Zima gavranova
Jače od jauka i zveketa gvožđa koje udara jedno o drugo. Hladnije od ovog vetra koji šiba s planina i nosi topot uplašenih i razbežanih konja. Jedna suza kreće niz obraz. Ledena i teška. Kliza polako nizbrdo, kao da želi da stigne dole gde se devojačko srce bori da ne iskoči i probije kroz oklop. Umorne i uplašene ruke i dalje čvrsto stežu mač.
- Svetlana...gospodarice...gotovo je. Makar za sad. Moramo nazad!
Suze joj mute vid iako se bori da ih zaustavi i vrati nazad pod kapke. Pred oči joj stižu njegove. I kroz čelik mu oseća ruku koja pokušava da joj pomogne. Da zajedno podignu taj slavni, prekaljeni mač. Sečivo kojim je njen otac branio svaki kutak, svaki potok i hrast pod kojim se kao detence igrala. Skrivala i pevušila sa dečacima koje ovog ledenog jutra gleda kako leže nepomični na snegu. Ptičurine već kruže nad njima. Čekaju priliku da započnu gozbu dok je krv junaka još topla.
- Nemoj...oni ne bi voleli...ne plači, princezo. I ne gledaj.
Stisnute usne. Stegnuto grlo koje se bori da proguta i sakrije ono što je krenulo da još jače zaledi po obrazima.
- Sada su gore, sa tvojim ocem. Budi sigurna u to. Dao sam sve da mu se i ja pridružim...samo izgleda da još nisam zaslužio.
Bogdanove ruke joj na laktovima, podižu i njih i kraljevsko sečivo visoko ka nebu. Na vrh zašiljenog čelika udara sunčani zrak. Cakle i sijaju crvene kapi na njemu.
- Slava bogovima! Evo nam i sunca, gospodarice...neka je uvek sa nama!
Tek kad se ovako ispravio, ponosit i stasit pred njom, vidi mu strelu, slomljenu i zabodenu u rame.
- Bogdane... - pogled joj zakovan u mesto gde sve jače navire crveni mlaz. Trenutak posle, njegove zelene oči, skoro nasmejane, ponovo joj se primiču.
- Znaš da mi nije prva, princezo...a izgleda ni zadnja - rukama grabi uzde preplašenog pastuva, pa ga primiruje i usporava - Moramo nazad, gospodarice. Malo nas je. Hitro, dok je sunce uz nas.
###
Ona je treća ovog jutra. Zadihana i jedva svesna. Zgrčeni prsti joj stegli crnu svilu na kojoj odmah do nje leže prethodne dve. Zubi ujedaju u bunilu i svoje, i meso druge dve robinje koje još uvek dolaze sebi. Kose im rasute i upletene jedna u drugu, lepe se i razvlače beli tragovi po raščupanim pramenovima. Snažna šaka je hvata za vrat, pa joj gura usne ka njima.
- Svaku kap, čuješ li...svaku...
Trudi se da ne čuje. Ne vidi još od trenutka kad je gospodarev glavić stigao na nju. Kad je zatvorila oči da lakše podnese svoju kaznu. Dovoljno joj je bilo što je gledala kako njegovo debelo meso napinje i muči ove dve nesretnice sa kojima deli odaju. I sada opet, kao da su ga đavoli opseli, ponovo spreman i zahuktao, navaljuje i u nju otpozadi.
- Divljakuše...dobro vam je glava još na ramenima...tesnija si od ovih, čuješ li...uhhh...
Ne bi joj ovako gorelo po stomaku da nije. Ne bi se ovoliko nokti zabijali u sisu koja joj nailazi pred usta dok gospodar upravlja njenim vratom. Slana i lepljiva bradavica i koža po kojoj se ispraznio po drugi put.
- Sve...umij ih dobro...da i ti okusiš carsko seme, pa ćeš tražiti još!
Slušala je priče. Majka je upozoravala i pretila. Stalno govorila da se beži u šumu ako crni konjanici dojašu u selo. Jutros je bilo prekasno. Tri nesretnice. Ruku punih tek ispečenog hleba i bokala sa vinom. Prespore i premlade da osete opasnost. Umesto na seoskoj proslavi, sada su u postelji nemilosrdnog tiranina. Umesto da se sada slade medovinom, usne joj poslušno skupljaju sve što je pobesneli džin prosuo po koži. Šake mu ogromne. Stisle i zakovale guzove. Muda mu vrela i teška, sve jače pljeskaju po koži kad joj ga zabije do kraja. Butine joj drhte, same od sebe se razmiču još malo. Niz njih joj već curi na crnu svilu. I svaki novi udar glavića u njeno meso joj muti um i ubrzava usta. Po plavoj kosi lete prsti. Nema im broja. Dve izjebane seljančice joj pomažu da ne preskoči nijednu kap.
