Igra
Isidora je nasmejana. Skoro kao i uvek. Uz zavodnički pogled dva smeđa oka, tihi promukli glas kreće sa usana. Neodoljiva. Još od kad je bila srednjoškolka. Davno. Da budemo precizni, pre dvadeset pet godina. Zbog tih očiju i usana urezanih u mozgove mnogih njenih vršnjaka. Zbog predobrog dupeta koje i dan danas sigurno diže kurčeve negde tamo, daleko od Srbije. Zbog toga što je fatalna, bila i ostala, i to dobro zna, Isidora je nasmejana.
I zbog tri para očiju koji netremice gledaju u nju. Okamenjeni i ukočeni. Dok Isidora mangupski uzima još jedan gutljaj piva, pravo iz flaše. Isidora je posebna, čak i sad, dok joj zapenušane kapi beže ka uglovima usana koje se trude da zadrže smeh. Prazna boca stiže na sto, a oči joj ponovo traže reakciju od zaćutale trojke.
- Daj, šta se sad...nismo deca više...valjda? Evo, izvini, Viki. Izletelo mi.
Violeta je zbunjena. Zaprepašćena, tačnije. I dalje čeka da Isidora konačno kaže da se samo šalila. Uvrće nervoznim prstima svoju i ovako kovrdžavu kosu. Crne okice lete ka drugarima koji sede preko puta njih dve. Pa stidljivo kreću naniže ka podu.
- Ne lupaj, Isidora, majke ti...nisi normalna.
Sekundu kasnije, Violeta jedva zadržava smeh koji je obuzima. Nema smisla. Srećno udata žena. Ugledna službenica velike banke. Jedna od najvećih štreberki svoje generacije. Pripita i postiđena na godišnjici mature. Postiđena rečima svoje najbolje drugarice. A u isto vreme joj neka blesava, klinačka vatra igra u stomaku. Kako je Isidora smela da odvali pred njim? Da otkrije tajnu iz detinjstva, onako, kao da je ništa?
- U redu je, Viki...i ti se meni uvek sviđala, majke mi.
Pavle je divan. Šmeker. Bio i ostao. Najbolji frajer gimnazije. Sportista. Mangup baš koliko treba. Visok i crn. Sada mu koja seda već probija po zaliscima i bradi. Pavle kao ne zna da je skoro svaka devojčica želela njega. Vlasnik lokalne teretane. Naviknut na ženske poglede. Svestan koliko je sudbina bila široke ruke prema njemu. Jedan u hiljadu. I verovatno hiljadu riba koje bi stale u red da ga probaju, makar jednom. A Pavle je dovoljno kul da je već devet godina veran samo jednoj. Uz prijatan osmeh, pridiže čašu sa još malo vina i ruka mu kreće ka Violetinoj.
Violeta počinje da se plaši da je sve ovo jedna velika greška. Nije trebalo da pristane da ostane ovoliko kasno. Ima već dva sata kako su njih četvoro otišli iz restorana. Proslava je davno završena. Već je trebalo da bude kući. Umesto što gleda u Pavlove crne oči predugo dok nazdravljaju. Umesto što joj se obrazi usijavaju dok uzima veliki gutljaj đus-votke. Odlično poznaje Pavlovu ženu. Srami se misli koje joj jurcaju po glavi. Koliko puta su samo popile kafu u parku dok su im klinci jurcali onde kod tobogana? I kako mu je samo zgodna žena. Još profesorka matematike. Dugonoga i negovana. Kakav li je samo prizor kad se popne na njega, ovako širokog i razbacanog?! Lepog kao anđeo. I snažnog. Kako ima guste, crne dlake po mišici. Violeta gleda snažnu šaku koja joj ulazi u vidokrug. Violeta je napaljena. Da. I to napaljena mnogo drugačije i jače nego što je navikla. To saznanje joj opet gura smeh iz grudi. Jedva spušta čašu na sto i rukama prekriva usta.
