Dok nas ne uzme magla
Valjda nekako kad krene ovo vreme, slađe mi i lepše da čitam vaše priče. Još uvek sam ovde od skora, ali mi se čini kao da sam neke od vas počeo i da upoznajem. Polako, ali meni baš taman kako treba. Kroz vaše priče i reči. Možda i moćnije nego da smo se stvarno negde sreli. I uopšte nije važno da li su istinite ili stignu iz nekog ćoška naših napaljenih duša, ne možeš da napišeš nešto, a da to nije deo tebe. Pa valjda i to dođe neka istina, jebem mu mater.
Evo jedna mala istina o meni, da se malko bolje upoznamo. Još kao klinac sam baš voleo zimu. Neke od njih pamtim i dalje. One klinačke, vesele i bezbrižne kakve valjda svi imamo u uspomenama. Možda slučajno, baš kad dani postaju prekratki, meni su se desili neki od najsvetlijih trenutaka u životu. Početak jedne zime, hladan i maglovit, doneo mi je i naslednika. Ćaletov ponos. Gde ćeš bitnije i lepše. Svaki njegov rođendan i svaka nova zima me sve češće vraća u rikverc. Valjda što ga gledam u kakvog badžu izrasta. Još malo, pa dva metra gospodin. Primećujem kako počinje da me štedi kad zajedno dohvatimo tegove. Od basketa s njim sam odustao još pre neko leto, glupo mi da ga gledam kako se ustručava da me razvali s nulom. I nekako uvek u ovo doba počnem da se prisećam jedne moje zime, kad sam bio samo malo stariji od njega.
Ne znam kako je kod vas, ovde kod mene miriše mraz. Spusti se nebo uveče i proguta brda oko grada. Kao i te daleke zime koje se sve češće prisećam. Baš je bila ovakva noć i tad, kad mi je zima donela nju. Samo što tad još nisam bio veštac. Više dvorska luda, ako ćemo iskreno. Zajebant i možda samo malkice mangup. Tek izašao iz kasarne, željan svog starog društva i dobrog provoda. Nisi mogao da me stigneš. Osim ako me možda nahvataš pred zoru kako spavam za nekim šankom pred fajront.
Te noći sam ipak bio dovoljno trezan da krenem kući dok me još slušaju noge. Da okrenem glavu na čas i obratim pažnju na komešanje preko puta moje omiljene rupčage. U senci drvoreda figure se guraju i otimaju. Pijano cerekanje. Ništa previše neobično za kasnu subotnju noć. Osim što se figura u sredini, sitna i pogrbljena, bori da oslobodi ruku od lika koji je ščepao za jaknu. I dalje toliko tiha da mi je trebalo trenutak ili dva da uopšte ukapiram da je žensko.
Da sad serem kako sam neki junak ili nešto, da patetišem i pričam bajke...da sam bio pijaniji ili trezniji, verovatno bih samo okrenuo glavu i produžio svojim poslom. Ali nisam. Jebi ga. Ponekad pomislim da bilo bolje. Možda shvatite ako se strpite i pročitate do kraja. A i nemam pojma koliko će da me drži ovo što sam počeo i ispovedam se ovde.
Bio sam te noći taman takav da krenem ka drvoredu. Da pitam je li možda neki problem. Da dobijem i dam poneku pesnicu. Dovoljno da se odnos snaga promeni i da se dvojica ipak odluče da potrče nizbrdo pre nego što možda još neko naiđe. Valjda zbog mladosti, adrenalina i zime, nisam osetio uopšte. Možda i zbog njenog nežnog i zabrinutog šapata. Uveliko sam slušao zahvaljivanje i gledao u dva sivkasta, uplakana oka. U promrzlo lice pod kapom. Tek kad su mi odjednom usta postala suva i utrnula, kad sam osetio kako mi se čarapa lepi za cokulu, ukapirali smo oboje da mi je cela nogavica krvava.
Eto, jebi ga. Morao sam sve ovo prvo da napišem. Da bude jasnije što vam ovo pišem i što baš sad. Vaš junak je svoju drugu ljubav u životu upoznao pod svetlima Hitne. Verovatno ne baš čest slučaj. Da stvar bude čudnija, kada sam konačno mogao da je lepo vidim, nisam slutio šta mi je ta zima spremila i zakuvala.
