprekidno, a on se samo smešio i drkao ga snažnije na svako moje preklinjanje.

“Naravno da niko neće znati, kurvice. Sazna li iko, čekaju te mnogo gore kazne nego što će biti ova noćas…”

U ovom trenutku sam zavoleo njegov smiren, ravnomeran glas kojim mi dočarava nastupajuće strahote tiho i predano kao da me uspavljuje.

“Oho, još se neko probudio…”, pogledao je u moj kurac koji se uporno probija ispod spavaćice, između nogu razapetih na suprotne strane. Udario mu je šamar rukom, što uopšte nisam očekivao i skoro me je zabolelo, kada je vratio ruku na svoj alat. Koliko to želi, a ne priznaje. Bilo je tako lako provaliti, a i ja nisam bilo ko, naložio sam ga još onomad u ordinaciji. Verovao sam mu kada je rekao da razmišlja o tome da li me treba jebati.

Ukrutio sam se još više pod njegovim šamarom, a njegov kurac je stajao kao da mu iz mantila viri debeo, taman štap kojim će me onesvestiti. Usporio je pokrete kada sam se i ja primirio. Gledao me je dok posmatram njegovu šaku koja drka sasvim nežno, dlan koji miluje glavić pa se vrati nagore, obavije i pritisne jaja, vrati se i prodrka brže jednim potezom, ponovo koluta oko glavića, ponovo se vrati. Izbezumljuje me.

“Molim te!”, kriknuo sam uznemireno.

“Pa dobro, kad već tako lepo moliš…”, oslobodio je šaku kako bi skinuo bokserice i pantalone, a purpurni kurac je prkosio gravitaciji i stajao kao antena koja se bori da ne izgubi signal. Skinuo je mantil, pa majicu, kada sam odmahnuo glavom ka mantilu.

“Njega ostavi…”, šapnuo sam, a on na golo telo vratio beli mantil.

U sekundi me je prekoračio, pogledavši nemarno ka mom uspravljenom kurcu pod svilenom tkaninom, a onda se uspeo do mog vrata.

“Da ne ispadne da ne brinem o ishrani pacijenata…”, krenuo je da mi šamara usne tvrdim kurcem dok se trudim da ga obuhvatim ustima, a svaki potez mi se pretvara u nezgrapan poljubac ka ovom velikom organu u punoj erekciji čija težina bi mi iskrivila nos da mi ga spusti na lice.

Jedva se držao na kolenima da me ne zgromi, odmičući dlakave butine s mojih ušiju da bih mogao da slušam naredbe.

“Otvori široko ta svoja zločinačka usta… Tako...“, ugurao mi ga je do grla. „Da mi zahvališ što te držim ovde kao nepotreban ukras u pokušaju da te izlečim... ti, beskorisni stvore!”, pomerao ga je u svoj dužini kroz moja usta kao kroz meku cev, prodirući mnogo dalje kada su mi ruke same krenule da ga zaustave, naravno nemoguće.

“Nemoj da mi ga unakaziš tim zubićima slučajno!”, kvrcnuo je noktom prsta o moje iskežene zube. “Dobićeš još šamara po tim nezasitim ustima!”, štipnuo me je za oba obraza, i ostavio dlanove na njima dok gura svoj kurčinu duboko u moju glavu.

Svaki bol iz temena nestaje, a bolna ugodnost mi naseljava grlo i širi se tako kako on prolazi. Ne jebe me grubo, bar još uvek, klizi i uranja, jedva izdržavam njegovu težinu i širinu, dužina mi ne predstavlja toliki problem.

Primećujem da se uspravlja da ga još bolje nagura ili da postigne veću snagu. Počinje da mi pumpa usta, kao da još raste, ne osećam vilice dok ih on razmiče, i dalje ne tako surovim tempom koliko je surovo ono što radi i do koje dubine prodire.

Šamarao mi je obraze kad potone skroz u grlo, sastavljajući mi usta oko kurca tako da ga sisam dok ga izvlači i ponovo gura. Ispunjen sam gorko-slanim ukusom doktorove kurčine i ponekom dlakom koja je otpala sa njega i neprijatno leluja zalepljena za nepce.

Odlepio ju je prodorima. Neke dlačice je progurao dalje u mene, neke nove su otpale i polepile se. Više ništa ne osećam sem dlanova na obrazima kad me stegne, cevčuga u grlu mi blokira svaki pokret i molim boga da mi iz zabave ne začepi nos jer ću doslovno umreti.

“Ala je duboko… Jesam li to ja ovo prokrčio? A, kurvice? Kaži svom doci…”, survao ga je opet još dublje.

Izvadio ga je na moje usne, dok sam pokušavao da sastavim vilice i prodišem.

“Ljubi kurac svom doktoru!”, mazio me je po usnama dok ga ljubim. “Sad malo jajca…”, spustio mi je svoju tešku kožnu kesu pokrivši mi nos i usta. Sisao sam ih neumorno, žvakao, uvlačio jedno pa drugo, dišući sve teže, ali mi je prijalo baš ovako, samo jednom mi je to neko uradio, davno, i to još grublje.

