Doppelgänger IX: Uzdrmana vera
Nisam hteo da prozivam Rozi nakon jebanja sa našim doktorom. Šta ja njoj još imam da kažem?! Koristio sam njenu sveščicu da u nju upišem par misli i namerno je ostavim na vidljivom mestu, znajući da će ih ona kad-tad pročitati. Melmota sam otpisao i nisam planirao da mu se prvi obraćam dok mi sam ne priđe.
Lepo im je u njihovim dogovorima, u njima sam višak i neću im kvariti zabavu. Neka kučka veruje da ga je zadovoljila bolje od mene. Toliko drugih stvari sada iziskuje moju punu koncentraciju.
Tesik je sada bio tu i kad treba i kad ne treba. Više nije bilo vremena da ga se zaželim, bombardovao bi me pitanjima čim bi kročio među naše sive zidove. Jednog jutra našao me je u kantini dok se sladim iskukanom krofnom i odmah krenuo.
„Uživaš, vidim, a moramo hitno nastaviti...“, šapnuo je oslonivši se na vrata kantine.
„Sedi ovde, prijatnije je... Čime mogu da te počastim? A da, momak kao ti ne bi ni u ludilu probao bolničku hranu...“
„Ma ne, ne, nemam ništa protiv, samo nisam...“
Iskoristio sam nećkanje da mu pružim parče krofne čim je seo kraj mene. Pogledao me je u šoku, a onda kao dete približio i otvorio usta čekajući zalogaj. Ovo me je tako zasmejalo da mi se parče zatreslo u ruci pa sam požurio dok ne odustane. Gurnuo sam ga smotano u njegova usta, nikad nikog nisam hranio sem Ivora i Rie pre skoro dve decenije. Čim je sažvakao, odlomio sam drugo, veće parče, ali je odmahnuo rukom.
„To je tvoje! Vidiš da jedva imaš za sebe, a znam koliko voliš te krofne“, rekao je mljackajući, umuljan čokoladnim filom.
„Radije bih ostao gladan, samo da tebe nahranim...“ osetio sam da mi obrazi rumene, ali je ignorisao moju perverznu pomisao.
U svakom slučaju, otkad se poznajemo, među nama se nije desio toliko erotičan trenutak kakav je bio sa parčetom nesrećne krofne, ili sam od silne želje za njim tome pripisao veću dimenziju od realne.
„Šta se desilo posle Liora?“, upitao je iznenada.
„O pa ti baš ne oklevaš... Zvuči kao da sam vreme merio pre i posle Liora... A donekle i jeste tako. Posle Liora... ništa više nije bilo isto. Lutao sam. Tražio ga, tražio sebe... Ono sa Aleanom trajalo je još neko vreme, tešio sam se njome..“
„Mislim na drugo zaposlenje posle toga.“
„Ah, nisi zaboravio. Nadao sam se da hoćeš!“
„Nisam, vrlo me zanima dalja priča i šta su mislili pod ‘gnusnim stvarima koje je pacijent počinio’ u izveštaju.”
“Haha, gnusnim… Gnusno je ono što su meni učinili. Ali dobro, ti to ipak posmatraš sa njihove, eventualno sa neutralne strane. Pa ću ti tako i pričati. Bez detalja i bez obojenosti mojim sentimentima u tome, okej? Samo ne ovde. Ovde će uskoro sići na doručak neke persone koje mi baš nisu drage kao ti… Tebe ljubomorno čuvam za sebe!”, uneo sam mu se u lepo lice osećajući kako mi se čokolada steže oko usana i verovatno ličim na majmuna, a on se slatko nasmejao kao i obično mom laskanju, i nekad bi me iz takvog osmeha obasjao tračak onoga što u njemu izazivam a da o tome nikada više nećemo prozboriti ni reč.
Vratili smo se u prostoriju pored prijemnice gde nas niko nije ometao. Bilo mi je krivo što Rozi nije videla scenu dok hranim svog islednika, siguran da bi pukla od ljubomore. Tesik je bio pravo remek-delo i gledajući ga pri nekom izlaganju ili dužem pitanju koje mi postavlja, nisam mogao a da ne zamislim njegovu mladu ženicu kako ga jaše i muze pre doručka i pre dolaska meni. Prokleta srećnica. A možda zapravo doji dete i ne pomišlja na njegov kurac, ni blizu koliko ja maštam o njemu.
