Doppelgänger XI: Suočenje II
Već se razdanilo kada je Tesik otišao, a Melmot dočekao svoje pijane, noćno-jutarnje more. Uspeo je da prespava dobar deo dana zaključavši se. Usnio je Sebastiana kako se krsti gledajući u Rozin dildo pod spavaćicom, dok se zabija duboko u njegovo dupe. Po budjenju je izdrkao besno i posle nekoliko trenutaka otključao vrata. Marija ga je čekala sva raščupana i nervozna, vrišteći kako ga je već dvaput tražio neki inspektor.
Bio je smireniji. Kao da mu je bar neko priznanje olakšalo muke. Možda taj Tesik ipak nije loš psihijatar, pomišljao je. Kako je dan odmicao, tenzija je ponovo rasla, i sa svakim satom ta novostečena, prividna kontrola, izmicala mu je iz ruku. Policijski inspektor koji je načuo za jučerašnja dešavanja rešio je da ispita stvar, ali je brzo oteran uz obrazloženje da je stanje pacijenta bez promene i da su pripremljeni svi izveštaji za sudski proces.
Umesto obilaska Sebastianove sobe, Melmot je rešio da konačno prošeta zaleđenim gradom. Dugim i mamurnim koracima stigao je do svoje zgrade, poželevši da vidi svoju decu. Stajao je dvadesetak minuta pred ulazom, dok mu stopala nisu promrzla, a ruka nije mogla da se podigne da pozvoni na vrata. Padao je rani mrak kada se vratio flašama iz ormarića za zalihe.
Ordinacija i mala soba izgledale su mu veće od cele klinike. Prazne, ispunjene bludnim mislima, uzaludnom praksom samolečenja, izgubljenošću i besmislom jednog tridesetogodišnjeg života. Tesik je par godina mlađi, možda za njega još ima nade, pomislio je, i u pustoti kružnih misli punio čašu za čašom.
Oterao je i Mariju ranije kući, obezbeđujući sebi mir iako je znao da neće spavati, makar ne normalnim snom običnog čoveka. Još jednom je obišao sobe, a na spratu sreo Dolores koja je rekla da tu ne ulazi, da Rozi ne želi da ga vidi. Povukao se u svoju odajicu, presabirući odavno sklopljenu slagalicu u nedogled. Pomišljao je na Silbermannov novi dom, zamišljajući neke toplije krajeve. Od vina ili umora uma, zaspao je ponovo, potpuno iscrpljen.
Trzalo ga je na momente neko škriputanje. Kao da neko pokušava da okrene ključ u bravi. Na tu pomisao je ustao i upalio svetlo, videvši na satu da je prošlo dva po ponoći. Vratio se u krevet zadovoljan što je konačno odspavao više od šest sati, nadajući se da nastavi. Čim se ispružio, pucketanje se nastavilo. Shvatio je da uopšte ne dopire iz ordinacije već spolja. Ponovo je mrzovoljno ustao, prilazeći prozoru. Primetio je figuru koja se saginje sakupljajući najsitnije grumenčiće zemlje pod snegom i usmerava ih ka njemu, gađajući u okno tako da se jedva čuje. Ponovo je upalio lampu i mahnuo mu.
Tesik je ušao skoro smrznutih trepavica, trljajući ukočene šake.
“Koliko si dugo bio dole?”, Melmot ga je upitao bez prekora, kao da je otključao vrata starom prijatelju.
“Nekih sat vremena”, odgovorio je glasom koji je podrhtavao od hladnoće.
“Ako hoćeš otiđi pod topli tuš, šta drugo da ti kažem”, Melmot je legao smatrajući da je dovoljno što ga je pustio u zgradu. Pokrio se po glavi.
“Ma neću… biću dobro. Hteo sam da te vidim, nemam sa kim da pričam”.
“Video si me sinoć, to jest bio si tu celu noć. Šta još hoćeš?”