Uopšte nije moj tip, čoveče. Kratka, skoro crvena kosa. Sva sitna i tanka, više bi rekao čovek da je neki dečkić osnovac. Jedino joj lice onako baš milo i oblo, kad se osmehne izbija prosto nešto iz nje. Zabrinuto krši prste. Gleda čas u mene, čas u ovog lika iz Hitne dok čekamo muriju da naiđe i uzme izjave. Romantika, nema dalje. Nažinje se ka meni, po hiljaditi put se izvinjava i pita da li me boli. Gleda u zavijenu butinu, pa nervozno grize usne. U ušima cakle sitne minđušice, ima ih bar deset. Toga se setim uvek. Kad sam to primetio i kad mi pogled krenuo nizbrdo i ukapirao da je i ona u cokulama. Klinački, znam. Nego eto. Prva stvar koja nam je bila zajednička.
Neću da joj napišem ime, zbog onoga što ću da vam ispričam i što sledi. Ali ću da napišem da je bila zlato. Skoro da je meni postalo neprijatno koliko se trudila i cimala. Tek su počeli mobilni da budu svakodnevna stvar, a ja se naravno majmunisao pa nisam hteo da neko može da me cima kad se njemu ćefne. Nije joj bio problem. Svaki dan, ta crvenokosa mrvica mi dolazila na vrata sa drugog kraja grada. Ispostavilo se čak i da njenu stariju sestru znam iz viđenja. Već je zabelelo i napadalo domaćinski kad sam konačno smeo i da šetam. Svaki put. Svaki dan. Umotana u dugački bordo šal, kao neka patuljčica iz priče, gazila je po snegu i skoro obigravala oko mene dok sam gegao i sve više zagledao pod onu njenu kapu sa ćubom na vrhu.
Neću da pišem da sam joj jednog dana svirao gitaru kad je svratila iz škole. Ni da smo promrzlim prstima delili parče pice dok sam je pratio do kuće jer smo se tog puta kod mene zapričali do ponoći. Možda će nekom mlađem da zvuči smešno, nije bilo taksija te davne zime. Makar u našem zavejanom gradiću. Na žalost ili sreću. A i da jeste, verovatno bi nam bio luksuz da ga platimo. Nas dvoje, pusta noć i cokule pod kojima krcka led. Neću ni da pišem da sam je tu noć poljubio, džukački i na foru dok je zatvarala kapiju.
Sad bi me zadavila da zna da vam pišem koliko joj je trebalo. Ili da zna da pominjem moju prvu ljubav, njenu suštu suprotnost. Srednjoškolske godine sam proveo sa avionom od ribe. Visoka, zgodna, sisata plavuša. Nek mi je živa i zdrava, gde god da je. Naučili smo jedno drugo sve što može i utvrdili gradivo milion puta. Razmazila me još kao klinca i postavila standarde. Ali eto, o njoj mi se nekako ne piše priča. Iako je verovatno zaslužila. Ova mala mrvica, stidljiva i nežna, jedva bi me pustila da joj pređem rukom preko butine iako smo već nedeljama bili par. Zajubljeni i mladi. Ona nevina, a ja zagoreo usred zime. Kao u nekoj priči.
Možda se baš zato i sećam, posle toliko godina i toliko zima. Pod ćebetom, u njenoj sobi. Odvažila se da me pozove kod sebe kad su joj matorci otišli kod seke studentkinje u Bg. Sija kvarcna u krevet, obasjava sobicu. I dalje joj frka i stidi se, pa rukama navlači ćebe uzbrdo dok se moje zavlače pod majicu. Zezali smo se stalno oko toga kako joj brus neće trebati u životu. Malene i nežne. Ma kao dve grudvice pod dlanovima, samo tople. Neću da vam priznam da sam poželeo da su makar malo veće. Barem te noći, kad sam prvi put spustio prste na njih. Večeras bih ih tako slatko cele uzeo u usta. Kružio jezikom u krug. Polako. Baš kao i te naše prve, zimske noći. Slušao je kako huči iz malenih usta u ćebe kojim se branila i sakrivala dok sam poljupcima lomio i poslednji otpor. Tu negde, kod pupka. Tu sam stigao kad mi umalo nije otkinula kožu. Zabila se prstima u moja ramena i podigla bokove da joj slađe naleti moj naredni napad.
