O Čudo moje... (nastavak priče "Neostvarena želja") istinita priča

Da li je iko od vas pisao i pričao sa nekom ženom, a da je nikad nije video, osim na slici?
Jeste!?!?
A da li je trajalo petnaest (15) godina???
Ahahahaha... pa nije... jer niko nije luđi od mene.
Da li je to ludost ili glupost!?
Da li možete da verujete da dvoje ljudi ne mogu jedno bez drugog, a ipak ne dolazi do susreta?
Svađali smo se sto puta i sad smo u svađi...
Ona živi svoj život, a ja svoj... i ona zna da sam ja tamo negde relativno dobro i ja isto to znam za nju...
Ali ljudi... moja upornost i vera da će jednog dana doći do susreta su bile neosvojive tvrđave...
Ja sam znala da ćemo se mi sresti... kako god... ali sresti jednog dana...

Milion puta sam zamišljala taj susret, mesto, vreme, razgovor, nju kakva je uživo. Njen osmeh, pogled, gestikulaciju i govor tela... Šta ću obući? Šta ću piti!
Do najsitnijeg detalja sve je živelo u mojoj glavi.
U poslednje vreme, tj. od avgusta prošle godine kuckali smo i čuli smo se intenzivno... bilo je sitnih pauzica, njenog divljanja, ali ovaj put sve je bilo drugačije. Ona je nekako bila mekša, osećajnija. Govorila je, ne želim da budem đubre prema tebi. I stvarno bila je mnogo nežnija, mogla sam da doprem do nje, htela je da me sasluša i smejala se mnogo više... Osvajale su je moje reči, pesme koje sam joj slala, čestitka za rođendan je potpuno razoružala... Rekla mi je, nikad nisam dobila ovako nešto. Ja njoj, da je to zato što je niko nije voleo kao što je ja volim.
Toliko sam tonula u njene reči i tu našu ljubav da sam svakog trenutka imala osećaj da je tu negde i da će se pojaviti svakog trena.
U nekom vremenskom intervalu, znala sam da joj pošaljem samo poruku : "Kad?'' Znala je da odgovori na to pitanje na hiljadu načina. Shvatila sam u jednom trenutku da bi ovog puta zaista mogla da pristane.

- I kad se vidimo?
- Uffff... ne znam... ajde ti kaži...
- Pa ne znam da preskočimo ponedeljak, inače je suviše stresan, možda u utorak...
- Ne može imam obaveze... ne može ni sreda, ustvari ne mogu ove nedelje... Ajde videćemo sledeću nedelju.
- Sledeće nedelje ne mogu ja.
- Eto vidiš, kažem ti da mi nemamo kad da se vidimo.
Prolazi i ta druga nedelja, već je četvrtak.
Opet pravimo plan i ona kaže, biraj utorak ili četvrtak?
Utorak naravno.
- Zašto utorak?
- Zato što je pre četvrtka. Smeh...

Dobro, onda neka ostane tako pa ćemo videti...
Ponedeljak. Ceo dan mi se ne javlja. Gužva je na poslu. Sve razumem, ali nestrpljenje je moj najveći neprijatelj. Ja uvek želim sve, sad i odmah. Na svaku njenu poruku uvek imam odgovor ili pitanje, nikad mi nije dorečena, pa na sve načine pokušavam da izvučem još neku informaciju. Zna to, navikla je na budalu, pa toleriše... a možda me ipak malo.... mada ne...

Šaljem oko dva sata poruku...
- Radi li tu još neko osim tebe?
Odgovara mi. To je jedina poruka za petnaest godina na koju ja nisam imala šta da kažem ili pitam već samo obojim srce na viberu u ljubičasto.
- Dođi sutra, pa ću da ti pričam.

Ljudi... sreća u tom momentu je neopisiva... osmeh na mom licu, to ushićenje, ja ne umem da opišem.
Ostatak dana ne hodam, već lebdim. Na momente me grize savest, ali pomisao da ću je konačno videti i sreća od te pomisli brišu sve.
Ujutru se spremam za posao... nista specijalno... Farke i majica, besprekorno čiste patike, frizurica i parfem... a napolju 489 stepeni...