“Hoću opet.”
“Šta?”, izvio je glavu iz čaršava.
“Ništa, samo da budem ovde. Ti spavaj, ja ću opet pred svitanje otići.”
“Svašta. Pa šta je sa Viktorijom? Ili imaš neku fiksaciju da si bliži Silbermannu ako si u zgradi?!”
“Nije to… A Viktorija.. oprostila mi je.”
“Naravno”, nasmejao se Melmot u jastuk.
“Misliš da ne zaslužujem?”
“Naravno, to sam i rekao, nebitno je šta radiš ovde, sve ti se prašta.”
“A šta to radim?!”
“Ne znam ja zaista, znam koliko i tvoja žena.”
“Ti nikad ništa ne znaš kad se tebe tiče, od onog vrsnog govornika i profesionalnog lažova od tebe ne ostane ni reč kada si sateran u ćošak!”
“A izvini šta se konkretno sada mene tiče šta ti radiš?”, Melmot se uspravio, a čaršav je otkrio golo telo do pojasa.
“Sve te se tiče, otkad je otišao. Sve, i tebe i mene se tiče!”
“Mislim da je pogrešno što nas stavljaš u isti koš, ali dobro, to je tvoj izbor”, ponovo se pokrio.
Tesik se konačno zagrejao u maloj prostoriji i glas mu je dobijao prirodan ton bez drhtanja.
“U istom košu i jesmo, a ti još malo laži sebe, prilično si dobar u tome. To je možda i jedino što radiš kako treba”.
Melmot je zbacio prekrivač sa sebe, ostajući u sivim boksericama, a onda ustao i prišao mladom kolegi naslonjenom na vreli radijator.
“Siguran si da je to jedino što dobro radim?! Pripazi šta pričaš, da ne bi prošao kao tvoj obožavani pacijent!”, uneo mu se u lice, ali ni u ludilu ne bi smeo da ga dotakne.
“Zakariuse, da li ti to meni pretiš istim tretmanom kao oslabljenom Silviusu pod tvojim ključem, u sobi bez prozora i svetlosti?!”
“Daleko bilo. Tebe bih samo ostavio vezanog.”
“Znači da ti ja nisam privlačan?”
“Prestani. I skini se sa tog gvožđa, otopiće ti se dupe!”
“Otkud znam, možda ti baš to čekaš. Da se otopi…”, Tesik je rešio da proba suprotan metod, onaj koji nikada nije primenjivao ni sa kim. Nikada, ali baš nikada nije bio bezobrazan. Ali sada mu je bilo dosta ljubaznosti koja mu se obila o glavu.
“Da te naguzim?! Ozbiljno se tripuješ da si on. Da nisi ti postao on, u tvojoj ludoj glavi?! Ne možeš bez njega, o mili Bože… Zato ti tragaš za ležajem u ludnici, sad je meni jasno… Ti si još luđi!”
“Hajde, ako smeš.”
“Vidi ga, on ne odstupa! Jesi li normalan?! Moraću da te izbacim iz ove sobe u koju te je Marija tako fino ušuškala bez pitanja…”
“Ne idem nigde.”
“Opa! Da ne planiraš i da zajedno spavamo ovde, a? Mali se osmelio, nema šta. Još si i bezobrazniji od onog tvog…”
“On me je naučio. Očigledno je, Zakariuse, njegov uticaj na mene bio prevelik, prejak…”, pritisnuo je zadnjicu na radijator dok ga koža nije zabolela od vreline, a onda samo odskočio opečen.
“To znači da si povodljivi homić, kao i on, da samo zagrevate guzice po mojoj klinici i čekate pogodan trenutak da ubacite kurac u-“
“A ti? Znam da si me slagao da ga nikad nisi primio!”
“Nisam lagao.”
“Ma, da…”
“Ozbiljno. Jesam nešto drugo, ali ne i kurac.”
“Pa znao sam! I, to se ne računa?!”
