Моји Дијана и Динко, први део: Упознавање
Већ сам вам писао како сам волео да бежим од куће. Друге прилике нису биле тако радикалне, али су остале за памћење, само ме често мрзи да их “ставим на папир” и заокружим у неке читљиве еротске причице да нас подгреју у ове мразовите дане. Једно рано сећање ми увек добро подложи тело и душу, па ћу га поделити са читалаштвом сајта, не замерите ако не буде по свачијем укусу, то и не очекујем с обзиром на опширност доживљаја и склоност да их описујем детаљно, али мени су сви ти детаљи важни. Ова прича се тиче сада већ давне 2004. и мог препознавања себе какав сам данас.
Породица ми никада није стајала на путу да се изразим онако како ме ветар понесе и ту слободу сам баш обилно користио. После моје осамнаесте нису се ни бринули где сам, кева и ћале су морам признати имали неки помало немаран став, ваљда су ми доста веровали иако сам био крхк, мршуљав и сав као девојчица, али су имали и девојчицу, моју млађу сестру, па се ваљда сва она уобичајена родитељска хистерија изломила на њој. Пошто сам знао да није битно где ће мене дочекати ноћ, ретко сам и спавао код куће, луњао што би рекли без бриге и памети. Друштво је тада било много опуштеније и свако се дружио са сваким. Другови из детињства и основне постали би ти другови из средње, а другови из средње остали би другови за цео живот.
Није ми било најјасније зашто ме гомила девојака салеће и спопада кад изађем у град, много чешће него другове који су се бар трудили да их упецају, док нисам скапирао да привлачим доминантније млађе које ваљда занима какав сам, да мало прочепркају зашто такав стил, што сам тих и издвајам се, шта се крије под тим мало бунтовним а ипак за то време нормалним панк издањем, нешто сам их интригирао тако одевен у тамну, уску одећу, са покојим ланцем заденутим око каиша, фризуром неочешљаном или намерно разбарушеном кад коса порасте, убледелошћу као у наркомана који није ‘леба јео месецима. Уз генералну осетљивост, кошчату а слабашну конституцију и астму од које су ме лечили од раног детињства, сувишно је рећи да нисам могао деловати ни приближно као неки идеалан јебач и нарочито нисам очекивао да постанем маскота неког култа напаљених шипарица такорећи тек изашлих из пелена.
Ипак најбрже би са мном ступиле у спику. Веровао сам да је делимично разлог нека моја пасивност и повученост коју су хтеле да разбију и да ме разоткрију. Питале су чиме се дрогирам, шта студирам, и када бих се стидљиво осмехнуо и опустио у полумраку неког сепареа, рука би им се рука у кратком року нашла на мојим бутинама и проверавале би чиме располажем. Нисам се бунио, све ми је то било релативно ново и привлачно да истражујем своје и туђе афинитете. У почетку сам имао потребу да покажем да сам мушко, а растући обим опипаваног под њиховим ручицама је ишао томе у прилог, и радовало ме је што реагујем исправно, што се девојчурцима одмах зацакле очи и нека мала ме раздрагано масира до пуне ерекције док моји другови редом одустају од чекања баш на њу.
Посебно ме је узбуркало када су ме једно вече у договору салетеле две другарице, заједно јаче од мене. Једна ме љубила и уједала а друга се играла с мојим међуножјем док нису постигле очекиван резултат, а ја се престравио да ли ме то привлачи секс са више особа и имам предиспозицију да постанем неки свингер, што је у мојој глави тада деловало као четвороглава аждаја. Није се то уклапало у неку изграђену визију оног што треба да будем, и после таквих авантура када ме оставе самог и измуженог, иако је требало доста времена и мажења да свршим, скривен као кривац у неком кутку кафића или собе њихових станова, осећао сам необјашњиво гађење пред учињеним иако ништа сам нисам иницирао него су други преузимали улогу да ме сексуално образују, можда ме кочило баш то што сам био више марионета него човек.
Себи ово тада објашњавам као просечан, најобичнији момак. Без обзира што одсуствујем и ретко виђам породицу, што се још нисам определио за студије и тражио сам себе све до двадесет прве, ипак припадам том друштву које ме подржава, брине о мени и омогућава ми све што пожелим, ваљда док негде не погрешим. Треба све то да ми ласка и импонује, а мене је већ заинтересовала та граница, докле могу ићи, је ли то све баш тако идеално, на крају крајева желим ли ја то и желим ли баш тако, да ли је ово све, ово је сад крај и то је то, уписаћу неке студије, нека клинка ће се трајно залепити, случајно ћу јој пијан направити дете и онда збогом свете, већ видим како мама и сека бришу сузе радоснице док испијамо слатку свадбену ракију.