Dolazim na posao, spremam se " idem na poslovni sastanak". Popodne imam poslovni ručak, moram da se pojavim. Nemam ideju da li će provesti sa mnom pola sata ili više, gde ćemo biti i šta će se desiti, ali ništa od toga mi i nije važno... Želim samo da je vidim.
U njenom sam gradu. Na poklon joj nosim poseban privezak za ključeve vezan za jednu pesmu, moju majicu potopljenu u moj omiljeni parfem i sve njene omiljene slatkiše, spakovane u romantičnu kutiju sa roze mašnom ipak je ona moja razmažena devojčica.
Dogovaramo restoran gde ću je čekati, odlazim tamo.
Javljam joj se, prerano sam stigla, ali meni je potrebno vreme da se odmorim od puta, da popijem kafu, da se pripremim za njen dolazak. Jbt... Ona dolazi.
Čekam je dobra tri sata jer nije mogla da izađe ranije sa posla. Nije mi važno... Živim za trenutak lad ću je ugledati. Zove me...
- Gde sediš?
- Unutra, ulaz sa terase, pa desno.

Vidim je... ljudi... taj spokoj, ta panika. Uh...
Ulazi... Ustajem i ja pojma nemam uopšte, da li će pružiti ruku ili samo sesti ili... ne znam...
Prilazi i grli me... ljudi grli me kao da me vidi milioniti put. Prihvatam zagrljaj, ljubim je u obraz... sve je tako spontano... Seda preko puta mene, ja ne skidam osmeh sa lica. Nervozna je, sad je tek pogubljena, uznemirena, uspaničena... Uzdiše, pali cigaretu. Ne može da me pogleda u oči. Skuplja snagu i pogleda me, a ja se topim pruža ruku i izgovara ime. Smeje se. Ja izgovaram svoje. Opet smeh. Kažem joj sve je ok. 

- Opusti se, jesi dobro?

-Da, sve u redu. 

Ali me ne gleda u oči...

- Kupila sam ti knjigu. Pogodi koju?
- Nešto od Balaševica?
- Ma ne.
- Andrić?
- Nije. Skoncentriši se.
- Znam, Mali princ!
- Bravooo... Izvoli.
- Nema posveta.
- Nemam olovku.
- Imam ja. 

I nije imala kud napisala je.
Bila sve opuštenija, pričale smo, smejale se. 

U jednom trenutku je rekla: "Ja bih sad ustala i otišla".
- Ok idi, neću se naljutiti.
- Ma ne, to nije u redu.
- Nije u redu ni da sebe mučiš.
- Ne. Daj da vidim šta sam dobila?

Oduševljenje. 

- Privezak je da te čuva tamo gde ideš danju, a majica je da te čuva noću.
- A slatkiši?
A to je da ti zasladi dan.

Gledala sam ženu u koju sam zaljubljena godinama. Vidim je prvi put, ali je znam kako diše. Znam njene mane, strahove, želje i moranja. Cenim je kao osobu. Odgajila je tri divne kćeri i vrhunski ih spremila za ovaj ludi svet.
Gledam je dok pričam, grize donju usnu. Pitam je da li zna šta to znači. I naravno pravi se luda, ali usne grize opet i opet i čini se da su slađe od mandarina.
Dodiruje moje ruke i ja se topim poput morske pene na obali kad dodirne pesak koji je upije kao žedan poslednju kap vode.
Pričale smo i pričale... Za to vreme konobari su razbili nekoliko čaša. Kaže gde god sedim uvek neko nešto razbije.