- To...tako, sve tri..ima dovoljno za sve i za svaku! Uhh...
Nagužena koliko god može, dobija još žešći napad carskim mesom. Krajičkom oka vidi kako prsti, jaki i debeli, grabe kosu drugarice kojoj je lizala sisu. Lice nestaje negde iz vidokruga, pa jecaji i uzdasi počinju da trepere dole gde joj sve toplije i jače kaplje.
- Cela u usta stavi...cela, skroz...
Nataknuta do muda, oslanja se na stomak robinji koja ta muda usporava i steže usnama. Pred njom jezik, slan i lepljiv. Sve lakše i dublje ga uvlači i sisa, dok oseća kako joj nežni prsti igraju po bradavicama. Baš kad se predala i zaboravila čiji je kurac od kojeg joj se sve grči i trese u stomaku, i njena plava kosa oseća carsku šaku. Jako i slino. Dovoljno snažno da mora da otvori oči. A samo čas kasnije i usta pred kojima nabrekli glavić ispaljuje gozbu za njih. Od urlika odzvanjaju kameni zidovi. Mišićave butine drhte skoro kao i ona koja se pridržava za njih. Careva jaja joj pravo pred očima, umazana i balava. Još uvek dovoljno puna da joj po lepom licu daruju mlaz za mlazom. Usne. Jedne, pa još jedne. Pomažu i stižu na gozbu. Jezici ližu i kupe, sudaraju se i lepe dok iznad njih huči jače od ovog ledenog vetra koji ne prestaje od jutros. Smeh. Glasan, a jeziv. Zatvara oči ponovo, kao da to može da joj pomogne i spase je. Miluje kose koje joj maze lice. Spojene i slepljene jedna za drugu, sve tri drhte na crnoj svili.
- Gospodaru...praštaj što te prekidam. Moram, hitno je...
Glas na vratima odaje joj ponovo otvara oči. Po kapcima oseća kako je još lepe tragovi careve slasti. Koliki je. Kao neka aždaja kojom su je plašile bake dok je bila devojčica. Sav mišićav i u ožiljcima. Dve crne kike, vrhovi im igraju tik iznad guzice, jake kao u konja. Pridiže se sa crne svile, a balavi kurac mu ljulja i tapka po butini.
- Šta je?
- Gospodaru...jutros. Onde u klancu. Zaseda...morali su nazad.
Kao da nije već satima jahao tri nedužna dupeta, hitro skače sa carske postelje. Namrgođene crne obrve samo što se ne spuste i ne prekriju skroz dva besna, garava oka. Ručerde sleću na preplašenog slugu i hvataju ga za vrat.
- Gavran? Šta je s njim, govori odmah!
- Princ je živ, gospodaru...upravo je ujahao u zamak...hvala bogovima.
Tek malkice, stisak oko vrata popušta. Dlakave grudi povlače vazduh duboko i sporo.
- Trebalo je da krenem umesto njega. Ili makar s njim - zabrinuto i tiho, gospodar cedi kroz zube. Prsti sa sluginog vrata jure ka gustoj bradi koju tek od skora šaraju sede. Prilazi prozoru, zamišljen i zagledan u mećavu koja pojačava.
- Neka se ove tri okupaju i odmore. Trebaće im. Gavran nije toliko nežan kao ja, pogovoto neće biti danas. I nek podele najbolje vino ranjenima...da im bar malo olakša muku.
###
Mala grupica, promrzla i tiha, stiže pred mrak do rodnih zidina. Okupljeni narod izviruje i žurno im stiže u susret. Zagleda u lica preživelih i prevrće promrzla tela koja su doneli sa sobom. U strahu i nadi da prepozna ili ne prepozna nekog svog. Bukti vatra na seoskom trgu, lete plamičci u krug i gase se u snegu koji sve jače veje.
Vedrana nemo gleda svoju sinovicu dok joj okupljeni seljaci pomažu da sjaše. Ogrću je medveđim krznima i vode bliže vatri. Par koraka iza njih, Bogdan grli preživele saborce i zagledaju rane jedan drugom.
- Koliko puta sam ovako čekala da se tvoj otac vrati iz bitaka...mislila sam da je tome došao kraj.
