Doppelgänger VII: Nije zlato sve što sija
Obećanje je, na moju radost i žalost, bilo ispunjeno. Narednih nedelju dana, Melmot je dolazio u isto vreme, držeći se svoje rutine, i hraneći me svojim telom na isti način kao prvog dana. Dnevne svetlosti jedva da sam se sećao. Dopirala bi u trunčicama i na sekund mi obasjala poneku misao kada bi sestra jutrom ulazila u sobu, prala me, menjala posteljinu poda mnom i nudila mi obroke koje sam uzimao polovično i bezvoljno.
Oči su mi se navikle na mrak i teško sam podnosio Melmotov dolazak i paljenje svetla iznad glave. Nakon prvih nedelju dana, ostajao je duže u mojoj tamničkoj sobi, odvezivajući mi ruke, znajući da sam premoren, od starta slabiji od njega, i da mi više neće pasti na pamet da nekim glupim planom pokušam da ga nadmudrim.
Gledao bi sa pažnjom šta radim kada me oslobodi. Noge bi mi ostale vezane, ali nisam smeo da ih taknem. Prošlo bi i po sat vremena u poludremci dok bih došao sebi, ponešto ga upitao, ili drkao po tri puta uzastopce dok ga gledam u oči a on miruje, prateći tada svaki moj potez bez ijedne reči.
Da li je uživao da prati moje mučenje pod svojom kaznom, ili ga je palio seksualni aspekt moje agonije i svaki vrhunac koji doživim u tim mukama, u njegovom prisustvu bez dodira, bilo je teško razaznati.
U toku druge nedelje, počeo je da zamenjuje sestru koja je brinula o meni. Donosio bi mi hranu umesto nje i kupao me nespretno, često mi dopuštajući da ja to obavljam i puštajući me da napravim par koraka oko kreveta dok svlači staru posteljinu i namešta novu. Ponekad bih se osećao nekako počastvovano što mi fino uređuje ovu privatnu odaju.
Nisam hteo da ga naljutim i glumio sam da mu se svemu povinujem kako bi se odobrovoljio do tačke da me pusti iz te sobe. Nisam smeo da pitam ni za Tesika ni za cigarete, a ne znam koje mi je više nedostajalo.
Druge subote u nizu, nakon što je mi još jednom obilno svršio na dno grla, rešio sam da prekinem tišinu.
„Raduje me što si sada mnogo bolji prema meni... što su mi bar ruke slobodne.. Hvala ti. Dve nedelje sam tako želeo da stisnem te guzove dok se nabijaš u mene!“
„Tu sam da ti ostvarim želje“, odgovorio je brzo i nemarno, a oči kao da su tražile nepostojeći prozor na zidovima.
„Jasno mi je zašto sam kažnjen, okej? Ali nije rešenje da baš ne vidim sunca do kraja života...“
„Ne razumem, šta zapravo hoćeš?“, pogledao me je svojim surovim plavetnilom ponovo onako kao da gleda u neko maloumno biće.
„Hteo bih... samo napolje, iz ove sobe. Ne mogu više..“
„A je li? A kad izađeš iz sobe opet ćeš izaći i iz zgrade?!“
„Neću nikuda... To nije ni... Nisam to učinio, nisam izašao van nje.. Nemojmo opet o tome-“
„Slušaj me dobro šta ću ti reći!“, zgrabio me je za vrat i držao ga šakom. „Možeš da odeš na kraj sveta, ukoliko ti pronađeš način, a ne sumnjam u pronalaske tvoje lude glave! Meni se savršeno jebe šta si radio ranije, vidim ja šta je terapija za tebe.... Ali mene da uništiš – to ti neće poći za rukom!“
„Nisam ni pomislio da-“, prekinuo sam ga, a on mi stegao vrat kao prvi put u ordinaciji, prekidajući mi dah, a onda je umekšao ton.
Kada mu ton glasa podseti na nežnu uspavanku, tada je najbesniji.
„Ti imaš svoj način da opstaneš, ja svoj... Dok budu usklađeni, bićemo u dobrim odnosima.. Pokušaš li ikako da podriješ moju poziciju ovde, crno ti se piše!“, utišao se skoro do šapata, a zubi su mu sami grickali usne posle svake kratke rečenice. „Bude li ijedan tvoj prepredeni, kurvanjski plan uključio to da negde gukneš išta o mom radu na klinici, naći ću te veruj mi, i od tebe će ostati samo ona bedna ženska spavaćica! Jasno?!“, nežno je podrmao šaku na mom već bolnom vratu, kao da sklapa dogovor sa rođenim neposlušnim detetom.