Како знаш шта желиш ако прихваташ све што се сервира и ништа друго не испробаш? Није то било у мојој крви, генима, хороскопу, мени су звезде одредиле неки други, тежи и занимљивији пут, осећао сам то, али је у то време такав осећај био мучан и болан. Нисам знао шта би уопште било то друго, шта бих то да пробам, опомињао сам себе да је глупо што о томе размишљам, не фали ми ништа, све имам и само умишљам да нешто недостаје, а тај део ми је непознат и помишљам да нешто није у реду са мном. Није се тада ишло код психијатра, макар не онако да то цео кварт зна а сазнао би врло брзо и прогласио те неурачунљивим. Једино сам знао да колотечина мом темпераменту не одговара и кад помислим на живот онакав какав се већ одмотавао пред мојим очима у будућности, само бих дубоко уздахнуо од те мучнине и предвидивости као кад узалудно и испочетка сваког новог дана започињеш исти и тежак физички посао.
А онда је судбина преузела моју слуђеност у своје руке и решила да преда мном отвори мало шири избор ужитака, не бих ли се лакше пронашао и определио на који начин ћу да се сјебем а да се на том путу макар осећам добро у својој кожи. Отпадајући узастопно месецима код Николе (оног из основне, средње и за цео живот), калио сам се у банчењу и већ поменутом, матнетском пасивном завођењу до мере да ми је једино Никола и остао, мој драги буцко коме је било битно да се накрка и ужива. До данашњег дана нисам упознао мање захтевног и веселијег човека од њега, а нити је глуп нити било шта негира, као да је на овом свету да својим шармом и смиреношћу осталима улепша животе. Чудно, али увек насмејан, гостопримљив у три ноћу, расположен и по сунцу и по киши. Мани остале, каже Ниџа, то је љубоморна багра; па шта ако се клинке лепе за тебе, то ваљда значи да ти више вредиш. Хм. Њима можда, а себи све мање. Није знао Никола за моја превирања, нити бих га смарао тиме ван уобичајене зајебанције.
Његови су пореклом били из малог места у близини Сланкамена, велика католичка породица која је држала до својих славља на које је мене Никола редовно позивао а ја се вечито извлачио уз безвезне изговоре да не бих морао данима да упознајем разне тетке и стрине које се у тим приликама окупе у енормном броју. Тог пута сам из досаде пристао, а назив места је мени као Београђанину, у мом тадашњем стању контемплације и учмалости, звучало као да ћемо путовати на Јамајку, тотална егзотика у глави, идемо Ниџа и ја да кркамо до зоре, славимо и зајебавамо се у сеоском амбијенту далеко од престонице бар два дана колико је родбина практиковала да га зароби. Он сав срећан што коначно доводи неког од друштва и што га нико неће форсирати што нема девојку и слична срања, бићемо у нашем свету и нашим темама. Јебига ти реци да си са мном, зезам се када седнемо у ауто, ја лако могу да се обучем у женско и чак изгледам као добра риба! Никола кад се смеје утону му плаве очи у пуначке обрашчиће и изгледа као меда добрић из цртаћа.
Срећом ову опаску нису приметили његови маторци који су седели иза нас док нас је Никола возио утабаном, а мени сасвим новом стазом од његовог Земуна до мистериозне дестинације о којој свашта знам из приче, а о којој како јој се приближавамо као да не знам баш ништа. Одмах кад угледам околину сетим се како је то више једно издвојено имање са сопственим пашњацима, повећим шталама испуњеним кравама млекарицама а негде у тој средини од шарениша помоћних зграда уздиже се старинска и очувана кућерина на два спрата, не толико висински импозантна колико већ издалека делује топла, широка и пространа. Из средишњег димњака небо боји сивило куљајућег дима, био је то један хладан крај октобра. Сам поглед на могућу удобност успавао ме је помишљу како ћу се одмах после обилног ручка изручити у неки креветац са уштирканом постељином Николине тетка Нате.