- Dočekali smo ih...onde u klancu. Baš kao što je Bogdan rekao da treba - iako iscrpljena i umorna, princeza ima dovoljno snage u glasu i vatre u očima. Tetka je gleda i trudi se da prećuti ono što joj se već odavno mota po glavi. Princeza skida šlem, svlači bisernu traku i raspliće plavu kosu da joj se raspe po leđima, pa se primiče bliže vatri. Skoro da su iste, ovako kad stanu jedna do druge. Dve plave kose jedna do druge, kao dve vile. Jedna u oklopu, druga u debelom krznu. Čekaju ćutke da Bogdan priđe bliže, daleko od ušiju radoznalih seljaka.
- Ako si završio sa junačenjem, volela bih da popričamo...nasamo.
Predugo Bogdan poznaje Vedranu da bi ga iznenadio njen doček. Pruža dlanove ka vatri, pa zagleda gore u tmurno, snežno nebo.
- Pogodila ga je strela...dok je stajao ispred mene da me zaštiti... - sada već detinjim glasom Svetlana prenosi scenu iz boja, primiče lice Vedrani, valjda se nada da će je omekšati i sprečiti svađu.
- Nije mi novost njegova hrabrost, mila moja. O pameti bi se moglo raspravljati...makar je bio blizu tebe, kad je već rešio da dete vodi u bitku. Hladno je, princezo moja. Morate unutra, sluškinje vas željno iščekuju.
Med i kora od breze. Obloga i lek stari koliko i snežne planine koje su ga odgojile. Uz ovo vino koje mu klizi niz grlo i toplu kupku od lekovitih trava, Bogdan oseća kako mu se snaga vraća u mišice.
- Jedva sam je ubedila da ode da spava...prepričava svima kako si posekao sedmoricu - u tunici boje meda, bosonoga i sa peharom medovine, Vedrana tiho gazi ka drvenom koritu u kome se ratnik oporavlja. Pustila kosu da joj vije skoro do vitkog struka. Zatvara vrata odaje za sobom, pa zagleda Bogdanovo ranjeno rame.
- Dostojna je svog oca. Možda više nego neki drugi, stariji - nazdravlja Vedrani, pa otpija još jedan gutljaj ranjeni ratnik - Ni ti ne spavaš?
- Čemu sve ovo, Bogdane? Jedna pobeda neće promeniti ništa. Znaš to dobro i sam.
- Svaka pobeda, i najmanja, bolja je nego poraz - spušta vino na stočić pored korita, pa pravi mesta da Vedrana zakorači u toplu kupku. Gleda je kako zadiže tuniku i po ko zna koji put se divi oblim grudima, velikim i slasnim. Davno ih je video prvi put. Još kad je kao dečak bacao koplje, tamo pod zidinama. Tog davnog dana mu je kraljeva sestra, najlepša devojka pod nebom, pokazala da i ona ume sa kopljem. Prvi put, dok mu je otac ispijao vino u krčmi, Bogdanovo mlado koplje je Vedrana oštrila prstima i usnama. I koliko god devojaka da se otimalo o slavnog viteza, on je ostao veran svom maču i njoj. Tajno i skriveno, kroz sve godine i sve bitke.
- Doći će...pre ili kasnije...carstva padaju pod njima, prokletnici... - šapuće mu pravo u ranu, miluje mokru kosu i namešta grudi bliže - Kako ćemo tek mi...sa devojčicom na prestolu, detetom što mu ni sise još nisu narasle?
- Vedrana...kad smo kod sisa, nema ovakvih pod nebeskim svodom - izviruju mu ruke iz kupke, pa grabe pod njene grudi i stiskaju ih jednu uz drugu. Bradavice joj nabrekle i čvrste, kao dve kupine. Mame i zovu ratnika da ih primakne bliže. Vedrana pridržava dlanom oblogu na ranjenom ramenu dok se pridiže još malko da se Bogdan lakše osladi.
- Med je med, i breza je breza... - gura Bogdan smotuljak sa ramena - Ali sisa je sisa - nasmejane zelene oči i skoro dečački osmeh na licu - Leči me, lepoto moja. Dođi...
Iz kupke izranjaju raskošni guzovi. Sjaji se koža i kaplje sa njih. Vedrana stomakom gura napred, preko junačkih grudi. Pridržava se i namešta dok se Bogdan spušta do ramena u lekovitu vodu. Sočna pička, okupana i lekovita, curi mu pravo na usne. Jedan poljubac u nju je dovoljan da mu vrh koplja, rumen i sjajan, izviri na površinu.
- Uzmi je, junače moj...volim te.