Klimnuo sam u znak odobrenja. Uostalom, i meni se jebe za njega i to što on radi. Ni Rozi se ne jebe mnogo za mene, svako od nas u ovako poremećenom okruženju gleda samo sebe.
„Smem li da nazovem ženu ujutru, da mi donese cigarete?“, upitao sam promuklo. Odgovor je bio potvrdan. „Da izađem iz sobe samo?“
„Izađi gde hoćeš, ne moraš biti ovde, vrati se među one ludake. Ali ti kažem- jedan, SAMO JEDAN pogrešan korak i znaće se ishod naše igre, a ja je neću izgubiti“, zaključio je stabilno i pobednički.
„I Tesik... ako možemo nastaviti.. naše razgovore...“
„A na njega se ložiš, pretpostavljam?! Ti baš voliš da patiš“, nasmejao se vragolasto i zadovoljno. „Družite se onda, ne verujem da ćeš ga tucati, ali pokušaj!“
„A neće ni on mene, nikad ovako kao ti...“, gledao sam ga nežno i čak poželeo da ga poljubim.
„U to sam siguran. Zadovoljan sam tvojim gutanjem za sada“, nasmešio se blago, vratio mi ruke u kaiševe, i nakon toga izašao iz sobe.
Odjednom mi više taj odlazak nije smetao i samoću su mi ispunile lepe misli o novom sunčanom utorku.
U rano jutro sam se vratio kreštavcu i ubici, koji su mi se obradovali misleći da su me lekari ubili dok me nije bilo u zajedničkoj sobi. Moglo se i tako reći, ali im nisam odavao detalje. Čak su i oni meni nedostajali. Kreštavac je i dalje maltretirao sestru da mu dolazi na svakih petnaest minuta, žaleći se na svrab, nesanicu, nedostatak vode, glad i šta god mu je padalo na pamet.
Ubica je bio zanimljiv čovek. Tog jutra smo prvi put progovorili kao ljudi. Van snova u kojima je buncao i proživljavao svoja gorka pokajanja, sada se na javi ponašao sasvim normalno i sa njim se mogao voditi čak prijatan razgovor. Upitali smo jedan drugog za porodicu, i pričao mi je dva sata o svojim sinovima, a onda ja njemu duplo duže o svojoj princezi.
Uzalud sam zvao Ines, kao da nije bila kući. Ni Leuriopa ni Ivor nisu podizali slušalicu. Šetač se nervirao što visim kraj govornice sat vremena, vrtim se i uzalud pokušavam iznova. Ignorisao sam ga i u pauzama odlazio na kafu i krofnu u zabranjeni deo kantine, gledajući kako me šokiran prati razrogačenih očiju. Melmot mi je dozvolio pristup eliti, pod uslovom da ćutim o svim njegovim sranjima.
Prejeo sam se a srce mi je lupalo od prekomerne doze kofeina. Konačno sam odustao od telefoniranja, kada mi se približila Rozalija.
„Oho... Gde ti je ljubavnik?!“, okretala se oko sebe pa pogledala ka ordinacijama kao da traži Melmota.
„Koji?! Imam ih ovde nekoliko“, spremno sam uzvratio.
„Ne čudi me...“, promucala je, odmerivši me, i zajedno sa Dolores se brzo uspela uz stepenice.
Gledao sam za njom. Kako je moguće da je sve lepša?! Ljudi ovde trule, a ona se podmlađuje. Mora da je do vina i hašiša. Nije me više onako žestoko privlačila, kao da se ta privlačnost bila rodila pod njenim dodirom, i sa njegovim prestankom zauvek povukla. Nije bilo vremena da je upitam za njenu kaznu i da li je Melmot nastavio sa njom, ali mi više i nije bilo važno.
Osvanuo je i utorak. Kao čudo u koje sam jedva poverovao. Tesik je bio obavešten da nastavlja gde je stao sa mnom i da bude na klinici u devet sati. Ovog puta nije kasnio. Sa vrata sam mu mahnuo da mi najpre ode po cigarete.
Kada se vratio, čekao sam ga kod vrata i objasnio da smemo izaći. Začudio se i obradovao. Bio je nešto ležernije obučen, kao da je osetio da ćemo konačno zakoračiti u park.