Зачудо, тог првог дана родбина се разишла или полегала у поподневним сатима када смо стигли. Николини теча и тетка одмах су се сконцентрисали на разговор са маторцима, мене брзо поздравили одушевљени што је овај повео и друга, и оставили нас на миру да бирамо чиме ћемо се почастити међу безбројним овалима практично нетакнутих деликатеса породичне производње и преукусног домаћег вина. Налио сам се за непуних сат времена и буљао у храну коју нисам имао где да стрпам. Пићем сам разбио сваку могућу трему и за кратко време почео да се понашам као у својој, то јест Николиној кући. Имали су бар три гостинске собе, али како да се раздвојимо. Никола је рекао да ће спавати у другој, али док нам се не приспава зезаћемо се у тој соби коју сам ја одабрао, а која је била топлија за седење и даље цугање. Њему, каже, више прија да спава на хладнијем, а ја сам болећив, сем тога и почасни гост, па мора да пази на моје благостање и касније позитивне утиске. Заспао сам обучен чим сам испробао мирисан кревет, нисам ни чуо када је затворио врата за собом. У мислима ми је остала реченица да он једва чека сутрашње госте, на шта сам претрнуо и упитао колико ће их бити, а он ми одговорио да је то још само један пар матораца са својим сином и ћерком.
Пробудио ме је нежан мирис испеглане јастучнице под образом, измешан са губљењем даха од ког сам само поскочио. Јебена пумпица за астму остала ми је у Земуну! До курца и ја и путовање. Потрчао сам и широм отворио прозор да се надишем јутарњег ваздуха, а у то је Никола бануо сав престрављен када ме је затекао како отворених уста узимам ваздух и гутам га као да хватам невидљиве залогаје. Хтео је да се сместа врати у Земун по пумпицу, али сам му забранио. Није први пут да се гушим и није као некада раније, тада стварно нисам могао без инхалера. Једва сам га убедио да ћу бити добро само да се надишем. Рекао је да су му стигли брат и сестра од друге тетке па да сиђемо заједно на доручак.
Опет нисам ништа окусио сем пар кашика неког слатког од шљива и налио се воде као камила. Његов брат од тетке одмах ме је посматрао са неком дозом сумње и жмиркао кад ме гледа као да ме зумира. Звао се Анте и био је прилично ћутљив, упадљиво сличан Николи са оним обрашчићима, али неки зајебан карактер како сам на брзину проценио, неких пар година старији од нас а понашања озбиљног попут старца. Сестра је била скроз друга прича. Скочила је од стола и бацила се на Николу тако да сам мотрио на оба тела у ком тренутку ће заједно лупити о под. Када смо сели буквално му се увалила у крило и причала о неким новостима из Новог Сада и томе како јој недостаје да чешће долази код њих. Обоје су ми се учинили досадним и као да ће ми отети мог меду добрића и испрати нам мозак неким својим глупим причама.
Ипак, гледао сам је, јер је изгледом била све сем обичне. Била је виша од нас обојице, Антине висине од преко метар и осамдесет. Корак јој је био крупан као и покрети, било је нечег налик роди или каквој већој птици у њеном држању. Уоквирено дугом црном косом, дугуљасто, бледуњаво лице красило је једно зелено око. Друго је, како ми је касније Никола испричао, изгубила у незгоди приликом уласка неког комбајна у двориште када је још била мала и гурала се у послове где јој није било место. Није било помоћи нити могућности да се оперише, рекли су. Део чела и место где би још једно сијало зелено, прекривао је повез налик гусарском. А њен птичји глас дубок и јак као да јој то ни најмање није сметало. Одмах ме је освојио тај карактер особе која се изборила са својом рањивошћу и боли је курац како изгледа, па баш због толике курцобоље изгледа моћно, окорело и победнички. Ваљда сам управо томе стремио и сам, да прикријем осетљивост и недостатке.
Дијана је убрзо постала мој идол са сваком изговореном речју на тему која ме се не би ни најмање тицала нити ми сама по себи била посебно занимљива. Била је мојих и Николиних година, али се облачила као нека дама у годинама, пресвлачећи се из једне у другу полудугу хаљину од плиша, као да је таквим представљањем желела да се макар физички издигне изнад своје, ма колико имућне, и даље земљорадничко-сточарске фамилије, док јој је брат у том погледу као свако мушко био природан и без непотребних комплекса такве врсте. Оних других је имао прегршт, и док би ме кришом проучавао имао сам осећај да се пореди са било киме новим кога упозна, омаловажавајући таквог саговорника, те ми је његово присуство било скоро непријатно и фокусирао бих се на Дијану или Николу. Сам по природи нисам нарочито причљив док ме други на запричају или се такну ретке теме на коју могу да мељем до сутра.
Одсечен од света у том малом месту, одмах другог дана сам под дејством природних опијата и пријатношћу тог великог дома, у друштву нових људи и далеко од старих проблема, почео да оне мучне борбе у себи сагледавам безбрижније, па и да их се присећам све ређе. Можда је промена простора и места боравка лек за такво нешто, помишљао сам. Дијанино појављивање у мом животу, након свих оних младих девојака жељних пажње и непрестаног опијања и оргијања, смиривало ме је њеном различитошћу од велеградског света, а њен препознатљиви војвођански нагласак подсећао на заборављену отменост и неке староградске стихове као да за мном трагају из претходног живота. Све што је скривала и све што се видело, градило је неки упечатљив, опречан и незабораван склад.
Била је спој необичних супротности, наизглед неповезивих у исту личност, и што би дуже махала својом дугом гривом попут задивљујуће, расне кобиле, својим грленим гласом ударала о високу таваницу старе куће и често рукама у ваздуху дочаравала убрзаног пулса нешто што жели да нам што боље опише и приближи, толико су они суптилни делови њене поетске душе, попут цитирања балашевићевских анегдота до усхићења везењем и сликањем на платну иако то чини такорећи са пола вида, све то повезивали у ванземаљски, бунтован, оригинални сензибилитет који ме је и збунио и освежио.
Волео сам да гледам када протури дуге ноге у дубоким ципелама испод старинског стола тако да скоро досегну на другу страну, ону моју где не могу умаћи мом погледу. Биле су прекривене најлон-чарапама маслинасте или загасито црвене боје, а ипак довољно откривале своје витке контуре, нарочито када би се при испружању плишана хаљина попела до бутина. Испрва се мој поглед за њима пружао смерно и бојажљиво, док нисам приметио да не мари и да је судећи по њеном благом осмеху врло могуће да јој то и прија. Био сам момак од двадесет година, она девојка од деветнаест или тек мало више, било је нормално да кроз дуже проведено време једно друго проучавамо све отвореније, и док Никола и Анте воде неку полемику око послова и газдинства, сами или са маторима, нас двоје смо се поштено шмекали а свесно ипак опрезно палили искру по искру онога што смо подсвесно знали да се лако може распламсати.
Да сам је срео у Београду и био онај који сам био до одласка одатле, не бих је посматрао истим очима. Овако, у том раму рустичног пејсажа и мирном ентеријеру пуном намештаја из прошлог века, изгледала је попут свеже удовице у најбољим годинама или просто усамљене даме која држи до себе, пребогата је и опуштена до мере да може како хоће, а оно што она хоће чини зилион и једна фино исткана, за мене чудовишно интригантна и загонетна огрлица тамних, ситних бисера као једне која затеже нежну кожу њеног врата док је гледам као да је видим данас, а сваки од бисера део је њене душе коју сам жудео да разоткријем и да јој некако припаднем. Заменила ми је чак и вино, имала је на мене јачи ефекат од пића. Лебдео сам очима по њеном уском телу, маштајући о дану када ћу јој се приближити а да то буде на пристојан начин како заслужује, будући да смо обоје мало животом изјебани, а и било би одвратно да покварим складне односе са родбином најбољег пријатеља тада кад сам већ скоро постао један од њих.
Маштао сам о томе каква је под свим тим плишем, пожелео да погледом продрем под тај густи материјал. Када су јој ноге стајале увучене под столом, очи би ми често почивале на њеним немалим грудима, облика који ме је заваравао да замислим какве су тачно када се лише свих непотребних слојева. Понекад су деловале као тврде крушке, непомично оивичене њеним склопљеним, танким рукама попут бедема. Других пута деловале су ми опуштене и необично мање, као да нема никаквог бруса на њима па су се разлиле наниже јер их ништа не стеже, и вероватно сам умислио, али назирао се два-три пута пар испупчених квржица од брадавица, као два дугмића спремна да се заврте и нађу неку радио-станицу по укусу оног који их подешава.
