Fatamorgana

Tiho veče, mrak se već spuštao na zemlju, a prstenovi uličnih svetiljki rasprostrtih po okolini bleskali su u tami. Darko je stajao ispred prozora i posmatrao reku i šumovita brda koja su okružavala njegov zamak. Dugo je stajao tu, zagledan u reku. Njegov sluga Stojan ušao je u sobu i zabrinuto posmatrao Darka. Prišao mu je i spustio ruku na njegovo rame.

-Darko, šta radiš tu već ovoliko vremena?

-Samo posmatram reku, Stojane. Nemoj da se brineš, odgovori mu Darko pogledavši ga na čas, a potom je ponovo počeo gledati kroz prozor.

Stojan je bio zadovoljan tim odgovorom i tiho je otišao iz sobe ne želeći više da mu smeta. Darko se udalji od prozora i poče šetati kroz sobu. Zvuk njegovih koraka je odzvanjao prostorijom, i neko vreme Darko se izgubi u šetnji oko sobe, i zaboravi na sebe. Mislio je na Kristinu. Tako tragičan događaj. Da li je moralo tako biti?, razmišljao je u sebi dok je hodao. Naposletku izađe iz sobe i poče šetati zavojitim polumračnim hodnicima. Osećao je težinu celog sveta na sebi. Neopisiva tuga ga je pritiskala, a ceo svet kao da je pao u mrak oko njega.

Kristina...moja Kristina...

Ubrzo je stigao do prostorija za sluge. Nikada se nije pobliže upoznao sa njima. Sa Stojanom i njegovom ženom. Stojan je sedeo i čitao novine, a njegova žena grčevito je stiskala testo praveći pitu od jabuka. Darko se obrati Stojanu.

-Stojane, dragi čoveče, koliko me već služiš?, pitao ga je.

Stojan diže pogled sa novina i ustade sa stolice.

-Već nekoliko godina, gospodaru.

-A za sve to vreme, ja te nisam pobliže upoznao.

-Nema veze, gospodaru. Ja sam samo vaš sluga. Nemojte da se brinete.

Darko kao da nije čuo njegove poslednje reči, već je prošao kroz prostoriju i našao se pred ulaznim vratima. Njegova tamna košulja obrubljena srebrnim vezom i tamni ogrtač od medveđeg krzna dobro su mu stajali, i nameravao je u njima da prošeta malo izvan zamka. Srebrna ogrlica mu je visila oko vrata, a prstenje mu je ukrašavalo ruke. Tamne pantalone od lisičjeg krzna su mu bile potaman, i on se neko vreme nećkao da li da izađe ili ne.

Kristina...moja Kristina...

Naposletku se odluči i napusti zamak. Borovi i čempresi u daljini su se zavijali nošeni vetrom, a reka je slabašno žuborila. Beskrajno crno nebo je bilo ispunjeno svetlucavim zvezdama. Darko krene ka konjušnici i uzjaha svog tamnog konja. Nije ništa mogao videti od neraskidive tame koja ga je okružavala, ali je ipak nastavio da jaše, nadajući se da ne odstupa previše sa glavnog puta. U daljini je čuo hučanje sova, dreku pasa i zvukove drugih životinjica. Nije znao koliko dugo je jahao tako, ali mu se činilo da je dosta vremena prošlo od kad je krenuo. U početku je i bilo pomalo svetla po ulicama, ali sa svakim korakom koji je prošao svetlo se gubilo i ustupalo mesto sveprožimajućoj tami. Osećao je i druge ljude na svom putu, osećao je kako se neki od njih sklanjaju, a sa nekima se sudarao. Nije mogao da proceni ko su ti ljudi bili, ni kuda idu. Činilo se da je ceo svet pao u mrak, i da ništa više osim tame nije postojalo.
Napokon je stigao do reke, i zastao na trenutak osmatrajući srebrne odbleske meseca koji su plovili niz reku, gustu izmaglicu i isparenja. Sa druge strane reke neko je stajao, bio je siguran u to. Neka devojka. Da li je to Kristina?, pitao se. Mora biti. Da, to je moja Kristina! Ipak je živa, i čeka me sa druge strane reke. Moram pojuriti ka njoj!
Sjahao je sa konja pošto nije mogao sa njim kroz reku, i uskočio u nju zaplovivši. Neko vreme je uspešno plivao, ali sa svakim zamahom bilo mu je teže da se održava u vodi. Mulj i rečno đubre su ga vezivali oko nogu, i vukli ka dnu. Ali još uvek je mogao da vidi Kristinu. Ili ipak ne? Polako je nestajala iz njegovog vida, i on shvati da je to bila fatamorgana. Pokušao je da se vrati nazad, ali mulj ga je već vodio na dno.

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara