Među javom i međ` snom

Ne znam kako, ni iz kog razloga sam poželo da ga vidim. Sve se odigralo u trenutku mog lošeg psihičkog stanja, nedostatku preko potrebnog vremena, nemilosrdnosti bezdušne birokratije i sveopšteg nemoralnog stanja u državi koja ne ceni vrednosti, a pospešuje budalaštine i površnost. Zove se B..., kasnije saznah da je iz V..., da smo kolege. Prve razmenjene poruke su bile strogo kontrolisane, vezane za probleme na fakultetu, stroge i nerealne kriterijume; razgovarali smo o književnosti, o književnom opusu Meše Selimovića. Ono što on nije znao, da me je već tada zaintrigirao, jer do tada ne sretoh čoveka koji toliko voli Selimovića, ali ne samo voli već i poznaje, ume da ga tumči i prodire u njegovu suštinu. To tada nisam znao ni ja, spoznavao sam iz dana u dan, a paučina je postajala sve gušća. Naša komunikacija je ubrzo prešla na dopisivanje preko sms poruka. Razmenjivali smo na desetine poruka u toku dana, a svaka njegova poruka je bila zanimljiva, intrigantna, a opet tajnovita. Onda je usledio razgovor, koji je trajao neobično kratko, a ja ga pamtim tako dobro, gotov svaka reč mi se urezala u pamćenje, a njegovo kotrljajuće obezvučeno „r“ je toliko pitko, toplo, blaženo. Bilo me je sramota, šta ja to radim, gde to ide, mora da sam poludeo od silnog čitanja i davno izgubljene nade da sa nekim mogu tako dugo da pričam o temam koje interesuju obojicu, a da ti razgovori ne budu prazni, besmisleni. Svaki put čujem nešto novo, on je prepun informacija koje nisu svakom dostupne, on je kao i ja, želi znati više, još. Sledećeg dana, nova poruka, novo iznenađenje. On voli etno muziku, toliko dobro poznaje sevdalinku, voli Nadu Mamulu, on pesme poznaje u dušu, proniče u njihovu srž. Ne, on nije stvaran. Pa i nije, ja ne znam kako izgleda moj idalni sagovornik, on nema fotografiju koju bih mogao videti. Da mu je tražim. Ne, to nije primereno, šta će čovek pomisliti. Hajde, da sam koleginica, pa još i da razume, ali ovako, ne, ne! Polako, iz dana u dan, sve više smo se otvarali jedan drugome, sticalo se neko neobjašnjivo poverenje između dva stranca. Onda mi je ispričao svoj život i teret koji nosi na plećima. Pažljivo sam ga slušao, nije bilo veselosti u njegovom glasu dok je pričao, nije bilo više one razigranosti kojom je plenio, a ja sam nemo slušao, trudeći se da ga saslušam dostojanstveno, bez patetičnih fraza iz kojih će isklijati sažaljenje. Ne, to nikako, njega želim razumeti i ohrabriti, on nije čovek koga treba sažaljevati, već podržati i osokoliti.
Konačno, doći će u Beograd, želi da se upoznamo, želim i ja. Sada je već red da saznam kako izgleda. Ne bojim se da je manijak, davno sam prerastao te godine, kada sam se plašio nepoznatih čika, ali bih svakako voleo da znam kako izgleda taj mistični, bistri mladić koji me iz dana u dan fascinira i oduševljava. Prevagnuo sam, zatražio fotografiju i kada ju je poslao, shvatio sam da nije bilo potrebe za njom, ja sam ga već u mislima znao, nekako sam ga tako već zamišljao. Krupan, stasit, markantan, a opet nežnog, nevinog lica, oči duboke i prepune mistike, pomešane sreće i tuge, snova i nadanja. Videli smo se, snažno rukovali, izljubili prijateljski, popili piće, ispričali se, šetali. Pričali smo, tj. više je on pričao, a ja sam ga slušao. Pričali smo o fakultetu, o Meši... Stariji je od mene, mnogo toga teškog nosi na duši, trudim se da budem pristojan, da ne ispitujem previše, a nekako osećam njegovu potrebu da mi se poveri, ispriča sve što ga muči, da mu pružim razumevanje i podršku, ali o tome smo ćutali.
Primećujem da menja raspoloženja, čujemo se skoro svakog dana, možda nekad i preskočimo po neki dan, ali nekako se javi potreba da ga pitam kako je, šta radi, kako se oseća. Opet, daleko smo fizički, ne znam da li je uredu da mu dosađujem, on je čovek sa obavezama, ali opet kad god pomislim šta radi, on se javi... Da smo bliže, zaista bi to bilo jedno divno prijateljstvo i fizički. Da, smatram ga iskrenim prijateljem, zato što nije pokvaren, nije sebičan, nije licemeran, on je jedno divno ljudsko stvorenje, satkano od želja, nadanja i snova, biće koje uglavnom nije shvaćeno na način na koji to zaslužuje, on je veliki čovek.
Taj dan sa njim je proleteo brzo, video sam i osetio da je i njemu prijatno, ali morali smo se rastati, opet svako na svoju stranu. Dok sam se vozio gradskim prevozom, neprestano sam razmišljao o našem susretu, razgovorima, o njegovom osmehu, njegovoj duši koja se smeje kada ne plače. Bože, da li takva bića postoje još uvek, ima za ovaj svet nade, besan sam što su budale glasnije.
Pao je i mrak, otišao sam u kupatilo i dugo, dugo ležao u kadi punoj vode, koja me tako odmara i opušta, voda spira sav teret sa tele i misli mi postaju jasnije, oštrije i svetlije, osećam se preporođeno. Posle tople vode, samo sam se spustio u krevet, ugasio svetlo i odustao od čitanja pre spavanja, što se jako retko dešava. Knjiga me najbolje uspava, ma koliko da sam umoran. Tek tako sam primetio koliko je moj krevet ogroman, prazan i koliko sam nekako malen u njemu. Prigrlio sam jače pokrivač, plašeći se te praznine, dugo, dugo je već prazan. Nisam očajavao zbog toga, nego me najednom preplašila ta praznina. Polako sam tonuo u san. Noć je bila neobično vedra i svetla, a meni po prvi put nisu smetali zraci mesečeve svetlosti koji su mi padali na uzglavlje. Kao da su me milovali po licu, ali blago, nežno poput paperja. Zaspao sam...
Šetali smo nas dvojica kroz šumarak, koji je podsećao na obronke Fruške gore, šetali, smejali se, ali bez reči. Nekako, bilo je sve drugačije. Tiho, bez buke, ljudi, bez briga i obaveza, univerzum i mi u njemu, a on zelen, svetao, prepun zvukova ptica, šumova lišća i šuškanja životinja, a mi srećni. Potrčao sam za jednim listom kestena koji se otkinuo sa grane, i padao na zemlju lagano, poput belutka, presijavajući se u duginim bojama. Uzeo sam ga i pružio mu ga uz osmeh, nasmejao se i rekao – Pravo si dete! Onda ga podigao prema suncu i osmehnuo se. Dotakao sam ga po ramenu i rekao – Ti si veće dete od mene! Potrčao sam, a on je krenuo za mnom, smejući se. Smejali smo se, toliko smo se smejali, da sam se pitao zašto se tako retko smejemo kada to izaziva prelepo osećanje u duši. Gazili smo po sve gušćoj travi, koja nam je sezala do kolena, bila je gusta i meka poput tepiha. Sapleo sam se i pao, ali sam samo raširio ruke i ostao tako da ležim. Sručio se pored mene i opet smo se smejali. Na čelu je imao neku majušnu crnu bubicu, lagano sam je sklonio sa njegovog lica, dodirujući ga nežno, želeći da taj dodir bude poseban. Pitao me je kroz smeh – Šta ako me ujede, ako umrem! Pogledao sam ga i rekao – Onda ću te sahraniti ovde i bićeš na najdivnijem mestu na svetu, a ja ću dolaziti svaki dan i pričati sa tobom. Smejao se – Ne želim da umrem, želim da živim. Zadirkivao me je, počeo je da me golica, valjali smo se po travi, kotrljali i smejali. Želeo sam da mu uzvratim, golicao sam i ja njega, uspevao je da mi se odupre, a pokatkad bi na sebi osetio svu težinu njegovog tela koja ni malo nije bila neprijatna, naprotiv.
Sve bliže smo prilazili maloj, drvenoj kućici. Sve je nekako bilo nestvarno, tajnovito, mislim da sam govorio stihove Laze Kostića iz njegovih snoviđenja. –Hajdemo u kuću, umoran sam. Mrko sam ga pogledao, sunce je još visoko, zašto bi bili u kući. Samo se okrenuo, kao da ne mari i ne primećuje moju reakciju, i popeo se na trem drvene kućice. Sagnuo sam se, ubrao žuti maslačak, vrteo ga u prstima, a onda posle par minuta ušao u kuću za njim. Stajao je pored prozora i gledao u daljinu. Pomislio sam da čezne za nečim, nečim što bi mu bilo draže od ovoga ovde. Nisam hteo da razgovaram sa njim, uzeo sam posudu i stavio vodu da se greje za čaj. Stavio sam i za njega, bez pitanja. Zaneo sam se čitajući sastav čaja sa kutije, kada su me obavile snažne ruke oko struka. Čuo sam taj glas, koji je tada zazvučao poput najlepše lire – A zašto se ti duriš? Šta sam ti uradio? Smejao se, sve vreme me držeći oko struka. Osetio sam neku blagu jezu, osetio sam da drhtim, plašio sam se, a opet mi nije padalo na pamet da ga odgurnem. Strah je sve više i više rastao, savlađivao me je, a ja sam osetio da nestajem, da mu klizim iz ruku i da me neće zadržati. Da li je ovo u redu? Da li ovo prelazi granicu dozvoljenog? Ali, zašto sam onda srećan, zašto osećam da je i on srećan? Ko je postavio kodekse „normalnog“, ko procenjuje kriterijume i dogme po kojima je čovekova sreća razapeta između želje i straha. Da li su ti koji su to propisali najviše kršili ista žudeći za srećom koju su smatrali samo njima dostupnom?