Juriša jezikom u nju. Slasno i jako, spaja usne koje zarobljavaju njeno meso. Dlanovima gura guzove napred, da mu lekoviti zalogaj bude još bliži. Najslađi i najslasniji pehar na koji je iko stavio usne. Hvata se Vedrana za ivicu korita, steže je jače dok jezik pogađa i gura sočnu grudvicu od mesa. Klizaju ratničke ruke po mokrim guzovima, štipkaju i stežu. Nameštaju slatki zalogaj da ga celog strpaju u željna usta. Povija leđa prelepa plavuša, prepušta se ratniku čiji je jezik vešt koliko i najbolji mač. Gura guzicom na njega. Nasađuje se i meša. Umiva mu lice melemom, slađim i milijim od ove kupke koja sve jače pljuska po njima. Dok joj usnama drži zarobljeno meso, prstima kreće u napad. Silovit i dubok. Pravo u metu. Zajahan kao pastuv, s njenim željnim prstima u grivi, vitez oseća da je pobeda blizu. Vedrana sikće i huči kroz stisnute zube, savlađuje vrisak od kojeg bi se zatresle zidine. Dupetom samo što ne smrvi junačko lice. Drhti cela dok njegov jezik polako usporava. Još su mu prsti u njoj. Šaraju i kupe najslađi sok, pa ga guraju nizbrdo da što pre stigne na junačke usne. Bez daha i reči, lepotica i vitez slepljeni jedno za drugo, okupani i izlečeni.
- Samo kad smo ovako...samo tad prestanem da brinem i slutim... - prekida tišinu njen šapat. Usne joj miluju Bogdanove grudi. Vrhovima prstiju igra po mesu. Gura kapljice oko rumenog vrha. Oseća na dlanu kako mu krv juri kroz koplje.
- Možda je bolje ovako...možda bih ti dosadio - uvek taj njegov dečački osmeh. Osmeh koji pamti još od onog dana kad mu je povrnula sirotinjske krpe i zavukla ruku. Onde, iza stare krčme. Zelene oči koje su netremice gledale kako se kraljeva sestra spušta na kolena pred dečakom koji sanja da postane vitez. Te iste oči sada ljube Vedranine usne dok ga opkoračuje. Ljube ožiljak na obrazu, odavno zarađen i odavno zarastao. Zna Vedrana odlično, zna svaku poru i tačku na ovom telu niz koje joj klizaju mokre usne. Svaku kvrgu i junački trag iz bezbroj bitaka. Ljubi polako svaki, dok njegovi prsti maze i skupljaju plave pramenove. Kako joj je lako skliznuo u usta. Kako su joj slasno usne uhvatile i zarobile junačko oružje. Sad Bogdan leti pogledom negde gore, u kamen nad njima, dok Vedranin jezik celiva nabreklu kurčinu u krug. Prsti joj zaronili pod mesnatu kesu, pa stežu i igraju se junačkim mudima, guraju ih uzbrdo, skoro do usana koje se trude da stignu do njih. Željne i rastegnute, gutaju koliko mogu i slade se ukusom mesa i lekotivih trava. Da mogu, strpale bi sve i progutale duboko u sebe. Makar se trude, dok ratnički glavić ne počne da zabada u grlo i preseca dah.
- Volim te, vilo moja...
Poljupci. Pravo u vrh mokrog koplja. Zategnutog i blistavog. Mokri obrazi koji ga maze i trljaju. Sise koje kreću uzbrdo, plivaju bradavice preko Bogdanovih butina.
- Poslušaj me, tako ti bogova...poslušaj me jer ne znam kako ću ako mi ne budeš tu - uvija lepo lice, uvija i dahće u njegovo. Ljubi divlje i sočno, noktima juri kroz njegovu kosu. Skoro da želi da umre od slasti kad pogađa klizavim bregom njegov glavić.
- Nemoj...bar nemoj sad... - prst mu dolazi na njene usne, spaja ih i ućutkuje. Oseća kako mu oko vrha toplije i tesnije. Polako. Skroz polako. Klizi u nju, prelepu i spremnu. Kao i svaki put. Ovako kad trzne glavu i kad joj plava kosa zaigra oko struka. Svaki put kad se smesti u sedlo i natakne dublje. Jedini prizor lepši od bojnog polja. Jedino na šta juriša brže nego na neprijateljski mač. Dve modre mete koje mu igraju pred usnama. Kaplje melem sa njih. Kako ih je samo uhvatio među usne. I kako su samo tvrde i spremne da ih sisa. Jedva dočekale, zapinju mu i lepe se za njegove poljupce. Moraju ruke da ih zgrabe, da dohvate te sise i savladaju ih jer Vedrana sve jače i besnije navaljuje dupetom na njegove prepone. Nabija se i jaše kao najbolji vitez. Kupka igra i prska, kao da ključa i vri oko njih dok sve žešće stiskaju jedno drugo.