Odmah na izlazu, sunce mi je zasmetalo. Činilo mi se da prethodnih dana nije sijalo tako jako.
„Iznenadno je... Privići ćete se..“, promrmljao je moj dragi islednik, zamalo me uhvativši oko struka da ne padnem.
Hodali smo delom dvorišta koji je bio u hladu, konačno izlazeći sa teritorije uklete klinike. Osećao sam se sve gore, kao da napuštam mesto gde sam rođen, a ne ugnjetavan, silovan i mučen. Sunce nije imalo milosti.
Seo sam na prvu klupu koju sam ugledao u hladu. Vid mi se pomutio i trava mi je izgledala mnogo tamnija od prirodne. Tesik je seo tik pored mene, ponudivši mi flašicu vode koju sam odmah zgrabio. Klupe su bile uske, kao da su pravljene za dvoje ljubavnika, i tešila me je blizina njegovog tela pokraj mog.
Umirio sam se, prevarivši sunce i utolivši žeđ. Gledao sam krišom u njegovu dugu butinu kraj svoje. A ne smem ni prst na nju da spustim. Na drugoj mu leži ruka sa burmom koja se ponosno sjaji i podseća me na svu turobnost života.
„Jesmo li bolje?“, okrenuo se ka meni, pogledavši me toplo, sa iskrenom brigom. Potvrdio sam, iako se skoro ništa nije poboljšalo. „Rekosmo da danas nastavljamo s razgovorima... ovaj put ozbiljno“, pogledao me je sneno i upitno.
„Daj čoveče, pusti me malo da udahnem... Da pogledam oko sebe, osetim život..“
„Razumem... Verovatno Vas je Melmot udavio...“, rekao je, a ja se uhvatio za još bolan vrat.
„Ma nije... Ma.. svega mi je dosta, nije lako biti ovde, znaš... to jest, ne znaš.“
„Mogu da zamislim.. Ali doći će i tome kraj, upravo na tome radimo, zajedno-“
„E moj Desmonde, da smo zajedno...“, zurio sam u njegovu burmu koja mi se verovatno reflektovala u oba oka. „Druga bi se pesma pevala!“, spustio sam naglo ruku na njegovo koleno i potapšao ga brzo pre nego što me prekori. „Bi li mogao..., da nemaš to zlato oko prstića, a?“
„Ne bih. Ne radi se samo o zlatu. Volim devojku koju sam oženio. Zaista“, gledao me je žalostivo dok nemirno tapšem po sopstvenom kolenu.
„Presrećan sam zbog tebe!“, zavrckao sam na klupi ironično, samo da vratim njegov osmeh.
„Ako bismo sada mogli da počnemo... Odnosno, nastavimo..“, pogledao me je bojažljivo.
„Pucaj...“, pomirio sam se sa sudbinom.
„Prvo, trebalo bi da se dotaknemo nekih događaja kada Vam je bilo jedanaest godina... što mene lično možda i najviše zanima... Znam da je intimno, ali... Zatim, drugo, da porazgovaramo o Aleani i... Rafaelu“, podigao je obrve prateći moju smrknutu reakciju. „I treće... U Vašoj knjizi postoji nagoveštaj o jednom putovanju, u Francusku, da budem precizan, voleo bih da znam razlog tome i da li je to i dalje u planu ukoliko budete oslobođeni.“
„To treće odmah možeš otpisati, jer o tome ne pričam ni sa kim, pa ne planiram ni sa tobom!“, zaklanjao sam rukom sunce koje me je ponovo pronašlo kao da mi nije dovoljno muka. „O prva dva ne znam šta bih rekao... čini mi se da sve već znaš-“
„Treba mi Vaše tumačenje, već Vam je poznato da sam ja tu da-“
„Dezmonde, a mogu li ja tebe nešto da pitam? Da te zamolim kao čovek čoveka?!“, dreknuo sam ispržen. „Molim te kao Boga da mi više ne persiraš, ako je moguće!“
Nasmejao se, pomalo uplašen šta ću ga zamoliti.
“Dobro, treba mi tvoje… objašnjenje ovih događaja, ovih osoba…”
“Ne znam koliko još mogu izdržati ovde..”
“Ali tvoja želja je bila da izađemo iz klinike, stalno si me molio za to!”
“Sad te molim da se vratimo…”, ustao sam, kada mi se u glavi zavrtelo. Sada je stvarno morao da me obgrli i odvede nazad.
