Doppelgänger XI: Suočenje

Nekoliko minuta po svitanju, bolnicom se razleglo užasavajuće, otegnuto kreštanje. Šetač je prepoznao Nolica i već bio spreman da ga ubije, budući da svake noći za vreme njegovog dežurstva ponavlja slično ne bi li ga, kako je šetač verovao, izbacio iz takta. Besno je ušao u sobu i zatekao ga kako se iz svojih kaiševa rukama i nogama batrga kao da ga je zaposeo demon, a ubica ga sa susednog kreveta posmatra iskolačenih očiju u još jezivijoj tišini.


„Pa dobro šta radite?! Jebene budale! Ne mogu od vas ni da.. Gde je Silb... Silbermanne?!“, okrenuo se ka trećem krevetu, obraćajući se dobro poznatom pacijentu koji mu tog jutra začuđujuće nije ličio na sebe, iako nije umeo da objasni zbog čega.


„Nije on! To nije Silbermann!“, Nolic je kreštao u bolu tako da su ga mogli čuti sve do sprata.


„Kurac moj nije... Smirite se da ne probudim Melmota jer ste onda najebali!“, šetač je zalupio vrata naježivši se, i pošao za krofnama koje je namerio da proguta kada je bio začuo kreštanje.


Tesik je po dogovoru došao oko devet, da privede kraju svoj izveštaj i obavi zaključni razgovor sa Melmotom.


„Zatvoriću se u onu našu prostoriju na pola sata da ispišem šta mi je ostalo. I, ako dozvoljavate, da se posle toga pozdravim sa Silviusom“, zvaničnim i pomalo razočaranim tonom obratio se načelniku bolnice.


„Plašim se da ovo drugo neće biti moguće“, Melmot ga je presekao, posmatrajući kako je čio i vedar, a sveže oprana tamna kosa mu se presijava na jutarnjoj svetlosti. Samog su ga već nedeljama protresale noćne more i zavideo bi svakome ko mu se učini raspoloženim i naspavanim.


„A zbog čega, ako mogu znati?! Ipak smo proveli dosta vremena zajedno, red je da se rastanemo kao ljudi.“


„Silvius očigledno nije bio tog mišljenja, Dezmonde... Uostalom, umesto mog objašnjenja, imaš dopuštenje da pogledaš šta je trenutno u njegovoj sobi.“


Tesik nije očekivao ovu zabunu i ozbiljno ga je iziritirala, naročito što je iz Silbermannovih priča o Melmotu već imao sliku nekoga ko je uglavnom arogantan i zajeban bez razloga. Ipak, pratio ga je.


Nolic je spavao čvrsto nakon svoje serije batrganja, a ubica gledao u jednu tačku nadomak Silbermannovog kreveta.


„Silviuse...“, progovorio je Tesik ispunjen nadom, prilazeći poznatoj grivi tamno zlatne kose. Tada je pogledao u jedno novo lice. „Silviuse...“, ponovio je, kao da je ta reč bila jedino čega se seća.


„Kreštavac je primetio nešto čudno na njemu jutros, razgalamio se i svi smo poustajali! On više ne govori, ne odaziva se na ime. I šetač je potvrdio da mu se čini drugačijim“, objašnjavao je glavni doktor. „Šta god ga upitam, ćuti. Sad ti meni ovo objasni, kada si već toliko vremena proveo sa ovim čovekom!“


Tesik je zurio u azurne oči svog pacijenta i prijatelja kao da ih ne prepoznaje. Ove oči su tako spokojne, kao da nisu Silviusove. Obrazi su mu uži, usne tamnije, obrve čupavije. Zaista, ovo kao da je jedno novo biće, ili ga je u to pretvorilo nešto što im se nikada neće razjasniti.


„Čini mi se da je preživeo neki šok... Juče mu nije bilo dobro, isto je ovako gledao kroz mene“.


„Ali ovo nije bolnička pidžama, vidi!“, Melmot je počupao tkaninu na Silviusovoj umrtvljenoj ruci. „Ovo..  ne znam šta je, neka platnena odora, odakle... jesi li mu ti to doneo?!“


„Znate da mu ništa nisam smeo unositi, pa ni cigarete, i poštovao sam taj dogovor.“


Melmot je frknuo i hitro izašao. Tesik nije znao sa koje strane da priđe krevetu, a još manje zbog čega mu se Silvius više ne obraća. Pomislio je na šlog i slična stanja, ali nije imao potrebnu podršku da takvo nešto utvrdi. Seo je kraj njega i dugo mu posmatrao oči. Bilo je u njima nečega čudno oštroumnog i čistijeg nego ranije. Odjednom mu je čudno mirisao, kao da u životu nije zapalio cigaretu. Navikao je da ga već zamisli u oblaku dima pre nego što otvori vrata prostorije u kojoj su se sastajali, i da ga živahne plave oči dočekaju sa karakterističnim zavodljivim pozdravom. Nevoljno ga je napustio tihim koracima, vraćajući se zaključku izveštaja.