“Ne. I bila je u pitanju žena.”
“A je li? Ona te je guzila! Ova sa sprata?!”
“Baš ta.”
“I, i dalje ne shvataš?”
“Šta to, kolega?”
“Da si žudeo za Silbermannovom palicom?”
“Nije to, dobio sam je. Odnosno, tražio sam da mi ga pokaže. Drkali smo zajedno jednom, eto, je li ti sada lakše?”
“Hm.. ali ti to nije bilo dovoljno. A nisi smeo dalje.”
“E jebiga Dezmonde…”
“Da li bi smeo sada?”
“Pobogu… Ne.”
“Ni da je on ovde? Kao pre?”
“Ništa to ne menja gde je. Ja sam ja i ne menjam se.”
“U redu. Neki slučajevi su definitivno neizlečivi.”
“A šta si ti, Dezmonde, moj seksolog?!”
“Mogao bih biti.”
“E da te čuje tvoja Viki…”
“Nju ne diraj. Ne želim da je pominješ!”
“Pa i neću. Nije ona došla da mi ponudi svoje podgrejano dupe u sred noći, nego njen lepi mužić, otac njene deteta, ugledan mladi psihij-”
Tesik je skočio na njega. Šake mu na vratu. Ugušio mu je u grkljanu namerene reči. Davio ga je ležeći na njegovim leđima dok se uzalud pod njim baca i otima. Sudar laktova, vrisak muški iz dubine. Nikada nikoga nije napao fizički. Istraživao je snagu kojom ga može obuzdati, primećujući da je Melmot dosta mišićaviji. Odbacio ga je sa tvrdog tela, ali ne predaleko. Tesikova glava našla se uz njegovu i brzo udaljila čim je tu pala. Ostao je na laktovima, viseći sa ležaja i teško dišući. Melmot ga je razjaren gledao ravno u oči.
“Molim te idi.”
Raščupan i pregrejan, Tesik je otišao do Sebastianove sobe. Nolic je spavao sa Sebastianovim krstom među prstima spojenim preko prsa. Ubica kao da nikada nije zaspao nakon onog jutra. Nije ga ometao niti išta rekao kada je Tesik uzeo ruku umrtvljenog čoveka kao onomad njegova žena. Krv kao da nije strujala tom kožom. Još je mršaviji nego prekjuče. Kroz požutele kapke ko da mu prolaze u vagonima Silviusovi prestupi i gresi požude. Ko bi živ i mogao da ih podnese, sem onog stvorenog iz njega samog.
Poželeo je da poljubi te suve, skoro beživotne usne. Ali ni trag Silviusa nije ostao u ovom nemom isposniku. Samo je kroz plavičastu venu nadomak svog prsta bio povezan sa srcem koje jedva kuca. Šta li će ako ovo telo umre? Kako će se zadovoljiti sud, i šta će biti sa Melmotom? Zašto ga to uopšte brine? Bitno je da je Silvius umakao svemu tome.
Kod kuće ga je nerviralo što se Viktorija pravi kao da se ništa ne dešava. Činilo mu se da i ona uporno glumi laž, i ona kao svi ostali. Bilo mu je mučno da je gleda i odlazio bi u kafanu, pomazivši sinčića po glavi, ne izdržavajući tu atmosferu licemerja naročito kada im se pridruži i Malik. Znao je da je sam kriv, ali nije mogao podneti da se ta krivica ignoriše. Oduvek je tragao za pravdom, ma kakva ona bila, za istinom koja sve sravnjuje i sve ljude izjednačava. I veliki deo te istine, bio je pronašao upravo sa Silviusom. Prateći njegov život, učinilo mu se da je bilo kakav beg od sebe ne samo loša i pogrešna staza, već da se njome obilazi krug i sa svaki zaokruženim putem pakao postaje sve gori.