Uzalud mi je ponovo nudio flašicu sa vodom, činilo mi se da ću povratiti. Srećom vukao me je brzo, a ja sam na momente žmurio.
Kada smo ušli pokušao je da me pusti, ali nisam mogao da se držim na nogama i odveo me je u sobu. Kreštavac je odmah pitao zašto ja imam posebnog psihijatra a njega nijedan ne obilazi. Sručio sam se na krevet, a ubica me je gledao u čudu i sa žaljenjem.
Tesik je ostao sa mnom dok sestra nije donela obloge i nekoliko lekova. Nisam bio sposoban da mu dalje odgovaram na pitanja, i bilo mi je krivo zbog njegovog truda da sazna sve o mom životu i pomogne mi kako najbolje zna. Što se mene ticalo, nijedne od tih tema ne volim ni da se setim a kamoli da je prepričavam.
“Nastavićemo… Vratiću se”, šapnuo je sedeći kraj mog uzlavlja, i pre odlaska mi čvrsto stisnuo ruku. Toplina njegovog pogleda samo me je zatrovala novom dozom nerešive melanholije.
Ostao sam u sobi dok je Nolic još neko vreme kreštao dok sestra nije završila s mojom terapijom. Čekao sam da zaćute, da zaspu, da se smrkne, ili da mene više ne bude, samo da nikoga ne čujem.
Bar jedna želja mi se ostvarila. Probudio sam se u gluvo doba noći, iznenađen prozorima koje nisam imao u tamnici. Trebalo mi je par minuta da se saberem i smognem snage da ustanem. Koračao sam tiho praznim hodnicima, poželevši da ponovim stari ritual drkanja u kupatilu, ali slabost koja me je pratila ubrzo je isključila tu opciju.
Sedeo sam na stepenicama pred kantinom razmišljajući o Ines, Tesiku, Rozaliji i cigareti koja mi se puši a noge ne žele da me odnesu do prozora. Osećao sam se kao da mi je telo već upokojeno, a duh nemirniji nego ikad, viri mi kroz oči i nesmireno snima činjenice sa kojima ne mogu ništa da radim sem da ih okom beležim i pratim. Dok sam bio u kaiševima makar me je neko obilazio, sada sam na starom, osušen i ostavljen kao istrošena muštikla.
Pogled mi je počivao na malenom svetlu iznad prazne prijemnice, kada me je prenuo zvuk iz jedne od ordinacija. Bila je to Melmotova. Ko li je tamo?! Odmah sam se razbudio i slušao bez treptaja. Biće oduševljen sutra kad mu otkucam onog koji mu brlja po stvarima.
Prišunjao sam se bukvalno na prstima, otvorivši nečujno vrata. Čudilo me je da ih on po odlasku ne zaključava. A onda mi je prošlo kroz glavu da možda još nije otišao, iako znam da utorkom ne dežura u noćnoj. Kada sam prvi put ovde bio, nisam ni primetio da postoje još jedna vrata i vode u drugu prostoriju u sklopu ordinacije. Neko je u njoj naglo ugasio prigušeno svetlo, a u istom trenu začulo se kvrckanje stakla. Pokucao sam.
Ne odaziva se. Otvorio sam, a on je uključio manju lampu, gurnuvši pod krevet nepopijenu čašu s vinom. Ćutao sam. Ćutao je i on, čekajući da ga pitam zašto pije na radnom mestu u tri sata noću. Nisam ga pitao. Uzeo sam flašu i u drugu čašu na stolu sebi izlio ono što je od vina ostalo. Posmatrao me je skrušeno i nervozno.
Bio mi je jako neobičan bez belog mantila, kao da mu je on davao sve ono što ga je činilo opasnim sveznajućim lekarom. Sedeo je na krevetu za pacijente, dopremljenom u ovu prostoriju verovatno za potrebe njegovog prenoćišta čija učestalost mi još nije bila poznata.
Nosio je belu atlet majicu i prilično uske crne bokserice. Stopala su mu skrivale snežno čiste bele čarape.
“Ne prenoćim često tu… Samo ove nedelje”, promrmljao je.
“Što ove nedelje?”, upitao sam trudeći se da ne budem napadan i da mu ne prilazim. Seo sam na neudobnu stoličicu za stolom.