Đorđe jedini još ne progovara. Samo šalje oblačić dima ka plafonu i dublje se zavaljuje u fotelju. Kao i uvek, još kad je bio klinac. Zamišljen, odmeren i tih. Nikada preterano veseo, niti preterano tužan. Za one koje ga ne poznaju dovoljno, možda čak i neprimetan. Samo što svo troje u sobi dobro poznaju Đorđa. Znaju kakav unikat od čoveka je njihov gimnazijski drug. Genije, verovatno. Đorđe je još u srednjoj govorio četiri jezika. Divno svirao gitaru. Planinario i gajio šnaucere. Radio pismene zadatke i rešavao domaće svakome kome bi bilo frka, da bi potom zbrisao iz škole jer je on imao bitnijih i zanimljivijih stvari na koje vredi trošiti vreme. Unikat, zaista. Dok su njegovi vršnjaci, sveži brucoši, po Beogradu upoznavali čari i muke studentskog života, Đorđu je indeks služio samo kao karta za izlazak iz provincije. Umesto amfiteatra, vukli su ga stolovi prekriveni zelenom čojom. Crvena i crna polja. Studentske menze i ispitni rokovi su dosadni i predvidljivi. Za razliku od ruleta ili pokera. Za razliku od likova sa kojima bi dočekivao jutra. Vremenom, njegov pasoš je počeo da se puni pečatima i vizama, dok je indeks ostao prazan. Nestajao bi Đorđe, i vraćao se. Mnogo puta za ovih dvadest i pet godina. I gde god da je bio i šta god da je radio, jedna stvar je jasna: nekad, negde i nekako, Đorđe je makar svoje finansijske brige prebrinuo.
- Daj ove piksle da ispraznim...baš smo zapurnjali - konačno progovara i polako se pridiže. Gomila pikavaca završava u masivnoj srebrnoj pepeljari. Trlja slobodnim dlanom preko čela i očiju, pa se lagano gega kroz ogromnu dnevnu sobu ka kuhinji.
- Jesmo ti zatrajali, Đole? Možda bi valjalo da krenemo?
- Ma kakvi, Pajo. Znaš me...nisam spavao od dve hiljade i neke, ako mi veruješ... - trojka se smeši i zagleda, znajući da ih Đorđe nije mnogo slagao, iako se šali.
- Golupčići...samo vi cvrkućite, ja ću da pomognem čoveku - Isidora je laf od žene. Bila i ostala. Pušta jezik na slobodu na sekund, plazi se Violeti i Pavlu, pa skuplja prazne boce i paklicu cigara sa stola. Presijava se crna haljina na njenim guzovima dok pognuta kupi sve što može da ponese u jedoj turi. Tamo, za kuhinjskim pultom, Đole ređa novu turu za grickanje i uživa u ono malo kože koja se beli pod rubom haljine. Negovano stopalo i kaiš crvenih sandala iznad. Ramena koja na sekund proviruju pod dugom smeđom kosom, dok Ica konačno kreće ka njemu punih ruku. Đorđu je puno srce. I kao klincu mu je ona bila naročita i najdraža, a sada mu toliko prija da vidi koliko je ostala onakva kakvom je i pamtio.
Na kamenom stubu od kojeg se pruža dugački pult, uramljene fotke. Đorđe i Isidora su slobodne duše. Valjda se to tako danas kaže. I valjda se ljudi takvi rode i lako prepoznaju. Dok spušta boce na granitnu ploču, Isidora radoznalo zagleda Đoletove uspomene okačene na stub. Na jednoj, on u crvenom kombinezonu. Stoji na kamenitoj litici. Pod njim ledeni ambis, dno mu se ne vidi. Na ramenima srpska zastava, a iza leđa vrhovi okovani snegom i ledom. Gusti oblaci se razvukli svuda oko njih. Prizor dovoljan da se Ica instiktivno pridrži za pult. Uvek se plašila visina. Čak i danas, posle ko zna koliko putovanja, pred avion obavezno eksira neku žestinu. Dve, tri, ako ćemo iskreno.
- Gde si ovo, ludače jedan ludi...Himalaji?
- Anapurna...niže je od Everesta, ali je manja gužva. I mnogo lakše se gine, jebi ga. Pa sam probao...ono, dok smo još mladi.
Da je neko drugi izgovorio, delovalo bi kao kurčenje. Samo što Đorđe, kao i uvek, objašnjava mirno i nastavlja da pakuje meze za ekipu. Na fotografiji ispod, Đole naslonjen na neku ispucalu kamenu zidinu. Ogromna palma nadvijena nad njim. Grle ga dva lika zamotana u belo platno, Arapi. Sva trojica nasmejani, oprljeni suncem, a Đorđu se iz ruku dimi šareni čibuk.
-Variš i dalje? - kad se Isidora ovako nasmeši, čak i lik poput Đorđa ne može da ne uzvrati i raširi usne u osmeh. Naslonjena bokom na pult tik do drugara, Ica uživa u tome što je uspela da na čas zagrebe ispod fasade pitomog Đoletovog lica. Uzima parče tek isečene pršute i Đoletove oči se same šire dok gleda kako meso stiže na njene usne.
- Znaš da meni vutra uopšte nije to...tamo, preko? Valjda mi nije fazon bez pravih ljudi...majke mi.