Две вечери смо провели у мојој одабраној, топлој собици, испијајући сада оно вино много спорије и слађе. Било је мени супер и са Николом, имали смо ми како да убијемо време и посебан хумор само нама познат, али је ова придошлица учинила да скоро и не комуницирамо међусобно колико смо слушали њу. Он је се ужелео, а ја сам је пожелео. Анте се није с нама дружио ван дневног боравка и одлазио је уредно на починак пре десет увече. А ми смо треће вечери дочекали свитање, трезнећи се у сате пред зору и поново тонући у опијеност амбијентом и причом. Никола би устао да дода дрва у пећ, не дозвољавајући нама двома да то као гости чинимо, све док га пред јутро није савладао сан, а пробудила вредна тетка Ната доносећи нам своје свеже испечене штрудлице са џемом од кајсије које никад нећу заборавити. Носиле су укус нашег првог пољупца, када се Никола лежећи на мом кревету најео и вратио сну, а Дијана сместила на чупав тепих покрај масивне фотеље у којој сам седео, наслонивши опијена потиљак на моје крило.
Обуздај се идиоте, обратио сам се доброј старој ерекцији. Немој је молим те сада одгурнути набреклим курцем. Покушао сам да је одаљим од епицентра кривећи се да би јој глава клизнула више ка бутини, а она се смејала. Нисам смео да питам због чега, већ само зауставио длан поврх њене меке гриве и дуго је мазио док ми није окренула лице. Затворила је своје око и понудила усне ваздуху који су моје брзо прелетеле. Спустиле су се на њене, а у том тренутку мислио сам готово је, експлодираћу од саме њене нежности и мекоће. Да није устала, измрцварена у том за једну даму неуобичајеном положају на поду, и поздравила се до доручка, говорећи да је ипак време да прилегнемо свако у своју собу, доживео бих оргазам право испод њеног наслоњеног увета. Остало је да се питам како би реаговала да одједном на образу осети локву вреле сперме која се шири да потопи свет.
Одмах сам за њом устао да пробудим Ниџу док се није превише ушушкао. Ипак не бих да будем она маскирана риба и да спавам са њим. Сав фокус моје чулности усмерен је на ову чудну жену коју губим, одлази ми, затвара врата тихо са оним сненим осмехом као када смо се пољубили. Дођавола, мислим, повлачим Николу за ногу док нешто брунда и опире се, не устаје му се. На крају га остављам ту где је, а у плућима осећам исту тежину као претходног јутра. Треба ми прозор и дубоко удисање. Или не, нагрћем јакну и излазим напоље. Јутро је попут зимског, близу пет сати, тек се назире долазећа и бледа светлост дана. Ваздух идеално хладан, сецка ми бронхије као теглица рена, замрзава и ерекцију и више је не осећам. Удишући шетам у тишини пространим двориштем, надајући се да ме нико од укућана и гостију неће видети ни било шта упитати. Срећом, зачује се само мук понеке разбуђене краве из штала.
Вртим се и не помаже ми, сад већ дишем као на самрти и постајем нервозан из страха, што ми додатно скраћује дах. Нећу се ваљда извалити овде и скапати када ме изда последњи дах! Николини родитељи и родбина не знају за мој проблем, а он да сазна како сам сада, било би му горе него мени. Унезверен гледам куда да се склоним да не мислим ко ће ме затећи ако крене на горе, заобилазим амбаре и стајем крај једне од штала. Изунутра допире опор мирис балеге и ноћне топлоте великог броја животињских тела. Зачудо, није ми непријатан, застајем ту, ослањам се леђима на хладан зид и у мислима позивам и молим за смирај. Проклета курчина ми се још не спушта, као да ми је по казни на беживотно тело прикачена тешка секира.
Одједном, дешава се нешто попут халуцинације. Није до Дијане, није ни од вина. Али чујем јасно, као да ме неко опонаша. Брзо дахтање изнутра. Не смем да направим корак, не смем да се окренем и поново погледам у шталу, а шта бих и видео у мраку. Климам главом да отресем ехо, јер сам сад уверен да сам чуо дилеј сопственог ропца у глави. Више се не чује. Напола се окрећем. И чујем опет, још брже и гласније. Одлучим да упаднем па шта буде. Животињски звуци су другачији, ово је човек, овде се неко јебе! У пет ујутру?! Колико сам умоболан да то и помислим. Саплео сам се ваљда на неку наслоњену лопату и умало је оборио, а када сам је једва видљиву ухватио да не падне, направио сам још гори звук који је одзвонио о бетон. Ш...шта радиш ту ког врага?!, зачуо се громки глас, а ја изгубио и последњи дах од помисли да ме познаје. Ко ме може познавати овде?! Мени је тај глас непознат.