“Mislio sam da ti je priča o Aleani bila zanimljivija od mojih avantura sa muškarcima”, rekao sam mu ozbiljno pokušavajući da odložim najgore.
“Ali mislio sam da je završena? Jasno mi je da si se još neko vreme viđao sa njom, kako si rekao, jedinom pravom ženom u svom životu…”
“Nije sasvim završena, ima još jedna epizoda sa njom koju ti nisam ispričao, iako ona nije glavni akter. Insistirala je da me upozna sa svojim bratom, sveštenikom, kada je primetila da tonem u ponor a da bezuspešno pokušava da mi pomogne. Da se razumemo, nakon Liorovog odlaska, nijedna pička nije imala lek za mene, čak sam počinjao da serem nešto o veri, kako sam zalutao i potrebno mi je nešto da me vrati na pravi put. Samilosna i brižna kakva jeste, odvela me je kod njega, Alfonsa, u malu crkvu u gradiću gde su odrasli. Ostali smo u kući gde su živeli, a predveče je trebalo da ga nasamo posetim. Naravno pre toga smo se nekoliko puta izjebali, vazduh malog mesta kao da me je začas regenerisao, živnuo sam ali i dalje me je nešto vuklo da pred njom izigravam bolnog dečaka, valjda me je najbolje oporavljala njena majčinska nega i potpuna zaokupljenost mojim problemima…”
“Možda nije imala svoje probleme pa joj je prijalo da rešava tuđe?”
“Pa nema ničeg lošeg u tome, zar ne? Zar se ne pomaže tako ljudima? Bar nečije probleme rešavaš, a ja sam ih samo pravio. I napravio sam možda i preveliko sranje da bi mogla da mi oprosti, a ona je i to oprostila, kao svetica, iako me je posle odjebala, postala je hladna isto kao Irma. Obe sam ih olako shvatio, zaboravljajući da su žene i da im treba neko pouzdan, pa ipak mamilo ih je baš to moje ludilo, umeo sam ja da ugodim i dam kompliment u pravo vreme, samo bi me uvek neki kurac odvojio od žene…”
“Šta se desilo sa tim Alfonsom?”
“Otišao sam to veče u crkvu, bila je prazna. Seo sam skroz pozadi u jednu od klupa, nije mogao da me vidi pri slabom osvetljenju, a ja sam video kako mladi čovek u svešteničkoj odori stupa u ispovedaonicu tačno u osam časova, i dugo ne izlazi iz nje, iako niko ne ulazi na ispovest. Tada sam odlučio da to budem ja, više da ga upoznam i utvrdim ima li sličnosti sa Aleanom nego da mu bilo šta poverim. Ionako bi ga zabolela glava kada bih ja krenuo sa ispovedanjem.”
“I, je li primetio da lažiraš?”
“Ušao sam i odmah rekao ‘Oče, ja nisam iz ovog grada. Vrlo mi je bitno da se ispovedim u mestu gde me ne poznaju, gde me neće osuditi, važno mi je da to bude u tajnosti i znam da mogu da računam na Vas’... ’Svakako, sine’, prekinuo me je on nežnim glasom i ovim za mene čudnim rečima, iako je bio mlađi od mene, po Aleaninim rečima, bar pet godina. Kroz proreze prozorčića video sam samo oblik njegove glave u mraku i šuškanje prekrštenih prstiju na odori kao da je nervozan. Nastavio sam, ’Oče, ono što ću Vam priznati mi nije lako da kažem i prvi je put da to nekome govorim, ja sam rob požude prema sopstvenom polu... Prema... drugom muškarcu osećam nagon, ako razumete.. I zbog toga stradam, želeo bih da to promenim a ne poznajem ispravan način... Kajem se, oh tako silno bih voleo da se ništa od toga nije desilo...’. ‘Šta se to sine desilo?’, pitao me je kao da je približio glavu ka mojim ustima, odjednom neobično zainteresovan. ‘Oh, voleo bih da… Da mogu da Vas vidim, kao čovek čoveka, dok Vam iz srca priznajem svoj greh, oče, teško mi je ovako da to... bilo bi mi mnogo lakše da Vam kao prijatelju kažem, da otvorim dušu, oči u oči... a znam da mi je to čak i ovde nemoguće, nema nade za moje spasenje ni na ovom anonimnom mestu...’. ‘Pođite za mnom’, začuo sam kako ustaje. ‘Ja obično provedem neki sat ovde u ovo vreme, ali niko ne dođe. Želim da Vam pomognem’, iskoračio je iz ispovedaonice i otvorio mi vratanca, kada sam ugledao njegove tamne oči u kontrastu sa svetlim, izmučenim tenom. Bio je visok i tanak, kao isposnik, a ipak žilavog tela i brzih pokreta. Lice mu je obasjala potreba da mi iskreno bude od koristi i sasluša do kraja moje muke. Krenuo sam skrušeno za njim, nadajući se da će me povesti nekuda u svoju prostoriju gde nas niko neće pronaći.“
„Ti nemaš granica... Pa kuda te je odveo?!“
„Nikuda! Seo je u jednu od klupa, ostavivši mesto za mene. Nevoljno sam se spustio, a iz glave su mi nestale one dobro smišljene bezočne laži, kao da mi je mrak iz njegovih prodornih očiju ispio svo licemerje i sedeo sam ogoljen i nemoćan pred njegovom silom vere, osećajući da ako se on udubi u moj pogled, biću otkriven. Ali se blago okrenuo ka meni, rekavši da me sluša. Ruke su mu počivale mirno na krilu i više nije šuškao po tkanini svoje odore, a ja sam zamucao, gledajući u duge bele prste koji me dekoncentrišu. ‘Shvatam da je moj greh izvan oprosta, zato ne bih želeo da se nametnem svojom pričom u potrazi za razumevanjem koje ne zaslužujem’, izustio sam, naoružan novim lažima u pripremi, kada je podigao toplu desnu šaku i njome prošao uz moj potiljak, zadržavajući je na njemu više nego što bi bilo očekivano. ‘Ovde sam, sine, sada me vidiš, i možeš u poverenju da mi se otvoriš.’ Srce mi je zalupalo i osetio sam kako ću za sekund izgubiti kontrolu. Vratio sam pogled u njegovo krilo, gde je leva ruka počivala zgrčena i prsti ponovo zašuškali. Gledao sam netremice kako se pomera kao da nešto gužva i da joj nešto smeta, umislio sam malu izbočinu tvrdog glavića kako se budi ispod odore i provlači se naviše a on ga umiruje. Brzo sam podigao glavu i pogledao ga u crne oči, a on je bio nasmejan, kao da odjednom nije sveštenik i kao da je sve neka luda nameštaljka.”
“Da nije to bio neki od tvojih ludih snova?!”