U kafani je slučajno naišao na kolegu sa studija sa kojim je ostao da banči do kasno, kao da mu je sam Bog podario društvo da se te noći ne vrati na kliniku. Govoreći kako se nedavno oženio, kolega je napustio pijanku posle ponoći, ali Tesika ništa nije sprečilo da ostane do fajronta i uživa u alkoholu koji inače prezire. Gledao je dugo u uzak dekolte zgodne konobarice, na kakvu bi mu se ranije često glavić uzdigao i pojavio sladak svrab u testisima. Ovog puta ništa, samo još jedna tura pića sa potpunim strancima koje je okupio oko sebe i nepovezano im pričao o poslu na klinici.
Oblačio je kaput pred samo svitanje, kada je zazvonio telefon u džepu. Gurnuvši šaku u pogrešan, izvadio je zatureno Silviusovo pismo. Prokleta Viktorija se opet brine. Pogledao je žurno u ekran, a tamo je stajao dobro poznat broj klinike. Dobro poznat doktorov glas.
“Nije te bilo noćas Dezmonde?”
“Stižem iz ovih stopa.”
Zašto mu je odgovorio baš tako. Mrzi sebe i leti, odleće. Trči put klinike i grumenčića koje je bacao da ga probudi. Sada je budan, čeka ga. Silvius je zamolio da ga razveseli, napisavši da je doca ‘zastranio’, šta li mu je to značilo? Uglavnom, rekao je da mu baš on vrati osmeh na lice. Pokušaće, ako ništa zbog svog starog prijatelja. Zbog Silbermanna? Ili zbog sebe? Ne zna. Ne razume baš, razume onaj organ ispod srca, ispod želuca koji gori. Solarni pleksus ili sami testisi? Nabrekli. Puca mu nešto u glavi. Hoda teško, olovno, ali hitro. Vuče se ali brzo, kroz smetove, kaput sam sa njega spada, zimski vetar mu raznosi misli. Stiže kao vagon teretnog voza koji će se izručiti pred klinikom da se više ne pomeri.
Pribrao se pri ulasku, pozdravivši Mariju na portirnici. Očekivao je manje-više nove muke, ali su mu bile nekako draže. Neće piti, od toga mu je baš loše, ako ga opet ponudi onim vinom, to će sigurno odbiti. I neće stajati kraj radijatora, nije mu hladno, ugrejala ga je jurnjava s drugog kraja grada. Neće ga više napadati, ostaće miran šta god da ovaj kaže, kako god da pokuša da ga isprovocira. Pokucao je mirno, čekajući da Melmot otključa.
Pokucao je ponovo, pa sam otvorio vrata. Nisu ni bila zaključana. Ušao je u ordinaciju gde je očekivao da ga zatekne zajedno sa starim a novim pitanjima. Tek što je svanulo, nije valjda zaspao nakon poziva. Klinika je već uveliko budna, svi ludaci na nogama. Sem onih sirotih vezanih poput kreštavca.
Pokucao je na vrata male sobe.
„Uđi Dezmonde.“
Kada je zakoračio unutra, istovremeno se smrznuo i istopio. Melmot je klečao na svom krevetu, skroz obnažen. U desnoj ruci držao je svoj dignut purpurni kurac, gladeći ga nežno kao da ga umiruje.
„Gde si do sada čoveče?!“, procedio je kroz šapat, smešeći se u drhtavici kao da mu je hladno u tom razgolićenom drkanju.
Tesik se oblizao dolazeći sebi. Srce je lupalo pred iskakanje iz grudi.
„Ne mogu ovo, s tobom, ipak ne...“, progovorila je svest.
„Ne moraš, nisam te zbog toga zvao. Samo ova vrela guza šefa bolnice neće dugo čekati na tebe“, odgovorio mu je, kada je krenuo onaj njegov lagan mlaz i istekao na deo posteljine ispred sebe. Melmot je ispuštao zvuke koji su ga opili, ma koliko negirao želju.
