Gluvo doba
- Kažu tu crkvu, u Brezovcu što ste oslikali...samo što sveci ne ustanu sa zidova, bože mi oprosti - krsti se matori, pa zagleda gore u plafon. Hvata za cev od skele, pa još jednom proverava je li pričvršćena i stabilna - Imaćete kod nas puno posla...izbledelo sve.
- Preteruju ljudi...ali jeste ispalo dobro. Daću sve od sebe da ovde bude još lepše.
- Ako, sinko. I biće sigurno...ako hoćeš, mogu ja da te odbacim do smeštaja? Da ne čekaš oca Lazara, tri sahrane danas ima, biće i umoran sigurno?
Matori crkvenjak ne žali auto, skačemo preko rupčaga po nasutom seoskom putu. Uzbrdo od crkvice. S obe strane bujaju krošnje, topole i lipe zazelenele gde god baciš pogled. Trebalo bi da je blizu. Kažu da je pristojno za boravak. Reče mi otac Lazar da je odmah tu i neki seoski turizam, imaju valjda bungalovi gore u šumici. Još par krivina koje ipak teraju dekicu da primiri Golfa i pred nama proplanak sa malom kućicom onamo ka šumi.
- Vidi...pa mi kaži da nije kao iz priče? Juče su sve prebrali i sredili da bude spremno, ništa neće da ti fali.
Au, Šomi. Au, brate rođeni. Ovo može da ti bude takva banja da nisi sanjao. Kućica mala, ali skroz sređena unutra. Bombona. Kuhinjica po meri. Lepo i pristojno kupatilo. I pod tremom ona fina garnitura. Bruka, burazeru. Nema samo signala, jebi ga. Moraš dole do puta da se spustiš. Ali, nema veze. Ako je nekom potrebno par nedelja tišine i mira, taj sam.
I frižider mi napunili, gle. Čoveče. Kajmak. Šta je ovo, slatko od smokve? Au, Šomi moj. Pali to čudo, pa ćemo onako redom da se sladimo.
Smeta mi kod hašiša što baš ujeda za pluća. Možda nisam morao ni da mu se vraćam, jebi ga. Čuj, možda. S druge strane, i hašiš je majka za ono od čega sam pobegao i sklonio se. Dan po dan, Miloše. Možda si stigao na najbolje mesto za ono što ti treba. Bog čini čudesa na načine koji smrtnicima nisu za razumeti. Pod tremom, zavaljen u garnituri, uzimam još jednu kašiku slatkog da nekako spasem grlo kroz koji je sekund pre prolazio ljuti dim. Prija. Prija, jebote. Ono tamo...oni vrhovi u daljini. To bi valjda trebalo da je Rumunija, ako se ne varam. A? Ili se možda tripujem. Ma jeste, jeste sigurno.
Znači, godinama ovako nisam zaspao. Sigurno. Tek kad mi postalo hladno po plećkama, nateralo me da otvorim oči. I jeste da sam se malko ukočio ovako na garnituri, ali sam dušu odmorio kao retko kad. Vazduh, Šomi. Koji ti je kurac? Gledaj, brate. Svuda šuma okolo, opilo te ovo što pirka, jače nego onaj hašiš. Koliko je ovo, jebote? Smrklo se baš.
Nije ni čudo što si kao nov, Šomi. Dva ujutru, brate mili. Skoro deset sati si zakucao, prijatelju. Kakav si ti šampion. Doduše, možda i bolje ovako. U pet treba da počnem dole u crkvi, pa sve do službe nema pauze. Nema svrhe sad da ležem, niti ima šanse da ponovo zaspim. Gle štaga zvezda gore, čoveče. Bezbroj. Vedro skroz.
Dobro je da sam ogrnuo ovaj duks, ovamo kroz šumu osvežilo baš. Iako je danas pržilo bez milosti. Prija šetnjica, bre. Onako, polako. Malo putem, malo kroz šumu. Nisam, ne pamtim. Iako sam nekad stalno kampovao i planinario, čim nađem vremena i volje. Gore je valjda to etno selo, nemam pojma. Onamo nizbrdo kroz šumu bi pravo izbio na Dunav, valjda.
Opusti se, bre. Šta si se istripovao? U šumi si, brate. Naravno da će nešto da krcne. Iskuliraj.