“Ma… Posvađali smo se, eto, kad pitaš”, pogledao me je ledenim očima prošaranim plamičcima od popijenog vina. “Ne mogu da… Ni ona mene ne može više da gleda…”, oborio je pogled, a ja sam se prisetio kako na njegovoj ruci nikada nisam video venčani prsten. “Daj mi jednu cigaretu, video sam da ti ih je onaj doneo!”
“I dalje me špijuniraš? A ONAJ- ima svoje ime… Da nisi ljubomoran?!”, nasmejao sam se da ga opustim, a on mi zgrabio kutiju iz ruke i zatražio upaljač.
Iskoristio sam prilazak krevetu da tu i ostanem i bez pitanja se spustim pored njega. Brzi dimovi su šarali po njegovim izgriženim, tamnim usnama.
“Nećeš nikom reći, podrazumeva se…”, zapretio je ne gledajući u mene.
“Naravno, ostaćeš uzoran lekar što se mene tiče.”
Na ovo me je pogledao podignutih obrva. Ali kao da se nije ni zapitao na koji način to mislim. A mislim da je i baš dosta popio pre nego što sam ušao.
“Pa… šta je bio razlog svađe? Ako smem da pitam…”, zapalio sam i ja, odjednom opušten kao da sam došao kod ortaka u stan.
“Tebe zanima da ti pričam o problemima bračnog života? Silbermanne pravo si čudo…”, otpuhivao je sada još besnije.
“Ne sme da me zanima? Ljudi smo, na kraju krajeva, znamo se… Mislim da smo se prilično dobro upoznali”, namignuo sam mu, ali ga moj pogled ničim i ni za šta nije optuživao. To je valjda bilo nešto na šta ipak nije navikao.
“Jebiga… Klasika. Ona ima jedan način da nešto reši, ja skroz drugi… A neće razvod, neće da viđam decu vikendom, verujem da bi mi najradije zabranila da ih ikada vidim posle toga…”
“Ne bi to mogla, po zakonu. Sem kad bi se dokazalo da si problematičan kao otac pa da im je u tvom prisustvu ugrožena bezbednost… a znamo da nisi. Znamo da si uzoran!”
“Pa i jesam im dobar. Cela plata ide na njih. Tačnije, ide njoj. Ona upravlja mojim novcem!”
“A ona ne radi?”
“Nije htela. Oni su već veliki, ona i dalje sedi kući. Jebiga udala se za doktora, pa još i da radi…”, ustao je i iz ormara izvadio novu flašu vina. Primetio sam da je u ormaru ostalo bar još pet flaša i da ih je odatle bio odnosio i Rozaliji u biblioteku.
Kratka svetla kosa mu je bila pola raščupana a pola nakostrešena. Njegova bradica po nekim dlakama kao rumena od iscurelih kapljica vina. Iako uvek smrknut i pesimističan, više mi nije delovao onako surov i nedodirljiv. Čak sam prestao da ga doživljavam kao nekoga ko me je dve nedelje vezanog svake večeri jebao u grlo dok se skoro ne onesvestim. Saosećanje, ili pogled na one tesne bokserice, nešto od ta dva, ili kombinacija sa vinom, sasvim me je razoružala.
“Ne mogu mnogo da ti pomognem sem da saslušam… Ali tu sam ti, na usluzi…”, opružio sam se na krevetu tako da su mi glava i ramena dodirivali zid, i malo raširio noge kao da mi je tako mnogo udobnije.
Pogledao je u moje noge pa u međunožje veoma kratko kao da čini nešto što ne sme, ali nije odgovorio ni reč.
“Biće bolje da se vratiš u sobu, a i ja ću da odmorim…”, oglasio se tiho, merkajući kako bi prilegao a smeta mu što ja zauzimam polovinu kreveta.
Uspravio sam se i opružio prvi. Srce mi je lupalo dok čekam da me zgrabi s kreveta i izbaci na hodnik. Ali nije to učinio. Ispružio se i on, gledajući da ostane malo prostora između nas. Lampa koju je tu držao zaista je stvarala utisak kao da se nalazimo u njegovoj momačkoj sobici, a ne u ordinaciji ludnice.
“Tu sam da ti bar olakšam… ovako”, šapnuo sam, prislonivši nežno dlan konačno na njegov meki kurac u boksericama.
“Silbermanne, nisam peder, znaš to…”
“Ništa nas to ne sprečava, ama baš ništa…”, mesio sam već sa više smelosti, osećajući kako se budi. Moja draga purpurna lizalica. Ta masivna kurčina koja me je noćima razbijala, a sada kao da se ne poznajemo- tako se stidljivo ukrućuje pod mojim predanim prstima.