Poštovani Sude,

Po primljenom zadatku, kontaktirao sam kliniku na čelu sa doktorom Zakariusom Melmotom, sa kojim sam dogovorio posete pacijentu. Uručeni su mi prethodni medicinski izveštaji o pomenutom, kao i krivična dokumentacija, prema kojima je upućen na hitno lečenje u kliniku. Razgovore sa pacijentom vodio sam dva puta sedmično, od 22. oktobra do 7. decembra tekuće godine, i po dopuni zahteva tri puta poslednje nedelje novembra meseca. U svakom susretu sa njim, sem prvog, prilikom kojeg se još bio navikavao na mene i šaljivo me nazivao svojim islednikom, pacijent je odavao rezon osobe svesne sebe i svoje okoline. Tokom naših susreta, izrazio je stepen inteligencije iznad proseka, izuzetno se vešto služeći jezikom, i ispoljavajao visok stepen razlikovanja pojmova mentalno zdrave osobe, dok je u privatnoj sferi razgovora njegova reč bila obojena britkim sarkazmom i dubokim uvidima u opšte stanje. Bez obzira na tematiku njegovih memoara, koje sam imao prilike da podrobno izučim, nije mi bilo moguće da utvrdim stepen realne agresivnosti i nemoralnog ponašanja o kakvima su svedočile prethodne procene pacijentovog ponašanja. Njegovi opisi za moje zabeleške ispratili su hronološki tok navedenih događaja za koje je optužen. Ni u jednom trenutku za mene kao psihijatra nije se pojavio objektivan razlog da potvrdim da se pacijent ne služi zdravim razumom, kako su navodili izveštaji koje sam primio. Verujem da ćete u svojoj presudi Silviusu Silbermannu biti pravični.

Dr. klin. psih., Dezmond Tesik


Duboko je uzdahnuo potpisujući odštampani dokument. Osećao je kako mnogo toga u izveštaju nedostaje. Vratio se u sobu, ali Silvius je spavao. Na ormariću pokraj njegove glave, pažnju mu je privukla sitno otkucana, presavijena hartija nalik na otvoreno pismo. Odmah ju je zgrabio, čudeći se kako je prvi put nije video.


Dragi moj isledniče,

Ne ljuti se što te ponovo zovem tako, služi mi da evociram naše prve susrete. Toliko sam te želeo, to ti priznajem sada kada se više nećemo videti. Želeću te uvek, jer neko kao ti ne može se poželeti na samo jedan dan, i to dobro znaš. Kada budeš ovo čitao, ja ću biti veoma daleko, a ti, pretpostavljam, zaključivati svoj izveštaj o meni. Za mene ne brini. Ja ću pisati još mnogo, o nama, o tebi. Ostavljam vam Sebastiana, morao je da se vrati. Ne govori Melmotu jer sumnjam da će razumeti, i ovo pismo najbolje nakon čitanja ukloni. Ali kad te molim, ukoliko si u mogućnosti, učini mi nešto. Vrati nam doci osmeh na lice, sasvim je zastranio! I ne odustaj, dobro si uradio svoj posao, ne zameri što ću ti reći- nema potrebe da se vraćaš na odeljenje dečije psihijatrije.

Ljubi te tvoj S.


Tesikovo telo se samo sručilo na krevet pokraj Silviusovog dvojnika u iskrivljen sedeći položaj. Vid mu se sasvim pomutio, a ruke je pokretalo nekontrolisano drhtanje. Držeći obe hartije dok su se tresle, gledao je u te nove oči, žaleći za samim sobom i ne umejući da poveže delove slagalice. Nije se mogao oteti osećaju izdaje.


“Šta je, ne vredi? Rekao sam ti da se ni tebi neće obratiti!”, konstatovao je Melmot nadmeno, utrčavši u sobu kao da nešto propušta. “Šta ti je to u ruci?!”, oteo mu je drhtavu hartiju, srećom zgrabivši onu koja mu je i namenjena. “Aha, lepo, lepo… Malo si preterao, doduše…”


Tesik je pokušao da ustane, smotavši pisamce u džep pantalona. Činilo mu se da neće moći prikriti suze besa iako još nisu bile vidljive. Reči nisu nalazile put iz njegove glave.


“Slušaj, zvao sam njegovu ženu. I decu. Neka dođu da ga prepoznaju. Sa njima će valjda progovoriti!”, odbrusio je glavni doktor i ponovo istrčao u žurbi.


Očajnom psihijatru svetovi su se rušili jedan za drugim. Šta će tek sada biti, kada rođena žena ne prepozna onoga o kome je podrobno pisao, na čijoj je odbrani već mesecima radio, a on je odbegao i zamenjen je nedužnim stvorenjem koje se niotkuda pojavilo? Kako će sve ovo objasniti bilo kome, kada ne može ni samom sebi?


Poludeo je i prodrmao muškarca koji je odsutno ležao na mestu pacijenta. Tresao ga je obema rukama za ramena, čupajući mu belu odoru kao da će je iskidati. Dvojnik nije reagovao, gledajući mirno u tavanicu, a Tesik je primetio da se na pokidanom mestu tkanine ispod njegovog vrata nalazio skroman, istrošen lančić nalik običnom kanapu. Pogledao ga je u strahu, odmičući kažiprstom deo tkanine. Na kanapčiću je visio drveni krst veličine običnog priveska, više nego neobičan u Tesikovim očima, izdižući se sa grudi u ravnomernom ritmu Sebastianovog mirnog disanja.


Nije prošlo ni pola sata, kada se Melmot vratio, a za njim u bolničku sobu uletela punačka žena, baš onakva kakvom je Silvius često opisivao svoju suprugu. Njena razbarušena i neočešljana kosa izgledala je Tesiku upravo kao tamno, stravično i nerazmrsivo gnezdo bolnih misli u njegovoj glavi. Iza nje su nešto sporije koračali tamnokosi mladić i mlada devojka u kratkoj, beloj bundici. Ovo je Leuriopa, pomislio je. Kao da je upravo oživela iz onako preciznih očevih opisa. Konačno mu je ispala jedna suza, ali ju je Tesik samo otresao iz oka krajičkom rukava.


“Gospođo Silbermann, još jednom, žao mi je što ste se mučili da stignete čak dovde, razumete da sam morao da Vas kontaktiram, uostalom, to je moja dužnost… Vaš suprug se, dakle, od pre nekoliko sati ponaša neuobičajeno u odnosu na ono na šta smo navikli. Tačnije, iz nekog razloga više uopšte ne komunicira sa nama – ni sa kim. Ni sa svojim prijateljima iz sobe, ni sa mnom, niti… sa svojim psihijatrom”, kod poslednje Melmotove reči, osmoro očiju pogledalo je u Tesikovo pocrvenelo oko. “Znate bolje od mene koliko je Silvius pričljiv i voli da razgovara, a ovo… kako Vi ovo objašnjavate? Želite li možda da Vas ostavimo nasamo sa njim?”


Ines je ćutala, prilazeći krevetu pošto se Tesik udaljio. On je pogledao ka vratima kada je Nolic ispustio zvuk nemoćnog kreštanja u snu, a tamo je stajala dugokosa devojka usana boje crvene ruže, odevena u urednu, belu spavaćicu. Nju ne poznaje. Melmot ju je samo presekao oštrim pogledom, kada je i Rozalija prišla krevetima očigledno se ne povinujući doktorovoj tihoj pretnji.


“On je tu… zar ne, mama?”, upitala je zlatokosa srednjoškolka. Princeza Ria bila je preslikani Silvius. Bio je potpuno u pravu – nije imala baš ništa majčino.


“Ja mislim da ovo nije tata…ne znam.. Šta ste mu to uradili ovde?! Više ne liči na sebe”, jecavo je dobacio Ivor, mladić sa Inesinim likom, ali kao da ga nijedno uho nije registrovalo. Čekala se majčina reč.


“Ovo je čovek za koga sam se udala, doktore”, začula se Ines, uzimajući Sebastianovu bledu ruku među svoje dlanove. “Čovek sa kojim imam ova dva zlata, vidite… Ali njegova bolest, pa Vi to dobro znate…”, zaplakala je. Tesik je zbunjeno i ubrzano prelazio preko svih poznatih i novih lica u sobi.


“Tako sam i mislio”, nadovezao se Melmot zadovoljno, stišćući bele rukave po navici iznad pojasa. “Sasvim ste u pravu, draga gospođo, bolest nas izmeni… Kada uzme maha, često izgledamo skoro potpuno neprepoznatljivi onima sa kojima smo čitav svoj život delili…”. Leuriopa ga je skenirala sa tajanstvenim osmehom kao da iz njega čita ono što niko u prostoriji nije znao.


Ivor se mučno nakašljao, a Ines spustila Sebastianovu ruku. Pogledala je u Rozaliju koja se bližila, a krupne, buljave oči su joj se odjednom smanjile u neodređenom preziru.


“Kako je on…? Čula sam da…”, Rozin glas je lelujao u postiđenom šapatu.


“Vas dvoje ste ga uništili”, izgovorila je nenadano Leuriopa, skenirajući dalje Rozaliju pa zatim Melmota. Melmot je ustuknuo i pogledao u Ines kako bi obuzdala ćerku. Ubica se nameštao laktom na jastuku, propinjući se da oslušne o čemu se razgovara. “Da, da. Znate šta ste radili, ne moram ja to da vam govorim. Uništio si ti i samog sebe… doco. A ti kučko, znaš li da je preminula?! Tvoja ‘suparnica’! I to od tuge, za svojim blizancima!!”, glas joj se pojačao, kada ju je Ines zgrabila oko struka i približila sebi da je utiša.


Melmot je razrogačio ledene oči na ove reči šesnaestogodišnje devojčice. Osetio je kako mu se ramenima širi ista ona noćna mora od proteklih noći, kao da mu je iznenada opkoračila leđa i preti da mu povije kičmu. Rozalija se uvređeno okrenula i napustila sobu.


“Hajdemo…”, rekla je Ines. “Hvala Vam, doktore, za sve što ste učinili za njega. Moj suprug je živeo na svoj način, kako je želeo… Nije to uvek bilo dobro ni po njega samog… A šta se sada može.. Molim Vas kontaktirajte me ako bude bilo još nekih promena, ako mu bude loše, ne bih… ne bih da ono najgore… da ovde-“


Melmot je pritrčao da je zagrli kada je zajecala. Leuriopa ga je merkala s gađenjem, namignuvši Tesiku koji se samo stresao. Ivor je zbunjen prvi krenuo ka vratima.


“Ines… Ines!”, zaustavio ju je Tesik nakon što ih je Melmot ispratio iz zgrade. “Stanite, molim Vas. Ono što ste rekli unutra, Ines… To nije istina”, ispustio je težak uzdah kao da će mu se telo prepoloviti.


“Naravno da nije”, mirno je odgovorila. “Znam to. Ria zna mnogo više, ona može da vidi.. Znamo da ste vi bili Silviusov psihijatar i da Vam je verovao. Silviusov život je učinio da… se onaj drugi pojavi, da dobije ljudski oblik, i eto, sada će ispaštati umesto njega. Ja ne mogu više da se bavim time, pred doktorom sam rekla samo ono što želi da čuje. Dosta mi je… otkada je dvojnik mog muža nedavno svratio u naš dom tražeći novac i prestravio mi sina- Ivor ne zna da postoji još jedan, istog lika, isti čovek a tako drugačiji… On je monah, Silvius mi je ispričao o njemu..  kako ga je sreo na jednom našem putovanju. Pisao je o njemu, i zamolio me pre par godina da te spise spalim. Oduvek se znalo- Sebastian je ono što Silvius nije mogao biti, nije se mogao posvetiti uzvišenosti kojoj je stremio, on ju je nalazio na suprotnoj strani – u grehu… koji je ovaj okajao umesto njega. Verujem da je ovaj već dugo pod zavetom ćutanja, što će dobro koristiti, ako me razumete. Niko ovde neće znati da to nije Silvius, samo Vi… Meni ostaje nada da, šta god radio, Silvius neće ponoviti onaj zločin iz detinjstva… Planirao je da piše, da sve drugo batali, promenio je ime da sebi podari novi život. Ali taj poriv je bio jači. Znate, nikoga nije imao, nijednu ljubavnicu, ni ljubavnika, dok me je voleo… Kasnije, nije umeo stati. Prodao je naš mir za to…To ga je i dovelo ovde, zajedno sa demonom prošlosti. Pritom, ne halucinira on ništa, to se samo u njemu smenjuju njih dvojica… A moja deca sada imaju drugu figuru oca, stabilnu i normalnu. To je čovek koji me voli, običan mesar, ni po čemu poseban, ali neko ko je jedini ostao uz mene, uz nas, da ne ostanemo sami…”, utišala se i pognula glavu, a Tesik je još jednom ostao bez ijedne reči.


Spojio je sve kockice. Iz njenog govora. Pa iz Melmotovog, Leuriopinog. Iz pročitane knjige. Sve ono što mu je davalo nejasne nagoveštaje, sada je zasijalo kao očigledna istina pred nosom, koju je kao smetnju pomerao iz vidika dok se bavio drugim problemima.


“Sudu je bitno da ima krivca, zar ne?”, gorko je upitala Ines udaljavajući se. “To je jedino oko čega se društvo brine!”, mahnula je Tesiku, a Leuriopa ga je pozdravila najlepšim Silviusovim osmehom. Dugo je tužno gledao za njima.


Taman kada su zamakle iza bolničkog dvorišta, zazvonio mu je mobilni telefon. Pomislio je na Silviusa.


“Dez, dušo, jesi li zaboravio?! Mi već krećemo, Malik nas je pokupio”, začuo se glas njegove supruge.


“Ja… da. Da, oprosti…”, zamucao je i odmah se pokajao zbog takve zbunjenosti.


“Znala sam da ćeš zaboraviti. Srećom Malik nije, inače ne znam kako bismo otišli. Neću te pitati za razlog… Samo ću ti reći, tvoj sin se toliko radovao što ćeš nam se danas pridružiti!”


Tesik nije mogao sada ovo da svari. Završio je poziv i ugasio telefon. Napetim ušima odzvanjale su mu njene optuženički brze, maskirane reči. Setio se da mali tog dana sa klincima iz vrtića učestvuje na nekoj dečijoj priredbi. Setio se i da ga je podsećala nekoliko dana ranije. Sigurno misli da je vara. Nije mu to strašno koliko sopstvena ravnodušnost tog trenutka. Oseća se kao da je izgubio mesece života, a ne samo propustio neku predstavicu. Izgubiće i brak zbog prokletog posla, ponavlja u sebi, ne bi li ga ta činjenica otreznila, ali mu ozbiljnost takvog gubitka nimalo ne dopire do uma.