Možda će neko da kaže da me drma nostalgija i seta, da lažem i preterujem. Slobodno. Kapiram da možda zvuči tako. Ali se sećam kako je mirisala koža dok smo zajedno svlačili farmerke sa nje. Sad mi prolazi kroz nozdrve i dušu. Nisam video ništa, zavučene glave duboko pod ćebe. Lovio sam i jurio kroz mrak vrhom jezika. Usnama. I nek misli svako šta god hoće, lizao sam je i sisao kako niko nije nijednu. Časna reč. Valjda što se trudila da savlada i sebe i mene. Što mi je uzmicala dupencetom kad stignem jezikom u nju. Što me uhvatilo neko čudo, pa onako pokriven, napaljen i bez vazduha, nisam prestajao. Činilo mi se da mogu da je progutam celu. Makar sam davao sve od sebe da to i uradim. Strugao zubima po butinama. Obrazima razmazivao i lepio se za nju. Glave nabijene uza zid, drhtala je od vrhunca dok me držala i dalje zarobljenog pod ćebetom. Stiskala butinama. Odjednom toliko snažna i divlja da nisam mogao da skinem usne sa pičkice koja je prvi put osetila jezik. Čak i da sam hteo. Evo tu mi je i sad, pred očima dok vam pišem ovu moju malu zimsku priču. Jedan mladež skoro tačno na bregu prekrivenom nežnim dlačicama. Mala, topla brazda od koje se jedva odvajam na sekund, popaljen i ponosan što zbog mene i mog jezika ćebe konačno leti negde tamo na pod.
Kako smo se samo ljubili, ekipo. To sam mogao i ranije da pomenem, imala je usne kakvih ti nikad ne bude dosta. Uh, da samo znam reč i umem da opišem, ne bih morao da pišem više ništa. Te noći me, doduše, ljubila drugačije. Slasnije i jače. Onako malena i sitna, skoro da me preturila dok mi se gologuza smeštala u krilo.
Mogao bih malo i da slažem, da dodam i obojim istinu. Da vam pričam kako me je raskopčala i spustila glavu da tim svojim usnama krene tamo gde je već bilo kameno i vrelo. Možda bi trebalo, ali nije fer. Zbog nje. Ne mogu. Iako sam svim srcem i telom želeo da tako bude. Mrvica je bila drugačija od one moje prve. Ne znam čime sam zaslužio takvu sreću, još kao klinac sam se nauživao i nasladio za tri života, što se pušenja tiče. Moja prva plavuša me gutala i bacala trans uvek i svuda, klinački ludo i bez kontrole. U stanu, po žurkama, na klupi u parku...gde god i kad god, kara mi je redovno dobijala kraljevski tretman. Nisam ni bio svestan koliki sam srećnik.
Mrvica...ponovo je postala ona stidljiva i pitoma kad sam ga izvadio, spremnog i nabreklog. Željnog ženskog dodira posle toliko vremena. Nemoj da se smejete, sećam se gaća koje sam nosio tu noć. Svega mi na svetu. Naslonjena licem na moje grudi, gledala je nizbrdo ka dignutoj kari. Kad su joj prsti, stidljivo i nespretno uhvatili oko mesa, došlo mi da svisnem. Možda se uplašila. Možda nije znala kako ili nije mogla da prelomi u sebi da je došlo vreme da popuši svoj prvi kurac. Samo par sekundi na njemu, pa joj ruka beži nizbrdo i mazi još svežu brazdu na butini. Hteo sam...kako sam hteo da se pridignem i primaknem glavić, da joj pomognem da savlada sram i okusi koliko me je popalila. Večeras...večeras mi ipak milo što nisam.
Možda je zato pamtim, između ostalog. Možda sam je baš zbog toga toliko voleo. Što je onako stidljiva i nespretna, ipak htela da nekako bude dostojna i vešta ljubavnica. Što je lice skoro zavukla pod moj pazuh, a svojim vitkim telom krenula da pritiska i trlja po meni. Što je malkice, pa malko jače, cmakala i grickala po grudima, osećala koliko mi prija kad se usudi da rukom ponovo krene po već izludeloj batini.