Sudar dve kože, još jedan i još jači. Kao u jeku najljuće bitke. Umesto bola, slast. Umesto straha, požuda i ljubav. Još. Još. Jer možda je poslednji put. Znaju oboje. Ljube i grle jače i jače. Guraju misli i slutnje negde u noć dok im pod kožom prži i gori. U jedan isti tren, ratnik i lepotica dobijaju bitku. Kupaju jedno drugo božanskim melemom. Zagrljeni i vreli, iako skoro potopljeni zajedno. Još se trza i trese ratnik. Zarobljen u njoj, daje joj svaku kap. Iako ćute i pogledima beže jedno od drugog., oboje znaju da žele isto. Da ovaj tren bude večan. Da sutra ne dođe nikad. Oboje znaju da bogovi žele drugačije. Lice mu u njenoj kosi, toploj i mirisnoj kao raj. Kada bi barem mogao na čas da zaspi, uronjen u nju.
###
- Kažu, tamo iza njihovih planina...loza zri cele godine. Kažu iz svakog šupljeg stabla curi med.
Princ Gavran. Sin slavnog oca. Ovako, kad su jedan pored drugog, kao da neka čarolija briše vreme i godine. Skoro preslikana slika. Osim guste brade i par ožiljaka manje. Isto mišićavo telo i iste garave oči. Možda mu iz njih jače sjaji oganj osvajanja. Možda mu glas samo malko glasnije reži, potmulo i gorko, kao što priliči mladom vuku.
- Pričaju ljudi svašta. Uvek bilo i biće. Samo se retko koji usudi da se uveri šta je istina.
Gospodar, koliko god bio zabrinut i neraspoložen, ponosno gleda vatru u očima svog jedinca naslednika.
- Ako im je vino slatko koliko i žene, nije šteta izgubiti glavu u ovim vrletima - mladi princ spušta pogled niz gole listove. Oko njih nežni prsti, miluju i maze. Malo ispod, robinjine usne mu sisaju palac. Ližu u krug. Troje pokorenih usta ljube stopala osvajača.
- Vešte su, vešte. Tu ljudi nisu slagali ništa... - gospodar se navaljuje leđima dublje u meku svilu. Dovoljno je bitaka iza njega da zna da ova slast neće trajati večno. Ubrzo će morati ponovo iz svile u sedlo. Umesto nežne kože, pod prstima će mu ponovo biti mač. Uz dubok uzdah, pridiže prepone da mu carski kurac još lakše bude u dometu usana koje polako kreću uzbrdo uz butinu.
- Nije ni čudo da im se ratnici onoliko hrabro bore...kada ih ovo čeka kući - zagledan u plavušu koja mu sad ljubi čukljeve, mladi princ robinji u sredini uzima šaku i stavlja je na već nabrekli kurac. Kao i očev, debeo i jak. Vene igraju po njemu dok guraju krv u raskošni vrh, obavijaju se nežni prsti oko njega i jedva ga prekrivaju.
- Sve tri su slasne kao med, ali ova tu... - gospodar pogledom nišani u prinčeva stopala - Da sam znao da ćeš se vratiti danas, ostavio bih je, da je ti prvi probaš.
Iako već iskusan ratnik, Gavran i dalje teško podnosi očeve kritike i zajedljive reči. Povija se napred, pa se snažne šake slade mladim guzovima.
- Znam da si mi ostavio ono što najviše volim, gospodaru - desnicom uzima robinju u sredini, pa joj lice gura ga plavušinom dupetu. Smeđokosa stiže usnama na belu kožu, pa stidljivo i polako shvata šta se sprema njenoj drugarici - A sledeći put kada odjašem...učiniću te ponosnim.
Garave Gavranove oči uživaju gledajući jezik robinje koji se uvlači u plavušinu rupicu. Polako, ali sasvim dovoljno da se ovoj prekine dah i da ispusti prinčev palac iz usta. Njegov otac i gospodar pridiže treću. Grabi je za malene guzove, pa je namešta da ga zajaše, spremnog i ogromnog. Žuri prstima po sisicama koje mu dolaze pred lice. Nema izbora tanana jahačica. Nema kud, sem da se osloni na ramena puna rana i ožiljaka. Da se pokloni caru čiji glavić joj polako rasteže pičkicu. Da zabaci kosu preko lica, da makar ne vidi kako gospodaru pljuvačka kaplje po bradi od slasti i užitka dok mu se nabija dublje na meso. Njegov sin, pridigao se sa svile, pa savio kolena i umače kurčinom u plavušina usta. Bore se i rastežu usne da obaviju mesnatu batinu. Da je makar podmaže i umije pre nego što krene onamo gde joj sada drugarica zaliva i cmače sve slasnije. I ona bi da bar kosom prekrije lice i sakrije dušu od ovog garavog pogleda koji je prži. Samo što princ čvrsto steže plavu kosu na potiljku i uživa dok gleda kako rumene obraze nadima njegov glavić. Kaplje i tapka iz prepunih usta po prinčevim stopalima. Curi i kliza po njenoj guzici gde poslušna robinja podmazuje i priprema put.
