Nestvarno lepo

“Doći ću ja po tebe, nije mi nikakav problem. Samo me sačekaj ispred... pošto nemam gde tamo da stanem“

Brzinski se istuširala pošto je tek stigla sa posla a bilo je baš toplo... Navukla je laganu haljinu „za sve prilike“, dotrčala do kola ne mareći za pljusak.

Dogovor sa njim je treajao danima. Između gomile obaveza, poslova, porodičnog i društvenog života, nenajavljenih poseta ... nikako nisu uspevali da usaglase termine. Konačan dogovor je bio da on dođe, nakon što ona završi sa poslom. Ali, kiša se tako sručila da bi pretrčavanje do stanice značilo da će potpuno mokar ući u bus i imati isti problem pri izlasku. I zato je stvarno bilo najpraktičnije da ona kolima dođe po njega.

Trebalo je da joj sredi kompjuter, pokaže kako da završi započeti posao i proba kolače. Pošto i nije imala nekog posebnog posluženja u kući, ideja je bila da ako ogladnem ispeče palačinke... taman da se proba sveže skuvan pekmez.

On je stvarno bio fini, retko kulturan i u pravoj meri nenametljivi kavaljer... I doživljavala ga je kao muškarca sa prirodnom potrebom da bude – muškarac. Zato je bilo simpatično i drago što su se stvari tako odvijale i prijao joj je taj mali znak pažnje za koji je dobila priliku. Sa godinama je naučila da muškarca treba pustiti da bude ono što jeste, prepoznavala je te sitne, lepe znakove pažnje i potrebe da je ukažu... i prijalo joj je kada je usmerena prema njoj. I baš zato što je on bio jedan od takvih, prijalo joj je njegovo društvo, razgovori, potreba da na fini način izrazi tu neku potrebu da „čini“, rešava probleme, pomogne u svemu za šta mu se učini da može...

Dok je vozila, razmišljala je o njemu... pokušavala da ga nigde ne „svrsta“, da ništa ne očekuje, nikud ne usmerava taj odnos... samo da pusti da stvari idu nekim svojim tokom, redosledom i brzinom koja se sama nametne. Činilo joj se da u tome uspeva... i jedina očekivanja koje je imala tog letnjeg subotnjeg popodneva bila su da provede lepo, prijatno veće u društvu pametnog i više nego zanimljivog muškarca.

Čekao je na dogovorenom mestu, nije uspeo da pokisne, a ušavši u auto uneo je i neku lepu vedrinu. I jedva primetan osmeh. Razgovor je tekao najnormalnije, najprirodnije... kao i svi njihovi razgovori. I samo je potvrdio uverenje da joj prija njegovo društvo.

Ulaskom u kuću, sve se nestavio nekako normalno, prirodno... kao da je tu već mnogo puta bio, kao da su tu već mnogo puta sedeli, pili kafu, jeli kolače, razgovarali...

Predala mu je svoj kompjuter... koji inače jako teško i jako retko, skoro nikako ne prepušta nikome... jer je u njemu toliko toga što je njeno... i uvek joj se činilo da bi joj manje neprijatno bilo da pred nekim prošeta sasvim gola, nego da joj čačka po kompjuteru. Sa njim je bilo drugačije... uopšte nije bilo te nelagode, nije joj bilo važno ni da li će slučajno ili čak namerno pogledati nešto što mu, možda ne bi pokazala... nekako je imala osećaj da je i kompjuter u pravim rukama.

U svakom slučaju, veče je proticalo baš onako kako je i očekivala: prijatno, opušteno... lepo. Uz to što je radio, uspevao je da povede ili prati razgovor, strpljivo joj je tumačio nedoumice, odgovarao na pitanja koja su iz pozicije njegovog znanja i posla kojim se bavio, verovatno, delovala po nekad i glupo... U nekom momentu je nešto pokazivao i premestio se i seo pored nje. I ostao tu... a da nije delovalo ni nametljivo, ni navalentno... već sasvim prirodno.

Razgovarali su sedeći jedno pored drugog, nehotice se po nekad dodirnuvši, ali bez bilo kakve (vidljive) reakcije sa bilo koje strane.

Mnogo kasnije... razmišljejući o toj njegovoj poseti i čitavoj toj večeri, pokušavala je da se seti šta se tačno dešavalo... da rekonstruiše redosled nekih zapažanja, buđenja čula, osećanja... želje... bilo čega. Nikad nije uspela. Sećala se samo pojedinih segmenata... trenutaka i te prijatnosti i prirodnosti njegovog boravka tu, na tom mestu, na kauču u njenoj dnevnoj sobi.