Нагло је упалио светло док му не побегнем, а ја сам се коначно заледио над призором. Младић можда мало старији од мене, превисок, виши и од Анте и од Дијане. Ни на крај памети ми да имају уведену струју у шталама. О чему размишљам побогу. Паралисан сам. Он на метар од мене, у некој развученој, летњој, ознојеној мајици. Видим да му је иза леђа, на улазу код крава, остатак одеће. Крај њега каца са врелим млеком, пуши се. Пара обиграва и око доњег дела његовог развијеног, крупног тела. Под мајицом му се клати горостас од пениса, курац као палија, дигнут у неком недовршеном послу, врло сумњивом јер га ту затичем без игде икога. Ни мање ни више, он се подозриво насмеши, и узме га у руку, дрка. Ваљда наставља оно започето, ја сам му дошао као реклама посред важног филма.
Када ми је пришао, осетио сам само како ми се капци шире као да ћу га отварањем очију отерати или успорити. Међутим, није ме дотакао, већ у једном маху иза мене затворио шталска врата. Она иста нервозна крава је поново замукала као да је и њој фрка шта ми овај спрема. Гледајући му у доњи део тела, несвесно и шокирано, пропустио сам његов поглед фиксиран на моју оживљену и никад тврђу ерекцију. А онда ме је облио стид, жалост, бес, напаљеност, кајање, жеља за бегом, жеља за останком, потреба за оним нечим другачијим, сигурност у постојеће и оно лепо што се било тек изродило пре неких пола сата, и осећао сам као да ће ми се у том трену само одлепити разум од остатка бића и некуд нестати. Као да ћу полудети. Ти то дрхтиш или...? упитао ме је. Изгледа смо у истом проблему, додао је поново приближивши ми се, прво курцем па онда остатком тела. Говор му је био различит од Дијаниног, више сремачки. Ја сам Динко, радим код њих, одржавам, музем краве... једва да сам разазнао речи.
Ја... имам проблем, да, са... Нисам успео да довршим. Као да то дисање, роптање, понеки јаук, моје предуго мучење, више нису били битни. Како да спасим живу главу, овај као да ће ме јебати. Гледам му сад директно у очи, раздваја нас само корак. Скупљам неку храброст а не знам ни шта ће ми. Тако близу као да је нижи, као да су нам уста у истој равни. Гледам му лице, сељачко, некако неискварено а ипак перверзно, невино перверзно, ометено у његовој интими којој није требало да присуствујем. Жар му неки тиња у светлим очима, подсећа ме на Дијанино око, или је оно било све у шта сам дуго гледао. Вид ми се помућује, трепћем као да ћу од трептања продисати. Пушта ме да га гледам, а у видокругу ми дркање курца, његова ручерда како га деље и меље, убићу се ако ме испрска. Није ме привлачило, не, све оно од пре били су неуспешни експерименти, хоћу да будем нормалан бар у једној ствари, да остварим везу са фином девојком, да једног дана створимо породицу и да... Не. Не. Заправо не!
Што га дуже гледам, више га видим, иако је шталска сијалица слаба. Видим оно што треба. Лепог, привлачног мушкарца. Мало клемпавих ушију, али све је на њему некако меснато, сочно. За девојку, мислиш? Ма, за мене. Ја сам та девојка, ту и сада. Хајде да признам! Па ћемо лакше даље... а шта? Можда ме и он тако види, или само зато што је и мени дигнут. Али ја њега видим као неког старог глумца шмекера кога упознајем у његовој младости, док се још није прославио, није оженио, није стопио са маском прављеном за друштво. Леп, јебено леп. Помешали ми се векови и епохе. Схватам где сам и допуштам да ме ухвати за курац, да га извади целог, да га одмери. Ко га јебе, не живи се двапут, зар не?! Узима ми руку на свој, нагло притисне, ништа ме не пита. У наредној секунди рендамо све у шеснаест. Гулимо један другом курац док га посматрам. Ко ће јаче, ко боље. Два дечака у такмичарској игри, два детета откривају нову игру. Очи му у мојима, не трепће. Дах узаври па обамре. Понекад спусти поглед, насмеје се. Тресу се оба тела као запаљене струне. Спој супротности, панкер и музар, већ довољно лудо. Музе он за медаљу, љуби га газдин гост!