Gledao sam u njegov uski struk, ka prsima koja se sve brže izdižu, ka usnama kako se otvaraju usled kraćeg daha. To mi je bio znak da mogu malo grublje. Ništa nije moglo da me zaustavi. Ne znam ni kome olakšavam, njemu ili sebi. Sebi zaista delujem kao manijak koji toliko ne može da odoli da je već smešan i sve mu se prašta.
Poznavao sam već dobro njegov krajnji stepen tvrdoće i bio je postignut kada sam ga oslobodio tesnih gaća a on iskočio da pozdravi već starog znanca. Tek što sam ga liznuo, a moj doca me je zgrabio za kosu i povukao mi glavu gore.
“Nećeš da me nahraniš?!”, zaprepastio sam se, s obzirom koliko je u tome uživao ranije.
“Ne… Ovog puta hoću da te prskam!”, ledene oči su mu se sada užarile. Nije mi bilo najjasnije, ali sam nastavio da šakom radim sve ono što bih ustima.
Voleo sam kako mi klizi pod prstima, dugačak i težak, a ta njegova boja koju sam retko, ako ikad viđao sve više me je okupirala da joj pratim sve zagasitije nijanse kako se stvrdnjava. Kao da mu se i krv iz mozga zajedno sa snagom čitavog tela sručila u taj kurac boje potamnelog tulipana.
“Hoću da vidim tvoj. Ti si se mog nagledao”, rekao je odjednom. Nisam verovao šta čujem.
“Misliš da…?”
“Skidaj se!”
Nije bio nimalo iznenađen kada sam izvadio svoje oružje, samo po boji drugačije, ali po dimenzijama ne mnogo različito od njegovog. Gledao sam ih oba, u istoj ravni, nesvestan tada da smo pomislili na istu stvar.
“I to si planirao onomad da mi strpaš u dupe?! Da li si ti normalan?”, posmatrao je moj kurac koji se stidljivo izvrće ka njegovom.
“A šta bi ti smetalo? Još si mi sam rekao da dobro pljunem i neće boleti…”
“Pa nisam znao tačno koliki je. Ne izgledaš kao da…”
“A kako to izgledam?”, pitao sam drsko, ali je umesto odgovora samo glasno uzdahnuo kad sam mu ga jače prodrkao.
U istoj sekundi je provukao ruku između nas i to isto uradio meni. Od šoka uopšte nisam gledao u njegovo lice, već u ruku koja iznenada drka moj kurac kao da sanjam. Kad sam ga pogledao, bio je crven u licu skoro do purpurne nijanse onoga dole.
“Nisi peder, a? Kako ti kažeš…”
“Ućuti…”, zažmurio je i samo nastavio brže kao da prati moj ritam. Poželeo sam da ovo gledam iz ptičje perspektive ili da nas neko snima i ovekoveči u ovakvom izlivu strasti.
Zakarius Melmot mi drka, da nekom ispričam rekao bi da sam halucinirao, a ni sam još ne mogu da uglavim ovaj tren u puzlu realnosti. Zato ću da ga poslušam i ćutim. Ali teško ću da žmurim, moram sve ovo budno da propratim. Prelazim pogledom od njegovog snenog rumenog lica u ekstazi, do svoje i njegove ruke poput ukrštenih mačeva koje se pomeraju kao da će oba kurca otkinuti.
“Smanji… uspori. Svršiću jebote!”, opomenuo nas je obojicu u jednini.
Zastao sam, a njegova ruka je umorena pala u međuprostor. Njegovo telo na dodir kao da je gorelo, bili smo vreli. Krevet je odjednom zahvatio plamen koji će se teško ugasiti.
Približio sam mu se i izdigao se, naslanjajući svoj kurac uz njegov.
“Šta je, hoćeš da ih izmeriš?!”, kriknuo je, ali se brzo opustio kada su mi zajedno zaklizili u šaci.
Jedva sam ih obuhvatio oba, ali kako mi je i šaka od njih bila vlažna, tu tečnost sam samo razmazivao oko njih, a sada ih je i on gledao kao hipnotisan, gutao knedle dok mu se nozdrve povijaju, jureći za ponestalim vazduhom.
Koliko god da ih ravnam, njegov glavić se oslanja na moj kad ih stegnem, a on se tada zadovoljno nasmeši.
