Karmila

Preostalo je nedelju dana do njene udaje. Agnes se radovala, napunila je dvadeset i tri godine, a starije seljanke koje su u svoje vreme i pre devetnaeste izrodile gomilu sinova i kćeri, već su je otpisale kao sigurnu usedelicu. Želela je da razbije tu osudu, da im pokaže da ni za čim ne kasni za propisanim sledom stvari koje žena treba da isprati u društvu kako bi bila cenjena i zadržala status ugledne buduće supruge, majke i domaćice. Toliko je to želela da je često zaboravljala na sebe, a one nekadašnje želje obične nesputane devojčice zauvek sahranila u očekivanjima drugih.

Odrasla je u strogoj, religioznoj porodici iz koje su se dve starije sestre već udale pre svoje dvadesete, a to je njenu tugu i obeleženost još više naglašavalo i ponekad joj donosilo utučenost da nije znala šta bi sa sobom i kako da promeni sebe kad već druge ne može. Majka je insistirala na tome da Angnes što pre napusti dom i stvori svoju porodicu, a ne da bude predmet sramote, kako joj je govorila, i da maleno selo ispira usta time kako nije lepo vaspitana i čeka da joj sve padne s neba umesto da se potrudi da zavede nekog mladića na prvoj seoskoj proslavi i opravda ono što su roditelji uložili u njeno podizanje i osnovnu školu koju je završila sa prilično dobrim ocenama.

Ova devojčica bi mogla da vam postigne mnogo više, rekla je seoska učiteljica Agnesinom ocu-valjalo bi da se dalje školuje. Ali ju je on samo zgrabio za ruku i poveo kući tog tužnog dana kada se jedva opismenila da čita sve one knjige koje nikada neće dotaći, dok bude robovala sistemu koji joj je pružio sve, a da joj nije ostalo ništa. Dvojici sinova i njihovim ženama otac je predvideo obrađivanje zemlje kojom se i sam bavio pored osnovnog zanimanja grobara, kako su ga zvali. Baš su njihova porodična jutra ležala nadomak crkvenog zemljišta i groblja gde su bili sahranjeni Agnesini preci, a njoj pretila ista sudbina braće ako ostane u kući i ne uda se do dvadeset i pete.

Jasno je bilo šta je čeka ako to ne ispuni. Ostatak života će rintati na njivi kao stara devojka, eventualno pomagati ocu u rezbarenju mrtvačkih sanduka. Sve bolje od boljeg, mislila je, nije bila glupa. A nije bila ni snalažljiva. Ubili su njenu mladu dušu ovakvim uslovima i u njoj se bila izgubila svaka želja da uopšte nastavi sa životom, a kamoli da se bori za ijednu opciju bežanja sem u smrt. Često je zamišljala sebe među tim precima, kako spokojno spava pokopana i niko je više nikada neće probuditi niti joj naređivati. Da makar u smrti bude mirna, u životu je samo maltretiraju i uznemiravaju.

A onda je upoznala Edvarda. Visokog, razdraganog, plavog momka koji je želeo baš sa njom da pleše na proslavi celog sela. Bio je njena sušta suprotnost, ona je niska, smeđkasta, nevesela, uglavnom tužna. Onaj osmeh koji je nosila kao devojčica, zanosan i pomalo prkosan, uzalud je uvežbavala da vrati na svoje lice smežurano patnjom i budućnošću koju nije umela da zamisli a da je iznova ne razočara.

Edvard je grlio i gledao nežnim, toplim očima, i kao da se tada na tren njena tuga uzdizala i nestajala putem neba iznad njih, da se više nikada ne vrati u njeno srce. Da li je stvarno tako malo trebalo? Da se samo nađe neko njoj sličan po duši, da se zavole , sklope brak i žive iole srećno? Možda su otac i majka oduvek u pravu, mislila je u zagrljaju naočitog i srdačnog momka koji se nije odvajao od nje, i stalno se osmehivao kao da je već smatra svojom izabranicom.