Već sam pomenuo, trudiću se da vam pišem istinu. Onako kako je se sećam ove večeri. Pa kako mi bude i kako god vam bude zvučala.
Iako sam u poređenju s njom nevinom bio iskusni jebač, ma Kazanova, tu našu prvu noć sam izdržao tek još neki pokret njene ruke, tek poneki sudar glavića i njene kože na tom ravnom, glatkom stomaku. Činilo mi se da ću crvenokosu mrvicu da katapultiram na plafon kad je šiknulo iz mene. Nije ni ukapirala šta se dešava. Možda se taman otkačila malkice, kad mi je kurac, zarobljen i stisnut između dve kože, počeo da grči i prska. Kao u priči, uloge se zamenile za čas. Slast i sramota mi se rvale u glavi dok je ona najzad kapirala da joj muško prvi put zahvaljuje i nagrađuje njen trud. Pridigla se na čas, odvojila od mene i skoro šokirano gledala u prizor na mom stomaku. Još mi se mozak smirivao od vrhunca, a trudio se da smisli neku foru ili izgovor. Šta god da sam želeo da kažem, drago mi što nisam. Njen osmeh i radoznali prst koji je klizao po lepljivom tragu su stigli u pravi čas i dali mi snagu da oćutim svoju sramotu.
Možda što je hteo da se iskupi ili što sam znao da će mi drugi put osvetlati obraz, nije mu trebalo dugo da ponovo nabrekao i željan krene konačno ka njenoj ribici. Ponovo nabijena skoro do zida, široko raširenih nogu, pomalo nervozno je gledala nizbrdo. Ljubio sam crvene pramenove, dlanovima oslonjen na zid.
Ljudi...taj prvi put i taj dodir...kao sad da ponovo stižem u nju. Polako. Kao da su mi opet njeni dlanovi tu, na stomaku. Za svaki slučaj. Da bude sigurna da može i da je spremna. Sad, nakon ovoliko zima, možda bih mogao da se smejem samom sebi, ali ne bi bilo fer, jebi ga. Neka bude da sam bio dovoljno normalan i nežan, onoliko koliko sam tad mogao i znao. Ono što je možda važnije i lepše je da je moja crvenokosa žmurila i širila noge još malkice. Da je trpela kao carica kad sam stigao dublje u nju. Kako mi je samo drago što sam izdržao da se ne sjurim ceo. Možda bi to veče bilo drugačije skroz. Onako sitna, navaljena na zid i potpuno predata na milost, prosto je mamila da je svako čestito muško izjebe divlje i ludački.
Možda ne treba da pišem, jer zvuči kao neka idilična, zimska bajka ili čarolija. Ni sam ne znam kako i zbog čega, nama se te noći dogodilo nešto što je vredno sećanja i priče. Dovoljno sam mator i dovoljno znam da se ne dešava sa svakim ili svakom.
Nema muškarca koji ne voli o sebi da misli kao o nekom bogom danom , posebnom jebaču. Ni ja nisam drugačiji, sigurno. Ta naša prva noć mi možda podgrejala tu iluziju. Jer svega mi na svetu, moja patuljčica i ja smo posle par minuta njenog bola i mog ustručavanja, počeli da se tucamo kako nijedna priča ne može da dočara i opiše.
Sretali smo se i dodirima i pogledima, kao da nam je bio hiljaditi put. Usporavali tek toliko da jedno ili drugo prošapuće nešto ili da se sočno zažvalimo dok nam tela hvataju predah i skupljaju snagu. Kad sam se spustio ceo i počeo da svom težinom pritiskam u nju, kad sam je raširenu i spremnu stiskao preponama i gurao joj celim telom dupence duboko u dušek...kako sam mešao u njoj, grebao prstima po zidu da se pridržim i ne sručim se skroz, da je ne smrvim, samo trenutak pre nego što nam je kože ponovo spajao i lepio beli mlaz. Drhtali smo zajedno, tražili se usnama i pogledima ponovo. Kao da je sad...pišem i vidim nas, pa mi dođe da zaklopim laptop i pustim da me ovo čudo prođe. Da sačuvam samo za sebe koliko sam voleo svaki sekund koji mi se zauvek urezao u dušu.