Opet. Tu malo iznad mene. Ma ovo ide neko. Sto posto. Brate, nema šanse. Nema teorije! Krcka nekom lišće pod nogama. Hoda neko. Jebote. Evo opet pravi korak. Brate, vidim li se ja u ovom mraku?
- Ko nam se to sakrio...?
Brate. Šomi. Idi u pičku materinu, umalo da mi otkine srce! Da se ne držim za ovu lipu, nije isključeno da bi mi noge popustile.
Eno je. Krajičkom oka, skoro u totalnom mraku, tamna figura se pogurila i gazi oprezno između stabala, desetak metara iznad.
- Nanjušim te, ne vredi ti...nanjušim te kao kad vuk namiriše jagnje...
Ženski glas. Šapat. Tu negde, blizu skroz. Samo sad ne vidim i ne kapiram odakle. Oči lete po granju i stablima u skoro potpunom mraku. Brate moj, šta je ovo?!
Šušti jače po lišću. Sve bliže. Ukočio sam se i ispravio kičmu, stojim kao da me neko odjednom posadio odmah do ove lipe.
- Ne spavam...treću noć već...ne mogu više, smiluj mi se...
Neko muško. Isprekidano i kroz drhtaje. Skoro da plače.
- Samo čekaj da te nađem...čuješ? Samo čekaj...sam si tražio.
Kikoće se neko gore. Gore, u onom žbunju. Samo što mi od tog smeha ledi po kičmi. Gledam senku kako ubrzava među stablima. Nazad, Šomi!
- Tu si...tu si, znači...
Još jače, sad već cerekanje iz žbunja. Pa muk. Načuljio sam uši kao komandos. Raširio oči kao sovuljaga i ponovo oprezno izvirujem iza lipe. Još silueta u mraku. Lagano se provlače kroz šumu, nizbrdo ka žbunu. Sad već kao da cela četa gazi, pucketa granje pod njihovim koracima.
- Koliko vas ima? Ne mogu...ne mogu, očiju mi...
Opet onaj kikot, jebote, kao hijena kad se kezi i zavija. Komešanje u žbunju. Jauče ovaj nesretnik. Cvili.
- Smiluj mi se...ostavite me na miru...kumim te, ne mogu više...
Sanjaš, debilu. Sanjaš i probudio si se u sred sna. Dešava se. Pogotovo umornom i nadrogiranom mozgu. Aj sad, zažmuri dobro, pa otvori. I bićeš tamo, na garnituri. Sto posto.
- Da ti nije onolika kurčina, možda bismo i tražile drugog...sam si hteo, sećaš se?
Ne vredi. Jednom, dva puta. Grčim kapke kao da ću da uguram oči nazad u lobanju, pa otvaram ponovo. I dalje sam tu. I dalje sanjam.
- A lepo ti kad ga ližem, je li?
Virni, Šomi. Virni slobodno. Kad već sanjaš. Kad si već odlepio, brate. Virni.
Tetura se tamna prilika i krši po lišću. Kako je krenuo da se pridigne, sustižu ga. Hvataju za noge. Otima se. Otima se i cima. Opet mu guzica na zemlji. Hvata ga za kosu ova što ga je stigla prva. Napale senke na njega, kao da će da ga raščereče. Je li ova gola, brate? Usred šume? Gle ovu guzatu kako dahće, kao zver. Sve četiri gole, jebote. Uštini se, Šomi. Ujedi se za ruku, brate! Bilo šta!
- Istina je - šapuće neka od senki nagnutih nad nesretnikom. Šapuće, a šapat skoro da postaje režanje - Istina. Vidi kakvu mesinu ima...uhhh...
Steglo me oko vrata, vilica se ukočila. Tek po vrhovima prstiju kojima dodirujem koru lipe, osećam koliko drhtim. Drhtim i gledam. Ne trepćem.
- Ubijte me bolje...ne mogu...neću! Proklet bio ko vas dove...
- Zaveži, čuješ li...? Zaveži da ti jezik ne odgrizem...mala, sedi mu na ta usta brbljiva, sedi da umukne...
Komanduje spodoba, sikće i naređuje. Preuzima zarobljenu nogu od jedne pomoćnice, pa joj gura guzicu ovamo nesretniku na glavu. Vitka i tanka. Dugonoga. Namešta se polako nad metom, pa joj bokovi kreću dole.
- Nemoj...pustite makar da dišem kako valja...mol...
Au, brate. Au, Šomi. Nemoj da se budiš, nemoj, ljubim te. Nemoj nikad. Vidi kako je zgodna, jebote. Pala joj kosa preko lica, uvija bokovima i meša po licu zarobljenog mučenika. Spustila ruke, dograbila ga za glavu, pa navodi i nišani. Iza nje, krupna jahačica pojačava tempo.
- Aaahhh...pod pupak me bije, uhhh...uh, što je moćan!
Gola guzica udara sve jače. Hukti i trese onamo iza ove što mu još žešće nabija pičku na usta.
- Kad ću ja...? Hoću ja...hoću kurac da mu probam....mmm... - šapuće mala i rukama skoro da čupa dole, po mučenikovoj glavi - Kako se treseš, strina...što su ti hladne sise, joj....
Nagla se ovamo napred. Ova iza nje joj se naslonila na leđa, pa skoro u istom ritmu navaljuju ovome na lice i karu. Ova glavna se pridiže. Nogom gazi ovoga na ruku, pa na drugu. Raskoračena pravo ispred.
- Zaveži, mala...vidi ti nju...pusti strinu da ga izjaše kako treba...duga je noć...videćeš, naučićeš...prvi ti je put...
Brate. Kako ju je ščepala za glavu. Kao da je igračka. Nabija joj lice na butine.
- Sisaj mi je...sisaj tu pičku, da ne pričaš puno...uuuu...tako, mala...
Figure i senke se stopile u jedno. Trese i krši po mraku. Uzdasi i pljeskanje kože o kožu. Poneki jecaj, pa opet ova komandirka kreće sa cerekanjem. Šljapka i pršti. Dole, do same zemlje, grči se i mumla mučenik, kao da je u ropcu. Žubori sve jače.
- Evo ti malo i od mene...ako ti je od njene pičkice malo...uuuhhh...da te umijem lepo, da nam se rasaniš...
Opet se zacerekala, dohvatila ovoj glavu pa je trlja o stomak, a iz nje samo lije dole po ovom robu kome su usta još puna pičke. Pršti i kaplje, po licu i po lišću oko njih. Jahačica iza ciči od slasti, i ona dohvatila glavu ovoj maloj ispred, pa se skoro otimaju oko nje.
- Uuuuhhh...kako me...puni...uuhhh...daj...daj sve...
Četvrta senka se pogurila skroz tamo iza. Na sve četiri. Nazirem kako se miče i namešta iza strine koja sad samo što ne zavija kao ranjena divljač, meša svom težinom po ovome. Kako je ova iza nje spustila glavu, urlik. Ježi mi kožu, srce kao da mi lupa u istom taktu sa dupetom koje ponovo udara do kraja.
- Srči...srči sve...guzicu mi liži...jooooj...
- Svršavam, strinaaaaa... - u transu, pušta iz sebe ova napred, pa joj ova glavna hijena ponovo namešta pičku na usta. Čujem kako ona četvrta mljacka i cmače, glave zabodene pod dupe poludele jahačice. Kao neko čudovište, kao neki mrak sa bezbroj glava i ruku, trese i grči se cela gomila.
- 'Odi sad, večeraj! Od Meseca tvoj je sjaj! Šumom duvaj, traži nas! Gorom gazi, gluv je čas!
Šooomiiii...Šomi, brate...šušti i lomi odjednom. Šušti i fijuče gore kroz krošnje, povijaju se i škripe mi nad glavom. Ova što se upravo dobro ispišala po plenu nastavlja da reži. Zadihana i povijena nad tamnom gomilom, koja je odjednom usporila i umirila se. Još joj glava ove male šara tu negde po popišanim butinama. Čujem kako usne mljackaju o kožu.
- Evo ga...evo stiže...nemoj da ste stale slučajno sad...
Led. Po prstima mi steže i mrzne. Zavlači se za vrat. Drž' se za lipu, brate, oduvaće te! Vitla lišće i leti svuda. Šiba me po faci dok nabijen uz lipu samo što ne crknem od hladnoće. Ljulja mi se pod tabanima, zemlja kao da se diže i uvija dok joj vetar nosi glas. Kao da se zajedno sa noćnom jezom, i on zavlači pod duks. Zavlači svuda. Gura mi pod kaiš. Šomi! Led ledeni mi struže niz butinu, štipa i grči me oko jaja! Budi se, brate! Budi se, riknuće ti čuka!
- Evo pički, evo usta, dajemo ti, goro pusta! Evo pički, evo usta! Napuni ih, šumo gusta!
Crno sve. Crnje od mraka i od noći. Ne vidim. Ni gomilu, ni krošnje. Ni lipu koju još uvek stežem kao da bih je iz zemlje iščupao. Ništa ne vidim. Beži, Šomi! Beži, trči! Braateee...
Nije ni čudo da si se smrzao, mamu ti jebem ludu. Kako li sam uspeo ovamo sa trema da se skotrljam dole u dvorište, da mi je znati. Vidi duks na šta liči. Jebote, nisam spavao na zemlji još od vojske. Kolena ozelenjavio kao kad dete puzi po travi. Au, Šomi moj. Kad se vratiš u grad, da častiš Lobanju. Odakle god da je dobavio onaj haš, očigledno je prvoklasna roba. A biće i parica, bože zdravlja. Samo još da digneš dupe i ranac na leđa, pa da kreneš i da radiš, Šomi. Sviće.
Šta se smeješ sad, idiote? Sad ti lepa šuma, dok Sunce izbija polako nad njom? Kakav san. Nije prvi put da razvaljen sanjam gluposti, ali ovo se baš namestilo kao nikad. Možda još od onda kad sam od onih pečuraka tripovao tri dana da pada kiša. Ali ovo...i to baš prva noć. Ne može kod tebe ništa da prođe onako, kao nekom drugom. To mi je jasno bilo još klinac kad sam bio, ali se i dalje iznenadim ponekad. Treba bre da pišem dnevnik, keve mi. Vidi kako lepo sjaji kroz krošnje. Probija naradžasti zrak kroz zeleno. Stiže mi na čelo, topao i mio. Aj polako. Nemoj baš prvi dan da zakasnim. Ima do dole sigurno dvadeset minuta.
Pred prodavnicom, rasno dupe u teksas šorcu. Napelo ga, samo što ne krenu šavovi da popuštaju. Butine jake i napete, na prste se propinje devojka i dodaje breskve u gajbicu na vrhu police. Ovamo kod vrata par vitrina sa pivom i sokovima. Unutra, u malu i tesnu radnju natrpano sve i svuda, ne verujem da troje mogu da stanu kako treba. Zaboravim koliko ne volim ove male dućane. Iako ljudi često kukaju za njima. Ne volim, brate, što sad moram da čekam ovde kod kase da mi prodavačica doda šta mi treba. Bogami, i sisu ima. Sad kad je spustila ruke, pod plavom majicom kao da si dve dinje zavukao. Duga smeđa kosa, obli obrazi i malko šminke na trepavicama.
- Evo me...izvinite što ste čekali - žurno se vraća ovamo za tezgu, a u potezu namešta bolje kosu koja joj kreće preko lica - Vi ste ovaj slikar...onamo, za crkvu?
- Jesam...vidi se, verovatno - širim ruke u kombinezonu, svud po njemu kapljice i fleke od farbi. Smešimo se oboje - Trebaju mi sardine, bilo koje...jedno četiri, pet. Može i tunjevina isto, ako imate. Sad dok traje služba, svratio malo da dopunim zalihe, gore za smeštaj.
- Vala, svaka vam čast...ne bih ja gore prenoćila ni za živu glavu.
Ni ne stiže mozak da mi skonta šta je izgovorila, a ovamo negde iza tezge se vrata otvaraju.
- Ne laj, mala...stalno ti s nekim glupostima. Imamo, gospodine. Imamo i sardine i tunjevine, imamo i skušu. Nije ovo baš tolika zabit.
U nekoj crvenoj kariranoj košulji, plavuša. Kosa joj u punđi, a crveni karmin jako namazan. Sisata, još sisatija od koleginice. Ne mogu da ne vidim kako sisetine guraju u košulju, par dugmadi raskopčano taman da se vidi brazda među njima. Sad kad stoje ovako jedna do druge, oči im iste. Krupne i plave, mada ovoj matoroj malko zakrvavljene.
- Nije, mama...nego, eto čisto ja onako za sebe - spusta gavu smeđokosa, pa onako ispod oka šacuje i mene i kevu. Spusta na tezgu gomilu raznih konzervi - Treba li vam još nešto?
- Ja ću gospodina da uslužim...idi onamo u magacin, ruke mi otpadoše dok ti ovde abrovišeš.
Provlači mala nekako dupište pored kevinog, pa bez reči odlazi u prostoriju iza. Matora me gađa pogledom, ne trepće. Valjda majčinski instinkt. Da se slučajno ne zagledam predugo u ćerine guzove.
- Nek vam je srećan rad. Ja sam Danka - pruža ruku preko tezge, crveni nokti u istoj nijansi kao i usne.
- Miloš, drago mi je...biću vam neko vreme redovna mušterija. I boks Rotmansa plavog, ako imate. I hleb jedan.
Nekako mi popodne promiče još brže od jutra. Par sati mi trebalo da gore po plafonu nanesem sloj podloge. Činilo mi se da nije prošlo ni upola toliko, kad je matori crkvenjak naišao i obavestio me da se bliži služba i da pauziram. Za večernju mi reče da je u sedam. Još malko, Šomi. I dalje sunčano napolju, samo konačno ne bije pravo kroz ovo prozorče na vrhu. Tuklo me u vrat celo popodne dok sam mazao po plafonu.
Lepo seoce, nema priče. Ovako s visine kad gledaš, kao da ga je neko sa oblaka spustio u sred šume. Između par brežuljaka se načičkale kućice i poneki sokak. Malo mi neobično da je crkva ovamo, uzbrdo ka šumi, a opet nekako lepo što je na visini, na samom izlasku iz sela. O, eno stiže i crkvenjak. Golf karavan diže prašinu za sobom dok vijuga uzbrdo. Poranio je, bre? Nema ni šest.
- A jeste vi akademski slikar?
Brecnuh se, umalo da sletim sa ove skele. Na vratima crkve, zagledana gore ka meni, mala iz prodavnice.
- Jesam.
Slaga ga, Šomi. Slaga ga, brate na keca. Ne znam ni sam zašto i kako, valjda što me skroz iznenadila i presekla. Samo je izletelo iz mene, u dahu. Šeta dole u krug, polako. Zagleda ka plafonu, pa okreće pogled tamo ka freskama pored vrata.
- Ja sam isto volela da crtam kad sam bila klinka.
Kakvu sisu ima mala, sve ti jebem. Ovako, sa visine dok gledam, čuka da ti stane. Nadvijam se sa skele ne bih li joj nekako šmeknuo i bulju. Povijam vrat i krivim se, a izbledeli sveci sa zida me gledaju pravo u oči. Uzvraćam im. Stidi se, Šomi. Postidi se makar malko jednom u životu, majmune.
- Gotova smena?
- Tako nekako...majka me pušta da radim samo danju. A vi? Još malo će služba...
- I ja još malko, pa za danas gotovo. Nego da vidim hoće li crkvenjak moći da me odbaci do gore pre nego što počne. Da ne vučem sve one zalihe što sam pazario.
- Čika Radovan je dole kod majke, u prodavnici. Svaki dan, pre službe... - rukom oponaša natezanje iz flaše, pa se skoro kikoće dok cakli okicama gore ka meni - Ja sam biciklom, ako hoćete mogu makar donekle da vam povezem?
Kakav trip, brate rođeni. Sunce polako sve rumenije i niže nad šumom. Tandrče lanac od bajsa dok mala pokušava da mi ne odmakne previše uz put. Dok joj sa volana vise one moje kese, ja zavidim ovom sedištu na koje se navalilo sočno dupište. Melje i stiska po njemu svaki put kad gola noga okrene pedalu. Sve mi nekako slatko i milo odjednom. I ovaj dim koji uvlačim duboko u pluća, i topli povetarac koji polako kreće, i prizor par koraka preda mnom.
- Ja sam Nevena, inače... - zvonko dobacuje, bez da je okrenula glavu ka meni. Vije joj kosa sve lepše kako vetrić pojačava.
- Drago mi je. Miloš.
- Znam, reče mi mama. Mi u familiji imamo Miloša isto, to mi je teča. Ja ću još malo uzbrdo, pa moram nazad. Ako se ne ljutite.
- Ma kakvi, hvala ti puno. I na pomoći i na društvu, baš je prijalo.
Baš na krivini posle koje šuma postaje gušća, Nevena zaustavlja bajs. Sustižem je polako. Dok skidam kese sa volana, vetrić mi u nozdrve gura prijatan i nežan miris sa smeđih pramenova.
- Hvala još jednom...i gledamo se verovatno sutra.
Taman je zaustila da nešto izgovori, a čelo joj se mršti i lepe okice grče i škilje negde preko mog ramena. Čujem kako se primiče i pojačava zvuk motora. Neko ga je baš zaleteo odozdo. Samo na trenutak, Nevenin i moj pogled se sreću, a onda oba prate crnu džipčinu koja u oblaku prašine kao da je zahuktala pravo na nas. Tamna stakla. Ne stižem tablice da vidim, osim da nisu naše. Oboje sklanjamo glave u stranu da se bar malo sačuvamo od prašinčine koja se razletela svuda dok pored nas tutnji G klasa. Ponovo se Nevena i ja zagledamo, a bez i da sam stigao da pitam, šapatom mi objašnjava.
- Ovi gore...iz etno sela. Kao neki ludaci. Uvek ovako divljaju ovuda - nervozni prsti joj stiskaju volan, pa okreće bajs nizbrdo ka selu - Doviđenja, Miloše. Svratite nam u dućan, šta god da treba. Moram sad nazad.
Gledaj ti šta su ljudi napravili na vrh šume. Kakav sam debil, pa ne ponesoh novčanik sa sobom. Nisam očekivao ovaj rad, kao da si prizor iz neke bajke izvukao i spustio na ovaj proplanak. Mogao sam bar na pivce da svratim, taman bi leglo posle klope i šetnjice. Šest kućica, malih i slatkih, razbacane po proplanku. Svuda u krug šuma. Na sred proplanka malo veća kuća i stolovi napolju. Pored nje malecno jezerce sa drvenim mostićem preko njega. Svuda se šareni raznobojno cveće. Eno ga i džip iza. Samo ne vidim da imaju gostiju, jebote. Nigde nema ni auta, ni ljudi. Niti se čuje muzika, ni ništa.
- Miran, Grome...miran.
Glas iza mene i instiktivni pogled preko ramena. Kolena za malo da me izdaju. Par koraka iza mene, kerina. Crna kao noć i velika kao tele. Bez povoca. Iskezila čeljust i bale joj kaplju sa zuba. Ne mrda. Samo joj rep šara levo-desno. Malo iza nje, crnokosa riba, oči joj crnje od ove njene aždaje. Pravo me gleda u oči, ja se zakovao ovako okrenut na pola u rikverc. Ne da mi se da mrdnem. Kako ih nisam čuo, jebote?
- Čekaj me, umorila sa... - nailazi devojka korak iza crnokose, pa u pola rečenice prekida. I ona iste garave oči kao i ova matorka, samo joj ravna, tamna kosa prošarana crvenim pramenovima. Gledaju me obe bez reči. Pred njima ova kerina i dalje iskežena prati situaciju.
Lagano, najsporije što mogu, klimam glavom u znak pozdrava. Pomeram se u stranu sa stazice koja vodi ka proplanku da im napravim mesta. Njih dve i dalje ukopane u istom mestu, ne reaguju.
- Dobar dan...ili već veče, u stvari... - jedva mi glas struže nekako iz grla - Etno selo...radi?
Šomi...ne bulji toliko, debilu. Koji ti je kurac odjednom?
Kao omađijan, navalio sam očima pravo matorki među sisetine, napete pod tankom sivom bluzom. Krupna i rasna žena, možda nekih pedesetak godina, nisam siguran. Poneka borica na uglovima očiju. Mesnate usne koje i dalje ne miču i ne progovaraju. Široki bokovi i debele butine spakovane u crnu trenerku. Prestani da buljiš, brate!
Diže mi se kara. Jebote, 'ladno mi se diže kara dok stojim kao imbecil pred njih dve. Šomi? Da l' si lud toliko, alo?!
Ne smem ni da spustim pogled naniže ka preponama. Koji mi je đavo? Osećam kako se platno oko šlica zateže i podiže. Šomi?! Ne smem da pogledam. Samo stojim nepomičan i još uvek pogleda hipnotisanog i uperenog u crnkine sise. Kao da ih je neko ščepao u dlan, jaja mi se skupljaju i grče.
- Strina...? Strina...
Gurka ova mala laktom crnokosu, sve kao diskretno i stidljivo. Strina? Čekaj, bre...Šomi? Šomi, da nisi opet zaspao, mamu ti jebem nenormalnu?!
- Rezervisano je sve...ali možete da popijete nešto...ili ako ste gladni...
Četiri crna oka. Sve što vidim. Jedino četiri oka, a sve oko njih mi odjednom magli i nestaje.
- Strina...?
- Vodi Groma dole...vidiš da se gospodin uplašio - tiho će crnka, a čini mi se da joj se usne jedva miču dok govori. Konačno skida oči sa mojih, pa spušta pogled nizbrdo, tamo gde mi se sve okamenilo i ukrutilo. Šomi, ti si poludeo, sine. Konačno si pukao skroz.
Provlači se vitka šarenokosa pored strine, pa kreće niz stazu ka proplanku, a ova aždaja tapka za njom. Nekako mi lakše da uhvatim vazduh svakim korakom kojim odmiču od mene. Matorka i dalje na istom mestu na kojem sam je i ugledao.
- Samo sam u šetnji...pa čisto da pitam radi li... - kao uplašeno dete, pravdam se i gutam knedle. Pokušavam da nekako zakoračim i krenem nazad, ali mi duša ne da ni korak bliže da napravim ka sisatoj crnki. I dalje mi nešto meša i steže po jajima, vrelo mi u gaćama kao da si žar u njih ubacio. Samo kreni, Šomi. Samo kreni i prođi pored nje, koji ti je kurac?!
Znači, kako sam zaključao vrata kad sam uleteo u kuću. Izbezumljen. Srce tuče i cima, čini mi se da mi pomera utrobu svaki put kad udari. Lije znoj iz mene, verovatno sam trčao nizbrdo kao pobesneo. Verovatno. Ne sećam se. Nemam pojma. U mozgu prazno. Tabula raza. Samo strah, znoj i srce koje lupa još jače. I jaja koja pucaju od nekog čudnog bola koji nisam osetio nikad u životu.
- Što si mi se tako uplašio, lepi?
Brate! Braaaateee!!!!
Još mi šaka na ključu u vratima. Plećke navaljene na njih. Samo sam delić sekunde osetio olakšanje i spas. Pravo ispred mene, u mraku sobe, dva garava oka. I dve velike, gole sise. Ja sam lud, jebote. Ovo se ne dešava!
- Tako kurat momak...a tako plašljiv...
Crne kovrdže mi sve bliže. Crni pramenovi igraju po sisama, na čas otkriju krupne, nabubrele bradavice, pa ih sakriju. Kao da lebdi prema meni, sisata crnka mi stiže na pedalj od lica.
- Skidaj se. Dole prvo.
Prsti, kao da nisu moji. Niti ja komandujem njima. Samo osećam kako popušta kaiš. Još veće i krupnije nego do sad, crne oči mi se primakle kao da će da ulete u moje. Na duksu mi toplo i teško. Sisetine pritiskaju i gnječe se o mene. Osećam kako lastiš gaća klizi niz guzicu. I kako glavić udara u crnkin stomak. Malo mi fali da riknem. Još dodir ili dva. Još jednom da osetim kako joj bradavica kači negde po mojim rebrima dok se uvija preda mnom.
- Znala sam...lep. Lep, baš.
Kakav trip, Šomi. Samo tebi može da se desi. Hvali ti riba kurac, a ti riknjavaš od straha. Ovo se ne dešava! Nema šanse!
- Dlakav...uh, što to volim...
Ono jes'. Nisam brate bio s ribom dugo. Nisam baš držao stvari dole pod kontrolom. Kome je do trimovanja kare dok se skida s dopa, brate moj. Ali, evo. Evo, hvali ga matorka sisata. Hvali i oblizuje se nad dlakavom karom. Dah joj šara po glaviću. Čas mi se čini da će mi kurac planuti i izgoreti, čas mi jeza i trnci lede žilu.
- Sad ću da ga pojedem, dečko...znaš?
Šta god. Kako god hoćeš, veštice sisata. Ne mogu ti ja tu ništa. Ne mogu ni da maknem, ni da beknem. Ne znam ni da li dišem uopšte. Navaljen na vrata, s gaćama oko čukljeva, gledam kako se mesnate usne šire i uvlače pomodreli glavić. Uz kičmu mi neka sila šiba i trese čim joj usne stisnu meso u uzmu ga dublje.
Usne joj vrele, a jezik kao da je od leda. Tapka me i mrzne pod glavićem. Ovamo dokle ga je progutala, vatra. Ludim. Ludim skroz, iako sam već izgleda lud uveliko. Diši, Šomi! Diši, brate moj!
Udaram joj u nepce. Stižem skoro ceo u njena usta. Iz grla joj stiže sočno i lepljivo, da podmaže i olakša put. Jebote. Čini mi se kao da mi je kara porasla u beskraj. Vuče je i uvlači nešto još dublje i dalje. Kao da sam najveći i najtvrđi na svetu. Kao da joj je grlo vir u kome nema dna, spreman da me proguta skroz do muda. Gutaj ga, gutaj ga, veštice sisata!
Pritiskaju mi sise po golim, izmorenim kolenima. Usne joj zabijene u kovrdže na milimetar ili dva od jaja. Uzima me celog. Uzima sve. Drhte mi plećke i nekotrolisano se grče dok mi matorka prstima stiže oko jaja. Seva pod kapcima. Puca i blješti. Opet onaj isti osećaj pod karom. Sikćem. Kroz zube nekako ispuštam dah. Golicaju me njeni pramenovi po preponama, a i dalje mi kara sve dublje u vrtlogu. Pumpa i treperi pod novom dozom negde iz dubine crnkinog grla. Šetaju usne po njoj. Drkaju mi pobesnelu kurčinu. Stiskaju i cede. Trese se pod. Trese se sve. Osećam kroz đonove. Još. Još. To, sisata! To!
Zaljuljao se luster i okna na prozoru zazvečala na čas. Napaćena kolena jedva nekako izdržala kad je prvi mlaz poleteo kroz karu. Drugi. Još žešći i jači. Još. Još. Kao dušu da ispustam, prskam još jednom, a negde u grkljanu osećam kako mi se čuka otima i lupa.
Tek kad sam se uplašio da sam riknuo, otvaram oči. Još mi pred njima blica i seva.
Šomi...možda ovo sa sklanjanjem u ovu zabit i nije bila baš pametna ideja, brate.
Brodski pod, izbledeo i izgreban pred mojim stopalima, išaran spermom. Ispolivan, brate. Prsti čvrsto stisnuti oko kare, zacrvenele i iznemogle. Naslonjen leđima na vrata, gologuz, znojav i lud, gledam kako kroz prozor stižu prvi zraci zore. Opipavam prstima nazad po ključu. Zaključano. Zaključano, brate.
Sredi se malo Šomi...gle gde sam sve isprskao, jebote. Daj da počistim i sebe i ovaj pod. Au, brate...i pojedi makar tunjevinu i pravac dole u crkvu. Koliko je ovo, čoveče? Ja bre nisam spavao ništa. Nisam sigurno. I da zapališ prvo sveću dole, pička ti materina. Nisi sto godina, minimum.
- Kategorija:
- Strejt erotske priče
- 30 Okt, 2024
- 3033 pregleda
Sjajno, sjajno
A može i mračan i hepi
Sve u svemu samo napred!
Hvala vam zaista na ovakvim komentarima. Priča je bila predugačka da je postavim celu odmah, a možda i bolje, jer nisam bio siguran da ima dovoljno ljudi koji bi čitali ovako nešto. Postaviću ostatak čim presečem da li da kraj bude hepiend ili ipak malko mračniji, ipak je Noć Veštica aktuelna
još jedan pozdrav i čitamo se, ekipo.
Popravlja nam se vještac, bravo.
Šteta što ljudinemaju živaca za ovakvo štivo. Svaka čast brate
Да наставиш ово ако је могуће! Шароликост пејсажа, ликова, осећања, прелепо, врело, јако моћно! Поред Basi и BlueOrchid коначно неко уноси револуцију у учмале и понављајуће КЗО еротске приче.
Au, ova se ne zaboravlja! Cista desetka, ma stotka! Kod ovakvih prica pozelim da je na nekom konkursu umesto ovde, da pobedi i osvoji neku podebelu nagradetinu!
Ovo se zove priča. Sve pohvale!