Doppelgänger VIII: Oksitocin

Probudio sam se u znoju, usnivši da je Leuriopa došla da me poseti, ali je Marija nije pustila dalje od prijemnice jer se princeza pojavila u prekratkom belom šorcu i crop-top majici, uporno duvala ogromne balone od žvake i obratila se Mariji neotesano u svom tinejdžerskom stilu govoreći da mora hitno da me vidi. Marija je pozvala dežurnog lekara i zajedno su mi ćerku izbacili iz zgrade.

“Šta sam vikao u snu?!”, upitao sam kreštavca i ubicu koji su me gledali kao da vide duha, a u glavi mi je odzvanjao sopstveni glas.

“Vikao si ‘Ria, vrati se, čekam te, ja sam tvoj jedini otac, ne postoji moj blizanac i nije ti stric!’”, objasnio mi je tečno ubica.

„Zvučalo je kao da si glavni glumac neke loše sapunice!“, zakreštao je Nolic.

Možda i jesam. I to jedne sasvim groteskne, jeftine serije.

Pomisao da imate dvojnika, onoga identičnog vama, koji se predstavlja vašim imenom, ima vaša sećanja i pojavljuje se na mestima na kojima vi nikako niste mogli biti a optuženi ste da ste bili- sigurno nije srećna misao. Koliko god ga godinama negirao, znao sam za razlog njegovog nastanka i njegove motive da preuzme moj život i postane kompletno biće, jer sam i sam osećao nedostatak upravo te polovine skoro tri decenije.

Međutim, nije mi se odustajalo od života, iako sam nekoliko puta bio na ivici da ga sam okončam. Znao sam jako dobro šta onome drugom treba, čega se sve odrekao da bi opstao i da bi jednog dana u punoj snazi došao da s punim pravom traži ono što mu pripada. Bio sam spreman.Verovao sam da će se to dogoditi kada snaga počne da me izdaje i kada nanjuši da polako slabim, a ograničenog kretanja i zarobljen u ludnici, nisam mogao biti pogodnija meta.

Još u najranijem detinjstvu činilo mi se da smo brat i ja deca roditelja koji su se našli na najslučajniji mogući način, pa čak da možda i nismo njihovi, koliko su se njih dvoje međusobno razlikovali. Nisam upamtio ni jednu jedinu stvar oko koje su se njih dvoje ikada složili, sem jedne praznične večeri, čini mi se božićne, sada daleke kao da je nikada nisam doživeo, kada sam u srcu zaključao jedan trenutak harmonije u našoj kući, i odlučio da ga kroz uspomene ponavljam i umnožim maštom kao da je trajao u realnosti. A bio je samo delić sekunde.

Pre nego što sam krenuo u školu, otac je već bio notorna pijanica, a majka se sasvim udaljila od razgovora sa njim, kao da se krila od svake mogućnosti konflikta i znala da će to rezultirati daljim raskolom. Stivenu je bilo tek tri, kada su nas nekako prepustili jedan drugom, a ja sam bio premali da se brinem o njemu. Nisam tu obavezu ni shvatao ozbiljno sve do dana kada je otac podigao ruku na majku, pa je i ona pala pod moju brigu, a kada je počeo da u kuću dovodi nekoliko žena iz kafane, i moj mali brat popio batine kada je uleteo u sobu gde je ovaj guzio jednu od njih, bilo mi je jasno da se bliži kraj.

Imao sam jedanaest, a Stiven sedam, kada smo ostali bez majke. Nešto se u meni par godina kasnije radovalo što je bar ona uspela da prekine prokletstvo i odseli se na neko lepše mesto van ovog sveta. Godine njene teške bolesti, moje brige o njoj i Stivenu, i plana kako da se rešim oca a da za to ne odgovaram, uvenule su u mom mladom sećanju kao otrovna puzavica koja se oko mene obavila i pretila da me uguši ako je ne isečem kako umem i znam. A nisam umeo niti znao.

Ostao mi je samo on, koji se rodio nesvesno iz moje potrebe da udvostručim svoju krhku moć i izborim se sa korovima života. Dobio je poseban oblik, jer kao apstraktna ideja u mojoj glavi ne bi mogao da mi pomogne onako kako mi je tada trebalo. Posekao je korov umesto mene. Otac je samo jednog jutra pronađen mrtav u kanalu nadomak omiljene krčme, bez tragova ubistva, a ja sam prošao nekažnjen i ostao večni dužnik svom spasitelju.

Oca sam zavoleo tek nakon njegove smrti, umnožavajući onu slučajnu sekundu u svom obolelom sećanju sve dok nisam poverovao da je delić našeg zajedničkog života ipak bio idiličan. Sem toga, nosio sam njegov lik, a Stiven majčin. Kada je odrastao, brat se više brinuo o meni nego ja o njemu, i to kao da sam mu dete, primećivao je posledice koje su na mene ostavile traga, a to me je iritiralo i konstantno podsećalo na sve od čega bežim i što u sebi ulepšavam da preživim. Konačno je odustao od mene, oženio se i preselio na drugi kontinent, ostavivši me sa mojim demonima kao najboljim prijateljima.

Jedva da sam napunio dvadeset kada me je već ceo grad redovno viđao u istoj krčmi gde je moj otac proćerdao život i imanj. Zvali su me njegovim imenom i ponekad pijani u mom prisustvu prepričavali njegove avanture kao da sam ja bio glavni akter u njima. Dugo me je to zabavljalo, dok nisam zakoračio u još mračniji svet nekih viših vidova zabave za onog sebe kakav sam postao, a to je bio mladić umišljenog samopouzdanja, izgaženog dostojanstva i kompletno iskrivljene vizije sebe, okoline i realnosti.

U neku ruku, Ines me je spasila. Sama me je zaprosila, podarila mi dom, rodila mi decu, a ja kao da u svemu tome nisam ni učestvovao, već kao da svaki korak sanjam i već tada je moje telo naselio neko drugi. Ipak, pitao sam se gde mu je oblik nestao. Sreli smo se samo jednom, mnogo godina kasnije, kada smo Ines i ja putovali na zimski odmor sa decom.

Napravili smo kratku pauzu na dugom putu zastavši kraj jednog usputnog restorana. Dok je Ines hranila decu, prošetao sam planinskim krajem u kome je red četinara prekidala samo jedna trošna koliba i nešto me je vuklo da zavirim u nju. Zakoračio sam slobodno unutra, verujući da je prazna, a na omanjem skromnom krevetu ležao je pokriven mladić duge plave kose. Odsekao sam se kao da gledam sebe dok ležim.

Usporio sam korake i tiho zaobišao krevet da bih mu video lice. Bio je to on, moj dvojnik. Neizmenjen i neokrnjen životom koji sam ja živeo. Nisam smeo da ga budim, nije bilo vreme da se suočimo. Nisam bio spreman da mu se vratim tada kaa sam tek počeo da živim nekakav novi život i uspeo da duboko pokopam prošlost.

Pobegao sam koliko su me noge nosile i odmah spakovao Ines i decu u auto. Na izlasku iz restorana Ines je prokomentarisala sa gazdaricom kako je kraj prelep i miran, na šta je ova odvratila da zaista niko i ne živi u blizini sem jednog monaha koji se osamio u obližnjoj kolibi govoreći kako ne želi da ima ništa sa ovozemaljskim životom i da će samo ponekad svratiti po skroman obrok, zamolivši nju i supruga da ga nipošto sami ne uznemiravaju.

Postao je, dakle, sve ono što ja nisam mogao biti. Moj savršen oblik, netaknut nedaćama i uzvišen iz blata u kome sam se zadovoljno kupao kopajući u sve dublji mulj. Nije mu trebalo ništa, blagodeti ovog sveta prepustio je meni da ih na sve načine iskusim i okusim, i ogreznem u sve vrste bluda ne bih li pronašao ono za čime obojica tragamo, samo na suprotan način.

Prisećao sam se svega, ležeći u bolničkom krevetu, kada je banuo Melmot, ponovo tako neobičan u belom mantilu. Odbrusio je nešto Nolicu kada je na njega zakreštao, i odmah prišao meni.

„Ustani. Izađi za mnom da ne pričamo ovde“, rekao je onim usiljenim mirom iza koga znam da se krije bes ili nešto mnogo gore.

U hodniku se naslonio na zid, uobičajeno se uhvatio za laktove i otpočeo.

„Slušaj me dobro. Obavestili su nas da tvoje suđenje mora da se okonča do aprila. Sada je decembar, ali Tesik mora dolaziti duplo češće i završiti do kraja januara kompletnu evaluaciju. Obavestio sam ga da dođe danas, dakle dolaziće sredom, petkom i ponedeljkom po novom režimu.“

„Nije moralo baš triput... On je sve već čuo od mene, nemam mnogo šta da dodam u svoju odbranu.“

„Ne radi se samo o odbrani, a i rekao mi je da je ostalo dosta neodgovorenih pitanja“, namignuo je raskrinkavši me.

„A ti?“

„Šta ja?!“

„Mislim, ti i ja... Mogu li svratiti ponovo da... te vidim?“

„Na to ćeš morati da zaboraviš. I molim te da to učiniš što pre“, procedio je resko kao da sam ja Nolic, i ostavio me u hodniku u navodnoj žurbi zbog obaveza.

Uporno mi beži. Tačnije, beži od sebe. Pa neka ga, uživaću makar u Tesikovom društvu onoliko koliko sam u početku priželjkivao, dok mi nije iskasapio dušu svojim umećem da tako ljubazno iz mene iščupa sve ono što nikome ne bih ni pod hipnozom priznao.

Odvukao sam se ipak do Melmotove ordinacije, tek blago pokucavši. Uhvatio sam ga kako je sunuo čašicu neke žestine.

„Šta još hoćeš?!“, dreknuo je oblizavši se, dodatno zbunjen mojim osmehom.

„Misliš li da hipnagogički san još uvek može da se poigrava mojim umom?!“, zatvorio sam za sobom vrata, a on odmakao leđa skroz u naslon svoje stolice. „Dešava se ponovo... Isto ono kao kada si rekao da sam izašao iz bolnice a nisam nikuda išao.“

„Hipnagogiju ti sam umišljaš i to ti ja kao lekar ne mogu protumačiti. Mogu ti objasniti tvoje stanje iz ugla medicine, nikako kroz te tvoje opskurne halucinacije kojima opravdavaš nedozvoljene postupke i izmišljaš neke blizance i dvojnike!“

„Zakariuse... Ozbiljan sam“, prišao sam mu sasvim nežno. „Juče mi je žena preko telefona rekla da sam došao kući po novac, neke zlatnike i cigarete, a to nisam bio ja.“

„Jao, molim te...“

„I ona mu je sve to dala, misleći da sam to ja!“

„Znaš li koliko to što pričaš sada zamara moju glavu?! Silbermanne, ja ovde imam bar dvadeset ozbiljnih ludaka, među njima i trojicu ubica od kojih jedan leži s tobom u sobi, znaš o čemu pričam... Molim te da me poštediš svojih tumačenja snova i to radi bez mene, imam previše posla da bih se bavio tvojim glupostima!“

Pogledao sam u rezbareno staklo njegove čašice, pa u isto takva stakla njegovih plavetnih očiju, i shvatio da bi i jedna moja reč na ovo bila suvišna.

Tesik je stigao kao naručen, sav oran i doteran. Ovaj put mi je sa vrata pripala muka od njegove uglađenosti. Verovao sam da se negde i njemu žuri da tu agoniju sa mnom privede kraju, da konačno dođe do tačke užitka u uspešnosti svoje mukotrpne psihijatrijske procene, a zatim da me zauvek skine s kurca i zaboravi da postojim.

„Stali smo kod Liora. Nema više vrdanja. Slušam te“, zvanično mi se obratio odmah po sedanju, otvarajući onu dobro poznatu, jezivu fasciklu sa svojim papirčinama.

„Lior... Šta o toj kurvi još treba da dodam? Sve sam ti rekao, a što nisam- sam si imao prilike da pročitaš i to dvaput. Razmišljao sam baš o nekim svojim demonima, i upitao se koliko njih može naseljavati dušu nekoga poput Liora Kavinskog, on je sam taj đavo, Dezmonde, ja jesam bio nezasit, ali on je bio rupa bez dna!“

„Misliš u seksualnom smislu?“, brzo je nešto beležio ne dižući pogled.

„U njegovom slučaju, da. Liorovo lice bi obasjala demonska radost, neka svemirska svetlost, Dezmonde, kad god bi ga jahali. Sa jednim nije ni započinjao, optimalno bi to bilo oko šest momaka u igri, a često i duplo više.“

„Bože...“, frknuo je i podsmehnuo se.

„Pa da, tek je tebi to čudno, nisi to nikad ni radio, bar pretpostavljam...“, razrogačio je oči kao da će ustati i polomiti me. „Znam, da... A on... Bože šta nisam radio da mu ugodim i sve to obezbedim... Voleo sam da gledam tu svetlost kada ga obasja, Dezmonde.“

„A je li istina da ste tako i zarađivali? Odnosno, ti...“

„On je to tražio. On je želeo da bude kurva za iznajmljivanje. Znao je da me to pali i prepustio mi da mu to omogućim i dovodim mušterije... Zapravo sam ja naseo, a on je uživao.“

„Kako to misliš?“

„Optužio me je kasnije da sam ga podvodio i pokrao. Odnosno, nije to negirao kada je upitan kako se sve dešavalo. Dao im je adresu stana koji sam iznajmio za te potrebe, sve su saznali a on ništa nije opovrgnuo. Ništa! A govorio je da me voli, možeš misliti.“

„Možda ipak nije trebalo ići tako daleko... Razumem potrebe da se pomere granice i da se istražuje, u toj vezi, čak i heteroseksualnoj, ali... Upleli se jeste zajedno u nerazmrsivo klupko..“

„Baš tako... Klupko razarajuće požude i dobre love! Kapljalo je kao iz snova. Lila je sperma u njegovo dupe a novac potapao moj novčanik. Sve smo delili, davao sam mu mnogo više nego što je meni ostajalo, jer je moja najveća nagrada uvek bio samo on i to da ostane sa mnom posle svih njih... Ali nemam dokaza za to. Ima samo dokaza protiv mene.“

„Nije mogao niko da potvrdi da je jednako umešan? Koliko znam pojavljivala se tu i tvoja žena i njena sestra, u toj priči...“

„To je bio početak. Krao sam ženine stvari- šminku, haljine, za njega. Voleli su da ga jebu u izdanju žene, a on je govorio kako najjače svršava obučen u moju ženu, ona ima stila, i natopljen njenim parfemima drka svoj kurac u haljini dok ovi praše po njemu kao po životinji.. Da Ines ne provali, pozajmljivao sam neke stvari od njene sestre Irme, odlazeći češće da je posećujem jer sam joj uvek bio simpatičan, pa sam tako počeo i da je tucam bez ženinog znanja, samo da bih uspeo da kasno noću kada zaspi iznesem još neki skup komad ženskog veša, bocu parfema ili par lepih cipela s visokim potpeticama, koje je majmun obožavao da nosi dok ga odvaljuju od kurca...“

„I kako je puklo sve to?“

„Irma me je provalila, a onda sam počeo i da lažem. Rekao sam joj da snabdevam neku ubogu pevačicu kojoj sve to treba za nastupe. Naravno, Irma je prekinula sa mnom, ali kako je simpatija prema meni ostala, uputila me je gde takve stvari mogu iznajmiti umesto da ih kupujem. Tako sam stigao do Aleane. Lior se tada već zasitio mog posmatranja njegovih orgija, pa i naše veze. Sve sam teže finansirao njegove prohteve, a sve lošije glumio da mogu da ga delim svakog dana sa velikim brojem muškaraca.“

„Hajdemo na vedrije teme onda...“, Tesikove oči ispunila je maglovita žalost. „Čini mi se da je Aleana bila taj tračak vedrine?“

„Aleana? Bila je uragan, čoveče! A kad je vidiš, na prvi pogled nežna i nezaštićena, dobro je to glumila, delom kao da joj je i urođeno. Iznajmljivala mi je stvari na po dva meseca čekanja, nije marila ni da li ću ih vratiti. Primetio sam da sam joj neobjašnjivo drag, a onda sam jedno veče rešio da testiram sreću i da je poljubim na odlasku. Samo mi se bacila u naručje, sabila me sisama zavidno čvrstim sa skoro pedeset koliko je tad imala, visoka i vitka poput dvonožne zmije, samo me je kao insekta usisala u svoje čeljusti a ja sam gubio razum dok me žvaće i raspomamljuje... Ta žena je, Dezmonde, bila jedina prava žena u mom životu. Verovao sam da ju je tako fatalnu preoralo dovoljno kurčeva da samo potonem u ambis kad mi se raskreči, a ona me je lomila kao razluđena devica, mlateći kamenu erekciju jednu za drugom noćima, ubrzo se desilo da je za nedelju dana jedva sišla sa mene, moji su kući mislili da sam umro ili poginuo, a ja sam bio na ceđenju kurca kakvo sam retko doživeo.. Volela je analno, o moj Bože, i u svom tom očaju dosta dobro mi je zamenila i samo Liorovo dupence..“

„Dakle, baš vatrena...“

„Vatra je slaba reč! Bukvalno sam živeo sa njom i kući svraćao samo da odmorim pa da joj se vratim. Deca su nam još bila mala, i samo kad sam ih pogledao obuzeo bi me sram, zbog njih, ne zbog Ines, Ines bi zevnula na svaki kurac u mom odsustvu, ali nije imala muda da me prevari, pa me je radije optuživala kako ja to radim, kao da njoj neko brani. Sve u svemu... Aleana, čoveče. To se jebalo brzo i žestoko kao što radi i sve ostalo. Isto je tako hodala, isto tako pila i jela, psovala, sve je kod nje bilo pojačano, divlje, neumorno. Valjda mi je prijala njena muška energija, nikada pre ni posle nisam to sreo kod žene. Sećam se kako s vrata visim kao štipaljka s njene sočne bradavice i hrani me bujnom sisom opisujući mi nešto o hormonima sreće i materinstva kao da sam joj beba, i kako se od bliskosti u toku seksa oslobađaju hormoni koji se inače luče ređe a tada još produbljuju užitak... Ma izludela me je. Nije bila prazna kao većina, umeli smo do kasno da brbljamo, sve dok... nisam ostao na prosjačkom štapu zbog Liora i popio otkaz, a nisam hteo da dozvolim da me ona izdržava. Ines je želela da sve uložimo u budućnost dece, i štedela je kao luda, sakrivala sama od sebe, a njen novac ja skoro da nisam viđao, niti mi je više trebao...“

„Onda si odlučio da pronađeš novo zaposlenje?“

„Da... Ali ne mogu ti o tome danas, Dezmonde.“

„Pretpostavljam da to uključuje priču o Rafaelu?“

„Dosta mi je za danas. Imaš li još nešto što hitno treba da ti odgovorim? Imam jako upornu erekciju od ovih sećanja, a ti mi ne možeš pomoći sa tim...“, sludeo sam ga da što pre odustane.

Ustao je na sam pomen moje erekcije u realnom vremenu. Tek tada mi se kurac probudio. Vijao bih ga do izlaza iz zgrade i pribio uza zid makar ležao opet u tamnici samo da ga malo osetim. Njegove modre usne su zaćutale, mudre oči sove blistale u zbunjenosti koja je jedva formulisala odgovor.

„Ne, ništa više... Vidimo se prekosutra.“

Iscrpljen a napet, uputio sam se ka kupatilima, ali sam brzo odustao od plana da tamo drkam videvši podbulog šetača na samom ulazu kao da ponovo vreba moj pogrešan korak. Umesto toga, skrenuo sam ka biblioteci, znajući da je to jedino mesto gde sam ranije bio bezbedan i da čitam i da dremnem i da izdrkam, što nije bio slučaj u društvu ubice i Nolica.

Ušunjao sam se tiho kao da se od skorašnjih događaja pribojavam da bi opet nekoga moglo biti unutra. Rozi mi nije bila ni na kraj pameti, dok nisam začuo njen glas, kao u nekom ropcu, ovog puta bučnijem i čudnijem. Ne jebe je valjda ponovo, pomislio sam i došlo mi je da samo izađem. Ipak, slušao sam pomno, i dalje ne razaznavajući drugi glas od njenog, jer je zvučao promuklo kao da se bori sa životom.

Prošao sam do svoje stare osmatračnice iza ormara. A onda sam ugledao nešto što ni snovi ludaka poput mene nisu mogli da ispredu. Ona i Melmot. Ali sada u obrnutim ulogama od kojih sam se isprva stresao. Melmot u njenoj spavaćici koju sam i sam nosio. Presavijen preko stola na kojem je nju onako ludački otresao. Ovog puta to čini ona njemu, zavlačeći i izvlačeći iz njegovog dupeta tanak, dugi dildo koji joj je privezan oko struka.

Kako je došlo do ovoga? Borim se sa pomahnitalim rojem misli i tvrdoćom erekcije koja će se samo u trenutku razliti bez spadanja. Želeo je to, ali nije smeo sa mnom. Uposlio je ženu da ga jebe umesto mene, samo da ne bi bio nazvan pederom, da bi pred sobom ostao čist u tom smislu. Zanimalo me je kako li ju je nagovorio, a mora da je to teklo prilično ubedljivo ili pod nekom novom ucenom, jer ga je Rozi tucala baš onako kako bih ja- sve jače i bez odustajanja.

Drkao sam slušajući Melmotove jecaje i Rozine uzdahe iz ugla onoga koji jebe. Neobičnost slike pred mojim očima, njega u spavaćici dignutoj iznad guzice u koju se zabada crevo prikačeno na Rozino telo a ona ga iz karlice svom snagom ubacuje u analni kanal vrelog mesa svog doktora, pomoglo je da svršim baš kao kad sam ih gledao prvi put, kada je ona pod njim dahtala a on se brutalno zabijao u njenu pičku.

Osetio sam ih oboje, i jednako sam ih osećao i sada. Znao sam im miris kože, njene svilene i njegove još mladalačke, pod sopstvenim dodirom prisećao sam se vreline njihovih tela kao da sam deo njihovog parenja i sada, iako ih samo slušam i gledam, svaka dlačica koju dotaknem u toj jezi na sebi kao da je bila njegova ili njena.

Pazio sam da ne napravim sranje na podu biblioteke i ovog puta seme zadržim na sebi. Jedva sam disao, pokušavajući da ostanem tih kada se oni utišaju. Međutim, ovo tucanje doktora je potrajalo da sam se ponovo ukrutio i ubrzo još jednom istopio u naletima hormona ljubavi, kako bi ih nazvala moja Aleana.

Primetio sam drhtanje Melmotovih leđa kao da mu se sva koža nad zadnjicom uzdizala dok prima veštački ženski kurac. Izgleda ga je podmirilo onako kako je zacrtao da treba. Svršio je uz krik, a Rozin alat je usled finalnih trzanja isplovio iz njegove utrobe namočen u nekakav mirisni želatin kojim su ga očigledno podmazali. Njegov prvi put, a moj treći zaredom. Morao sam da sednem. Biblioteku je ispunio miris Melmotove sperme i želatina koji me je podsetio na neke preslatke dečije bombone.

Nisu me primetili niti pogledali u pravcu ormara. Otišli su zajedno u njegovu ordinaciju gde joj je obećao ono vino koje smo zajedno delili. Sva je vrtela repom, kučka, zna da će sada dobiti kurca. Nisam pomišljao da ću ikada na Rozi biti baš toliko ljubomoran. Ali šta je tu je. Čista savest bi opravdala moju bol, a ovako nisam imao čime da to opravdam. I bolje je što nastavak nisam mogao da pratim.

Na stolu je ostala njena lula sa hašišem. Sedeo sam do zore uvlačeći dimove i ponešto škrabajući u sveščicu koju je Rozi tu ostavila. Prisećao sam se šokantne večeri za nama i nekih perverzija iz sopstvene knjige.

„Kako je ovo uopšte objavljeno?!“, kao da sam čuo sablažnjenost Liorovog advokata. „Ovo je skaredno, prepuno opscenosti, orgijanja i razvrata! Silbermann je jedan od pisaca koji šokira, a da pri tome ne iznosi nikakvu umetničku vrednost!“

Zasmejalo me je to sećanje. Izneo sam goli život, a da li on oponaša umetnost ili umetnost život, neko drugi će presuditi.

Setio sam se Rafaela i zadrhtao. Kako li ću govoriti o njemu bilo kome. Niko to ne zaslužuje da čuje. Kako li ću dalje s Tesikom, da li da smutim i slažem da me ostavi na miru i zaključi izveštaj. Sumorne misli posle svakog orgazma, a posle trećeg potonuće u ponor. Prazne ruke željne onih guzova koje je Rozi besomučno stiskala.

U rano jutro prišao sam prozoru sa kojeg se jasno videla košulja koju je nosio moj monah. Dvojnik koji me čeka. Voleo bih da i dalje spava, ali uzalud se zavaravam. Svaki san je završen, njegov i moj. Prava borba tek nas čeka.

Kategorija:: Bisex erotske priče

21 Sep, 2024
Basi
20 glasova
1492 pregleda

9 komentara

Basi

22 Sep, 2024 u 10:05

Zahvaljujem lepi moji. Izvinjavam se za par sitnih grešaka. O kvalitetu ćemo na nekom drugom mestu

selmajedina

22 Sep, 2024 u 9:37

Bar neko ovde zna definiciju priče i ume da je napiše i to koliko vidim veliki opus.
Ovi "kvalitetni", mogu da ti posisaju.
Bravo

Itsrenoo

22 Sep, 2024 u 9:10

Čuj kvalitetan A da ti kvalitetni kreneš u 60. godini sa štivom koje možeš pratiti? Možda da kreneš sa Crvenkapicom pa polako dalje. Možda do 80. stigneš nešto i pročitati.