Ljudi. Mesta. Nagledala ih se Isidora. Uspomene. Kao i Đorđe, ima svoju kolekciju sa sve četiri strane sveta. Neke su na fotografijama. Druge u duši. Iako je mislila da je sa dušom završila onog dana kad se iselila iz dečkovog stana. Jedanaest bačenih godina. Pa ona jebena svađa sa matorcima. Pa aerodrom. Isidora, njena putna torba i viski. Hanover. Roterdam. Pa daleki San Dijego. Predalek da stigne na ćaletovu sahranu. Ljudi. Stranci. Željni lepote i slasti koju može da odgaji samo šumadijsko sunce. Šmekerskog osmeha i glasa koji ti izmaknu tlo pod nogama, odakle god da si. Đorđe je nešto što mu fali tražio po pustinjama i ledenim vrhovima. Isidora po najslavnijim medicinskim institutima na planeti. Sama. I dalje traži. I koliko god joj je puno srce zbog svih onih klinaca kojima je spasila život, Isidora ponekad, kad ostane sama, sedi bez osmeha. Priseća se i ćuti. Ni onaj uz kojeg joj je prošla mladost, ni onaj Švaba sa klinike, ni onaj instruktor surfa sa kalifornijske plaže nisu bili kadri da je zadrže za sebe. Ponekad, kada je baš stigne, Isidora se zaputi na plažu i satima nemo gleda u okean. Pušta da joj talasi dođu pod prste i tabane. Da joj mokar pesak zarobi stopala. Ponekad, uz težak uzdah, Isidora pomisli da tim lepim stopalima zakorači polako napred. Da ne stane sve dok je okean ne uzme i prekrije celu. Ali samo ponekad.
- Koliko ti je lep sin...kakav slatkiš – tiho i promuklo joj izlaze reči dok gleda najveću fotku, okačenu iznad ostalih – A i žena...
- Bivša.
- Da, bivša...izvini. Bio mi baš šok kad sam čula.
- A tek meni, da ne veruješ.
Smeh. Onaj pravi, klinački. Pre nego što dve odrasle glave preuzmu kontrolu i sad oboje bez reči gledaju u pod.
- Moram da piškim...
- Nemoj ovde, molim te. Tamo niz hodnik, pa levo.
Paklica zavrljačena pravo u Đoletovu, ponovo nasmejanu, facu.
- Debilu...sad ću namerno ovde, na sred hodnika.
Koliko je zapravo blesavo što su i dalje isti kao i pre toliko godina. Pavle je bio ubeđen da je jedini. Da samo s njim nešto nije u redu. Sad, dok gleda Đoleta koji pokušava da pogodi Isidoru paklicom dok ova nabada štiklicama niz hodnik, kao da gleda one iste klince kojima je neko samo navukao odela odraslih. Nacrtao poneku boru i malko utišao glas.
- Izgleda da ipak nismo mi golupčići u ovoj priči, gospođice - dovikuje Violeta za drugaricom dok se vrata kupatila zatvaraju - Đorđe, rekla sam ti da ne donosiš ovoliko pića. Vidiš da se otkačila skroz.
Kada bi Viki samo znala koliko je u pravu. Kada bi mogla da zaviri u Đoletovo kupatilo i vidi svoju nerazdvojnu drugaricu iz gimnazijskih dana kako zagleda nizbrdo i proverava da li se vidi da ispod haljine više nema ničeg. Da gužva malo parče satena i steže ga u šaku. Pa da tom istom šakom sakriva i utišava smeh koji ponovo kreće iz nje. Isidora, jedina i posebna, oblizuje usne i još malkice poravnava nabore na haljini. Sekund ili dva se dvoumi, pre nego što pritisne kvaku i krene nazad.
Čak ni pripita Isidora nije baš toliko blesava da je ne začudi mrak u hodniku. Tišina. Ni iz dnevne sobe ne dopire nikakva svetlost.
- Ej...?
- Ej, Ico.
Oprezni korak napred, pa još jedan.
- Ovo neka fora...igramo se žmurke?
- Odoše ovi, čoveče...samo se pokupiše za sekund i odoše - Đole, s rukama u džepovima, lagano se gega kroz hodnik ka njoj.
- Ložiš me...pa kak...nisu mogli da sačekaju da se pozdra...a što si ugasio svetlo? - sad već zbunjeno i radoznalo, Isidora šapuće kao dete uhvaćeno u nekoj bezobraštini.
- Zato što me blam da mi vidiš lice...dok ti priznajem koliko si divna i dalje, jebote.