Okrenuo sam se, i bez razmišljanja spustio usne na njegove, stajali smo tako nepomično, nekoliko sekundi, a bila je večnost, a onda je strast počela polako, poput sunčevog zraka da se probija kroz strah i stid, i usne su nam se rastavile, a jezici isprepleli. Ljubili smo se dugo. Dva odrasla čoveka oslobođeni svih stega, dogmi i radoznalih pogleda, sami, okruženi prirodom, ljubili su se kao da sutra ne postoji. Onda, kao de se desio preobražaj, onaj nežni čovek koga sam do tada poznavao, pretvorio se u strastvenog ljubavnika koji me je iz sekunda u sekund oslobađao odeće. Stajali smo goli, pripijeni u zagrljaju. Strast je sve više navirala, želeo sam ga isto koliko i on mene, a tela su nam žudela za dodirima. Otišli smo do kreveta, lego je na leđa, a ja sam se spusto na njega, ljubio sam ga po vratu, uzdisao je i žmurio, spuštao sam se do njegovih grudi, grickao mu bradavice nežno i snažno u isto vreme, ruke su plesale po njegovom telu, a usne išle sve niže i niže, dok nisam osetio tvrd koren njegove muškosti. Bio je kao kamen, kao kod skulptura antičkih vajara, prav i napet. Lagano, gotovo neosetno spustio sam jezik na njega, on se stresao, zaječao je. Znao sam da uživa, a ja sam hteo da poludi od miline. Uzeo sam ga celog do samog korena i zagrcnuo se. To ga je uzbudilo, spusti je svjoje šake na moju glavu i počeo silno da se pomera, nabijajući ga još dublje. Gušio sam se, ali sam i savlađivao njegove nalete, sve brže plešući jezikom po vrhu njegove muškosti. Silno me je svom svojom snagom povukao prema svom licu, poljubio me perverzno, muški, okrenuo me je na stomak i legao na mene. Toplina njegovog tela me je izluđivala, usnama me je ljubio po vratu, grickao ušne školjke, jezikom prelazio po leđima, spuštajući sve niže i niže, a onda me je snažno ugrizao, neočekivano je ostavio otisak svojih zuba na mojoj guzi, pokušao sam da se izvučem, ali samo me je rukama jače priljubio uz krevet. Glasno sam stenjao, strast i požuda su nas preuzeli, nije bilo nazad. Jezikom je prelazio po celom mom telu, usnama me ljubio, a njegov nabrekao kurac me je pritiskao poput žarača, sve dok se nije našao između moje dve polutke, vreo i tvrd poput užarenog kamena. Opet je legao svom težinom na mene i šapnuo mi, zavodnički, perverzno – Sada si moj, rasturiću te! Samo sam zastenjao jače i pokušao da mu obavijem ruke oko vrata. Polako je vrh svog glavića prislonio uz moj anus i ušao unutra. Ja sam već bio toliko mokar, da mu nije bilo teško da prodre u mene. Zaječali smo obojica. Osećaj miline nas je preplavio. Osećaj da se nečiji kurac nalazi u tebi i da si sa nekim tako neraskidivo povezan je obojicu dovodio do ludila. Njegovi pokreti su bili u početku lagani, gotovo da se nije pomerao, a onda je sve jače i jače počeo da se nabija i da me tuca muški, nazajažljivo. Kada sam pomislio da je gotov, samo me je podigao, uhvato me oko struka i presavio, bio je iza mene i istom se silinom nabijao i dalje. Stenjao sam nenormalno, što od slasti, što od naleta bola pri svakom njegovom jačem trzaju, bilo je neopisivo, životinjski lepo. Okrenuo me je na leđa, poljubio me strastno sve vreme ritmično se nabijajući u mene. Podigao sam mu noge na ramena, sada je mogao da vidi kako je ceo u meni, i to ga je izluđivalo, poput uspaljenog pastuva, znojio se, menjao boju i uživao. Uživali smo obojica. Onda je počeo da se trza, snažno me je privukao na sebe, imao sam osećaj da se nećemo rastaviti. Osetio sam kako me ispunjava vrelina njegovog semena, sipao je u mene, stenjući i snažno me stišćući, u isto vreme od naleta strasti, požude i slasti, i ja sam doživeo vrhunac. Onda je pao pored mene, zagrlili smo se i goli ležali dugo, moja glava je bila na njegovim grudima, njegovi prsti u mojoj kosi. Kurac mu se opet dizao...