Iako ponovo pod ćebetom i iako je kvarcna sijala svom snagom, cvokotali smo jedno do drugog. Ponovo je bila dovoljno stidljiva da se ne istuširamo zajedno. Ko zna koliko je bilo sati kad nas je glad naterala da se blesavi i zaljubljeni vrzmamo po kuhinji. Palačinke i kuvano vino. Makar u pokušaju, ali nama najslađi i najbolji zalogaji ikad. Šapati i poljupci dok je kroz zamagljeni prozor tiho stizalo jutro. Krvava fleka na krevetu koju smo videli tek kad sam se oblačio da krenem. I moja iskrena želja da joj pomognem da proba da je očisti dok ne bude kasno.
"Sad je možda nerešeno...sad kad sam ja krvarila za tebe?"
Ako se dobro sećam, nisam joj odgovorio. Nisam ni znao šta bih. Još smo bili friški par. Još nisam imao pojma šta će ta mala zvrčka umeti da izgovori i uradi. Još je bilo rano, zima je tek hvatala zalet.
"Jesi blizu...?"
Na kolenima. U mojoj maloj sobi. Možda tek dve ili tri nedelje kasnije. Sa šalom oko lica. Šalom i ničim drugim na sebi. Počelo je tako neplanirano i odjednom. Jedne večeri smo se tucali kod mene i u trenutku slasti sam je zgrabio s kreveta, ščepao te malecne guzove. Stojeći na sred sobička, nasadio je u cugu do jaja. Potez dovoljan da mi keva dotrči i krene da lupa na vrata. Ne bi bio prvi put da mi bude neka ludnica u sobi, samo što ovog puta nije pijani ortak polupao luster, niti se neko od mojih debila svađa oko nekih naših nebuloza. Dok sam ja gurao vrata da keva nekako ne upadne, moja mrvica je drhtala cela, pogubljena kao da ništa na svetu ne postoji osim nje i mojih jaja na koja je nabijena.
Tako je počelo. Kao kroz šalu, začikavala me svakog sledećeg puta. Šaputala u slušalicu kako možda nešto nije u redu s njom, jer ne prestaje da dira onu njenu slatku ribicu čim se seti te epizode. Kako samu sebe plaši što joj se toliko svidelo. Pa onda naglo menjala temu ili se pravila da sve to priča kako bi me zavitlavala.
"Jesi blizu...?"
Te noći sam dao sve od sebe da mojoj maloj ludi ispunim želju. Ovo vam večeras piše matori veštac, ali piše o čoveku, o klincu koji više ne postoji. O možda malko neobičnom momku, ali pozitivcu i možda čak naivnom detetu. Detetu koje je rešilo da to veče odglumi nešto što nije.
Bio sam blizu. Na korak od nje. Go i bos. Sa već dobro izmučenom batinom, ukrućenom i spremnom još i pre nego što je ušla u sobu. Planirao sam i smišljao čitavog dana koliko ću nadrkan i opasan da budem. Da udovoljim toj njenoj šašavoj fantaziji na koju se sve više i jače ložila.
Gledao sam je dok se skida. Bez reči obilazio polako oko nje. Šaputao uputstva koja sam spremao kao da me čeka audicija za neku ulogu. Slušala me je, tek na koji tren bi se pogledali u oči i procenjivala bi koliko je pametno što smo počeli sa ovakvom predstavom. Neću da vas lažem, iako mi je u početku delovalo nespretno i glupo, svaki sledeći potez je punio moju malu sobu tenzijom i strašću. Svaka sledeća reč i njena poslušna reakcija mi budila nešto što nisam ni znao da postoji u meni. Savlađivao sam želju da je zgrabim i podignem na krevet, da uslišim molbe koje su mi već uveliko stizale iz prepona. Tek dok sam joj vezivao šal preko očiju, osetio sam koliko joj pumpa pod kožom. Jače i brže nego meni, iako sam bio napaljen kao zver.
Osladilo mi se. Ućutao sam se skroz. U potpunoj tišini, jedino se na momenat čuo moj kaiš. Pa šlic. Gledao sam kako, sad već nervozno, iščekuje sledeći čin. Pritisnuo kvaku na vratima i pravio se da sam izašao iz sobe. Moja divna mrvica. I dalje je bila na kolenima. Nije čak ni probala da opipa oko sebe, sigurno bi me dokačila makar u ovoj mojoj maloj sobici. Vezanih očiju i sa rukama na tepihu, čekala bi verovatno do jutra.
Blizu sam, ludo mala. Blizu skroz. Barem ovim rumenim vrhom koji me preklinje da samo malko koraknem napred. Da najzad stignem na te usne koje su me mazile svuda, osim onde gde sam toliko želeo. Tek ponekad u ludilu i slasti, moja crvenokosa bi se usudila da me na tren cmokne u jaja. Ljudi, zapalila bi me da može da zna da vam ovo pišem. Da vam odajem kako sam je zezao kad smo na nekom rođendanu naleteli na onu moju plavušu. Zezao sam je celu noć kako mi mnogo fali to što mi je ona tako željno i sočno radila. Kako mi više ona ne znači ništa, ali možda pokleknem ako mi ponudi. Bila mi najdraža na svetu kad se toliko iznervirala da je dohvatila rakiju, pravo iz flaše. Luda moja mala. I dok sam je pratio kući, usred neke totalno desete priče, kao ljutito mi saopštila.
"Ja bih mogla to, ako me nateraš!"
Već sam se tad bio navikao da me ostavi nemog i zbunjenog, onako iz vedra neba. Kao neki znak, sitan nagoveštaj koji tada nisam primećivao i imao predstavu da će celu našu priču obeležiti takvi momenti. Zbunjeni i tihi. Nenadani.
Blizu sam. Znam da osećaš iako ne vidiš. Dovoljno blizu da se te mile usne blago otvore i mljacnu. U prazno, a tako blizu. Baš neću ja prvi. Samo se sladim scenom koja mi je pred očima, gledam kako malo lice uvija polako i ustima kreće napred. Uzmi ga, patuljčice blesava. Tu sam.
Samo je dotakla glatki, rumeni vrh. Pretrnuo sam sav. Jače oslonila dlanove u tepih i usnama ponovo opipala metu. Poljubac, pravo u centar. Huknuo sam kao ranjen, pravo nizbrdo u bordo šal. Vrh jezika izlazi polako. Kao u izvidnicu. Šeta blago levo-desno, pa oseća da je stigao pravo na rupicu. Dovoljno da mi sevnu munje po preponama.
Kao da je sad...u glavi mi slika i po koži opet onako toplo kao kad sam kurčinom kliznuo po njenom obrazu. Sporo i temeljno, pružio sam joj celog, da prošeta po toplom licu, da joj usne premere svaki milimetar od glavića nizbrdo. Kad mi je vrh batine stigao na šal, stigao je do tad najsočniji poljubac u jaja. I infarkt koji sam nekako izdržao na nogama.
Igrali smo se zajedno. Uzmicali i napadali. Ona usnama, ja mesom koje se polako caklilo od pogodaka i sudara s njenim jezikom. Jednom ili dva put je raširila usne, na slepo procenila da li da pokuša i da li je pravi čas. Jeste, mila. Uzmi ga. Uzmi ga jer ću stvarno preći liniju ludila. Nemoj me terati da te stvarno teram. Sisaj mi kurac sad!
Ne tražite mi da poredim. Ne bi bilo fer. Em prvi put, em bez gledanja. Zadatak koji ona moja prva nikad nije imala pred sobom. Znam da me je puklo večeras i da možda preterujem, ali moja mrvica, kao najveća carica na svetu. Borila se i gutala koliko je umela i mogla. Jezikom radila sve što joj je padalo na pamet i za šta je bilo mesta u punim ustima. I više nego dovoljno da i sad dok pišem moram da uhvatim jedan dobar i dubok dah.