I bez reči je pristala tog trenutka, tako je lepo bilo biti zagrljen i prećutno shvaćen. Ubrzo se nekoliko puta srela sa Edvardom, bio je uporan da je poljubi i dozvolila mu je, više puta, i da je miluje po rukama i mazi po dugoj smeđoj kosi, i dala bi mu sve samo da zna da se u toj predaji krije olakšanje i rešenje svih njenih problema.

Čak je to i želela. I jedva čekala dan venčanja. Roditelji su bili presrećni kada su čuli za tu njenu iznenadnu transformaciju mišljenja, a Edvardovi su već sledećeg dana došli da zamole grobara za njenu ruku. Ogroman, visok poput hrasta i pocrneo od sunca, Agnesin otac je ispustio dve teške muške suze i pristao da je uda za valjanog mladića. Verovao je da mu se ta kćer nikada neće spasiti, a eto, prilika se ukazala kada su se najmanje nadali.

Tih nedelju dana pre venčanja, Edvard nije krio ushićenje, i napuštao bi prevremeno sve svoje obaveze samo da se sa svojom verenicom sastane. Što ju je češće obilazio, Agnes se nekako sve teže predavala, kako je sve više puta brzo prolazio prstima kroz njenu kosu, u sebi je gušila neprijatno saznanje da joj takav dodir zapravo smeta. Nije umela da objasni zbog čega i svaki sastanak sa njim to je učinilo još mučnijim i težim. Nije joj prijalo nimalo, shvatila je. Kao da je u početku samu sebe ubedila ugledavši iluziju rešenja. Osećala je da nema pravo da kvari njegovu sreću, sasvim je nedužan, mislila je, voli me a ja da ga tako ponizim i raspršim mu tu jedinu nadu, ne, neću to nikada učiniti!

Zatvarala se u deo kuće gde su ranije boravile njene sestre, zaključala bi se tamo i ridala bespomoćno dok ne natopi vezeni jastuk gorkim suzama. Čekala bi da se osuše sa lica, a onda sa obnovljenom maskom izlazila pred sve njih odlučna da pronađe hrabrost i izdrži sve ono što joj je okrutan život namenio, ne bi li je možda jednog dana zbog te izdržljivosti nagradio iznenadnim spasenjem. I dalje se trudila da veruje svom snagom, da se ubedi nanovo. Tešila se da će vreme učiniti svoje i zavoleće svog muža baš kao na onoj proslavi kada se radovala svakom njegovom osmehu, kada je njime oživeo ono što je godinama spavalo umrtvljeno.

Kada se uveče vratila u kuću posle jednog sastanka sa Edvardom, majka je bila besna i proklinjala oca. Odmah je pomislila da je i ona za nešto kriva i povukla se u svoj kutak, a kada je otac ušao na večeru, prašnjav od deljanja dasaka, začula je kako majka glasno viče na njega, a braća i snaje samo ćute i gledaju je nemo kao da je za sve u pravu. Ovo nije bila česta situacija, znalo se da je očeva zadnja i šta tu žena ima da mu se meša.

Agnes se pretvorila u uvo slušajući ovaj neprijatan razgovor, da bi tek na kraju otkrila da je majka ljuta jer ni ove nedelje, kada mu se najmlađa kći udaje, nije mogao da prekine sa prljavim poslom na groblju već je prihvatio da zajedno sa još dva grobara, po nalogu seoskog popa i jednog gospodina koji je to hitno zahtevao, iskopa ostatke iz dva grobna mesta kako bi ih njihove porodice odnele u zajedničku gradsku grobnicu.

Gospodin koji je naručio ovu odvratnu, hitnu rabotu nije imao obzira prema utabanom toku života ovih seljana, njihovim planovima i veseljima, nego je ispunjavao ko zna kakvu želju nekog bogataša, bar po onome što je majka čula, da mu ostaci sahranjene ćerke sada budu prebačeni tamo gde će on ležati.

Glupost!!!, urlala je majka dobrih sat vremena. Otac je ćutao kao da je već ogluveo od njenog tona. Znaš da nam treba novca, blago bi joj rekao onako visok i povijen kao tužni istrošen jablan, a ona bi, omanja i suvonjava, nastavljala s kletvama. Proklinjala je i popa koji te iskopine dozvoljava, i naručioca i bogataša, pa i svog ubogog muža koji će pristati na sve radi preživljavanja, makar iskopavao metre zemlje na putu kojim treba da mu hodi ćerkina venčana svita i mlada nevesta zavijori svojim belim skutom u radost života. Tu, u toj blatnjavoj njivi smrti! Ne može majka da mu oprosti.

Agnes je laknulo što se nije radilo o njoj, navikla je da deo krivice uvek nekako padne na nju. Nije puno razmišljala o iskopinama, pa ni o veselju. Vratila joj se ona višegodišnja ravodušnost i naselila ogoljenu dušu možda više nego ikada. Tek je nakon tog zrna radosti koje je mislila da je pronašla u Edvardovom poljupcu, sada bila skroz prazna i shvatila da nikada neće oživeti, imati razlog da se raduje, da ustrepti, nikada neće voleti niti biti voljena.

Ali je ovaj put to sazanje poprimilo još teže posledice. Nestalo joj je apetita za bilo šta, jedva je na silu jela. I nije mogla da spava. Umirivala bi se isto na silu, terala se da žmuri, slušala kako ostali ukućani po sobama mirno spavaju, a kao da joj je bilo još gore, što ona nema taj njihov plitak mir i nikad ga neće imati. Lutala je kao utvara dvorištem, okolnom šumom, čak je poželela da poseti one friške iskopine u inat majci, ali ipak se to noću nije usudila.

Krupne smeđe oči skroz su joj otekle. Uzdisala je i plakala čekajući svitanje, a ono bi je još više rastužilo. Niko nije znao za njenu bol, i osećala je da vene kao neprimećen, zaboravljen cvet namenjen da posluži nekoj kratkoj svrsi, a posle ga ostave u staklenoj vazi da umre među drugim još vitalnim cvetovima kao svedok sopstvene propasti. Gušila se i mislila da neće dočekati još jedno jutro. A da sama sebi oduzme to što se naziva životom, nije imala hrabrosti i zato je sebe proklinjala i mrzela još više.

Sledeće noći učinilo joj se da je zaspala. Da je majka nežno miluje po vratu radujući se tom konačnom snu, kao da je više nema i nikome nije na teretu. Trgnula se samo malo, shvatajući da je to o čemu mašta bila majčina ruka iz detinjstva, kada ju je kao devojčicu uspavljivala. Naglo je otvorila oči, i zamalo od šoka vrisnula. Sa njenog vrata brzo se podigla manja, crnokosa glava vitke devojke nadnete nad njom, dok joj svoj dlan polaže na usta da ne bi pustila glasa.

-Ko si ti???Šta hoćeš tu? Šta tražiš, koga? Šta hoćeš od mene?-Agnes je izgubila dah i uzalud pokušavala da ustane i da je odgurne.

Devojka je bila jaka kao stena,a njen dodir leden. Na tren joj je u očima videla crvenilo nalik krvi, trepnuvši čvrsto da proveri da li i to sanja.

-Moraš biti tiha...Spasiću te, samo ako ti to želiš. Želiš li?!-prešla je ledenim prstima nežno niz Agnesin obraz u vatri.

-Šta da li želim? Šta ti znaš o meni?!Pusti me da ustanem,ili ću...

-Nećeš ti ništa, devojčice. Ne možeš mi ništa! Ja nisam živa. A bila sam mnogo jača od tebe i kada sam bila živa!-nasmejala se zubima belim kao netaknut sneg,a Agnesine oči više nisu napravile ni treptaj.

Znam sve o tebi-nastavila je. Znam da nisi za ovaj svet i želim da otputuješ sa mnom u jedan drugi svet gde ćeš pronaći sreću! U njemu nećeš više žudeti za smrću i okončanjem muka, uživaćeš u svemu što poželiš, moći ćeš da imaš koga poželiš, uslov je samo da ostaneš besmrtna.

-Besmrtna?! Da živim večno?!

-Baš to! Da večno uživaš bez boli, bez ovih tvojih glupaka i onog ljigavog Edvarda, prezireš ga-priznaj!- opet se smejala.

-Da nikad ne umrem... Ali i ti si umrla-rekla si da si bila živa!

-Da, bila sam glupača slična tebi. Dok me nisu spasili. Dugo sam spavala, dok me nisu otkopali. Tvoj pametni otac i njegovi pomoćnici! Mogu ti reći da su grozni i memljivi ti grobovi, i da baš ništa nećeš propustiti ako te tamo tvoj tatica ne položi! Umesto toga, primi moj poljubac i učiniću te svojom nevestom, odletećemo zajedno da niko neće znati, ti i ja, spojene u večnosti, odletećemo zauvek iz ovog glupog mesta, oslobođene, letom bez povratka kroz ovaj isti prozor kako sam uletela da te pronađem i spasim!

-Ali moja udaja... Ne mogu tako da ih opet da razočaram. I da ih sve napustim! Molim te, ne teraj me na to!-uporno sklanja njenu ruku sa svojih grudi koje je dodirom ohladila,a ledeni dah je i Agnesine usne učinio suvim i drhtavim. Ne traži to od mene...I kako mogu tvoja nevesta biti?Ti si žena,kao ja!

-Nisam kao ti, devojčice. U subotu kada treba da se udaš, biće tačno šezdeset godina od moje sahrane. Ja sam Karmila, ćerka gradskog bogataša za kojim su danas u žalosti moja braća, a ne znaju kakav je to gad bio. Sahranili su me pored puta kao psa, jer nisam čekala da me ubiju nego sam to sama rešila! Da, imala sam hrabrost koju ti ne poseduješ! Želela sam slobodu i bila spremna da sve žrtvujem,niko me nije mogao porobiti i učiniti svojom. Želela sam ženu, plavu, prelepu... plavu kao onaj tvoj nesuđeni... a ona je bila tuđa, nije nikada mogla pripasti meni. Otac me se odrekao, majka nije htela nikad više da čuje moje ime. Došla sam u ovo selo zbog moje drage... i tu ostala, u svojoj nadi, u svojoj smrti. Otac se kajao pod stare dane i naložio da me braća prenesu kada umre. A ja sam se zarekla da ću jednom pronaći dušu za sebe, uzeti je sebi, osvetiti se svima-dušu jedne mlade devojke na mukama na kakvim sam i sama bila, poštedeti je životne patnje, i pružiti joj večnost, Agnes, večnost kakvu zaslužuješ!

-Ali možda je ja ne želim. Tu večnost... Meni je sva radost samo tren,ne znam da li ću moći. Čak i da pristanem, na to što nudiš, svojom besmrtnošću, svojom lepotom, priznajem, mamiš me u sve to, tako si zanosna i mila, sveža, kao tek probuđena, ta večnost u kojoj je zastala tvoja mladost, tvoje belo lice bez krvi i te opojne usne koje bih mogla da ljubim...

Karmila je čuvši ovo jedva dočekala da spoji usne sa Agnesinima.

Obe su uzdahnule i zaćutale. Nešto se smrznulo u Agnesinom umu, a u srcu zapalilo. Ledni dah joj nije smetao, ledne ručice kao da su joj darovale jedan novi život. Tako je sitna i tako snažna, pomislila je gledajući Karmilu, kao čudan odbegli stvor iz neke druge epohe, a ipak je na njoj još u nekim delovima sjajna i neoštećena crvena haljina u kojoj je bila u zemlju položena, oživela zbog nje, zbog ljubavi i osvet. Želja da se uspostavi bar nekakva pravda probudila je u njoj neživoj život bez života, leden i nestvaran, da ponovo iznad zemlje hoda kao avet i naplati zlo koje joj je počinjeno.