Не знам да ли ћу пре свршити или умрети. Гушим се као да ми том руком курац одваја од тела. Само знам да ме ради, дрма, покреће, убија док ме мрви, губим свест па ми се врати да наставим. Сабијен сам на врата, шта ако неко отвори. Пашћемо у ону врелу кацу као две будале. Он се само смеши као да зна шта мислим. А ја мислим издрка ли кретен понекад у оно млеко. Гледа ме и трза тако леп. Зажмурим а осећам те очи и ватру. Исполивао ме је пре него што сам отворио очи. Пролио ми се уз раскопчану јакну као да су мене музли уместо краве. Осећам да и мени креће, док он чека насмејан и миран. Спушта усне, спушта се горостас цео на колена испред мене. Хоће све да попије. Ево ти млека, будало лепа, сипам, он је отворио грло. Дијана, шта ово радим, желео сам тебе. Али као да су једно, не разликујем осећај, ово је могла бити она. Ко сам, доврага?! Спојени су ми кроз мене, кроз упаљене вене, ону чежњу за њом изливам у њега, а док ме он овако сиса и голица враћа ми помисли на њене усне, танке, слатке, тако га слатко јебем у његова уста, одједном је све океј, повезује нас колективна свест, свима је лепо јер ја уживам, савладава ме сва егоистичност долазећег оргазма.
Улазим дубоко унутра, претопло је, осећам само исисавање и штрцање. Ноге ми се одузеле, руке на његовом темену једва покрећем као промрзле. Гледам га са висине док ми упија последњу кап, стегао ме шакама за дупе да му нешто не исклизне. У дубини му видим своју бару, па и њу гута, мене гута очима, усне протрља једну уз другу као после финог доручка. Лудак неки. Брз и отресит, а не млакоња као ја. А јебозован, јебо мајку, тако прљав и знојав, леп као слика. Не знам да ли је ико приметио да после деведесет и неке као да су престали да се рађају лепи мушкарци?! Оно, баш лепи, не мислим на лепу киту. Угледаш евентуално понеку старију лепојку са оним шармом од некада, или данашњу девојку са три киле шминке, па чак и да си потпуно стрејт, са том једном си видео довољно. Бар ми се тако чини кад погледам уназад, или је то моја носталгија и силна жеља да вратим време на прапочетак и те давне, хладне и искричаве јесење ноћи у близини Сланкамена.
(Наставиће се... ускоро надам се!)
- Kategorija:
- Bisex erotske priče
- 16 Nov, 2024
- 3537 pregleda
Sviđa mi se tvoja priča,realna je!!!❤️. Nadam se, lepom nastavku ❤️
U moru užasnih priča, nađe se i po koja kap koja oduševi.
Хвала!
Neverovatan si! Svaka cast na prici. Odlicni opisi...nastavi. Jedva cekam nastavak
A mogli bi ti i Basi jednu zajedničku a,latinični hehe. Mislim da bi vbili super tandem
Izgleda da je priča odlična ali kad je stavim u translate izgube se rodovi tako da nisam uspio pohvatati ko tu koga...
@lepotaporoka А да свичујеш ти на неке басне срећо? Оне где лија одмах ухвати зеку и не прди превише. Живаца би можда имао, али мозак не би издржао ни то.
Бај д веј, већ дуго једеш иста говна, ајд пријатно ти било. 
ala si se rasprdeo,sve si mogao u 2 recenice.kao lektiru da citam jbt,ko jos ima zivaca za to????
Slazem se, s toliko truda napisano, divna zivotna prica . Cirilica je najlepša šta bulazne ovi s translejt
Na tvoju prethodnu priču sam kliknuo samo zbog njenog naslova, i baš mi je drago da jesam. Zanimljivo i upečatljivo pišeš, meni je i prošla bila kao da sedim s ortakom kojeg nisam video dugo pa slušam dogodovštine, a evo i ovoj je jedina "mana" što mi se čini da sam je pročitao za minut. Veliki pozdrav i kad nađeš vremena počasti nas nastavkom.