„Uostalom, imaš onu sa sprata za te potrebe“, Tesik se namestio na uzglavlje odbacivši nemarno kaput na pod dok je gledao u Melmotov taman, isceđen kurac kako mlatara kroz prostor između njih.
„Uzalud mislim na nju u ovakvim trenucima... Ona više neće ni da razgovara sa mnom!“, uvredljivo je prokomentarisao glavni doktor, brišući se peškirom koji krije ispod posteljine. Izdisao je otvorenih usta, gledajući u Tesika poluspuštenih kapaka.
„Mogao bi da se obučeš“, dodao je mladi kolega smireno kao da nije upravo prisustvovao činu samozadovoljavanja svog nadređenog. „I molim te, skloni ovo...“, pogledao je u baricu izbačene sperme koju je posteljina pod njim već upijala. U glavu kao da mu se vratila ona savršena moć negiranja koju je unapredio tokom decenija poricanja.
Melmot je veselo poslušao ove naredbe. Kada je promenio posteljinu, u isti mah su se obojica sručili na krevet.
„Umoran sam, samo malo ću prileći“, objasnio je Tesik. „Zašto si me onda zvao, dođavola?“
„Da te gledam“, Melmot se nasmejao. „Lep si. Pravi primerak uglađenog psihijatra, mladog i željnog karanja svih mladih pički koje ti ispovedaju traume iz detinjstva!“
„Jebi se Zakariuse.“
„To sam odradio. Još si ti ostao!“, namignuo mu je.
„Čini mi se da previše piješ, ako smem da primetim...“
„Previše ali ne dovoljno. A njuh me ne vara da si i ti počeo...“, posegao je za novom flašom, kada mu je Tesik povukao ruku, a ovaj se okrenuo nezgodno tako da su se našli licem u lice mnogo bliže od planiranog. Bio je to trenutak kada je Tesikovom glavom odzvonila ona molba iz pisma, i samo ga je istom rukom zgrabio za kosu i povukao sebi.
Šaka puna plave kose uskoro je ispraćena šakom crne. Melmot je uzvratio na ovaj strastan korak ni sam ne znajući u kakvom će ludom poljupcu završiti. Setio se prvih poljubaca svoje žene od pre nekoliko godina. Jednaka slast, bockanje u stomaku i gubljenje vazduha. Lupanje one praznine iz koje srce iskoči i izgubi se nekud u telu. Pa još jedan poljubac, ovlaš, kao da isprobavaju. A onda jedan dublji, obliven pljuvačkom koja je čekala da ga natopi. Stidljivo razdvajanje usana zatim.
„Nedostaje ti Viki, treba da je izjebeš rekao bih!“, Melmot se prvi oglasio s novom provokacijom.
„Možda, a mislim da bi voleo to da vidiš...“
„Da te gledam dok jebeš? Izgledam ti kao neko koga bi to uzbudilo?!“
„Verujem da bi te zagrejalo... Bar je mene ovo malopre.. Nisam baš sasvim ravnodušan, kako je Silvius mislio dok sam-“
„Dok si mu čitao odlomak iz knjige?! Rekao mi je da si bio tvrd kao kamen, Dez, kaže da se baš videlo!“
Na pomen nadimka kojim ga zove samo žena, pukotina u Tesikovoj utrobi kao da se produbila. Morsko plave oči sove zagledale su se u ledeno plave.
„Znaš li da me je tvoj dragi Silbermann pljunuo u oko kada smo prvi put razgovarali?“, upitao je Melmot.
„I neka je, umeš baš da preteraš. A tebe nije kopkalo o čemu je pisao u knjizi?“
„Ne zanima me literatura razvratnika poput njega... Ispunjava biblioteke sveta, a sasvim je bezvredna. Sem toga, ja sam osoba za jednog partnera, nisam promiskuitetan kao tvoj bivši dečko, Dezmonde.“
„Aha...“, Tesikova glavica se klimala u ironiji. „Znaš, sada mi je jasno šta se dešavalo kada bi mu onako pozlilo, kao kada smo na njegovu molbu jednom izašli u dvorište...“
„Misliš na one njegove halucinacije i gluposti?“
„Nisu gluposti. Ines mi je potvrdila. To je trenutak kada se smenjuju on i Sebastian. Kada drugi krene da preuzima.“
„Mogu ti reći da je dobro preuzeo, ovaj u sobi izgleda kao da će mi uskoro krepati. Ne znam kako ćemo izaći pred sudiju s mrtvim zločincem. Opet ću ja najebati...“
„Nećeš. Bar ja ne planiram da išta kažem.“
„Ozbiljno? Zašto bi to uradio?! U izveštaju si ga nahvalio na sva usta i-“
„Nije mi želja da te uništim, eto.“
„Oh, kakva odanost, kolega. Moraću Vas nagraditi!“
„Radi šta hoćeš... ne treba mi tvoja nagrada, podeli je sa svojom ljubavnicom. Meni treba samo mir posle svega ovoga.“
„Hm, nešto mi govori da ćeš ga potražiti... Nećeš se ti smiriti dok ne pronađeš svog Silviusa i ne izmeriš mu dužinu svojom guz-“
Tesik mu je opalio šamarčinu. Bio mu je taman na dohvat ruke da nije ni morao da zamahne jako. Jareća bradica načelnika je zadrhtala kada je položio dlan na udareno mesto.
Tesik je ustao i otrčao da telefonira. Sinula mu je ideja o Silviusovom mogućem prebivalištu.
„Lior Kavinsky?“
„Da?“
„Gospodine, zovem vas iz klinike na kojoj leži Silvius Silbermann. Ja sam njegov psihijatar. Interesuje me da li i dalje planirate svedočenje na sudu povodom njegovog slučaja?“
„Da li to moram Vama da saopštim? Jeste, planirao sam. Smatram da zaslužuje svoju kaznu kao svaki drugi zločinac.“
„Da Vas podsetim, bilo je tu navedenih stvari u kojima ste zajedno učestvovali. Iz razgovora sa gospodinom Silbermannom poslednjih meseci, razumeo sam da on ne gaji negativna osećanja prema Vama, naprotiv, postoje stotine ispisanih strana o tome kako Vas on-“
„Da, da, kako me voli više od života. Tako je pričao svima. Da nije i Vama prodao istu priču, gospodine psihijatre?!“
„Ne radi se o tome. Zanima me koliko zaista smatrate da je kriv? I da li je moguće da ipak povučete svoju optužbu koju, moram priznati, nakon stručne procene, smatram preuveličanom?“
„Ne znam šta Vam je napričao, ali Vašeg pacijenta poznajem prilično dobro, i njegov talenat manipulacije nadilazi svaku stručnost u koju se zaklinjete, verujte mi. Ja ostajem pri prvobitnom iskazu. Taj čovek me je ojadio i uzeo mi najbolje godine. Ukoliko je to sve što ste želeli da me pitate, izvinite me, u nekom sam poslu i moram da prekinem..“
Tesik je spustio slušalicu. Definitivno se ne krije kod njega, utvrdio je. Mora da je napustio državu. Nakon nekoliko poziva upućenih ka autobuskim i železničkoj stanici glavnog grada, predstavljajući se kao policijski inspektor, dobio je informaciju da je plavokosi muškarac opisane visine po imenu Severin Septimus tri dana ranije kupio najskuplju voznu kartu za Pariz. Očekivano, pomislio je. Tesikova memorija držala je sve podatke u sebi kao po složenim mentalnim fasciklama. Francuska, da. Tamo ga je čekao neko o kome je do kraja odbijao da progovori.