- Vidim da si ih već dobro podučio, gospodaru - čak i dok se osmehuje, glas mu grub i potmuo. Zagleda u robinju nasađenu na očev kurac, pa joj pruža šaku na sisanje. Drugom još jače namešta plavušu i zaranja joj kurčinu u grlo. Gospodar mu samo odgovara smeškom, pa gleda kako mala oblizuje Gavranov palac, pre nego što obavije usne oko njega i uvuče ga u zadihana usta. Kao pohvalu, dobija gospodarevu šaketinu po dupencetu koje sve žešće naleće dublje do dlakavih muda.
Ne iz milosti, već što oseća kako plavuša gubi dah i svest, princ odmiče bokove unazad, da mu balava batina izleti iz posustalih usta. U jednom koraku prekoračuje plavokosu robinju, pa glavićem sleće pravo pred usne ove koja kleči iza nje. Nesretnici se oči raširile, gledaju pravu u žilu koja samo što ne raspukne kožu pod kojom pumpa i treperi. Sliva se niz nju pljuvačka, juri ka prinčevim mudima koja joj se primiču. Pre nego što mu ruka stigne na nju, pametna glava shvata da je bolje da sama krene ustima na njih.
- Uhhh...vidi kako me kupa, divljakuša jedna divlja...tako se jaše car!
Princ krajičkom oka na čas gleda kako lije niz carsku batinu. Prska i navire sve jače iz porobljene pičkice, a za nagradu stiže novi napad očevih šaketina na sad već rumene guzove. Usne koje mu sisaju jaja mu vraćaju oči nizbrdo. Skoro lepše od mirisa krvi i vatri spaljenih bojišta, u nozdrve mu stiže miris slasti kojim se odaja puni dok očeva batina puni nataknuto roblje iza njegovih leđa. Jedva se tera da odmakne muda od zadihane smeđokose, pa se, nabrekao i lud, primiče dupetu koje ga polušno čeka.
Kako samo drhti. Kolena samo što je ne izdaju dok joj meso razdvajaju i šire Gavranovi prsti. Ova smeđa, valjda u želji da se žrtvuje i uspori ga, zaleće usnama ponovo ka njemu. Zavlači glavu pod jaja sa kojih već uveliko kaplje njen trag. Bogovi su veliki! Ovako nagrađuju ratnike! Skoro da pršti zube koliko ih je stisao od slasti kada mu glavić ulazi u tesno, mokro meso. Po butinama mu gore prsti robinje koja se pridržava za njih i ponovo uvlači prepuna muda u toplo i mokro. Stiskaju ga u isti mah tesno plavušino dupence i neumorne usne. Iako jak, možda i jači od svog gospodara, princ oseća kako mu fali samo još malo da se skljoka i sruši. Nijedna bitka mu nije ovako uzela snagu i dah. Nabija dublje u robinju čiji jecaji kreću sve jače, pre nego što joj car svoj mlohavi kurac ugura u razjapljena usta.
Dva garava pogleda. Luda i ponosna. Dva kurca, neumorna i divlja. Otac i sin. Slade se onim čime bogovi časte najzaslužnije. Mala jahačica tek što je došla sebi, a ponovo na kolenima. Pomaže plavuši da počiste i pokupe svaku kap sa carskih prepona. Da može, princ bi stigao još dublje. Nabio bi još, makar plavuša izdahnula na njemu. Da mu nije ove koja svom silinom sisa i grabi, da mu nije ovih kolena koja polako popuštaju i tresu. Kakve li su samo one tamo, s druge strane planina? Kakve li su im samo kneginje i princeze kada ga ove seljančice ovako gutaju i izluđuju?