A zar da ona bude cena toga? Topi se već u njenim poljupcima, greje njeno mrtvilo svojom strašću koju Edvard nikada neće osetiti. I ne želi ga. Sada je sigurna da ga uopšte ne želi! Kao da je već deo te uklete večnosti, Agnes se prepustila devojci u ruke koje su je ponele na sebi, držale tako i ljuljale kao devojčicu koja je nekada bila, vraćajući se u taj tren kada im je obema prekraćen život taman kada je procvao.

Prepustila se ledenom jeziku da je meko osvaja i po njenoj vreloj koži klizi kao zimski slap, kao glinena kiša. Umirala je i uživala umirujući mozak koji još ništa ne shvata i ostavljajući upaljena samo čula koja udišu, dodiruju, upijaju Karmilu čitavu u sebe, žele je i predaju joj se kao da je na nju čekala mnogo više godina nego što ih sama ima. Plakala je jer je duša znala ono što mozak ne razume i sve je na oči izlivala, ali mrtva lepotica ih je pila kap po kap svojim ukrućenim usnama, hipnotišući svoju nevestu i svoj plen crvenim svetlima iz mračnih očiju.

Osećala je i trpela Agnes dodire hladnih zuba po vratu. Setila se legendi i priča kojima su bili fascinirani kao deca a kao stariji se tome smejali i babska predanja više niko nije shvatao za ozbiljno. Niko dok to ne doživi na svojoj koži. Bivala je sve svesnija šta može da se desi i da će se svake sekunde desiti baš onaj ugriz bez povratka. Bila je spremna da se prepusti strasti sa njom, ali ne i da je Karmila povede sa sobom. U trenu Karmiline opijenosti njenim telom, Agnes je ustala i pogledala ka prozoru poručivajući joj da će kroz njega ipak odleteti sama.

Iz Karmile je odjednom nestalo sve nežnosti. Ujedena za srce, još jednom, iznova, ponovo povređena i sada kada je konačno iz groba ustala da pronađe svoj lek i još nekome ponudi spasenje, ljuto je zarežala poput proburažene zveri tako da se od ledenog daha sav vazduh u sobi oko Agnes stegnuo, a isti nemilosrdan vetar je Agnes bacio na pod i Karmilu uzneo na krilima besmrtnosti i odneo daleko.

Ponovo je plakala, ovaj put za njom. Što nikada nije imala hrabrosti da nešto sama preduzme, makar se posle pokajala. Dokle će joj strah krojiti život, pitala se, milujući hladne Karmiline tragove po usamljenoj postelji, a kako su se zagrevali pod njenim živim, toplim telom, bivali su joj sve gadniji, ponovo se same sebe gadila, što živi kao bez kičme i nijednu svoju želju ne može da podupre i daruje joj krila da uzleti isto kao ona, tako nežna, tako besna, tako strastvena!

Ostalo je još šest dana a onda će se udati i zauvek postati tuđa. Lutala je kao izgubljena sena. Lutala je ostatak noći, a dan prespavala. Uzalud je lupao Edvard na vratima, uzalud joj je snaja jelo donosila. Bila je bleda kao da je i sama već umrla, njeno telo kao da više nije pripadalo samo njoj, pa i svoje misli već je teško sama kontrolisala, nalazeći za to krivicu u onom svom odsustvu odlučnosti i slabosti volje da išta preuzme u svoje ruke.

Plakala je i molila za Karmilin povratak. Sve će joj dati, samo da joj olakša. Sada je gore nego ikada, sve muke kao da su dobile oblik, sene po zidovima izvode đavolji ples, ne daju joj trena mira, ne zna više kada je budna a kada je košmar bolniji od jave. Neka joj sve uzme, više ne može podneti to čekanje. Neka bude nevesta onoj koja joj je tako draga. Telo joj slabi kao da ostaje bez krvi, oči se gase, zamišlja je i već umišlja, kao opijena je, u mislima ih već ima dve, a telo joj više ne vidi i preklinje da je samo još jednom oseti.

Karmila se stvorila pred njom, niodakle, doneta hladnim vetrom koji je jedino mogao ubediti Agnes da ponovo nije usnila san. Ljubila je opet onako glatko, a devojčica se budila, uživajući u hladnoći svilenog dodira, vapeći za njim i pijući ga, ljubeći Karmiline prste koji su se lepili za njene poljupce, pa polako oblagali unutrašnjost njenih usta kao da su najukusnije jelo koje je tih dana bez hrane okusila, lizala je svaku kap ledene rose sa kože devojčine beživotne, a tako hitre i mile ruke.

Kada je pala preko nje, Karmila joj je bila preteška dok se ne navikne, iako je tako malena kao biće iz bajke ili jezivog sna. Širokih očiju od mraka, prelepog izduženog lica, usana krutih, crvenih i punih, stvorenih da je besmrtno ljube. Zaboravila je da je biće koje je Karmila postala zapravo sluga demona, koji svakog časa može da je rastrgne i od njene krvi poživi bar još šest vekova.

Više nije marila. Znala je da joj ova devojka neće naneti zlo, osećala je to čak i pod grubim kidanjem meke haljine u kojoj je spavala. Ludački grubim prstima poput makaza Karmila je sve na njoj iscepala. Poljupci su joj se pretvorili u ugrize bez zuba, znala je kako da ih dozira i poznavala Agnesin otkriven strah u očima. Vodiće ljubav sa smrtnicom, a nakon toga će je učiniti svojom-bila je Karmilina odluka. Jedva je mogla da gleda u Agnesine vene a da ih krajičkom dugačkog zuba ne načne i raspori.

Agnes je konačno osetila odlučnost i čitavim telom zadrhtala. Tako joj je prijalo što ovom predajom predaje sebe u ruke svoje sudbine, smelo i hrabro, bez kajanja, bez dvoumljenja, napokon diše, napokon je svoja i oseća se živom u rukama one koja je davno umrla. Pa ne mari, življa je i od njenog verenika i od samog živog plamena! Upravlja njome snagom zveri tako da se Agnes zapita da li je ikada i bila ljudsko biće ili ju je slagala za celu priču i možda nije ni devojka. Ali bitno li je? Šta god da je-demon, zver, vampirica-samo zbog nje oseća više ljubavi i radosti neko za svih dosadašnjih godina!

Povlači i ona Karmilinu haljinu sa ramena, ali joj ide teško i slepljena je nakon onoliko decenija mirnog ležanja. Koliko je kiša, koliko proleća i zima sama u zemlji tugovala! Rešena je da zgreje tu nesmirenu dušu, da i ona oseti strujanje života kao ono što je jednom strujalo i grejalo, dalo joj nadu i vinulo je u visine, a onda je u smrt oteralo! Deliće sa njom večnost, obećava joj telom koje već govori za sebe, topla i sluzava vlažnost nakuplja se u Karmilinom dlanu među Agnesinim nogama.

Skroz ih je Agnes raširila da u sebe primi zver. Uletale su u nju brze zmije Karmilinih ruku, malene i zgrčenih prstiju kao po meri tonule u kalup do njene jalove materice, ispunjavajući je urlicima bola i užitka kakav nije mogla pojmiti ni zamisliti da ih može ikad muškarac dati. Talasi čežnje obuzimali su joj telo od nogu pravo do glave kao da je kupaju, ledeno more ju je obavilo, njime je zaplivala Karmila i rušila sve pred sobom, sravnila svako opiranje u živoj ženi od živog mesa i još življe krvi. Krv je buknula i kroz Agnes tekla ubrzano kao da se na putu lomi, zaustavljava pa onda odronjava, a crveno svetlo Karmilinog budnog oka prati svaku tu kretnju i čeka gde će da se izlije, da na tom ušću počne da pije, da utoli žeđ koju još uvek ne sme.

Umesto zabranjenog, pušta se dozvoljenom, služi se telom prepuštenom da ga osvaja, da u njemu podmiri svu požudu živih ljudi, a želje onih sa druge strane, zakopanih u osušenoj čežnji, još jednom probudi da zaori i zemlja i nebo, da mačevi nebeskog ognja naoštreni iskasape čauru ove duge egzistencije bez smisla, bez života u životu-da se rajske trave poviju i upiju krv one koju noćas razdevičava i koju će na svojim krilima njihovim livadama povesti.

Još je dve noći, vlažna i teška, sa mirisom zemlje, ležala gola na Agnesinim toplim butinama. Udisala život živih, slušala mrtvim uhom ono živo, budno srce svoje drage. Znala je da će doći tren, da je sve rešeno. Pa ipak nije još mogla da je ostavi, iznova se vraćala u nju, iznova bi devojčicin klitoris pod njenim hladnim jezikom ispuštao paru upaljenog mesa dok se topi, isparava u sudaru dva sveta, udaru čežnje na čežnju, smrti na život, hladnih, kamenih dojki na vrele sise koje pod njima trepere dok se sve četiri bradavice ne spoje u istu tvrdoću koju je donela Karmila u sedlu hladnog vetra.

Jahala je, dugo, trljala bezumno. A onda bi sedlo prepuštala svojoj nevesti. Jer bila je već njena, samo Agnes nije to još znala. Učila je kako da zadovolji njeno dosta starije, kruto, neživo telo. I svojom oživljenom željom jačom i od ljubavi i od smrti, došla bi do načina da to tkivo ponovo uzavre, da ustrepti i gori baš kako je to želelo pre skoro jednog veka, kada je za ljubav bilo pravo vreme, a sada, u ovoj smrti i nevremenu, sa još jačim olujama, preporođena strast pronalazi još uskije kanale, probija se kroz sabijena jezgra požude koja je tinjala kao u ogromnom, zakopanom jajetu tolikim godinama da izbije i eruptira lavu svuda po njoj, svuda po dva tela dve izgnanice, dve prognane duše spojene u svom nežnom razvratu bestidnim osmehom olakšanja.

Usne su vazduhom lizale, koža van vremena ljubila. A ruke ponirale preduboko, nasađivale se u dubinu i dubinama naslađivale, rasađivale devojačko seme na samo dno. Oči su postale jedna rumena reka boje živog klitorisa, a podgrejana otkopana koža dobila je živost, okrepljena boravkom na vazduhu male Agnesine sobe, obojena uzdasima u samom središtu života.

Ponovo je počelo srce da kuca. Ne kao živo, ne kao Agnesino, nego ono koje oživljava, koje je nežnošću oživljeno i kuca glasnije od svakog drugog. Tih noći drhtale su Agnesine noge da nije mogla korak da načini. Smešila bi se i vraćala postelji, a Karmila bi joj samo pružila ruku, širokog crvenog osmeha i raspletene crne kose, i Agnes bi ponovo pokleknula, znajući da će je ponovo uzeti, čim bude spustila na krevet i kost kolena, odvući će je opet u nepovrat, u vrtlog telesne žudnje koja jača što se više podmiruje.

Bila je sada premorena dugim orgijama sa ovim bićem, kao da ju je jebalo šesnaestoro uzastopce. Koliko je ruku imala Karmila, s kakvom snagom malenog tela ju je mrvila. To i ne može živ čovek koji se nije suočio sa drugom stranom, osetio zlo i probudio se da ga pobedi. Bila je ono nešto van razuma i svesti, za krotku Agnes skoro nepojmljivo i beskrajno uzbudljivo da ju je potpuno opselo i Karmilinim odsustvom više nije postojao trag vazduha koji je nije njenim dlanovima milovao.