Shvativši da je prošlo podosta vremena, pomislila je da je sigurno gladan. I ponudila palačinke. I planirala da ih napravi. On se nešto nećkao... I onda sasvim odlučno rekao: „Ma pusti palačinke. Sedi tu“. Desnu ruku je prebacio preko njenog ramena i privukao je u zagrljaj... tako da joj se glava odjednom našla na njegovim grudima. I kao što ništa nije forsirao... tako je ostavio u tom položaju, nastavljejući razgovor, kao da je sve to najprirodnija stvar na svetu... Nema pojma koliko je to trajalo. „Siguran si da nisi gladan?“ pitala je. „Ne, a ti?“ „Ma ne... meni prija ... ovo“ „Dobro onda. Mislio sam ako ti ne prija... pa više voliš da praviš palačinke nego da budeš tu...“ Samo se nasmejala... I kao da je dobio odobrenje, njegova desna ruka ju je sad milovala... od ramena prema struku... lagano, plako, nenametljivo... U nekom trenutku joj je spustio poljubac u kosu... i nastavio da je miluje onom jednom rukom i nastavili su da po malo čavrljaju. Ona je mirovala uživajući u trenutku, položaju, dodiru njegovog tela na obrazu... milovanju njegove ruke... Pojma nema koliko je to trajalo. Kao što se ne seća ni kako i ko je prekinuo...Možda je njegova ruka malo brže i smelije prošetala njenim telom... možda je on spustio glavu i potražio njene usne... možda je ona podigla svoju i potražila njegove... U svakom slučaju, usne su se lako pronašle i jednostavno i lepo stopile u poljubac. Jedan, pa još jedan... ili je sve bio samo jedan? Ni toga se nije sećala. Mutno se prisećala odlaska u sobu... njegovog tela iza njenog... u zagrljaju... Ali se seća da su lagano pogasili svetla... i sve kako se obično radi kada se ide na spavanje.

Ostalo je puno praznina u sećanju i od svega u sobi... Pustila ga je da skine odeću sa nje... to se seća. Ko je njega skinuo – nema pojma. Kako su im se tela pronalazila i prepuštala, ne seća se. Ali su se prepustila i pronašla... što jeste bilo najlepše. Seća se da je nakon što ju je lagano dodirnuo između nogu, prošaptao: „Kako si vlažna!“ I bila je... osećala je kako mu se prepušta, sigurna u njegovom zagrljaju, u njegovim rukama, uz njegovo telo... kako joj je sasvim svejedno na koji način, sa kakvim dodirima i u kakvom položaju će nastaviti igru. Ne seća se ni prvog dodira njegovog kurca... da li ga je prvo pomazila rukm... ili se pre toga spustila da ga poljubi i dodirne jezikom ... kao što se ne seća ni kad i kako su se našli na krevetu... ni šta je on prvo uradio... Seća se osećaja prepuštanja i ogromnog zadovoljstva, seća se bliskosti dva tela... slatkog grebanja njegove brade i poljubaca kojih nikad nije bilo dosta... Seća se njegovog tela iznad svog, pogleda... zadovoljstva... osmeha... uživanja... po neke reči... Seća se da nije bilo žurbe i da je bilo puno strasti... „Da li ti je lepo kao i meni?“ pitala je... „Meni je sve lepo sa robom“, odgovorio je... Seća se njegovog tela na svom i čvrstog zagrljaja dok joj telo protresaju snažni trzaji zadovoljstva... i zadovoljnog smeška i tihoh šaoata tik uz njene usne: „Ko je to tako lepo svrškao?“...

Seća se nekog drugog trenutka i njegovog šapata: „... sve volim... i kad me ljubiš i maziš...“ i svoje želje da mu ispuni tu željicu... dok on ostaje da leži na leđima, ona lagano primiče usne i sa najvećim uživanjem najpre ljubi pa lagano oblizuje njegov kurac da bi ga potom stavila u usta i nastavila da ga mazi usnama i jezikom sa najvećim uživanjenjem svesna da mu pruža zadovoljstvo... Seća se pitanja: „Jesi li se umorila?“ koje je samo delić njegove ogromne pažnje i potrebe da pruža užitak na najlepši način... Seća se prelepog sna u zagrljaju... najlepšeg buđenja dok im se znojava tela pripijaju jedno uz drugo i razbuđivanja dok joj se kurac smešta u vlažnu pičku... Seća se kako uživa u njegovom prodiranju dok on šapatom pita: „Sviđa ti se? Trpaću ti ga sa svih strana!“

Seća se ponovnog sna... i ponovnog buđenja. Seća se dana koji lagano odmiče u opuštenoj, više nego prijatnoj atmosferi... razgovoru... dodirima... i iznad svega se seća te prirodnosti svega što se dešavalo. I što je nakon te noći i razgovor ispred kompjutera odisao nekom radošću... vazduh je bio ispunjen nekom posebnom atmosferom... usuđujem se reći – „pripadajućom“ . Trebalo je da krene... ali se nkom nije žurilo. Još jedan lep trenutak kojeg se seća je da su im se posle nekog poljupca pogledi sreli... i da su ostali zagrljeni i tako još jednom otišli do spavaće sobe...

I, i ako se jako puno toga ne seća... ono što nikad neće zaboraviti je to koliko je bilo lepo... koliko je sve bilo normalno, prirodno, neisforsirano... i valjda baš zato sasvim „njihovo“.

Pre izlaska iz kola je lagano poljubio i izašao uz „Vidimo se!“... opet kao da je sve to najprirodnija stvar na svetu...

Isto to veče, spremila se za spavanje, podesila jutarnji alarm trudeći se da ne misli koliko joj sad već fali. „Ja u krevetiću. Ovde još uvek sve miriše na sex“ pokušala je da se našali... „I ti meni nedostaješ“ bio je odgovor bolji i lepši od bilo kojeg koji je u tom trenutku mogla dobiti...