U hodniku muk. Muk i mrak. Iza garniture, u još crnjem mraku, Viki i Pavle čuče i tresu se dok savlađuju smeh da im ne izleti na usta. Gledaju zaprepašćeno jedno drugo pravo u oči, iako ih samo naziru u tami.
- Đorđe...mislim, ja jesam popila, ali ti si mi makar delovao trezan - jezik priča ono što bi odrasla i zrela osoba trebalo da kaže. Isidorina kolena su druga priča. Drhte, kao da je balavica. Čini joj se da ove štiklice neće biti dovoljna potpora i oslonac. Odjednom joj vrelo u ušima, grudi kreću nagore dok nervozno hvata dah.
Samo malko, kao slučajno. Kao da bi čula bolje razgovor u hodniku, Violeta se naslanja na Pavlovo rame. Naslanja se i počinje da drhti. Taj milimetar koji se pomerila joj deluje kao najveći podvig u životu. Ni sama da ne veruje da je uspela. Ne veruje šta je sebi dozvolila. Sad odjednom ukočena, okamenjena. Ne diše i ne mrda. Moli boga da je Pavle ne pogleda i da ne odreaguje.
- Je l' se ti to smeješ, majke ti...ma ovo je neka fora, sto posto - nakrenula Isidora lice i primiče ga Đoletovom, pokušava da razazna i provali, a kako se primiče, sve joj slađe i moćnije deluju njegove usne i čekinje po bradi. Grlo joj se steglo, a u stomaku kao da je progutala kamen.
- U pravu si, kao što si uvek i za sve u pravu...hoćeš da upalim?
Sad bi se Đorđe stvarno i nasmejao, da ga Isidora nije pretekla. Pravo u metu. Poljubac, blag i nežan, pravo u donju usnu.
Pavle zbunjeno okreće glavu ka Violeti. U neverici. Oči raširio i zbunjeno od nje traži potvrdu da nije lud. Tamo u hodniku, tišina predugo traje. Đorđe je već trebalo da upali svetlo. Cirkuska tačka je već trebalo da bude završena. Umesto aplauza i smeha, Pavle i Viki čuju kako iz hodnika stiže nečiji dubok uzdah. A umesto objašnjenja ili potvrde da ne sanja, na usne mu stiže Violetin prst.
Otkad mu se naslonila na rame, Viki se bori sa onom uzornom, marljivom štreberkom u glavi. Dosadnom. Sputanom. Večito najvrednijom i odgovornom. Tačno joj dođe da tu štreberku, bar večeras, raspali maljem posred tintare. Da je ugura i ćušne u neki ćošak odakle ne može da je čuje. U magareću klupu. Grizla je usne i lomila se dok se Pavle nije okrenuo ka njoj. A onda, najhrabrije na svetu, podigla kažiprst i krenula.
Htela bi Isidora sve. htela bi da pita da li je moguće da su Viki i Pavle stvarno tako zbrisali. Da li Đorđe misli da su sad negde zajedno. Htela bi da ispali neku foru ili da uspori ovu suludu, blesavu igru koju su započeli. Uzalud. Usne je ne slušaju. Osladilo im se i potpuno su odlepile kad su i Đoletove prihvatile ples. Jače i sočnije. Malko kreće vrtoglavica kada oseti da Đorđe uzvraća. Nudi joj jezik, samo malko i na čas. Zatvara oči dok ga uzima među usne. Dlanovi stižu na njegove grudi, jer štiklice više ne mogu da obuzdaju uzdrhtale listove.
Vreme je da Đole svira kraj. Dosta je bilo, iako je bilo čarobno. Jedan trenutak ludosti i možda koja čašica više. I koliko god da mu ovaj ludi trenutak prija, Đorđe je prošao ono što većina smrtnika ne može ni da sanja. Osetio i doživeo skoro sve. Verovatno ništa na svetu ne može da pokoleba njegovu narav. Dlanovi mu stižu na njene obraze, pa polako odvaja usne od Isidore.
Pre nego što je i zaustio da joj saopšti da je žrtva blesave, klinačke fore, iz dnevne sobe dopire strogi Violetin glas.
- Nemoj neko da je pisnuo o ovome...ikad! Čujete li, vas dvoje!?
Par u hodniku zbunjen, i dalje na pedalj jedno od drugog. Ponovo bi Đorđe da objasni i Isidora da pita, ali ih pretiče smeh i domunđavanje iza garniture.
Sreća te je baš mrak. Malo je lakše Violeti da prikrije izraz lica dok Isidora i Đole proviruju nad naslon. Sklupčana među Pavlove noge, kleči na tepihu i mazi mu lice. Četiri glave, zbunjene, pijane i blesave. Gledaju se u mraku i tišini.
- Viki...jeste vi pošizeli skroz...Pavle?
Isidora nije navikla da njena pametna glavica nema odgovor ni zaključak. Nadvijena nad neočekivanim prizorom, iznenađena toliko da ne uspeva ni da se nasmeje.
- Ti si prva počela, Ico...mi hteli kao foru da napravimo - nekako prevaljuje Pavle preko jezika. Skoro da je komično da frajerčina kao što je on bude ovako posramljen i zbunjen, još ovako na podu. Kao neko postiđeno detence, leti pogledom ka Đorđu, valjda očekuje da ovaj razreši celu ovu zvrčku, kao što je davnih dana činio mnogo puta.
- Tako je, reci joj, bre...vidi kako se pravi fina sad... - od svih četvoro, Viki je sigurno poslednja koja bi uopšte sanjala da se nađe u ovakvoj situaciji. Bilo koje druge noći, osim ove. Skoro da se zacenula od smeha dok se nagurava još jače na Pajine grudi. Isidora i Đorđe i dalje nepomično gledaju svoju omiljenu štreberku koja kao potpuno otkačena, spusta svoje usne na Pavlove oči. Ljubi ga i mazno stenje, pa se opet bori da se ne zasmeje.
- Izvini, Pavle...jebote, neka me neko vozi kući. Pre nego što bude kasno. Mnogo si dobar, bre - skoro ljutito, hvata ga za ramena, vuče i gužva mu košulju. Namunjila lice kao razmažena klinka kojoj je neko zabranio omiljenu igračku. Kao da joj je Pavle kriv što se vatra koja je tinjala godinama pre, ponovo raspaljuje.
- Nema veze, Viki...evo, mi ćemo da žmurimo. Je l' važi, Đole? Mi nismo više tu.
Dok šapuće tamo preko naslona, Isidora povija leđa. Polako. Udobnije namešta kolena na meki štof garniture. Nalaktila se na naslon, a nije joj potrebno da se mnogo namešta da bi joj prekrasna guzica nišanila pravo u drugara iza.
- Žmuriš, Đorđe...je l' da da žmuriš?
Mazno. Mangupski. Klinački. Pita, a zna dobro da je odgovor ni ne zanima. Santimetar po santimetar, guzovi se šunjaju u rikverc. Pod tankom crnom haljinom joj se ježi koža, iako joj je u glavi oganj.
Naravno da Đole ne žmuri, niti joj odgovara. Gleda u procep u koji se uvlači crno platno. Gleda kako joj goli guzovi hvataju i zarobljavaju haljinu. U izvajane listove koje dodatno zateže kaiš sandala. Gleda i čeka. Proračunava i procenjuje u času. Ako čuje pravi signal tamo iza naslona, neće biti potrebe da se predomišlja.
- Pavle...je li ti ovo...?
Violeta nije videla i osetila previše kurčeva u životu. Da budemo precizniji, videla je dva. Nije joj trebalo više, niti je razmišljala da li postoji i neki bolji. Nije nikad, do ove sekunde kad sklupčana među Pajina kolena, oseća da mu nogavica postaje tvrđa.
- Violeta, muško sam, jebote...šta ću...
Ne mora Đorđe više da čeka i procenjuje. Jasno mu je da jedna igra prelazi u novu. Naigrao se i nagledao sličnih, samo mu nikad učesnici i igrači nisu bili ovoliko bliski i dragi. Prst mu nežno kreće uz Isidorin list. Polako i uzbrdo pod rub haljine.
- Viki, šta se dešava - ponovo Ica mazno začikava drugaricu - Žmurim, ljubavi...niste valjda nevaljali vas dvoje dole?
Nema odgovora. Rečima, makar. Čuju se usne i kako haljina šuška pod prstima. Isidorini prsti grabe jače naslon, dok Đoletovi stižu uz kožu, do same granice njenih guzova.
- Mi smo gore fini...fini smo baš, ne brini ništa...
Kasno je da Violeta brine o bilo čemu. Konačno, po prvi put u životu, Viki ne razmišlja i ne brine. Navalila je na Pajin jezik, trlja spoljnim delom butine po pantalonama. Haljina je dovoljno tanka da oseća koliko joj treba da pomazi celu dužinu Pavlovog buzdovana. I ne da ne brine, nego je ponosna. Srećna, kao da je ponovo klinka. Poskočila bi sa ovog tepiha, samo ne želi da se makne od sve toplijeg stiska Pajinih nogu. Kako se popalio, kako mu je ogroman i željan! Zbog nje! Zbog nje!
Isidora je lafčina. I dalje žmuri, baš kao što je i obećala. Samo joj lice kreće dole u naslon. Drhti. Kosa joj skupljena u Đoletovu šaku, a on joj daje najnežniji poljubac u vrat. Zemljotres. Svuda pod njegovom rukom koja šara ispod haljine.
Crni Pavle! Za razliku od otkačene Violete koja mu sve jače navaljuje haljinom na prepone, on se i dalje u glavi odupire i rve sa mislima koje vitlaju sve brže. Nikad mu nije falilo. Mogao je da bira. Izabrao savršenu. Nije mu nikad zatrebala druga i nova. Lomi se i trudi da mu ruke ipak ne odu predaleko pod Violetino dupence. Nad glavom mu Isidorina, zabijena u naslon. Shvata da je uveliko počela igra kakvu nije planirao ni očekivao. Violetine kovrdže ga golicaju po mišićavom vratu, njeni uzdasi ga nagovaraju da igra još malo. Makar još malo. Makar da mu dlanovi dođu tako da se Viki smesti cela na njih. Drugi bi bili mnogo gori. Na njegovom mestu, drugi bi igrali igre celoga života. Jedna noć. Samo ova jedna, luda noć.
- Paaa...vle...
Violetin jecaj otvara Isidori oči. Pravo jedna u drugu. Ne trepću. Na pedalj od Isidorinog lica, Violeta huči kroz zube dok dobija prst. Pavle dobija svih deset, pravo u potiljak.
Dve igračice, tako divne i posebne i tako blizu jedna drugoj. U jednoj prsti o kojima je nekad davno sanjala. U drugoj jezik i čekinje koje joj stružu po golom dupetu. Ponovo pogled, samo njima jasan i poznat. Pogled koji odobrava i hrabri da obe istovremeno puste glas dok im u ribicama kreće potop.
Na kolenima pred garniturom, Đole vešto i slasno guta Isidoru. Štipka je za butine, pa ih miluje i šara rukama gore po stomaku. Namešta je i navlači na usta. Sisa još jače lepljivu brazdu,pa je ljubi je i mazi usnama. Tek pomalo izvuče jezik iz nje, samo da bi se zagnjurio opet. Isidora na čas pusti naslon, pa traži njegov dlan, mazi ga i stiska kad se sretnu negde na njenom telu.
- Nemoj da mi je ubiješ, bre...čuješ? Mmm...nemoj da mi drugaricu...tim čudom...
Sada već golim dupetom na tepihu, Pavle sluša naređenje s naslona. I Violeta i Isidora zagledane u istu tačku. U isti rumeni vrh. Pod njim, debeo i nabrekao, treperi raskošan kurac. Moćan i ukrućen. Navaljena na Pavlovu butinu, sa njegovom šakom i dalje u svojim gaćicama, Violeta skoro upašena odjednom. Ali nedovoljno da ustukne i stane. Samo dovoljno šokirana da podigne pogled sa glavića i skoro zamoli očima Pavla da preuzme vođstvo.
- Ljubavi, dođite kod nas...hoćete?
Za čas, Viki i Pavle opet se pretvorili u decu. Pridižu se nekako, raskopčani i izgužvani. Sad opet malo zbunjeni i nespretni, ali samo na jedan mali tren. Isidori pravo pled licem klati Pajina batina. Tri pogleda se sudaraju. Možda bi i neka usta izgovorila nešto, da Pavle, ovako stasit i kurat, nije slegnuo ramenima, kao da se izvinjava što mu je među butinama ovakav buzdovan.
Smeh. Najiskreniji i najlepši. Pa Isidorin preteći prst ka Pavlu.
- Polako mi tucaj drugaricu, hoćeš...polako...tu, ljubavi...tu pored...
Dok Viki spušta dupence pored Isidorinog kolena, Pavle obilazi s druge strane, provlači se nekako pored Đoleta koji i dalje uživa među Icinim guzovima. Dobija čvrgu posred glave od drugara koji zakoračuje ovamo ka Violetinim raširenim nogama. U hodu svlači pantalone sa čukljeva, pa zateže kožicu na kurčini dok se primiče željnoj meti.
Poljubac u crne okice, nežan. Skoro drugarski. I glavić koji razdvaja polako toplo, mokro meso. Violetini nokti, duboko u mekom štofu, a kolena skoro da joj dotiču ramena.
Divan je. Divan, kakav je uvek i bio. Poigrava se i priprema je, tek malkice uguran u nju. Sasvim dovoljno da joj se i plafon i pod zavrte. Mešaju se Isidorini uzdasi sa hukom koji ispušta duboko iz stomaka dok prima Pavla dublje.
- Ja ću da svršim...zbog svih vas ću da svršim jeb...oooo....uuhhh...
Icin dlan pada na Violetino rame. Steže ga i gnječi. Đoletove šake na Isidorinim bokovima rade u sličnom ritmu, nabijaju joj pičku nazad na majstorske usne i jezik koji se sladi i dalje. Gde god da pogleda, Violeta dobija samo novu dozu drhtaja i slasti. Pajine prepone koje polako kreću nizbrdo. Kurčina koja je osvaja i prži, mic po mic. Isidorino lice, zadihano i zgrčeno dok ponovo svom silinom grabi za naslon i svršava na Đoletovom licu.Možda previše za nju. Možda je bolje da ponovo sklopi oči i prepusti se ovoj igri, skroz i cela.
Možda je malko izgubila svest ili joj se razum pomutio na čas. Kad je ponovo otvorila oči, obraz njene drugarice greje je po ramenu. Pavle je uzima sve dublje i lepše, podmazanu i spremnu.
- Kao da nismo tu, ljubavi...prelepa si...
Dok Ica šapuće u njeno rame i mazi Đoleta koji joj se igra sa kosom, Viki na mekom, toplom štofu pronalazi njen dlan.
- Volim što si mi tu, Ico...što smo svi tu...
Podiže pogled, pući usne i šalje pusu Pavlu, koji joj privio listove na snažna ramena, pa uživa sve slađe u njenoj pički. Njena pička i njegov kurac. Posle toliko vremena upoznaju nešto novo, a nešto što je bilo blizu toliko dugo i tako davno. Ne može da bude lepše i bolje. Ako već igraju igru, izabrali su najboljeg partnera za nju.
Sad joj već igra postaje polako i borba. Sad kad Pavle stiže skoro ceo. Debeo i tvrd. Upinje se i uvija licem po naslonu, cvili i škrguće zubima da izdrži nekako slast i bol koje se mešaju u jedno. Pred očima joj Ica koja ustupa svoje mesto Đorđu. Namešta ga i gura mu ramena nazad na naslon. U potezu, crna haljina joj leti iza na tepih, tamo gde su ona i Pavle imali prvi poljubac.
- Kako si mi zgodna tako, Ico...
Za šta služi drugarica, nego za podstrek i podršku. I ovako presavijena na pola, Viki uspeva da ispusti par reči iz sebe dok dobija najveću karu koju će ikad dobiti. Vitke noge njene drugarice zakoračuju oko Đoletovog struka.
Pavle je toliko kul. Uvek i zauvek. Toliko je kul da se trudi da ne gleda kako izvajano, sočno dupe uvija i namešta se polako nad Đoletov kurac. Samo na pedalj od njega. Ne bi želeo da Violetia spazi taj njegov pogled, iako je prizor za infarkt i umiranje. Spušta lice ka njenom, pa im se jezici ponovo sreću dok mulja kurčinom po njoj i oseća koliko se trese cela.
- Šta si mi uradio ovo...još trnim sva... - Icini šapati u Đoletov vrat. Butine je još uvek ne slušaju kako bi želela. Čuje kako kaplje po njemu. Kako joj iz pičke tapka po njegovim butinama. Dlan joj luta po mudima, zgrčenim i toplim. Trlja žilu, nabreklu i čvrstu. Sklapa prste oko nje, pa mu nadrkava polako. Opet onaj najmangupskiji osmeh i vragolasti šapat pravo u Đoletove usne. Gledaju se u oči dok mu se polako nasađuje na kurac. Milimetar, pa stop. Malko još, pa u krug. Polako. Uzima ga parčence po parčence. Nudi mu bradavice pred taj njegov vešti jezik. Male, a čvrste. Kamene. Sladi se Đole njima. Sladio bi se Isidorom natenane. Celom. I hoće. Evo, uzima sam. Uzima i cmače svuda gde dobacuju usne i zubi. Ica oseća Violetine prste ponovo, dok im se šake sreću negde pored Đorđevog boka. Ponovo se upliću i čvrsto stegnu svaki put kad dobiju još malo mesa u sebe.
Četiri pogleda lete svuda u krug. I sve što vide ih gura dublje i dalje u ovoj igri. Isidorina šaka na Violetinoj sisi dok Pavlova muda stiskaju i gnječe po njenoj koži. Pavlova ruka na Icinom dupetu. Odmah do nje i Đoletova. Zajedno rade i mrve to prekrasno meso kako se Ica bliži još jednom vrhuncu. U skoro svakoj igri, najbitniji su igrači. Pravila i rezultat su ponekad sporedni i nebitni.
Koliko je Đorđe vešt i iskusan sa svojim jezikom, toliko je Isidora večeras najbolja jahačica kurca u svemiru. Steže ga ribicom i uvlači u sebe, sve žešće mu naseda žestoko na muda dok i ona i Pavle pored nje u transu gledaju negde gore, ka plafonu. Viki i Đorđe, licima jedno do drugog, samo što ne ujedaju po naslonu. Svakim novim udarom, svakim novim naletom Pavlove kurčine i Icinog dupeta, Viki i Đorđe počinju da čitaju misli.
- Pavle....vodi računa, molim te...- Viki prva te misli ispušta kroz stisnute zube. Jedva ih izgovara, pa se ponovo ujeda za usnu. Divni naš Pavle je samo nežno palcem mazi po obrazu, stavlja joj do znanja da slobodno nastavi da se gubi i vrti potiljkom po štofu. Duboko zabija u nju, zakovanu i nameštenu da joj stigne kao što niko nije i neće.
Kao da nikog osim njih dvoje nema tu, Isidoru gone neke druge misli. Navaljena na Đoleta, i dalje mu pruža vrhunski tretman svojom ribicom. Usne joj pored njegovog uva. Šapuću i mole. Objašnjavaju koliko bi volela i koliko bi bilo ludo. Koliko bi samo bilo blesavo i otkačeno da joj Đorđe da svaku kap. Duboko u nju. Koliko bi samo bilo posebno da iz te kapi nikne nešto, najposebnije najluđe na svetu. Ovo poslednje je uspela da oćuti. Samo što joj se od same pomisli soba okrenula naglavačke.
Ne može igra da bude prava, ako igrači nisu pravi. Ako jesu, onda i kraj igre dođe baš kad treba. I takav kraj ne može da bude ništa manje nego savršen. Četiri igrača, iako igraju zajedno prvi put, stižu do kraja zajedno. Ne bi moglo da bude drugačije. Niti bi njihova igra zaslužila priču. Četiri lica, jedno uz drugo. Oko njih vrtlog. U tom vrtlogu, Đorđe i Pavle, divni i posebni, ispunjavaju želju svojih igračica. Isidora i Viki, oči u oči, Bezbroj puta do sad, samo što je ovaj put najposebniji na svetu. Vrhunac igre stiže dok gledaju jedna u drugu. U jednoj i po drugoj, dva posebna, divna igrača sviraju kraj.
- Kategorija:
- Strejt erotske priče
- 12 Nov, 2024
- 2472 pregleda
Ovo je vrhunski napisano
Генијално! Право си освежење овде заиста. Можда ће се инспирисано недавним подићи квалитет ових наших причица. Кад се Баси распамети, онда знаш колико је сати, само настави!
Isidoru si opisao kao da je gledam pred sobom, čemu se takođe čovek ne nada ovde, otud "preterenje", @IvanaaIvan
Napisao si ovu priču baš kad mi se više ništa nije čitalo, osim kada bi @Itsrenoo nabacio još koju ove godine!
Jedva napisah ovu, mnogo ima ličnog u njoj. Zato praštajte silne slovne greške, drugari. Što se tiče stila i sirovosti, nastavak "Gluvog doba" nije odobren, a sigurno ne bi zgrozio mnoge kao "Patrola". I to je skroz ok. Uspeh mi je da nije dosadno dok čitate, a ako nekom prorade emocije, kapa dole i nije jedini sigurno. Mene su razvalile neke koje sam pročitao, iako se tome čovek ne nada kad čita ovaj žanr. Odužiću se za pohvale nekom narednom pričom, budite mi super i hvala što čitate.
Isti je to stil, pa i pristup, različita tematika. I Gluvo doba je iz prvog lica samo prihvatljivija od Patrole rekao bih iz očiglednoh razloga. Basi ga malo pretera, ali jeste unikat, baš posebna priča koja nije za ove sirovine bez osećaja
Cekaj, kako ista osoba moze napisati OVO i Patrolu?!
Koja pricetina! Ni ti ne pripadas ovde svojim talentom. Svaka cast!
U jebemti.. (sorry) Kakvo raspamećenje! Topi srce, pomera bubrege. Doduše, malo se i vid zamagli
Pretvaraš ovaj sajt u neki nalik inostranim sa kvalitetnim erotskim pričama. Nemoguće nabrojati šta je sve rečeno ovde, koliko svetova sadrži. I toliko inspiracije. Hvala ti. Retko šta komentarišem, a ovo bih do sutra. Jedinstveno, nema šta!