Noge su ga jedva vratile u zgradu, kada se u delu hodnika nadomak portirnice zateturao i samo stigao da se pridrži za zid. Marija sa portirnice ga je opazila i odmah iskočila da mu pomogne u vraćanju ravnoteže. Dežurni lekar je ubrzo utvrdio da mu je pritisak previsok i dao mu lek, rekavši da bi bilo najbolje da u takvom stanju ne mrda sa klinike. Tesiku je bilo svejedno.


Marija ga je smestila u jedinu prostoriju sa trenutno slobodnim ležajem, a to je bila Melmotova tajna soba, odnosno produžetak njegove ordinacije. Uredno je obavestila nadređenog o svojoj odluci i razlogu iste, a glavni doktor je vešto odglumio oduševljenje njenom dosetljivošću. Nikoga za živu glavu ne bi pustio da prenoći tamo, a Marija je, da bi ostavila što bolji utisak o svom radu nakon nekoliko zamerki, često u zakašnjenju pomoćnog osoblja izigravala spremačicu u njegovim odajama i tačno znala gde se šta nalazi, što ga je iritiralo preko svake mere. Pomisao da će noć provesti na stolici činilo je da svoje zlokobne sne već unapred sagleda do poslednjeg detalja.


Umesto u ordinaciju, zaputio se ka kantini sa namerom da izgrdi šetača za rano buđenje ukoliko ga pronađe kako tamo ždere. Naručio je veliku kafu i dugo nasamo sabirao utiske, ponosan na sebe što će najteži slučaj na klinici uskoro biti rešen. Silbermann će ostati u ćutnji, a sudija će već odrediti kaznu za sve počinjene perverzije koje ljubazni Tesik nije želeo ili nije imao muda da pomene. Da zna za Silviusove malverzacije i seksualne aktivnosti u samoj klinici, sigurno ga ne bi držao za tolikog sveca, nego mu je ovaj pričao samo ono što je uhu prijalo. Radostan što je konačno sve prokljuvio, izgubljen u ovim zaključnim i oslobađajućim mislima, zapalio je jednu cigaretu uz ostatak kafe, a šetača koji se pojavio iza staklenih vrata nije ni pronašao volje ni da opomene.


Kada je došao sebi, Tesik je uzaludno tražio doktora. Zalutao je u biblioteku gde je seo da odahne, ponovo gubeći snagu. Kao nameštena, tamo ga je čekala Rozalijina sveska ispunjena njenim i Siviusovim zapisima. Duboko je uzdisao prelazeći preko svake strane, stihova i crteža, pokušavajući da spoji preostale deliće beskrajne slagalice dok su se pred njegovim umornim očima samo nizali novi. Proklinjao je svoju suludu vezanost za pacijente, svoj poziv, Melmota i njegove tajne, pa zatim Malika, odvratnog šuraka koji bi se baš uvek stvorio kraj njegove žene kada njega nema, kada kasni ili je sprečen da stigne na vreme, kao da se na samom početku njihovog braka zarekao da će Tesiku staviti do znanja da Viktoriju niko ne može voleti više od rođenog brata.


Ozlojeđen i iscrpljen, vratio se u Silviusovu nekadašnju sobu, a tamo je imao šta da vidi. Oslonjeni čelima na Sebastianove dlanove ispružene ka njihovim glavama, Nolic i ubica su nepomično pojali neku crkvenu pesmu pokajanja od koje je Tesika oblila jeza kao da je bio obamro pa ponovo oživeo bez svoje volje. Prišavši još korak, mogao je da čuje Sebastianovo tiho mrmljanje u molitvi koju ovi prate ekstatičnim klimanjem glave, a zatim spuštaju hrapave usne da mu ljube nadlanice.


“Kakav je ovo cirkus?!”, dreknuo je odjednom Melmot iza njegovih leđa, a Tesik se uhvatio za zid kao glavni krivac. Morao je da ćuti. Ubica i kreštavac bili su mirniji nego ikada, ljubeći monahove ruke pored kreveta i šapćući tihe reči koje bi ponekad prelazile u jednolično pevanje u dvoglasu. “Jezivo!”, odbrusio je Melmot blizu Tesikovog uveta i ostavio ga da se drži za klimava poluotvorena vrata. Sebastian je drvenim krstom milovao čela svojih podanika.


Tesik je odlučno pratio beli mantil, kao smušen, nespreman da se suoči sa njim, nesiguran i šta bi mu rekao. Ipak, osećao je kako mu se u utrobi kuva nerazrešenost, počinje da ga peče i pritiska, i ne zna šta će i kuda će sa tolikim brojem novosti, misterija i potresa. Činilo mu se da više uopšte ne zna šta će sledeće uraditi. Čitav onaj balans psihe, sigurnost u svaki postupak i vedrina misli njegovog uvek optimističnog duha, kao da su se jedno za drugim nepovratno istopili.


Povukao se u krevet iza doktorove ordinacije, prošavši kraj njega bez ijedne reči. Melmot je sedeo za svojim stolom i ne podižući pogled kucao neke od nedovršenih izveštaja. Primetio je da Tesik očigledno nijedna otvorena vrata za sobom ne ume da zatvori, na šta je tiho opsovao u bradu, i zarivši zube u donju usnu ubrzao kucanje. Glupak ne zna da ja ovde spavam, pomislio je, a od mene neće to ni saznati makar se celu noć klatio sedeći.