Kao da je čuo moje misli, sklonio mi je izlizana jaja sa usta, opalio kurcem pet-šest šamara po otvorenim ustima, naredio da ih ponovo jako otvorim, i vratio nazad u kalup prokrčene dubine.

Tek tada je počelo jebanje. Dugo, vlažno, besomučno, snažno karanje. Bio je izdržljiviji nego što sam mogao da zamislim. Ni sam ne znam kako se namestio, njegove butine su me jedva dodirivale, ali je imao dovoljno prostora da uleće i izleće tako da sam na prsima osetio pomeranje njegove karlice.

Ophodio se prema mom grlu kao prema pički ulične kurve. Jebao me je jako i brzo da nisam ni razmišljao o svojim bolovima niti nelagodi, već samo umetnosti kojom jebe ovako dobro da kada bi grlo moglo da svrši, već bi mi bilo potopljeno.

Nije prestajao. Samo bi ponekad povukao mantil koji mu se valjda usecao u golo dupe od silnih naleta i ubrzanih prodora u rupu pod kurcem. A tu rupu je punio kao da više pičke neće videti. Našao novi dom svojoj kurčini.

Očigledno mu se dopada jer ga umače sve bolje sa svakim novim ulaskom. Znam ja to da radim tako da svaki mišić koji treba uposlim, a svaki koji me ometa isključim. Nisam baš toliko beskoristan stvor, shvatiće moj doca i vratiće mi se.

A meni fale slobodne ruke da ga još jače nabijem u sebe. Da mu mazim guzu dok me razvaljuje. Nije svestan koliko bi nam tako bilo bolje. Ali on hoće da ne mrdam, da služim nekoj svrsi bez svoje volje, hoće da me on iskusno usmeri i daruje mi novi cilj kome treba da stremim, a to je njegovo zadovoljstvo. Ljuljao se u mojim ustima u punoj snazi, tucajući ih skoro do iznemoglosti. Odmicao se i zabijao kao robot na traci, čudilo me je koliko može takvim tempom da izdrži.

Trudio sam se da dišem mirno kroz nos, razjapljenih čeljusti, uživajući da mu služim za pražnjenje. Nekoliko puta ga je zabio skroz, da su mi oštrije dlake njegovih jaja dugo golicale bradu, a kurac ostajao na rubu svemira kao da mi je probušio vrat. Držao ga je tako neko vreme dok ne primeti da se batrgam nemoćan pod njim, a onda sa ponosom sporo vadio milimetar po milimetar, ostavljajući kurac da mi sam padne na lice. Udisao sam mu kožu i njušio ga kao da ga nozdrvama ljubim.

Nije hteo da svrši u svoju obožavanu dubinu. Drkao ga je, uvek me gledajući ravno u oči dok to radi. Instinktivno sam se oblizao, a on je ubrzao. Na trenutak su mu se kapci spustili na pola kao da će izdahnuti. Onda je počelo da lije. Mirno, kao iz bušnog kabla. Da teče.

Jedva da ga je pomerao i usmeravao. Lilo mi je po nosu, obe strane nosa, u usta. Po čelu i zatvorenim očima. Po obrazima, u uši. Smešio se. Lupio me je jako po obrazu, ustajući.

Prekoračio mi je telo i sišao sa mene. Osetio sam čudnu čežnju i olakšanje. Brzo se obukao, ne gledajući me.

“Hej…”, progovorio sam slepljen kada je pošao ka vratima. “Oslobodi mi samo jednu ruku, samo dok si tu… pa me opet veži. Molim te…”

“Ne sanjaj o tome!”

“Molim te… Zakariuse.. Preklinjem! I obriši mi lice, ne mogu oči da… Molim te.”

Okrenuo se na kratko sa samo jednom rečenicom pre nego što mi je ugasio svetlo.

“Možeš i da žmuriš. Obavestio sam posebnu sestru koja će se starati o tebi. Doći ću da te nahranim sutra u isto vreme.”

Ponovo je zavladala tama. Mekoća balavih, izjebanih usta podsećala me je na oteklu baru. Ponovo probadanje u temenu.

Razmišljao sam dugo o njemu, kakav li život vodi van ovoga. Kakva mu je žena, ljubavnica, ima li dece. Bilo mi je sve neudobnije. Pitao sam se šta li je uradio Rozi, da li ju je opet jebao. I koliko vina je ostavio na stolu.

Pomislio sam na svoju ćerku. Venčanje sa Ines. Bludničenje sa Liorom. Staru košulju na pruge. Tesikove vrline. Knjigu u kojoj je uživao. Onda onog dalekog, da li pomisli na mene. Da li me rođeni sin prezire zbog svega, više od ženine sestre koju sam tucao istih dana kad i nju. Svih sranja koja sam napravio u životu.

Suze su mi lepo isprale spermu iz očiju, a onu gorko-slanu, oko usta i nozdrva, lizao sam dok mi jezik nije utrnuo.