“Kažem ti, duži je…”, zabaci glavu u jastuk i pusti me da nastavim. Podbacio je i ruke iza da me ne ometa.
Ne opire se više, a njegov kurac sarađuje bez ikakve pobune. Trlja se uz moj, propinje o njega, zajedno se maze dok ih stiskam, a i kad popustim teško se odlepe koliko sam ih pribio i ulepio. On leži, a ja sam iskrivljen, mučim se i radim, uvek sam ja taj koji najebe s njim.
“Sedi gore”, skontao je i rešio da mi olakša.
Sasvim druga priča. Odjednom se osećam kao devojka koja će ga jahati, i ta neočekivana ženstvenost izmešana sa kontrolom gornje pozicije čini da mi se svaki pršljen naježi.
Sada mnogo bolje mogu da ih obuhvatim i trljam puno jače jedan uz drugi. Njegove ispupčene vene me golicaju i nadražuju tako da bih zacvileo od slasti ali neću da budem devojčica i da primeti da me je skroz izludeo.
Sabio sam ih tako blizu i drkao ih zajedno da sam mogao precizno da osetim njegov puls kroz kurac koji držim tako snažno uz svoj kao da ih imam dva na sebi, a jaja su mi manja, potpuno oslonjena na njegova velika koja gnječe ali se ne buni, verovatno mu i to prija. Koliko pulsira tačno bi mi se oteo da i na sekund popustim stisak.
Primećujem kako se i kukovima pomera dok ih drkam, pomaže mi, svesno ili ne, ponekad me pogleda kao preplašen i tada mu u očima vidim onu bespomoćnost pitanja ‘šta ovo radimo’ i ‘da li je moguće da je ovako dobro’.
Više se nije ustručavao da svoje uzdahe izjednači sa mojim. Ječali smo kao dve uštimane životinje u duetu i to me je dodatno palilo. Zajednički plitak dah i prigušeno roptanje moglo je poslužiti kao ton bez slike dovoljan da svakoga dovede do erupcije.
A slika je bila neverovatna. Odozgo gledajući, dva usijana glavića izgledala su nad mojom stisnutom šakom kao čudan par božićnih kugli na još čudnijem kožnom drvetu sa dlakavim gnezdom i gomilom jaja pod sobom. Praznik za oči i sva druga čula.
Ubrzao sam tempo, skačući po njemu kao da me jebe, a nije bilo daleko od toga, osećaj je bio skoro sličan, sa još intimnijim i jačim trenjem uz svaki centimetar naših do preosetljivosti nadraženih stabala, oslonjenih jedan na drugi u punoj čvrstini, spremnih da prepuknu. Njegove oči na momente su bile čvrsto zatvorene, a usta širom otvorena kao da prestaje da diše.
“Bože, šta mi radiš!”, otelo mu se, a kad je otvorio oči shvatio je, progutao nešto vazduha i nasmešio mi se po prvi put iskreno otkada se poznajemo. Telo nije umelo da slaže.
Kao da nismo dosta ulepljeni, prosuo sam nakupljenu pljuvačku na mesto gde smo spojeni, a ona je curela dugo i otegnuto da je ovo u njemu izazvalo početak kraja. Iskolačio je oči i gledao me podivljalo kao glavni ludak u svojoj ustanovi. Osetio sam da će se u tom trenu preliti.
“Aaaaaaahhhh….”, grunuo je glas odnekle iz stomaka. A po oba glavića vreo mlaz, prelio ih tako da su mi ostali jedva vidljivi.
I lio dok nije preplavio oba kurca i oba gnezda. Mirno kako uvek teče, kako je tekao i u moje grlo, uvek odmereno i usmereno. To što on naziva prskanjem je samo oticanje, ali je beskrajno. Bili smo smočeni, dok ja još uvek drkam, i premoren od uzbuđenja ne uspevam ni da svršim.
Uspravio se i zgrabio me. Istresao me je u tri poteza kako nikada samom sebi nisam umeo da uradim. Najpre lagano, kao da se igra, a onda jebeno grubo kao mu kosti šake nisu prekrivene tkivom i kožom. Na rubu pameti mi je bilo da ga pitam šta se to desilo, ali mi se svest izgubila u jačini orgazma koji me je oduvao da sam samo spao sa njega.
“Prsnuo si mi u facu Silbermanne!”, pogledao me je dok skida moju spermu sa nosa. Brzo sam mu ga liznuo. “Kakav si ludak… Stvarno pripadaš ovde!”, brisao se i dalje rukom kao svaki opsesivni čistunac dok se ja smejem.
Raznežio sam se i zagrlio ga, ali mi nije dao da ga poljubim. Kao da je prerano za nekoga poput njega. Ipak, postao je neki drugi čovek u ovom našem činu ludila. Kao da je svu njegovu zategnutost i okamenjenost trebalo baš ovakva sesija da rastopi.
“Sada bi stvarno mogao da se vratiš nazad u svoju sobu…”, saopštio mi je raščupan i skroz opijen kad smo dovršili flašu vina.
Pokupio sam se bez reči i samo mu namignuo, ostavivši mu opciju da me odsada sam traži i moli, bio mi je u šaci, i u prenesenom i u bukvalnom smislu. Ima i Silvius granice, i ima doca sledeći put da radi malo više da bi zaslužio ovakvo olakšanje.
Ubica i kreštavac su hrkali kad sam se vratio. Nikad lepše hrkanje nisam slušao, kao pesma slavuja. Tonuo sam u bezbrižan san kao u meku, netaknutu travu onog sunčanog parka, sa Tesikom koga nisam smeo da okusim, zadovoljan što sam ovoga večeras osetio dobro, da me drži bar nekoliko dana.
Nisam se budio do podneva. Nije me probudilo nikakvo kretanje, kreštanje, doručak ni razgovori. Blažena smrt usled onog vanserijskog orgazma kao da mi je obavila telo u čauru oko koje ništa drugo ne oseća sem zajedničkih dodira i očajničkog trljanja.
Pre ručka sam se odvukao do govornice, šepureći se niz hodnik kao da sam pojebao predsednika države. Ines je konačno podigla slušalicu.
“Pa dobro, planiraš li ti da posetiš svog muža?!”, povikao sam.
“Zajebavaš me?!”, drsko i bezosećajno mi je uzvratila.
“Ines, ženo, možeš i da me mrziš i da me opanjkavaš onom svom dripcu, ali ja sam zatvorenik psihijatrije sa kojim imaš dvoje dece, zajedničku kuću i deo zajedničkih ulaganja!”
“Sebastiane… ili kako si već odlučio da se zoveš, i ko si uopšte danas… Juče si.. Tražio si mi isto, novac, čak si pitao za onih par zlatnika iz kuće, i cigarete, bio si-”
“Šta pričaš, budalo, nismo se videli ni čuli tri nedelje?!”
“Juče… Oko deset ujutru… Bio si ovde, obučen kao neki otpadnik, ja nisam od suza… Nisam mogla da te gledam, dala sam Ivoru da ti iznese šta tražiš-”
“Majke mi, trebalo bi da ste svi vi ovde u ludnici a ja na slobodi… O čemu, pobogu, govoriš???”
“Možda sada ne znaš jer si… Verovatno si mislio da sanjaš, pa se ne sećaš, da si zapravo došao…”
“I dala si moj novac nekome ko liči na mene, šta?! Ne razumem…”
Ines je prekinula poziv.
To nisam mogao biti ja. Hipnagogija sna je utihnula, bar me je ona poštedela daljeg mučenja. Nisam sanjao niti zaboravio. U vreme kada je u moju kuću došao neko drugi i obratio se mojoj ženi, ja sam bio sa Tesikom u parku. I izgubio moć hoda, kao da mi je zla sila odjednom isisala telesnu snagu.
Bio je to on. Onaj drugi. Koji me od jedanaeste godine muči i očigledno nema nameru da prestane.
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 19 Avg, 2024
- 1645 pregleda
"Onaj drugi"... Ajooojj! Možda se do kraja pojavi još koji?
PREJAKO!
Ja treci put citam ovaj deo,sinoc dva puta i sada opet, deliuje mi spontan kao da je nastao u dahu, a atmosfera postaje sve ludja da ne zelim da se ikad zavrsi ! I'am so proud of you**
Auuuu Basiiii, pokidao si !!!!!
...
Za tvoje priče, ovaj roman/serijal pogotovo, treba uzeti sebi malo vremena, opustiti se, smjestiti se i polako....Tek onda vidiš kako su ove priča lude i kakav si "otkačen" i nevjerovatan stvaralac.
Kakva pričetina i kakav serijal! Dokazano najbolji, svaka ti čast Basi