Međutim, monotono kucanje ga je dodatno iscrpelo sa svim mislima toga dana. Kao da je samog sebe slagao da će sve biti u redu. Nije ga Tesik mučio koliko je osećao Sebastianovo prisustvo na klinici kao silu koja je došla da poravna račune sa njim, iako sebe nije krivio ni za kakav veliki zločin, znao je da u dubini postoji greška, veća od svakog zločina, i deo uma koji je u toj večernjoj tišini smogao snage da se suoči sa stvarima kakve zaista jesu, mučio se još više pokušavajući da razloži rešivo od nerešivog.


Lutao je praznim hodnicima, osluškujući kako pacijenti dišu u mirnom snu po sobama. Šta će mi ležaj kad noćima i ne spavam, upitao se, penjući se do sprata u želji da razgovara sa Rozi, ali baš kao Tesik sa njim, stajali bi ćutke jer više nije ostalo šta da se kaže. Zašto se onda ovako mučim ako je sve jasno, ako je svemu kraj, postavljao je sebi isto pitanje bez prestanka. Kružio je kao da hoda po sopstvenom mozgu pretražujući opcije otežalim, dezorijentisanim korakom.


Piće mu uvek pomogne bar na koji sat. Ali flaše su pod ključem, u sobi u koju se uselio onaj dosadni psihijatar. Ipak se ušunja tamo, kroz odškrinuta vrata, proveravajući da li spava. Tesikovo disanje je jedva čujno, nos mu je zariven u stari Melmotov jastuk. Promiče pokraj kreveta, do ormarića, skroz nečujno otključava. Dobro je prošlo. Uzima jednu od flaša i iznosi je hodajući na prstima.


“Šta je doco, savest ti ne da da spavaš?”, začuo se Tesik kao da nikad nije zaspao. Melmot se stresao kao da čuje Sebastiana.


“Samo ti spavaj, ne obaziri se na mene!”


“Mislio sam da si već otišao kući”, protegao se Tesik okrećući se na leđa. Melmot je izašao uzdahnuvši i sada čujno napunio čašu. “Zakariuse, ko je bila ona devojka u spavaćici?”, odjednom se psihijatar pojavio stojeći pred vratima.


“Pacijentkinja, ko si mislio da je? Svašta”, otpio je žurno prevelik gutljaj vina, a višak kapi slio mu se niz gustu, svetlu bradicu.


“Zašto je tebe i nju Leuriopa onako optužila?”


“Dezmonde, bolje spavaj. Stvarno ne mogu s tobom u sred noći da uspostavljam dijagnozu nekog deteta. Ako se osećaš bolje, evo ja ću te odbaciti kući, samo mi ne dosađuj ovde, veruj mi da mi vas je svih prilično dosta!”


“Nije to tamo neko dete, to je ćerka Silviusa Silbermanna, pacijenta koji je i tebi bio više od pacijenta, kao što je bila i devojka u spavaćici. Nešto se desilo među vama, iako ne znam šta, ali veruj ti meni da neću izaći iz ove ordinacije dok mi se sve ne objasni!”


“Haha, to znači da ćemo biti doživotni cimeri, Dezmonde! Čekaj… sa kojim tačno pravom si ustao sada da me ispituješ? Naročito o pacijentu za koga si sam bio zadužen da sa njim razgovaraš i rešavaš njegove probleme?! Pa ja sam ga jedva i viđao, imam ovde desetine takvih kao što je bio on…”


“Bio?! Zar nije još uvek? A kakav je to bio, Zakariuse?”, Tesik se približio njegovom stolu, tražeći gde bi mogao da sedne, osnažen Melmotovom vidnom uznemirenošću.


“Bio, da, jer više nije, vidiš da je sasvim poludeo i mrmlja neke psalme tamo sa kreštavcem! A kakav je bio? Reći ću ti! Neotesan i nepristojan prema meni od prvog dana! Taj tvoj dragi pacijent je samo gledao koga će naguziti ovde, da me izvineš, ili koga će da prevari, da nešto iznudi, da mi pokvari red koji jedva kontrolišem u ovoj ludnici… Ti veruješ u bajke, tek si na početku, to mogu da shvatim.. Ali osoba sa kojom si provodio po nekoliko sati u razgovoru za koji si mislio da je iskren i da ti u njemu otvara dušu, ta osoba je bila okoreli kriminalac, Dezmonde. Uporno zaboravljaš na to.”


“Stalno o njemu govoriš u prošlom vremenu, kao da više nije tu…”, Tesik ga je pogledao svojim očima sove podižući crne obrve, a Melmot kao da je tonuo u svojoj udobnoj lekarskoj stolici. Odbio je da poveruje očima kada je Tesik dovukao stoličicu sa druge strane stola i sebi dosuo piće iz njegove flaše. “Hoćeš da mi kažeš da je i tu crnokosu devojku Silvius… naguzio- da koristim tvoj profesionalni termin?”


