Pismo koje ti nikada neću poslati

Kako početi? Dragi... Pa dobro, drag si mi. Onako da bi moglo početi i sa najdraži. A oba su luda i besmislena jer zamišljam tvoj pogled dok čitaš i lagano pomeraš glavu levo-desno misleći koliko sam luda. Za tobom. Ne poludi se tako često, dragi moj najdraži, naročito mi rođeni blesavi retko doživimo da nas nešto izbije iz kalupa i da poželimo više, da smo odjednom spremni na svaki rizik i da nebo postane granica. Ma kakvo nebo, misliš ti, ova je odavno probila granice.

Ne mogu dok te gledam. Jer gledaš i ti mene. Tim jesenjim očima, sitnim, smeđkasto-zelenim, tako su malene i nežne da im se ni boja ne može precizno odrediti. One su slika tvog karaktera. Ali da te ne osuđujem odmah u drugom pasusu pisma. Time ću i sebe poštedeti osude, nadam se. Evo sad mi dođe da samo kriknem tvoje ime, ili da ga ispišem po nekom velikom zidu, nekim gigantskim fontom. Lepo ime, starinsko, pravo muško, a sadrži nešto toliko milo da me samo rastapa. Poznajem još dve osobe sa tim imenom, ali njima ne stoji kao tebi, ne pristaje im, kao da su ti ga ukrali iako si mlađi od njih.

Ne znaš šta radim dok si pored mene. Možda i nagađaš, a ja ne bih da to bude vidljivo i da te ne uplašim, ne ponovo. Slušam te dok pričaš sa drugima, a krišom proučavam kožu tvojih prstiju, bezbroj sitnih pora na toj lepoj nadlanici koju bih pokrila svojim usnama dok ne ostane sva mokra i crvena od siline poljubaca. Grickam te u snovima. Osvajam i prisvajam, ližem i grebem, mučim i udovoljavam, u takvom snu ti i ja smo u svim ulogama, moram ti priznati, često si u pasivnoj ulozi, kao predmet mog obožavanja. Samo ponekad, skoro nevoljno, preuzimaš ulogu aktivnog, tada sam iznenađena, u meni rastu koreni neke nove požude i izbijaju otopljene čađave grane kroz lobanju, kaplju u čežnji da te dodirnu i obaviju.

Pitam se noćima da li si taj koji želi da ga neko ima. Da bude onaj koji je posedovan. Jer na svetlu dana imaš potpunu kontrolu nad dešavanjima i nad sopstvenim potezima, bar meni tako izgleda. Budno motriš na svaki detalj. A šta bi falilo da malo spustiš gard, a? Da mi se prepustiš i vidiš da li odgovara, da li ti išta od toga prija. Ali ne, ne daš se, ne meni, ja moram da se trudim mnogo više. Baš zato što sam to ja i ne volim jeftinu robu, ne volim lako. Sve si ti to prepoznao već prvog dana. Pogledaš me iz prikrajka tek letimično i sve znaš. Kad smo blizu, ne gledaš u mene, ne smeš da ideš predaleko, i onda si tako sladak, jer ja znam. Sitne oči lutaju po podu, po nogama, po tuđim očima, zaobilazeći me dok ne izgovorim nešto trivijalno a ti se odjednom složiš, da ne ispadne upadljivo.

Jesi li od onih izolovanih koji nauče da veruju instinktima? Onih bez ikoga pouzdanog da se povere pa postaju sami sebi najbolji prijatelji? Jesi li među usamljenima koji uče iz pornića? Među muškarcima koji vide samo jedan način i ravnaju sve žene prema glavnoj glumici? Možda zazireš što sam drugačija. Osećaš da bih ja to s tobom mnogo luđe nego s ikim ikada. Ne gledaš u pogled jer bi te pojeo. Nazireš tu divlju krv koja bi se po tebi izlila u mirnim talasima kao kusur istrošene oluje. Kad je hladno tako bih da te grlim, da te stegnem, da zaspim na tvojim lepim rukama, a onda te neprimetno celog skinem usnama, umotam zajedno sve četiri noge, i dugo te mazim dok sanjaš, o nekoj drugoj, ma boli me kurac, samo da te ja izmazim, posle će ti se samo reći. I ja maštajući o tebi maštam o ko zna kome. Zapravo i ne znam ko si.

Tu si, kraj mene, ponovo, a ja se uporno pitam da li postojiš. Baš to je tren kada najviše sumnjam, kad nam se skoro ramena dodiruju, a ti pričaš o nekim glupostima. O svemu bi, do beskraja, kao neka žena tračara, samo ne o nama. O nama si bez teksta, a ja ne smem početi jer ne bih stala. Čudno je kako ne znaš šta mi radiš dok ništa ne radiš. Kako me samom pojavom smiruješ i budiš. Drugi pričaju o platama, o magli, o šefici, a ja zurim u šare tvog džempera. Zašto ga nosiš već treći dan, nemaš li drugi? A lep je, nežan, baš kao ti. Podseća na one motive iz Fargo, ima tu i neki jelen. Rogovi. Možda ih imaš tri. Džempera, mislim. Za rog ne znam. Ali tako bih da ga osetim.

Spustim ponekad pogled ka njemu, ali se ništa ne vidi, sem brižno i čvrsto upakovanog smotuljka. Pa nedeljama razmišljam šta te pali. Da li neka klinka, zrela žena, ili momak neki. Sve bih to da ti budem, tri u jedan, samo da se otkraviš. Ali sediš i dalje leden, ljude oko tebe podgreva umirujuća zlatna svetlost iz tvog oka koje me izbegava. Poželim da te uzmem na silu, da sve zabrljam. Da te samo malo čačnem, da se zamisliš. Poželim da me udariš, odbiješ, opsuješ, ali to nisi ti. A sam si, kao ja, kao vuk, kao smrznut pastir na vrhu brda i kraj njega pokisla crna ovca. Ti i ja. Begunci iz svemira. Smiluj se. Pokreni. Udri. Zamrzi, zavoli. Oslobodi me čoveče.

Često ustajem, podižem s jastuka glavu a osetim miris noćnog znoja i topline sa nekoliko dlačica na tvojim prsima. Pregrejale se od mog sna. Igram se sa tvojom tvrdoćom dok se izvijaš kao da te golicam. I više te ne puštam do kiše, do pljuska, dok se ne okupamo u izlučevinama i pomodrimo od umora i ugriza. Želim da strujim tvojim mesom dok ti ne istisnem sva sećanja. Da te ljubim, zlostavljam i posedujem samo ja. Da otkinem svaki deo tebe, izvajam i preoblikujem tako da budem voljena i da to opet budeš ti, ali moj, onaj koji nisi.

Da jesi, to možda više ne bi bio ti. I ko zna da li bih te želela ovoliko da kraj tebe drhtim u vlažnoj jezi koja mi sa mozga klizi niz leđa i obliva tako strašno da postajem lokva, smanjujem se, prokišnjavam, nestajem kao barica pod tvojim patikama. Jednim korakom bi me zauvek zbrisao ispod đona. Ali ne mrdaš, ostavljaš me da se sušim, pa iznova nastajem, rađam se u tvojoj blizini, pretvaram u olujni talas, i opet kopnim, bespomoćno trepćem u želji koja razara, ona me još održava.

Fiksiraš me pred sumrak do varnice, valjda ti dosadi. I samo pustiš da propadnem u ambis čekajući na novi spas. Okreneš glavu i pustiš da te tražim. Potraga me celu pretvara u ogroman polni organ, poput magneta, gorući i jedar, muški ili ženski, svetleći, užaren mišić koji bi se s tvojim spojio ili te raporio na parčad dok se i sam raspada još od one prve varnice. Traži te i traži, ispuštajući feromone po tragovima tvojih stopa, puni ih i prelama, nisi otišao, slepljen si tu sa mnom, podamnom i u meni, nema otimanja, prestalo je, gušim se, skoro ne mogu podneti tu predaju, tvoju težinu u moje naručje. Pazi šta želiš, kažu, jer se može ostvariti.

Osećam da su ti teške kosti kad se prepustiš i utoneš. Gipke kada se držiš na površini i svesno vodiš uranjanje. Gledam te u novom danu, još jednoj seriji bezvrednih naglabanja. I mislim kako želim da se jebemo očima. Noktima. Vazduh je sve gušći od tvog daha, glasa. Zapeniš ponekad i svađaš se, pomeša nam se energija, ispuniš me nemirom a ona čežnja sve burnija. Vatra u kojoj učim da uživam progutana u ždrelo plamena. Ložiš me kao peć na ugalj, natrpaš da dugo tinja do tvog povratka. Dim na uši izbija, pore mi nisu kao tvoje, dlanovi su mi sada hrapavi od trljanja u mislima, živim orgazmima svih ekstremiteta, u njima lije i kovitla trnje užasne strasti i medenog beznađa.

Lovim kad ne gledaš. Saplešću te kad ne paziš. Probudićeš se pod mojim butinama. Spržiću ti led sa usana, ispiti svo zlato iz oka. Nećeš znati više ništa, i konačno početi da osećaš. Radost bure, tu, napetu u mojim nedrima, ili crnu zimu bez topljenja. Biraj, skupi te svoje oraščiće od muda. Meni je lako, moj izbor je plamen, makar bio obmana.

Tvoja ludača