Pekara i poljupci

Rade blizu jedno drugog, viđaju se skoro svakodnevno u pekari pored njegove firme, u prolazu ili na putu do parkinga. On se njoj sviđa. To se jasno vidi iz njenog pogleda i osmeha kad se sretnu. I ona se njemu dopada. Nesumnjivo to pokazuju njegov stav, pogled, način na koji u sekundi popravi kragnu i pridigne pantalone kad je ugleda. Još nisu progovorili ni dobar dan, ali je očigledno da je samo pitanje trenutka kad će se upoznati. 

Najzad sam joj se javio. Već nekoliko nedelja se srećemo u kraju. Upoznali smo se na jednoj slavi i ispostavilo se da stanujemo nekih 250 metara jedno od drugog. Posle te slave, sreli smo se par puta u prodavnici i pozdravili se. Počeo sam da pravim raspored poslova tako da se sada srećemo sve češće. Plan mi je uspeo i počeli smo da razmenjujemo po koju reč, a kasnije i da se ispričamo pred radnjom.


On se konačno odvažio i jednog dana joj je poželeo dobro jutro. Osmehnula se i uzvratila pozdrav, a na trenutak je oborila pogled i jedva primetno porumenela. On je već naučio njen ritam koraka i znao je otprilike vreme kad će se pojaviti iza ugla idući od parkinga do pekare, a zatim još nekih 100 metara do firme u kojoj je radila. Izgleda da je i ona obratila pažnju na njegov raspored jer je skoro u minut uspevala da ga sretne kad bi izlazio na ručak ili se iskradao do kafića. Oboma je bilo potpuno jasno o čemu se radi i nisu se preterano bunili protiv toga. Naprotiv, igrali su svoju slatku igru i uživali.


Shvatio sam da naši susreti u prodavnici ili usput, nisu proizvod samo mog rasporeda. Nemoguće je da sam bio tako precizan. Zapravo, ona mi je prilično pomagala u toj preciznosti, štimujući svoje vreme tako da se sretnemo. Znala je kad odlazim na posao, kad se vraćam, kojim putem obično idem. Ona je radila blizu svoje kuće, a ja sam na posao išao motorom ili kolima. Zanimljivo je da sam je redovno propuštao na pešačkom prelazu ćošak dalje od njene kuće ili pred samom kućom. Svaki put bih joj rukom dao znak da pređe, a ona je uzvraćala osmehom i sa usana sam jasno čitao reč "hvala".


Posle nekih mesec dana, od "dobro  jutro" i "dobar dan", prešli su prvo na kratke razgovore, a zatim na povremeno pijenje kafe kad bi se oboje iskrali iz firmi i otrčali u obližnji kafić. Pričali su o sebi, o svojim porodicama, prijatlejima, navikama, poslu... Upoznavali su se sve dublje, ulazeći u detalje koje nisu otkrivali čak ni mnogo bližima. Rasporedi su postali tačni u minut. Parkirali bi se u isto vreme, hodali su do firmi jedno pored drugog, pričajući usput dogodovštine od tog jutra. Posle posla bi se isto tako vraćali do kola tešeći jedno drugo zbog budalaština koje su pretrpeli na poslu.


Hteo sam da se viđamo malo više, pa sam počeo da pešačim do posla. Tako sam imao izgovor da je sretnem dok je izlazila iz zgrade i da zajedno odpešačimo do njene firme, pa bih nastavio svojim putem. Već posle nekoliko jutara mi je rekla da joj prija društvo na putu do posla. Povratak je zahtevao mnogo više "gimnastike" pa se dešavalo da se ne sretnemo, što bi kasnije nadoknadili pričom u kafiću pored nekadašnje "Višnjice" u kojoj se snabdevao sav komšiluk. Saznao sam čime se bavi u firmi, odakle je rodom, ko su joj preci, sa kime se druži, šta voli da jede... Nisam krio ništa o sebi. Čak sam joj govorio stvari koje ne zna niko osim par ljudi iz mog najbližeg okruženja. Imala je lepu, kovrdžavu kosu i ljubak osmeh dok me je slušala. Lepe grudi su se dizale i spuštale u ritmu disanja, a guza se diskretno njihala dok je hodala.