Igrali smo se. Sklanjao sam se od nje. Tražio joj da me moli da se primaknem ponovo. Pa onda umesto karom, stizao usnama na njene. Terao je da pogađa čime ću da je poslužim naredni put. Na smenu i na foru. Ljubili smo se kao potpuno divlje, pogubljene zveri. Svaki sledeći put kad bih joj ponudio kurac, uletao bi u nju sve lakše i sočnije.
Ni danas ne znam kako. Nema logike, niti umem da objasnim. Da vas ovde davim i pišem kako imam dovoljno uspomena iz kreveta da znam šta ima smisla i šta čovek može da oseti i doživi. Nas dvoje, jedan običan klinac i njegova devojka koja nema ni deset tucanja iza sebe...zapalili smo jedno drugo. Izbezumili i raspametili. Kao da smo deset života proveli zajedno, goli i popaljeni. Nema logike. Suviše dobro da bi bilo stvarno, ili da bi potrajalo.
Da mi je neko dao scenario da naučim. Da mi je neko u glavu ubacio mozak nekog opakog i iskusnog jebača, možda ni tad ne bi bio onakav kakav sam bio te noći. Odnekud iz mene se probudilo nešto, ludo i otkačeno skoro koliko i ono u njoj.
Dlan na njenom vratu i lice koje polako stiže u tepih. Savijena i spremna, dok poludelim ustima krećem niz njenu kičmu. Tačno kao hijena kad načinje savladani plen. Ujedam za rebro. Čupkam ono malo crvene kose koja viri ispod šala.
Ubila bi me. Znam sigurno. Ne bi se mnogo bunio, da vas ne lažem. Jer možda bih mogao da preskočim to da sam, potpuno poremećen i podivljao, krenuo na onu rupicu koja mi se prva našla na putu. Bez najave, scenarija i dogovora. Bez pristanka.
Čak i ona moja prva, za sve naše godine, nije bila prečesto raspoložena da me primi u guzu. Nije da se pravdam i vadim, nisam ni ja nešto prečesto ni tražio. A sigurno nikad nisam bio ovako mahnit i podivljao, koliko god da je bila dobra i koliko god da je bila stvorena za kurac. I šta god da sam joj radio, i ona meni, uvek sam s njom bio samo popaljeni klinac.
Te noći, u meni se rodio neko drugi. Ni neke sledeće nisu mogle da ga probude ili da me izlude dovoljno da postanem to što sam postao tad. Ječala je od slasti dok sam je jezikom spremao za neočekivano. Pružila ruke napred i zgrabila nogar od kreveta, lica i dalje pognutog i vezanog u šal.
Možda je prosto moralo tako. A možda se to desilo nama jer smo bili savršeni za to. Ona, na prvi pogled toliko mila i nežna, a toliko željna nečega što je toliko daleko od nežnosti. Ja, potpuno lud i raspamećen, a toliko zaljubljen da sam poslednjim kočnicama u mozgu gurao tek toliko da ni do pola ne budem u njoj. Više nego dovoljno, i za mene i za nju. I najmanji pokret nas je gurao u vrtlog , tako silan i moćan da me tera da ovo pišem više od dvadeset godina kasnije. I čini mi se da se sećam svakog uboda. Svakog milimetra koji mi je dala i svakog jecaja koje smo oboje ispuštali na tepihu moje sobice.
"Hvala ti."
Sklupčana u mom krilu. Zavučena cela pod moje ruke, namestila glavicu da mogu da je ljubim baš u sam vrh. Prvo što je prošaputala. Dugo pre toga, ni ona ni ja nismo umeli ni mogli da izgovorimo bilo šta. Sećam se koliko su me kolena ubijala, nabijena u pod i stegnuta dok sam je držao za bokove i trzajima ispaljivao u nju. Olakšanje u grudima i ludilo koje konačno popušta i usporava. Seme besnila koje joj curi niz kožu kad sam ga izvadio iz dupenceta kroz koje su šibali drhtaji. Samo se skljokala na tepih. Onako mala i ovako pojebana. Još joj osećam kožu. Kao da je tu. Još osećam kako mi je bilo prelepo kad sam legao na nju i još uvek u bunilu, spustio poljubac na bordo šal. Ćutali smo dugo, pre nego što sam je podigao i spustio na krevet.
