Niška tvrđava

Bilo je leto godinu dana nakon bombardovanja. U gradu na Nišavi, tog juna, održavao se Festival folklora. Imao sam 25 godina, ceo svet pred sobom i zadatak da tamo odem i pobrinem se oko tehničkih detalja organizacije cele manifestacije. Stigavši u Niš, smestili smo se kolega i ja kod njegovih rođaka da ne bi plaćali smeštaj u hotelu. Ja sam odmah, posle kafice, otišao do čuvene Tvrđave da organizujem postavljanje bine i ozvučenja. Kolega nije morao da krene odmah sa mnom. Dogovor je bio da on preuzme odgovornost za manifestaciju čim počne, dakle oko 20 časova. Pošto je u pitanju bio veoma odgovoran čovek, sve je uradio kako smo i rekli. Podsećam samo da je bio jun mesec, kasno je smrkavalo, pa sam odlučio da prošetam po kompleksu tvrđave jer me folklorno trupanje u oro nije baš zanimalo. Posle nekih kilometar ili možda i dva, pešačenja po prostranom parku, seo sam na klupu. U daljini se čulo neko vlaško kolo, a iza mene sredovečni muškarac u grmlju taslačio je neku ženku. Nisam ih dobro video, samo sam čuo dahtanje. Posle sam shvatio da je u pitanju prostitutka koja je pružala usluge terencima. Prišla je i meni i pitala me da li me zanima zabava za samo deset maraka. Odbio sam je ljubazno a ona je otišla dalje. Pušio sam cigaru za cigarom, a orkestar folkloraša je iz daljine uveravao da je zabava u toku i da ne moram da se vraćam nazad. Šta da radim, osećam neke leptiriće u stomaku dok pored mene prolaze zgodni mladići, zagledajući me povremeno uz obavezno dodirivanje međunožja u prolazu. Kako da opišem u jednoj reči taj osećaj straha i požude u isto vreme kada nekontrolisano gutaš knedle a srce lupa kao ludo. Zenice se šire, u utrobi sve brunda, mislim u trenutku da bih obavio veliku nuždu samo nemam slobodan zaklon gde bih to obavio. Počinjem i da se znojim, a u tom trenutku samo malo pirne vetar, a meni odjednom hladno. Klasični odgovor prepadnutog momka čije telo želi nešto, ali zabranjeno i bolesno, neprihvaćeno i prokazano. Stazom kojom se stizalo do moje klupe, sigurnim muškim korakom kretao se On. Telo Apolona, lice samog sveca na ikoni, ruku i nogu vajanih po grčkim mitovima, osmehom kojim se obratio slobodno i bez uvijanja, glasom koji je ulivao preko potrebnu smirenost sa: " Hej, jesi li ti iz ekipe koja je stigla iz Beograda?" Jesam, promucah. "Video sam te dole kod bine, rekoh, nema smisla da se ne javim". Dobro, ovaj... Počeh da mucam a on me prekide. Ja sam Mihajlo. I ja se tako zovem, slagah ga u trenutku. Hoćeš da prošetamo malo, ako voliš pivo, imam dve konzerve u rancu. Može, rekoh ustajući sa klupe. Dok sam ustajao nisam mogao da ne pogledam u njegov jarko crveni šorc, koji je samo zaklanjao klip koji je bio namešten sa desne strane. Rezervoari muškog nektara popunili su donji deo međunožja kao dve velike jabuke. Primetio sam da je depiliran i to od pre dva tri dana, ali svejedno. Bio je meden, stvoren da ispuni bukvalno sve moje maštarije. Šetajući, saznao sam da je završna godina DIF-a, da ima 27 godina i da je iz Aleksinca. Ja se nisam previše otvarao. Uglavnom sam ga slušao i u glavi okretao sve moguće kombinacije sa njim u glavnoj ulozi. Bio sam spreman da mu i noge operem ako bi to zatražio od mene. Međutim, on je trazio nešto drugo. Predložio mi je da se zezamo tako što ćemo biti voajeri. Razumete, da se šunjamo i posmatramo terence i vojnike koji delju prostitutke. Pristao sam. Krenuli smo, šunjajući se parkom, i osluškujući da li se negde čuje akcija. Nije nam dugo trebalo da naiđemo na jednog vojnika kojeg je obrađivala bezuba nesrećnica. Stali smo a moj Apolon je počeo da se dodiruje po svom klipu koji je odmah ocrtao pravu batinu od minimum 19 cm. Šta čekaš, vadi ga. Skoro da mi je naredio. Kako je stajao iza mene, i već pljunuo u šaku, mogao sam sa svojim već probuđenim ponosom da bacim pogled iza sebe. Kakav prizor... Lep, gladak, prav, depiliran, sa bogatom vlagom na vrhu uzivao je u stisku jake desnice mog Apolona. Napravio je dva koraka ispred mene, stao tik uz mog vragolana i gledao oral ispred nas obojice. Odjednom je, nevešto, levom rukom potražio iza sebe moj uzavreli ponos i obuhvatio ga celom šakom. Počeo je da rukuje njime kao da je u pitanju menjač Juga. Napred, nazad, levo desno, prva, rikverc, pa treća, pa onda napred, nazad. Mislim da mi se ceo Niš okretao oko glave a tvrđave lupale o glavu dok je ovaj moj manualac upravljao alatom. Osetio sam olakšanje, a onda i otklon od svih stega i brzo, munjevito i nekontrolisano špricanje iz mog nabreklog uda. Sve mi je posle izmuzavanja i to baš temeljnog bilo svejedno. Da li će nas neko videti ili pozvati lokalne tabadžije da nauče pameti zabludele, ili nešto još gore, bilo mi je nevažno. Želeo sam samo da mu se revanširam. On mi je samo prezrivo dobacio: "E, jebi ga. Ti si kao zec. Ajd palimo." Iako nije do kraja završio posao oko svog zadovoljstva, samo je navukao šorc i potrčao nazad ka otvorenoj sceni, valjda. Ostao sam sam u mraku. Oral je ispred mene bio gotov, vojnik je plaćao pošteno a ja sam zakopčao šlic, i krenuo nazad. Muzika sa smotre je već utihnula a ja sam bio zadovoljen ali ne i sasvim srećan. Ko zna gde je Mihajlo i šta danas radi, pitam se ponekad. Da li je danas neki profesor fizičkog, ili je oženjen i ima decu? Da li i dalje eksperimentiše sa svojom seksualnošću ili je ono sa mnom bio samo hir. Samo onaj od gore, vidi sve.