“Nego šta je! Sastajali su se u biblioteci, šetač ih je uhvatio na gomili. Tvoj dragi ti nije bio baš toliko veran koliko je mogao da ostavi utisak na tebe tako naivnog!”


“Optužuješ me da sam imao nešto sa svojim pacijentom?! Sad preteruješ, Zakariuse. Isto tako bih ja mogao da optužim tebe…”


“E pa ne bi bio u pravu! Evo, priznaću ti, lepa je devojka, bila mi je možda draža od drugih, i možda… možda sam na trenutak osetio zavist, kao čovek, Dezmonde, kada bih video da se šetaju zajedno hodnikom, Silvius i ona, kako dele obrok u kantini i postaju bliski… dok mi se nisu smučili, kada sam se upoznao sa time kakav je muškarac u pitanju i kakve su njegove prakse što se tiče-”


“Mislio sam da si oženjen čovek, doco.”


“I ti si, Dezmonde.”


“Ali ja…”


Tesik je u žaru dodatnog pojašnjenja rukom odgurnuo svoju čašu koja se izlila po Melmotovim odštampanim izveštajima. Ledene oči su se samo raširile kao da će se iskotrljati iz glave, a zatim povukle nazad pod zatvorene kapke. Žmureći je čekao izvinjenje dok mu utroba već izgara od besa. Čuo je Tesikov skok sa stolice i kako prstima uklanja namočene hartije a zatim odmotava ubrus i žurno tapka po stolu upijajući izliveno vino ispod računara i tastature.


“Potreslo me je ovo danas… Nisam očekivao da-”, promrmljao je Tesik, ne dovršavajući misao, i dalje brišući.


“A šta si očekivao? Da će doveka ostati ovde i čekati na tebe?”


Melmot je otvorio oči, a sada su Tesikove bile iskolačene. On zna. Doktor zna sve.


“Ti, huljo… Glumio si pred njegovom ženom-”, poskočio je da ga obema rukama pridavi ali se zaustavio, treperući samo kapcima i uzdišući ubrzano.


“Isto kao i ti”, mirno je odgovorio Melmot, pa ustao da im napuni čaše. “A sad mi reci, da li si spavao sa njim?”


“Ja?! Ne… Naravno da nisam. Uostalom i gde bismo-”, opet se zauzdao. Odao je sve.


Melmot je iz ladice izvukao svoje skupocene cigarete kakve je odnosio Rozi.


“Ako smo već iskreni… A ti? Jesi li…?”, upitao je Tesik. Melmot je potvrdio samo spuštanjem kapaka, paleći cigaretu i pružajući tabakeru ka njemu.


Tesik je osetio kako mu se u stomaku obrće klupko alkohola, izdaje, mržnje i beznađa. Prokleti Silbermann. Povalio je celu kliniku, samo nije mogao biti sa njim. U neku ruku mu je drago što je u svemu tome jedini ostao čist. U drugu, želudac kao da će mu na usta izaći, mučnina je prejaka, oči ga bole dok gleda u doktora, mržnja je neosnovana, pa ipak dušu ispušta kroz nos sa svakim izdahom. Zavist na trenutak? Kako da ne.


“I, koliko dugo?”, usudio se da progovori.


“Par puta samo, ovih meseci. To je bilo da ga kaznim”, poverio se doktor.


“Da ga kazniš? Onda kad si ga zatvorio u…?”


“Da. Tada smo bili nasamo. Obilazio sam ga i…”


“I tucao ga, vezanog?!”


“Tako nekako. Ne brini, molio je svaki put da se vratim i nastavim što pre.”


“Ništa mi nije pomenuo..”


“Naravno da nije, tako ne bi mogao i tebe da zavede.”


“Nije me zaveo!”


“Ma kurac nije. Ne vidiš sebe. Opčinjen si. Od jutros se ponašaš kao da ti je umrla rođena mati. Oči su ti kao one krofne u kantini, sav si natečen, oboleo si čoveče. Pritisak ti je narastao do krova, da Marija nije onako brzo reagovala infarkt bi te udario naredne sekunde!”


Tesik je oborio pogled pod noge gde je ostala bara prosutog vina.


“Čitao sam… sve što je napisao. I našao sam, u biblioteci…”


“Ah, njena sranja…”


“Imam neki osećaj da ste nju zajedno-“


“Nismo, ako ti je za utehu!”


Tesik se uhvatio za glavu.


“Zavoleo sam ga kao čoveka, to je sve. Volim Viktoriju, imam dobar brak, zaista.”


“Viktorija je zvala mene da pita gde si večeras, Dezmonde.”


“O Bože… I šta si..?”


“Da dežuraš. Da imamo mnogo posla oko jednog slučaja.”


“Slagao si za mene, sigurno očekuješ da ti čestitam.”


“Nema potrebe. Verovatno sam te uvalio u još dublja govna!”, Melmot se zlurado nasmejao.


U ovoj sekundi, Tesik je shvatio da nema razlike. Da nisu protivnici, već jednako ostavljeni. Išibani nekim čudnim bičem sudbine.


“Dakle, znao si za halucinacije. I za košulju. Sigurno si ga ubeđivao kako to nije u oblasti medicine i nemoćan si da mu pomogneš.”


“Upravo tako.”


“Nije ti išlo u prilog da se pročuje, već da zadržiš mir na klinici i da ga na sudu osude, da ga se rešiš i ponekad ga obiđeš u zatvoru da ga podsetiš na neko dobro pušenje.”


“Sve je kako kažeš.”


“A devojka…?”


“Rozalija? Ona je ubica, mnogo gori tip od njega. Uostalom rekla je devojčica, čuo si. Ja sam je podmićivao alkoholom i drogama, tucao je do iznemoglosti, a ona je to volela, Dezmonde.”


“Kako onda da nazovemo tvoj zločin, ako su oni svi gori jedno od drugog, a ti kao glavni među njima i dalje iznad njih?!”


“Ti mi reci. Ali znam šta nisam. Ipak volim žene, Dezmonde.”


“Ipak… si ovde da razgovaramo o njemu, nisi kod kuće, a nisi ni na spratu, Zakariuse.”


“Nema tu više šta da se kaže, niti mi nedostaje. Osećam, zapravo, jedno ogromno olakšanje…”


“Olakšanje što sada ne znaš gde je? Ne brine te da li će mu se nešto loše desiti na tom putu, i da sa sobom nosi samo loše uspomene na tebe, na nju, čak i na mene?”


“Što na tebe? Što nije uspeo da te pojebe?!”


“Između ostalog. Znam da je to želeo, rekao mi je.”


“Aha, konačno stižemo do cilja!”


“A cilj je?”


“Da te raskrinkamo, mladi doktore. Da sebi priznaš, pa da lakše živiš u tom svom skladnom braku kad upoznaš sebe.”


“A tvoj brak?! Misliš da sam glup? Ono unutra nije rezervni ležaj, nego tvoj, i ko zna otkada živiš ovde, načelniče, spavaš u svojoj ludnici da bi bolje čuvao svoje ludake!”


Melmot je zagrizao usne kao da mu više neće trebati. Raskezio se spreman da mladog psihijatra očnjacima raščerupa, sažvaće i ispljune. Ko zna šta mu je onaj idiot još prepričao o njemu.


“Zanima me, Zakariuse…”, Tesik je ustao i prišao mu kada mu je popustio stisak zuba u pomodreloj usni. “Zanima me samo još jedno. Da li si mu dao ono što se ne daje? Ono što takav uzoran lekar i suprug nikako ne bi sebi smeo da dopusti? Da li si mu dozvolio da ga stavi… u tebe?”


Melmot se nasmejao, stidljivo pogledavši u krvavo crvenu lokvu ispod sebe.


“Odgovori mi, hajde. Je li uspeo i tebe da naguzi, doco?! Verujem da je sanjao o tome, da tebe osvoji i porobi, pre nego mene?! Ipak si ti ovde bog i batina, a ja samo sitna karika… Odgovori mi!!”, viknuo je, a Melmot se smrknuo i pogledao ka vratima.


“Ne. Samo je pokušao. Napravio mi je klopku zajedno sa Rozalijom, prerušivši se u nju, sačekao me u mraku u njenoj spavaćici. Ali mu nije uspelo, udario sam ga i onesvestio. Od tada je bio u posebnoj sobi.”


“Hm…”


“Govorim ti istinu, tako smo se dogovorili zar ne?”


“I, ti nemaš utisak da je zbog tebe otišao?”


“Otišao je za nekim trećim kurcem, moj Dezmonde.”


“Kakvim… Ne verujem. Imao je samo me-“


“Samo tebe?! Kolika si ti budala! Mogao si makar iz njegove knjige da shvatiš da je bio seksualni manijak, nezasita rupa i mašina koja se ne gasi! Bio si možda nešto što je poželeo, ali on se ne zaustavlja zbog takvih kao što smo ti i ja, on ima druge planove, i nije sam u tome, veruj ti meni, tamo gde je sada još je gori, stoput gori, ne možemo ni da zamislimo šta tek sada radi!”


“Ti ga baš prezireš. A kakvi smo to mi, misliš zbog naše profesije…?”


“Mislim na to da nemamo dvojnike. Samo smo u jednom primerku i to nas opasno jebe.”


Tesik se nasmejao nakon nekoliko nedelja. Smeh mu se izmešao sa svim onim suzama koje nisu htele da procure.


“Idi lezi, eno ti jebeni krevet. Ja ću prošetati, da me hladan vazduh malo prodrma, napio sam se. Uzeću neku sobu u gradu, da pokušam da se naspavam.”


“A ne, ne. Vratiću se kući, moram. Ti lezi u svoju tajnu odaju i odmori se.”

Kategorija:

Gay erotske priče 

• 28 Dec, 2024
• Basi
• 15 glasova
• 544 pregleda