Očarana sam njenom kosom boje meda sa nekim roze-narandžastim odsjajem kao kad se razlije sunce u hiljadu boja pre nego nestane iza horizonta.
I njene oči boje tuge, uvek nekako setne, vodnjikave, smeđe, tako nežne, i smirene i uplašene u svakom trenutku. Ne znam koliko vremena je prošlo činilo se kao večnost ili treptaj oka... i danas ne znam da objasnim svoje stanje u tih par sati i u ovih mesec dana posle toga. Ustala je, rekla da mora da ide, opet me zagrlila i poljubila, samo je ovog puta zagrljaj trajao duže, mnogo duže nego prvi put i mnogo duže nego što bi trebalo na javnom mestu. Moja ruka obgrlila je njeno krhko telo, spustila se sa sredine nežno do samog kraja leđa. Druga je ostala zarobljena ispod njene kose. To je bilo naše prvo vođenje ljubavi i nijedna nije htela da se pusti iz tog zagrljaja.

- Moram da idem.
- Ok. 

Sela sam. Mislila sam da će tog trena krenuti, ali ona je nastavila da priča. U sekundi shvatam da joj se ne ide, ustajem i opet sam naspram nje i ta energija, ta hemija, taj naboj i drhtanje naših tela, to drugo vođenje ljubavi očima gde ispijam svaki njen pogled i pokret usnama. Upisujem u misli svaku poru i pregib na telu. Njena gola ramena i jamice koje bih ljubila dok ih ne prepunim ljubavlju. Njene bore na licu, mladež na obrazu, njene oči... zarobile su me večno te njene smeđe oči...
- Sad stvarno moram da krenem, a moraš i ti. Ja idem prva, ti kreni kasnije. Ne želim da me pratiš do auta, a ni ja tebe. Garaža je idealno mesto, nema ljudi i mračno je. 

Prekidam je. Nikad ne bih dozvolila da naš prvi poljubac bude u nekoj memljivoj garaži tržnog centra.

Gleda me. Ne veruje ili priželjkuje da ipak to uradim.
Umesto toga. Grlim je oko struka jednom rukom i privlačim je ka sebi, osećam njeno telo kako se pripija uz moje. Prilazim joj bojažljivo licem ka licu i što sam bliže sve više shvatam da želi sve što možemo sebi priuštiti u tom momentu. Ljubim je u levi obraz, ali skroz levo ispred uha i taj poljubac traje i dešava se u stilu "slow motion". Mirna je i uživa, ne otima se i vidim da bi želela da traje do sutra.

- Ajde vozi, čekaju te.
- Opa... Još me i teraš. Izaćiču na druga vrata da bi kraće mogla da me pratiš pogledom.
- Kučko. Ljubim te. Ćao.

Smeje se i odlazi. Pratim je pogledom i shvatam da se ostvarila jedna neverovatna želja dugo željena i čekana. Da sam ljubila ženu koja je nesavršena, prepuna kočnica, kompleksa, frustracija i strahova, ali koja je za mene savršena, idealna i ne postoji bolja ni u jednom smislu ili ja nisam uspela da sretnem bolju za ove moje četiri decenije,a sretala sam razne.
Posle je priznala da bi me poljubila da je bilo prilike, da su je očarale moje prozirne oči sa bojama kaleidoskopa. Da sam ja isuviše dobro biće koje ona ne zaslužuje i ne želi da se igra sa mnom. I tako reč po reč od prevelike želje i nemoći, obaveza i života... jednog dana prestala je da piše. Nije ljuta, imala je stresne situacije. Moli za strpljenje. I ja evo ubijam dosadu, đavola i vreme, čekajući da se javi ona koja je došla iz nekog od prošlih života da mi naplati sve moje grehe u tom i ovom, ali i u svim budućim životima.

Da li će želeti i pristati da se vidimo još jednom pre nego ode četiri hiljade kilometra daleko od mene?
Još uvek nisam shvatila da se prvi susret zaista desio, a već želim drugi. Treba mi nešto što će me grejati kad vetar potera bakarno lišće i pahulje okuju sve u belo, kad procvetaju jorgovani i kad pojedem prvu malinu. Već mi fali žena koju nikad nisam imala i koja nije svesna da mene ona ima više od bilo koga u mom i svom životu. Nedostaješ mi S. Tako želim taj ljubičasti logo u gornjem uglu telefona.

Kategorija:

Lezbo erotske priče 

• 15 Avg, 2024
• Hotbee
• 19 glasova
• 1539 pregleda