Rano u subotu snaje su ušle u Agnesinu sobu unoseći venčanicu. Noge su buduću nevestu jedva držale, a žene su je same odevale, prisećajući se svojih udaja. Agnesine uši ih nisu čule, oči ih skoro nisu ni videle. Agnes više nije bila među njima, samo je njeno telo još boravilo među ljudima, stojeći zlurado i okamenjeno naspram njihovog veselog, nevinog smeha. Mlađa snaja ju je upitala da li je oslepela-Agnesine oči nisu treptale od one prve noći Karmiline posete.

Pogledala je samo u oca i majku, konačno zagrljene i presrećne da je vide u belom. Progutala je poslednju ljudsku suzu, svesna da ih više neće videti. Nisu hteli da je na taj dan opterete pričama, ali je načula izoštrenim sluhom iz druge sobe-pronađene su bile samo kosti jednog čoveka, pričao je otac, dok ostacima devojke koju su pomenuli da leži nedaleko od njega, nije bilo ni traga u raspadnutom kovčegu kada su sve otkopali. Agnes se demonski nasmešila.

Edvardu je odelo mladoženje stajalo savršeno. Stvoren je za tu ulogu, da nastavi tradiciju malog sela. Ne skida svoj medeni, zadovoljni osmeh sa lica, pozdravlja se s meštanima dok čekaju da otac izvede Agnes. Istupili su i krenuli ka crkvi, kada je Agnes skoro pala, a otac je čvrsto pridržao, kriveći kamenčić na putu. Sve je to rešavao glogov kolac nekada!-viknuo je pijani stari seljak u koloni za njima,a Agnes nije smela da gleda u iskopine kojima su se približili.

Seoski pop bio je naročito počastvovan da svom vernom grobaru ispuni ovu dugo čekanu želju i da se napokon i njegova najmlađa kći u braku smiri. Neće više buncati u noćnim morama, mislila je majka, spavaće kao jagnje kada bude redovno ispunjavala bračne obaveze. Crkvu su ispunili tihi osmesi i mir. Edvarda je zbunio Agnesin topli pogled spram hladnoće njenog poljupca.

Veselje je u kući Edvardovih potrajalo do kasno. Kada je pola sela već za stolovima zaspalo, što od umora što od pijanstva, mladenci su se povukli u skromnu odaju. Agnes je primetila Edvardovu izbočinu dok se skidao, kao da je baš kolac u gaćama krio, a on se postideo i nastavio svlačenje udaljen od njenih pohotnih očiju.

Provirio je kada će ona skinuti venčanicu, ali je samo tupo gledala u njegovo ogledalo bez svog odraza. Gotovo je. Moram nestati. Čula je kako Edvard u bokal dosipa vodu koja se u sobu ostavlja preko noći. Iskoristila je taj sekund kada je vetar raskrinuo prozorska krila. Usna joj je uveliko krvarila nenaviknuta na novu dužinu očnjaka.

**********Hvala na inspiraciji,Basi & Theatres des Vampires : )

Kategorija:: Lezbo erotske priče

21 Avg, 2024
BlueOrchid
37 glasova
2614 pregleda

15 komentara

Inkubus

24 Avg, 2024 u 9:23

Po stilu podseća na Simenona iz nekog njegovog ozbiljnog romana

Basi

23 Avg, 2024 u 16:27

Ideja je bila da iskontrastiramo Karmilu naspram učmalog, ruralnog mentaliteta, a to nije ono zbog čega mi je ova priča najlepša na sajtu i u radijusu od nekoliko eona. Do toga je što može samo Tanja - da piše u talasima koji huče izdaleka, polako naviru, povuku se, pomisliš neće ti ništa, i dok se okreneš već su te stigli, celog oblili, i iznenada si skroz poplavljen a da više ne znaš ni kako je počelo.

JuliaN444

23 Avg, 2024 u 16:20

Ovo nije Karmila koju znamo iz literature, ovo je mnogo vise...I do suze me je dovela kad se oprasta sa svojima,a oni ne ynaju nista. Opasna i duboka prica, jasnim jezikom ispricana, a stvorila slike da se pamte vekovima. Svemocna Tanja!

Inkubus