“Nije, Dezmonde. Sve je bilo realno, iako znam da mi niko ne bi poverovao. Sveštenik me je gledao u lice sa ludačkom energijom koju sam pripisao njegovoj snazi vere i volji da me spase, dok je on trljao nabrekli glavić još od početka moje priče iza prozora ispovedaonice! I dalje mi je njegov osmeh bio potpuno blažen i čedan, a istovremeno divlji, ne samo od poljuljane vere, nije tu bilo prostora za verovanje sem u onu vatrenu privlačnost kojom me je i njegova sestra zavela pre njega, isto to je bio i on- strast prerušena u čednost, požuda maskirana svetom odorom, naizgled udaljen od ovozemaljskog, izdignut, a on zapravo u svome mulju, običan smrtnik, zaposednut, sa dižućim kurcem pod rukom kojoj pridružuje moju, grešnik mnogo veći od svog jaganjca. Možda je iskreno služio, iskreno čak pristupao svom pozivu, moguće da je bio dobar pastir svom stadu, klasični prikriveni rebel from the waist down ali preda mnom se za tren pokazalo ko je, naseo je na priču tako naivno da me je to beskrajno uspalilo, pojma nije imao ko sam, verujući da sam izgubljen mladić željan njegove smernice. Uzdrhtao sam i ja baš kao nevinašce kada mi je pritisnuo ruku svojom na debeo kurac ispod odore…”
„Ne bih ni da pitam šta je dalje bilo...“
„Eh, dalje ga je izvadio na moje oči i čitavu glavu mi spustio na kurac tvrđi od stubova koji su podupirali tu malu građevinu njegovog lažnog spokoja. Sijala se u polumraku kurčina najvećeg nevernika, pulsirala na punim jajima kao da je niko nije dotakao godinama. Shvatio sam da je on taj koji je na mukama i samo je čekao da se pojavi neko poput mene da mu ga istrese, pa zašto da mu ne pomognem, rekosmo da je lepo pomoći ljudima.“
„Koji si ti proklet stvor... Pa gde nađe Aleaninog brata?!“
„Sama me je njemu dovela, ja sam samo iskoristio priliku da ga proverim a on se otkrio. I jednom i drugom nam je bilo dobro, niko nije najebao, ako ne računam njegove masivne metke ispucane na moje nepce. Aleana nije dugo saznala za to..“
„Ostao sam bez teksta, ponovo... Ti prosto voliš ta ispitivanja, provere i rizike.“
„E moj Dezmonde... Volim i dobro pušenje, malo više kad ga dobijam, ređe kad ga pružam, ali taj put je bio kao ništa od ranije. Da si samo mogao da vidiš, iz neke susedne klupe, da proviriš kako me je nabio, sigurno mi se samo vrh temena video izdaleka kako se pomalja kada ga izvučem iz grla i vratim nazad a on trza, uvaljuje mi se sve dublje, kurac gladan topline i pažnje, zanemaren, pred pregorevanjem. Takav kurac se ne propušta, bilo mi je žao što se nismo i... malo bolje zbližili, ali nije bilo prilike. Bio je kao pravi stub u mojim ustima, najtvrđi koji sam osetio, neumorne i nemilosrdne tvrdoće dok mi para krajnike, a đavolja nezasitost u meni ga guta i guta kao da mi je poslednji. I ne znam zašto, ali uvek, uvek poželim isto- da sebe mogu da vidim sa strane, izgleda sam rođeni voajer- to bi me dovelo do vrhunca mnogo brže od samog čina među nama, samog pušenja i njegovog uzdisanja i napetosti. Bio se sav oznojio, crne dlake ležale su mu mokre preko čela, zalepljene čim sam počeo. Držao sam se rukama grčevito za tu gustu svešteničku haljinu namotanu u vrelim slojevima preko njegovih kukova koji se pomeraju dok mi divljački ubacuje kurac u usta kao da će mi i jaja strpati, srećom sam ja kontrolisao stvar i kada sam osetio da će zapucati, znao sam da ću se toga uvek sećati... Taj žar i ta količina, njegove zatvorene oči i šikljanje, nemoć, gubitak svesti. Urliknuo je dok jedem brze kapi, i samo utihnuo, položivši oba dlana na moj potiljak kao da me moli da sve oližem i uklonim tragove, a i ja sam se lelujao skoro onesvešćen od erupcije, isprskan, i najpre bih oblizao sebe, ne znam kuda ću s rukama a kud s ustima, sperma nas je prekrila i curi, na kraju nas brišem njegovom odorom, on ne gleda, kada shvati šta radim čupa me za kosu i ludački se smeje utišano kao da smo odjednom uzorni građani i opet dobro pazi da nas niko ne čuje...“
„Bože... Šta je bilo kada si se vratio Aleani?“
„Bio sam napaljen kao konj. Probudio sam je, a ona je naglo raširila nozdrve kao da na meni oseća bratovljeve mirise. Ustuknuo sam, objašnjavajući da je razgovor protekao u redu, ali da mi i dalje nije mnogo lakše, i da me samo njena ljubav leči... Zavukao sam se pod nju, čvrst kao stena, i ubrzo nasadio vrelu pičku na sebe, prodirući kao da prodirem u njega, njenog ludog brata koji treba da se vrati iz crkve oko ponoći. Ali vratio se ranije, u vreme naše druge seanse, kada sam je uzimao otpozadi a ona vriskala od bola, bio sam tvrđi od njega, video ga svuda, zamišljao da ga tucam. Odjednom sam podigao pogled sa njenih leđa i ugledao ga na vratima njihove dnevne sobe. Nastavio sam da ga gledam u te crne oči, kurca zarivenog duboko u anus njegove sestre koja je žmureći tiho vriskala. Vidno je drhtao, i u sledećoj sekundi nestao sa vrata. Ujutru je moja ljubavnica napravila doručak za nas troje, konstatujući kako je lepo što smo se nas dvojica upoznali i što se Alfons jednako kao ona založio za moj boljitak. On bi me povremeno pogledao sa prevarenim, zaleđenim gađenjem pomešanim sa požudom zbog koje se iskreno kaje. I sveci greše, pomislio sam, zadržavajući pogled na njegovim preponama kada nas Aleana ne gleda. Nosio je sada tesne pantalone sa vidljivom početnom erekcijom koja se nije pojačavala usled straha da se ne oda, ali je uporno stajala čak i kada se bori da me ignoriše. Oko podneva sam napustio gradić, ostavivši je neko vreme kod brata.“
U naletu inspiracije učinilo mi se pogodno da ovde povučem paralelu upravo sa Rozalijom i Melmotom, ali sam se na vreme setio da to ne smem pred Tesikom.
„Nisi me slagao sve ovo?“, upitao me je odmahujući svojom lepom glavicom u neverici.
„Tebe ne lažem, od tebe zavisi skraćenje moje kazne, sećaš se?!“
Preskočio sam i da mu pomenem koliko je baš ta epizoda u meni probudila onog drugog, koji verno služi i robuje, onog čistog koji ne isputuje i sve što mu život donosi mirno prihvata. Silvius se buni, srlja i neprestano strada. Sebastian životne limunove zaista cedi u pitku limunadu, dok bi ih ja poređao i redom gađao u glavu onog koji mi ih je poslao. Dvojnost. Borba. Bez nje nas možda i nema.
I ovog puta sam izdejstvovao da me Tesik ostavi na miru bar još neko vreme, do raspleta i one priče posle koje će me i sam osuditi. Poželeo sam samo jedan njegov poljubac posle svega, na kraju, kada se budemo rastajali, za sve što sam mu poverio. Znao sam da do toga neće doći, ali me to nije odvratilo da takav tren ne zamišljam ‘na loop’, u beskraj.
Vraćao sam se u sobu kada me je iza ugla zaustavio Melmot, odgurnuvši me u stranu i zastavši ispred mene. Mogao sam da osetim njegov dah na usnama.
„Znam da si nas gledao. I znam da sad misliš da sam ja to...“
„Da, mislim.“
„Šta, da sam...? Hm... Da nisam hteo sa tobom, samo da ne bi pomislio..- “
„Zašto je bitno šta ja mislim?! Za tebe sam samo pacijent ovde, nebitan u moru istih budala. A ni mene ne zanima šta ti radiš i ko te jebe, zaista...“
„Ne zanimam te ja više?! Našao si drugog. Sigurno Tesika!“
„Tesik je normalan tip. Nije kao ja, ni kao ti...“
„A kakav sam to... kakvi smo to mi?!“, približio mi se nazgrapno kao da se dvoumi da li da mi odgrize usta ili da me podigne sa tla. Voleo sam kada me snažno pribije uza zid.
„Eto takvi, znaš ti. Oni koji ostaju u ludnici.“
- Kategorija:
- Bisex erotske priče
- 16 Okt, 2024
- 1439 pregleda
Hvala
Najbolje pričice, promišljene, perfektno osmišljene, u njima se prosto uživa i usisaju te. Ovo nije samo erotika nego čitav tvoj opus jedan biser književnosti.
Srećom nisam dobila sve delove, tačno bih u ovim momentima iskrizirala!