Ostalo mu je pitanje da li su gresi zaista okajani, ako ih je bilo. I, ako je već u toku, da li će se stradanje nastaviti. Sve besniji, istuširao se ledenom vodom u kupatilu za pacijente.
Kada se vratio u Melmotovu sobicu, ovaj je spavao prekriven. Tesik je nežno svukao čaršav sa njega, otkopčavši se. Ispuniće Silviusovu želju, makar postala njegova sopstvena, makar i on postao neko novi. Već budni doktor ga je samo gledao bez reči. Tesik mu je povukao još uvek vruće bokserice, dok se kurac boje živog mesa lagano uzdizao u ovom prećutnom uzbuđenju. Nastavio je ne znajući ni sam gde to vodi, vođen željom većom od sebe, ignorišući manjak iskustva sa muškarcima, ovog puta se ne sme izblamirati. Skidajući sve sa sebe, drhteći, okrenuo je zadnjicu ka njemu, pružajući njegovim ustima svoj organ, željan makar poljupca. Čekao je na ovo godinama, decenijama.
Melmot se nije opirao, očigledno iščekivajući isti nastavak priče. Uzeo je čvrstim stiskom u ruku kurac koji mu se pružio i izduživao u šaci. Konačno je prelomio i postao ono što jeste. Niko neće znati, tešio se. Uzeo ga je među usne i započeo lagano sisanje mekog glavića dok se Tesik povijao kao da se guši. Ponesen ovim golicanjem i klizanjem kurca u doktorovo grlo, i sam je zgrabio u usta doktorovo meso, dudlajući što je jače mogao dok ga nije čitavog nabio u sebe. Melmot je učinio isto, iako je samo jednom mladiću davno pružio ovakvo zadovoljstvo, uvukao ga je bez poteškoća kao da to radi svakog dana. Izbezumljujuća želja za Silviusom širila im je vene i pomutila ostatke razuma.
Povezani u neobičnu zmiju od dva tela, remetili su tišinu jutra u ovom izolovanom delu bolnice samo mljackanjem i uzdisanjem kao da im je obojici prvi put da vode ljubav. Kao sumanuti, gutali su kurčeve. Tesikov dugi, obrastao tamnim dlačicama. Melmotov snažan i manji, ludački tvrd krčio je Dezmondovo nevino grlo kao nasilno ugurano parče užarenog gvožđa. Svršio je u doktorovim ustima kao nikada sa Viki. Ostajući tvrd, primetio je da ga doktor ne vadi, već samo nastavlja da guta i tek pomalo izvlači. Čvrste ruke nabijale su mu guzove na lice dok nije osetio kako mu i testisi tonu u vlažnu i toplu dubinu. Vazduha kao da nije imao, ali kao da mu i nije ni trebalo.
Još jednom je i on isisao svog Zakariusa. Već umoren doktorov kurac ponovo je narastao do pune čvrstine, a Dezmond je oduševljen sisao svoj prvi kao da mu je poslednji, diveći se koliko to umešno radi, grla nasađenog na ovaj vreo stub kao suštinu bića iz kojeg muze najveće zadovoljstvo koje drugi muškarac može doživeti. Pušio ga je onako kako je to očekivao od Silviusa, jezikom kružeći po tvrdim jajima svaki put kada se izlije. Doktor je njegovu muškost golicao poljupcima kojima nije imao hrabrosti da ljubi svog bivšeg pacijenta, predano i neumorno, ne osećajući više ni kurac ni usne. Dva ludaka na pravom mestu. U polumraku Melmotove odaje nalik na studentsku sobu, ponavljali su sa mahnitim užitkom ovu bludnu radnju još nekoliko sati, do konačnog premora nalik smrti.