Tresu se prinčeva muda, zgrčena i zabalavljena seljančicinim usnama. Kao da namerno gura i tera napolje sve iz njih, divljakuša prelepa! Stiska ih i šalje munje kroz prinčevu batinu, do pola zabijenu u plavušu. Urlik. Urlik kakav se nije čuo među ovim zidinama. Čvrsto zgrabljena plava kosa, lepotica povijena u nazad, da joj lepše šikne prinčevo seme duboko u utrobu. Jauci i vriska, kao na malo kom bojnom polju. Pa muk.
- Trebalo bi da odmoriš malo...ovaj dan ti je bio dug - gospodar, izvrnut na crnoj svili, zadovoljno gladi bradu - I reci posluzi da donesu još vina. Ja ću da se zabavim još malo.
Tri pogleda na kamenom podu. Iscrpljena i izgubljena. U neverici da za njih noć još nije gotova.
- Zavidim ti, oče...ali si verovatno u pravu. Možda je bolje da prilegnem. Od ovakvih dupeta bi se jedva i bogovi odvojili.
###
- Znala sam da si budan, viteže - princeza Svetlana širi usne u osmeh kada je konačno pronašla Bogdana. Ogrće čvršće krzno na sebe pa žurnim koracima prilazi dok ovaj, naslonjen na zidine, gleda u noć.
- Vidim da nisam jedini...možda bi trebalo da odmoriš. Kreće se pred zoru.
- Sanjala sam tatu...nosio me je kroz oblake, tamo preko planina. Taman kad je trebalo da me spusti, otvorile mi se oči.
- Nisam baš dobar tumač, ali možda je to znak da nam je plan dobar - pokušava Bogdan da se osmehne dok gleda u zabrinuto lice devojčice na čija se pleća navalila sudbina carstva.
- Sluškinje kažu...jutros, gore na izvoru. Obavila se zmija. Crna kao ugalj. Obavila se i sikće na njih. Otkud zmija, po ovolikoj zimi?
- A možda je znak da proleće stiže ranije - skoro da se savio na pola da može da je pogleda pravo u oči. Iste kao očeve. Oči čoveka sa kojim je mnogo puta na ovim zidinama, u iste ove pozne sate, planirao pobede i prepričavao bitke. Sad može samo da čvrsto zagrli malu princezu. Da obavije ruke oko nje, kada njegovog kralja više nema.
- Biće bolje da ipak probaš da zaspiš...sutra ćeš biti na čelu kolone. Put je dug.
Malene ruke raspliću kosu. Odvaja lice od Bogdanovih grudi, pa pod mesečinom cakli biserna traka. Gura je u ratničku šaku, jaku i koščatu. Oči joj jedva skupljaju snage da pogledaju pravo u njegove. U tišini ledene noći, ratnik i princeza ponovo u zagrljaju. Dugom i nemom. Oboje slute, možda i poslednjem.
###
- Dali smo sve od sebe, gospodaru...previše je iskrvario, dok straža nije shvatila šta se desilo. Probudili smo te odmah.
Niz crnu svilu još uvek kaplje crveno. Tapka sporo o kameni pod. Iako je odaja puna ratnika, gospodar Gavran je jedini koji sme da povuče dah. Gomila nemo drhti i gleda telo svog slavnog cara. Golo i bledo. Oko vrata mu čvrsto svezane dve crne pletenice. Malo ispod njih rez iz kojeg još navire krv.
Odguruje Gavran vitezove koji mu stoje na putu do prozora, pa besno izviruje pod nebo nad kojim polako sviće. Dole u snegu, tri lepotice. Oko njih okupljena straža. Spojene im još uvek ruke u zagrljaj. Kose upletene jedna u drugu. Blede i promrzle. Samo im obrazi sve rumeniji, kao da još ima života u njima.
- Niko ništa nije čuo, kunem se bogovima...čak ni kad su skočile. Mekan i svež je sneg.
- Posecite stražu. Ostavite me nasamo sa carem...neka vračevi spremaju sahranu. I hoću svakog, svakog ko ima bar ruku ili nogu, da vidim u sedlu. Odmah.
Niko nikada nije video mladog princa, od ove zore crnog gospodara, na kolenima. Niti mu je iko video suzu. Niko nikad i neće, osim bogova. Dok kleči pred crnom svilom, garave oči mu gore u bolu i osveti. Prsti, skoro bojažljivo, dodiruju očevo stopalo. Kao da još ne mogu da shvate, kao da još očekuju da se ovo divovsko telo mrdne i ustane sa postelje. Klizaju polako uzbrdo po bledoj koži, do očeve desnice, zgrčene i zarivene u svilu. Ta desnica ga je prvi put popela na konja. Dodala mu prvi mač. Sigurno je ta desnica nekada i milovala Gavranove crne pramenove, ali tih davnih i retkih slika se on ne seća. Barem ne sad. Skida polako srebrni prsten sa nje. Lobanja i raširena krila. Krila pod kojima su otac i sin jahali zajedno, gazili carstvo za carstvom. Poslednji poljubac u očevu ruku i suza koja stiže na kamen, pravo u crvenu lokvu.
Galama ratnika i rzanje konja stiže kroz prozor. Škripe mačevi dok ih kleše i oštri kamen. Ruka sa prstenom pripasuje mač. Vreme je. Ledeni vazduh mu skida suze dok sa prozora gleda okupljenu hordu, crnu i besnu kao njegov pogled.
- Gavranovi! Od danas, jašete sa mnom! Kunem se bogovima, biću uvek prvi ispred vas!
###
Volovi i mazge, upregnuti i natovareni polako gaze put zavejanih vrhova. Kolona, tiha i spora, korača do njih.
- Dala bih dušu da nisi takav...još uvek nije kasno - Vedrana govori tiho, više za sebe i da bi nekako skinula ovu tešku slutnju koja joj legla na grudi - A da nisi takav, ne bih te volela toliko. Ne bi te voleli svi.
Zna da je uzalud da pokušava da ga odgovori i ubedi. Bogdan zagledan u mutne oblake koji se primiču, mazi belu grivu i zateže uzde.
- Dobro je da je narod krenuo na vreme. Glasnici su sigurno već stigli preko planina. Tamo, sa druge strane...imaće dovoljno vojske i naroda za odbranu.
- Imaće makar još jedan više - primaknuta uz ratnikovo lice, Vedrana blago miluje stomak - Pričaću mu o tebi...pričaće mu svi.
Kao da su to prve reči koje dopiru u Bogdanovu glavu. Raširile se zelene oči, pa kao okamenjen gleda u njene.
- Ti mi to kažeš da si...
- U ovom mom sedlu je jedan mali vitez, junače moj. Znaj sigurno. Osećam otkad sam jutros otvorila oči.
Bogdanova najvernija četa bez reči i bez treptaja gleda kako kraljeva sestra spušta poljubac na viteza. Iako su mnogo puta čuli govorkanja i načuli šaputanja po krčmama, sada je sigurno. Uz galamu i osmeh, mačevi i koplja stižu u vis.
- Ako mi vidiš brata...kaži mu da ću čuvati Svetlanu dok dišem. Volim te...zauvek.
- Požuri...kolona je već odmakla dovoljno. Nemoj da brinem - kalpak stiže preko očiju, da Vedrana ne vidi kako zelene oči sve jače cakle. Bogdan okreće konja, pa se pridružuje vernoj četi.
Kao i ovi oblaci, tmurni i ogromni, crna horda nadire sve bliže. Leti preko zavejanih proplanaka. Krši i topi sneg pod jakim kopitama. Peni i magli iz nozdrva crnih pastuva dok se primiču bojnom polju. Prvi među njima juri i skoro da ne dotiče sneg. U sedlu mu ratnik, nestrpljiv i željan da se prvi sudari sa malenom četom koja mu juri u susret. Samo što ne zdrobi uzde prstima koji jedva čekaju da uposle mač. Pogled mu već stiže na oklope i kalpake, gađa i nišani najbolji i najsjajniji.
Najbliži njemu, sa druge strane proplanka, zelenooki vitez čvršće steže bisernu traku u šaci. Belju i sjajniju od pahulja koje mu lete u lice. Prinosi je usnama, pa je ljubi, pre nego što mu ruka krene na bok, da isuče mač. Korak za njim jure najhrabriji sinovi ovih zavejanih polja. Lete kao jedan. Uz pokliče i ciku ždrebaca koji tutnje kroz sneg. Ka slavi. Ka onima koji su ovim poljima jezdili pre njih. Ka bogovima.
- Kategorija:
- Strejt erotske priče
- 23 Dec, 2024
- 489 pregleda
Odlicno! Nastavak obavezno
Kakva pismenost i kakav sadržaj. Prijatelju svaka tebi čast!
Hvala vam puno, legendice. Baš mi je bio merak da postavim ovo dok ovako veje napolju. Praštajte za ovu lobanju na profilnoj, prepoznali su me neki zbog prethodne priče, pa je neka zajebancija u toku, pre nego što stavim neku normalnu. A možda i bolje da malo usporim sa istinom i pređem na bajke. Budite mi super i čitamo se.
Само да кажем да немам речи.
Svašta bi se reklo ali ću kratko. Hvala na ovom blistavom komadu epske erotike! Za čitanje još mnogo puta je.