"Hvala ti."
Eto, možda je trebalo to da ja kažem njoj. Ne znam da li je kasno, ali možda će me neko razumeti. Neka bude da sam joj te reči večeras napisao. Zaslužila ih je sigurno.
Naša priča se nije završila, lagao bih da napišem tako. Istina je da sam ostao sam, nenadano i bez teksta. Jednog dana kojeg nikad ne bih voleo da se setim. Izgubljen, kao u magli. Težoj i mutnijoj od bilo koje decembarske. Trajalo je dugo dok nisam našao snagu i izlaz iz nje. Toliko smem da vam priznam, a da se ne raspadnem.
Da posle nje nisam voleo, tek bi bila laž. Valjda tako mora, to je život. Tera te da ideš dalje i kad ne vidiš put i stazu. Voleo sam još. Iskreno i celim srcem. Možda nekada napišem nešto i o onima koje su došle posle. Posebne i drugačije, svaka mi čačnula dušu i ostavila trag. Jednu sam čak voleo toliko da sam želeo da bude zauvek. Samo, ljubav i želje su stvari za smrtnike. Onaj gore je taj koji nam svima kroji kapu. Kad ga upoznam, bolje da preskoči sa pričom zašto sam bio veštac, a ne svetac. Jer bih imao svašta da ga pitam i svašta da mu kažem. Dok ne kucne taj čas, živim. Najbolje što umem i znam. Bio bih baš jajara da vam nešto tu kukam. Samo me stigne ponekad, jebi ga. Kao što me stiglo večeras. Imam dovoljno zima iza sebe da znam da će da prođe. Prođe jer mora tako, ako si još uvek u ovoj gomili mesa i kostiju. Evo baš neko veče, jedna moja baraba me natera da krenemo u neku štetu. Baš kad mi nije bilo ni do čega. Dole u gradu, umalo da se sudarimo sa mojim dvometrašem. On i ortak udarili štraftu sa svojim curicama. Mladi i nasmejani, žive neku svoju priču i svoju zimu. Prizor mi ogrejao dušu kao da sam eksirao bokal vina, iako sam sa čašom završio još pre mnogo zima. Po ko zna koji put u životu, podsetim se koliki sam srećnik. Dišem. Živim. Guram. Pružio sam korak, onako jače i žešće. Muški. Kako jedino možeš i moraš, jer nikad ne znaš koliko koraka je ostalo i koliko još imamo...dok nas ne uzme magla.
- Kategorija:
- Strejt erotske priče
- 8 Dec, 2024
- 1610 pregleda
Ne shvatam čemu neko oceni jedinicom ovakvu priču, pa da i nije u sferi interesovanja čitaoca, za jedan nije sigurno. Ne znam šta ste čitali u životu do sada, razlikujete li potrebu da se nešto dočara i izrazi na nivou književnosti ili očekujete samo nabacane i besprizorne ispovesti ej ala sam je/ga napumpao uh što sam jebač za desetku. Sve više mi se gadi i sam kontakt sa takvim rezonom paramecijuma, mislim da ga ima samo u Srbiji.
WOW meni je ovo baaaš vrh! Kidaš matori.
HVALA VAM
Nek mi ne zameri ekipa kojoj ne mogu da odgovorim na poruke, nisam znao da li ovo da uopšte postavljam, ali mnogo mi je lakše što ipak jesam i što vam se dopalo. Nemojte baš puno da me grdite ako neka sledeća bude skroz drugačija od ove, možda je i red za neku laganiju...mnogo vam hvala na svim komplimentima i budite mi najbolje na svetu.
e ovako se pise, cobani.
vestac sugaestija pisi nam u nastavcima nesto mislim da bi umeo, progutaju te ovde more glupih prica,a sto manje glasova izgleda je prica kvalitetnija, sve s okrenulo haha
Prelepa zimska erotska romansa. Falilo mi je više detalja, iz više nekih uglova, ali kontam da je to jedino zbog retkosti ovakvih priča i otud želje da što duže čitam.
Svaka ti je romančić za sebe, a opet svaka prepoznatljivo tvoja. Da ne dužim - raduj nas češće, imaš čime.
Još jedna predivno napisana priča.