Ni traga na posteljini ovog puta. Nijedna kap nije ispala sem poneke zalutale Dezmondove suze. Sve je završilo u njima. U njima je sve i počelo. Zadojeni semenom i tišinom, u pauzama su se samo gledali i ćutali. Nekako već svoji sada. I pomalo Silviusovi. Prećutno su ga podelili, iskupivši bar deo sopstvene kazne i osamljenosti. Tesik mu je golicao bradicu poput deteta, a Melmotovi poljupci su se ređali po njegovom razdraganom licu dok nisu zaspali. Nikada do tog jutra nije voleo da se ljubi.
„Ostani... Gde si pošao?“, šapnuo mu je načelnik bolnice nežno kada se Tesik jedva podigao na noge.
Uputio se kući da spakuje kofer sa svojim stvarima. Zimsko sunce je kroz staklena vrata obasjavalo neki sasvim novi ukus života na usnama. Ispratio ga je šetač noseći u ruci nafilovanu krofnu i prelazeći okom po sivim zidinama klinike, podbuo i radostan kada njome zavlada mir.
Zahvaljujem svim čitaocima koji su izdržali ovu moju sagu do kraja :) Oprostite ako ima koja greščica, kao i vremenski razmak među objavama. Prethodni delovi priče stoje na mom profilu ko bude želeo da pročita. Obećavam vam još neke pričice sa manje psihološke tenzije, naravno ako vam nije dosta mojih mozganja! :D U svakom slučaju VELIKO hvala vernim čitaocima, i želim vam svima srećan početak nove godine pred nama. Ljubi vas Basi~
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 28 Dec, 2024
- 554 pregleda
Vaše divne reči pokazuju za koga pišem. Još jednom hvala, unazad i unapred, biće toga još na slične teme kako me ponese, neka zamisao je priča o Leuriopi u budućnosti. Mene najviše obraduju vaše pričice, a ova je jedina moja gde se može reći da je pisac bio napaljeniji od svojih likova haha. Prosto volim to ispredanje nadugačko kad već postanem deo stvorene realnosti, java se raspline a organi ujedine i svaka granica izbledi :))
Neverovatno je koliko je ličnosti u tebi, različitih uzrasta, polova, interesovanja. Kad god pomislim da te poznajem, upoznam neku novu i oduševim se.
Tvoje pisanje budi ljubav prema književnosti i u onome ko se nikada nije bavio čitanjem. Molim te razmisli o nastavcima o Rozaliji, o njoj bi moglo još toga da se kaže, i još nekim likovima, da se možda rasplete dalje u posebne serijale ili knjigu zavisno od tvog-vaših raspoloženja 
Uživancija beskrajna!!! 
S koliko detalja, maste, dubokog poznavanja tvojih netipicnih likova je ovo napisano od prvog do poslednjeg dela, jedna velika poslastica za nas ljubitelje, necu te hvaliti jer sam vec i previse, a u pravu je Vestac sve i to mnogo lepse kaze. Svako je od nas neka Rozalija ili Dezmond, tako su fino izgradjeni njihove licnosti i mane u celoj prici da ostavlja bez daha. Daj jos obavezno, ne staj kad je najbolje:)
Razni paceri pišu scenarija za smeće koje nam se servira po TV, a ovakvi ljudi iz hobija pišu i dele sa nama fenomenalne priče. Opet da pozovem ljude da pročitaju ceo serijal, bez obzira na seksualnu orijentaciju, neće zažaliti sigurno. Tebi jedno veliko hvala i kapa dole. Kao i svi, i ja volim priče koje su na prvu loptu, a dovoljno dobro napisane. Ali ovakvim stvarima se vraćaš da ih čitaš ponovo, ovo razvaljuje. Sve najbolje i da nas raduješ i sledeće godine svojim talentom.
Da, malo dijelovi jesu vremenski rastegnuti, ali se nikada nije gubio kontinuitet zbog upečatljivosti likova. Barem za one koji su pratili. U svakom slučaju, ova saga je još jednom pokazala tvoj neizmjerni literalni talenat. Luda je, puna tenzija i psiholoških igrica, i naravno erotike. Drugačija, neobičnija, baš kako se i traži.