Proleće je bilo u punom zamahu kad su počeli da ostaju na poslu duže od kolega. Kad bi svi drugi izašli, njih dvoje bi sačekali desetak minuta, pa bi se sreli preko puta njegove firme. Tu je bio zidić ispred ograde neke kuće. Idealno mesto da se sedne preko dana u hladovini, što su mnogi koristili. Uveče bi tu sedeli klinci, vrteli telefone i blejali. Njih dvoje bi tu seli posle posla i pričali. Jednog zlatnog poslepodneva, on joj je nešto rekao. Malo se uspravila, povukla nazad i odmerila ga pogledom. Nije se zbunio. Sigurno je ponovio to što je rekao jer je ona ostala u istom položaju. On se sasvim polako nagnuo prema njoj i usne su im se spojile u prvi poljubac.


Novu godinu smo čekali svako sa svojim društvom, ali smo se prvog januara predveče našli ispred njene kuće i krenuli u šetnju. Hodali smo polako kroz snegom pokrivene ulice. Vladala je ona čudna tišina koju pravi beli pokrivač, gutajući većinu zvukova. Provejavao je sneg, a mi smo već stigli do njene firme. Po navici smo krenuli istim putem kao kad idemo na posao. Nasmejali smo se i krenuli ka Svetosavkom hramu kome je tek pre dve godine dignuta kupola. Lepo osvetljeni park, još više je blještao od snega. Nismo bili jedini šetači, ali smo bili sami na svetu. Između stotinak šetača po parku, za mene je u tom trenutku postojala samo ona. Sasvim spontano sam je uhvatio za ruku i prsti su nam se isprepleli. Pogledali smo se i uz osmeh nastavili da hodamo po snegu koji je škripao pod nogama. 


Njih dvoje su kratko vreme nastavili da se ljube na zidiću posle posla. Svaki put bi seli, držali se za ruke, zatim bi se zagrlili i ljubili, pa bi pričali. Potom bi usledilo ljubljenje, maženje, pa opet malo priče. Uz priču, ona bi iz torbe izvadila neku voćku koju bi podelila sa njim. Shvatio sam da on ne voli voće jer bi ga ona svaki put terala da jede, gurajući mu zalogaj u usta. Zatim bi se obrisali vlažnim maramicama i još malo ljubili. On je redovno mazio njene grudi, a ona se prepuštala slasti. Obično bi ga držala za potiljak ili bi ga čak vukla za kosu da je još strasnije ljubi. Otišli bi potom do parkinga držeći se za ruke ili zagrljeni. 


Zastali smo na prakingu u ulici ispred hrama. I tu je sneg bio žut od uličnog svetla, i zlatne zvezdice su polako padale po nama. Počela je priču o sebi, svojoj porodici i njenom strahu da bilo šta, što bi se desilo među nama, nema naročitu budućnost. Odgovorio sam da me ne interesuje ništa osim nje. Rekao sam joj da mi se dopada, da smatram da je izuzetno inteligentna, da uvek lepo pričamo, da je lepa i da imamo sličan ukus po mnogim pitanjima. Srce mi je tuklo kao da trčim 110 metara sa preponama. Slatko iščekivanje prvog poljupca. Njena meka, topla ruka u mojoj, gledamo se u oči i milimetar po milimetar lica se približavaju. Pitala je da li je dobro čula da sam rekao da je lepa. Ponovio sam jasno i glasno, pa je to čuo i stariji par koji je u tom trenutku prolazio pored nas. Primetio sam da su se oboje nasmešili i ubrzali korak. 


Gledao sam njeno lepo lice, krupne smeđe oči, pune usne i sve jače osećao njen dah na mom licu. Njena ruka je i dalje počivala u mojoj, a drugom rukom sam je pomilovao po kosi. Konačno, usne su nam se spojile u prvi, dugo iščekivani poljubac. Taj prvi poljubac je uvek nekako najslađi. Čekaš ga, žudiš za njim, predaješ mu se svim svojim bićem. Celo telo se usmeri ka poljupcu, sva čula se izoštre kako bi upila svaki miris, zvuk, drhtaj. Prvi dodir usana nežan kao povetarac uvek izmami uzdah. Uvukao sam prste u njenu gustu kosu, a njena ruka je stigla do mog vrata. Zadrhtali smo od miline i odvojili se na kratko. Gledali smo se u oči i osmehivali. Zagrlio sam je oko struka. Njene ruke su lako našle put ispod moje jakne i tela nam se spojiše. Nismo čekali poseban poziv, već smo se poljubili, sad sa više strasti. Jezici su se dodirnuli i usledio je ponovo uzdah. Njene meke, vrele usne su me zvale da ih nežno ljubim, a jezik je utirao put u još veću slast. Dugo smo se ljubili tu, na sred trotoara. Sneg je padao, a naše usne i jezici su se upoznavali sve dublje. Prvi poljubac, prvi dodir jezika, dah, miris, ritam disanja... Sve to se dugo pamti. Do kraja života se pamti. Svaki prvi poljubac je jedinstven, nezaboravan, kompletan doživljaj svih čula. Njemu se predaje celim telom i dušom, on se dugo čeka, bez obzira na stvaran broj minuta, sati ili dana. Slatko iskušavanje, uzbuđenje, damari srca koji te guraju napred da pređeš preko granice. I onog momenta kada krene nezadrživi let usana jednih ka drugima, kad više nema natrag, tog trenutka nema ni gravitacije, ni sveta, ni vremana. Postoji samo prvi poljubac koji vodi u nešto novo, prelepo i prepuno dobre nade. Neizmerni kvalitet trenutka u životu.


Proleće je ustupilo mesto letu i njih dvoje neko vreme nisu dolazili na posao. Verovatno su na odmoru. Zatim se, jednog vrelog dana, pojavio samo on. Nedugo zatim, pojavila se i ona. Isti, ustaljeni redosled. Parkiranje, pekara, posao, odlazak kući. Ali više nije bilo ljubljenja na zidiću. Lišče je najavilo promenu boje kad je ona nestala. Nije više dolazila na posao. Dolazio je i odlazio samo on. Ponekad bi svratio u pekaru, ali ređe. Najčešće bi prošao pored i ušao u ulaz svoje firme. Posle posla bi se žurno uputio ka parkingu i odlazio kući. Steglo mi se u grudima. Razmišljao sam šta bi mogao biti razlog njenog nestanka. Možda je promenila firmu. Možda su se razišli, pa je promenila firmu. Svašta čovek pomisli.


Moje drage odavno nema. Posle prvog poljupca, nežnog i nezaboravnog, usledili su mnogi sledeći poljupci, planovi i nade, sve do jednog treska, loma stakala i gužvanja lima na auto putu. Sa takvim iskustvom, radoznalost ima tužan ukus. Gledao sam njega i pitao se šta li se desilo. Zašto je nema? Gde je? Zašto viđam samo njega? Sa prvim snegom oko Nove godine, srce mi je zaigralo od radosti kad se konačno pojavila. Prvo se iza ugla pojavio stomak, pa zatim ona. U tom trenutku, kao da su se ispunile sve moje nade i obistinili svi planovi posle prvog poljupca na trotoaru, pre dve i po decenije. Sipao sam kajsiju, zavalio se u fotelju i okrenuo je ka prozoru. Zapalio sam cigaru i gledao njih dvoje kako se ljube na trotoaru ispred njegove firme. 


Dve i po decenije kroz prozor kancelarije gledam ljude. Prolaze peške, kolima, biciklima. Od svih, njih dvoje su mi zapali za oko. Na posao dolazim rano, kući se vraćam da prespavam. Porodica se navikla da me nema. Kad spustim glavu na jastuk, u misli mi dođe prvi poljubac. Čak i ovako mator, želim da opet osetim čar i slast prvog poljupca. Da opet zadrhtim kao tog prvog januara kad je srce htelo da iskoči od žudnje i topline njenih usana. Kroz to dvoje sam ponovo proživeo upoznavanje, udvaranje, prvi poljubac i ono što smo planirali. 


P.S. Posle nekoliko godina sam te planove i ostvario ali to je tada bio racio. Prvi poljubac je uvek iracionalan i to je njegova najveća slast i kvalitet. Tu se ulazi srcem i dušom. Kasnije proradi mozak. 

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara