Četiri diska sa slikama i jedna i po loza

Zanimljivo je šta sve ljudi čuvaju na CD-ovima i USB-u. Davno zaboravljeni softveri koje niko živi više ne koristi, razna domkumenta, a najčešće su tu fotografije. Snimljene nekada davno u neka druga vremena, kao uspomena na trenutke koji su bili i nestali u vihoru užurbane svakodnevice. Preturao sam po fijokama radnog stola tražeći neku besmislenu glupost i našao četiri neobeležena diska. Rešen da ih bacim, jer nemam pojma odakle su se tu stvorili, ubacio sam prvi u CD čitač, čisto da proverim da slučajno nema nečeg što bi mi bilo od koristi. Windows File Explorer se podigao i na monitoru se pojaviše folderi nazvani po nekakvim datumima. Ni jedan datum nije bio skoriji od 2006. Otvorio sam prvi folder i bio je prepun JPG-ova. Podignem FastStone Image Viewer i imam šta da vidim. Nas dvoje, u neko davno prošlo vreme, kojeg se danas retko prisetim, najčešće kada me nešto sasvim deseto asocira i podseti da sam nekada bio negde sa njom. Gotovo da sam se trgnuo kada sam ugledao prvu fotografiju. Gledao sam je par sekundi u neverici da sam te slike uopšte sačuvao. Verovatno poznajete onaj blagi stisak u grudima kada doživite nešto što vam izazove navalu emocija. Isti takav osećaj me je prikovao za naslon radne fotelje. Odjednom mi pred oči navališe sve snimljene i nesnimljene slike iz perioda kada smo bili zajedno.

Prva slika je još uvek bila na monitoru kada mi se stomak stisnuo, ruke izgubile snagu, a obrazi postaše vreli. Skoro u starhu počeh da gledam naredne slike, kao da će mi se desiti nešto što neću moći da istrpim. Početna navala emocija nije jenjavala ni posle dvadesete slike. Da bih se smirio, ustao sam od stola, nasuo malo loze u čašu i zapalio cigaretu. Bio sam sam u kući prepušten slikama koje me vraćaju u prošlost kakvu sam jedva uspeo da potisnem. Prvi gutljaj je ostavio vrelinu na jeziku i u stomaku. Vratih se na prvu sliku jer je bila najstarija po datumu. Nas dvoje na ronilačkom brodu u sred Crvenog mora. Drugi gutljaj uljaste loze je već klizio i jasno sam osetio aromu vinove loze i blagu slast. Taj drugi gutljaj je bio veoma nalik našem prvom poljupcu. Malo žari, malo pali, ali je sladak i greje me iznutra. Sad sam u davnoj 2001. kada smo se prvi put ljubili u kolima ispred njene zgrade. Ta scena nije među fotografijama, ali je se živo sećam, kao da gledam film. Nasmejao sam se samom sebi jer sam tada, sa punih četrdeset godina, uživao u ljubljenju u kolima isto onako kao kad sam muvao ribice sa osamnaest. Bilo je tamno oko kola, samo je sa leve strane, kroz krošnje, dopirala treperava svetlost ulične rasvete. Ni previše svetlo, ni previše tamno, taman dovoljno da se vidimo. Malo sam se okrenuo u vozačkom sedištu i prstima sklonio pramenče plave kose sa slepoočnice. Mali potez rukom, ali dovoljan da bude razlog da joj spustim dlan na obraz i palcem pređem preko jagodice. Ćutali smo, gledali se, a ja sam je milovao prstima po licu. Nismo žurili negde. Blago se smešila i pomalo uzdržano čekala moj sledeći potez. Provukao samo joj prste kroz kosu i spustio ruku na njen vrat, tanak, beo i gladak. To je shvatila kao znak da se nagne ka meni i usne nam se spojiše u kratak, sladak poljubac. Dok sam gledao neku narednu sliku, gotovo sam osetio njene usne na mojima.

Sedimo zagrljeni na jastucima u nekom kafić-restoranu u Šarm El Šeiku. Nemam pojma ko nas je slikao, niti odakle mi ta fotografija. Noć je, nas dvoje osvetljeni raznobojnim sijalicama, smejemo se nečemu. Jastuci su takođe šareni. Tada sam imao dvadeset kila manje nego sad i šesnaest godina manje. Njen vrat je i dalje tanak i gladak, kao one noći prvog poljupca. Preplanuli od sunca, oči nam se sijaju od sreće i zadovoljstva što smo zajedno. Na svim slikama smo srećni. Eh, kada bi se to moglo vratiti makar na tren. Cigareta je davno dogorela u pepeljari. Loza klizi, a meni se polako stvara knedla u grlu. Koža i kosa su joj tako snažno mirisali na more i neko fino mleko posle sunčanja. To nam je već druga godina da smo zajedno, a ja već godinu dana radim u Egiptu. Svaki dan ronimo po dva puta, a još me i dobro plaćaju za to. Lepa je, vedra, optimistična, mlada žena u čijem prisustvu neizmerno uživam. Iako je vrelina skoro neizdrživa, uvek hodamo zagrljeni ili se držimo za ruke. Od svakog njenog dodira u meni nešto zatreperi. Kao omađijan gledam svoju dragu dok se na brodu oprema za zaron. Naravno da mi posao nije da piljim u nju, ali su se Arapi već navikli na činjenicu da se, za njihove pojmove, ponašam malo čudno. A i grupe, koje vodim pod vodu, blagonaklono gledaju na nas dvoje, jer je iz aviona jasno da se volimo. Naravno da to nikako nismo mogli sakriti. Kako se samo smejala i kikotala po izronu. Čim bi skinula opremu i odelo, otrčala bi do kabine da se presvuče. Krajičkom oka bih svaki put gledao kako joj se tresu sisići i guza dok skakuće po palubi i nestaje u potpalublju. Ništa slađe mi nije bilo nego da ugrabim trenutak i zbrišem za njom do kabine. Dok se presvlačimo u suvo, ljubio bih sisiće i stomačić, a kada bi se nagnula da navuče šorts ili donji deo kupaćeg, dograbio bih je i ljubio guzu. Na moju žalost, taj trenutak bi uvek kratko trajao jer bih morao da se vratim svojoj grupi. To mi je posao, na kraju. Ali tih pet minuta dok bi se ljubili i dok bih usnama upijao mekoću njene kože, hladne od vode, nemaju cenu. Uveče smo izlazili u grad i sedeli napolju ili bi uživali na malenoj terasi našeg stančića u okviru ronilačkog centra. Svuda se osećao miris aromatičnog duvana iz nargila, čaja od jasmina i bezbrojnih začina. Večeri su bile vreme samo za nas dvoje i koristili smo to do maksimuma. Prvi put u životu mi nije smetalo da gotovo dvadeset četiri sata budem sa ženom. Jednostavno, prijalo mi je da se muva oko mene, zapitkuje, brblja, smeje se zvonko i glumi domaćicu u situaciji kad je to potpuno nepotrebno. Posluga centra je obavljala poslove domaćice.

Rano jesenje veče je toplo, kroz kuću čarlija vetrić sa ulice i donosi zvuke grada. Slike na kompu se ređaju, a pepeljara se polako puni. U ustima jos uvek osecam grožđe. Doterani smo za svatove. Njena drugarica se udavala, pa smo bili "sa mladine strane". Stojimo pored auta, ja u teget trodelnom odelu sa bordo kravatom, ona je u uskoj haljini boje soka od nara. Haljina nit' otkriva, nit' pokriva. Sve je baš kako treba da bude. Jasno se ocrtava njena figura sa svim oblinama na svom mestu. Često ju je mrzelo da se šminka, ali na ovoj slici je baš zgodna, našminkana diskretno, ali dovoljno da su joj plave oči i preplanuo ten došli do izražaja. Sandalice otkrivaju vitka stopala, a kraj haljine seže do lepo izvajanih listova. Plava kosa je skupljena u repić, a dva pramena padaju sa obe strane ispred malih ušnih školjki sa kojih blistaju minđušice u tonu sa haljinom. Gledamo se i slepom čoveku bi bilo jasno da uživamo jedno u drugom. Nije krila da je pali kad se doteramo i da uživa kad je njen muškarac u odelu sa kravatom. Zbog toga smo imali običaj da se bez posebnog razloga tako "picnemo" i izađemo negde. Od rane mladosti sam vaspitavan da nosim odela i umem da se ponašam u skladu sa time. Kad bi se tako doterali, obavezno bih joj otvarao vrata od kola i pružao ruku da izađe ili uđe u auto. Slike se smenjuju u sporom ritmu. Sedimo tako doterani na pomenutoj svadbi. Ruka mi je na stolu, a njena šaka počiva na mojoj. Osmeh otkriva bele zube uokvirene tamnijim karminom. Po povratku sa svadbe, vodili smo ljubav sa puno emocija i strasti. Nisam mogao da se zasitim njenog tela koje je još uvek, i posle tuširanja, mirisalo na parfem. Ljubio sam joj lice dok je moja muškost ulazila u njenu vrelinu. Ruke su nam letele po telima sve do kraja. Zatim smo zaspali zagrljeni, a naredno jutro je bilo blago, opušteno i spremali smo doručak u trenerkama, bosi. Pločice behu tople od podnog grejanja. Njena ruka je bila isto tako topla i nežna dok je njome prelazila preko mog vrata, hodajući iza mene i spuštajući kafu na sto.

Knedla u grlu ne jenjava. Pokušavam da je sperem još jednim gutljajem hladne loze. Ona spava na ugaonoj garnituri. Blaženi mir prekriva njeno sitno lice. Noge su joj skupljene u kolenima, a jedna ruka joj je ispod glave. Iako sam malo bučno ušao u kuću, nisam je probudio. Prikradam se tiho, nečujno spuštam na pod toprbe sa opremom i sedam u fotelju naspram nje. Zaspala je čekajući me da se vratim sa tromesečnog poslovnog putovanja. Pratili smo i snimali plave kitove u severnom Atlantiku, ali za putnike nije bilo mesta na brodu. Samo snimateljska ekipa i ronioci su imali smeštaj. Soba je osvetljena sijalicama ispod visecih kuhinjskih elemenata, a televizor dopunjava boje. Gledam je kako spava i jedva uspevam da ne pustim suzu. Znam da sam u toj situaciji ispao sebičan, ali zaista nisam imao načina da je povedem sa sobom. Grudi joj se nadimaju u ritmu disanja. Guza joj je obla, mala i prosto mami da je ljubim, ali se ne pomeram. Na sebi ima majicu i gaćice, a preko stomačića je prebacila moj duks. Mrtav sam umoran, ali nizašta na svetu ne bih propustio priliku da je gledam tako opuštenu, spokojnu i lepu. Tek tada sam primetio da u drugoj ruci drži rukav mog duksa. Pička mi materina, stvarno sam ispao dripac. Mogao sam se zahvaliti na ponudi za snimanje i ostati uz nju. Sa druge strane, iskustvo koje sam tada stekao je nešto najlepše i najuzbudljivije što sam doživeo. Svim bićem želim da je dodirnem, zagrlim i ljubim, ali i dalje samo sedim i gledam je. Tiho se naginjem i beskrajno sporo otvaram rajsferšlus na torbi sa foto aparatima. Ne želim da je bilo koji zvuk trgne. Slikam je, i posle prvog kadra strepim da je zvuk aparata ne probudi. Gasim signal za auto fokus i podižem ogledalo aparata da ne pravi buku. Kadrovi se nižu jedan za drugim. Slikam joj lice, ramena, kolena, stopala... Dobro se sećam da sam tada napravio više od pedeset njenih slika koje se sada ređaju na monitoru. Bez preterivanja, tada sam napravio neke od najlepših njenih portreta. Milujem je pogledom i srce hoće da iskoči iz grudi. Moja ljubav spava mirno, sa rukavom mog duksa u ruci. Želja za njom nadvladava snagu volje i spuštam se na kolena pored ugaone garniture. Izvijam se da je ne dodirnem ničim drugim osim usnama. Najnežnije što umem, ljubim je u ugao oka kod slepoočnice. Sasvim blago se trgla i još jače stisnula rukav duksa. Nisam je probudio, a sam sebe bih progutao što sam je doveo u situaciju da spava sa rukavom duksa u ruci. Ponovo je ljubim u isto mesto. Sneno je otvorila oko i promeškoljila se. Naglo je širom otvorila oči i podarila mi najlepiš osmeh. Zagrlila me je oko vrata jako koliko je mogla. Spustio sam glavu na njene grudi i obgrlio je. Nisam imao snage da pustim glasa iz sebe. Kasnije me je pitala zašto joj je majica vlažna na grudima, na dva mesta. Naravno da sam odgovorio da sam dva puta balavio na njene sise.

Menjam disk. Dolivam još pola prsta loze i otvaram novu paklu. Slikao sam je kako prelazi ulicu. Nije ni znala da je slikam. Vetar joj nosi kosu i deluje još plavlja i svetlija od sunca koje joj sija iza leđa. Išli smo po njene nove naočare. Nisam našao mesto da parkiram pa sam ostao u kolima da je sačekam preko puta radnje. Naočare svima daju drugačiji izgled. Njoj naočare stoje kao modni detalj. Ili se to samo meni tako čini? Baš me briga, meni je lepa. Odlazi daleko jer je dobila bezobrazno dobru ponudu za posao i karijeru. Kupovali smo novu garderobu i tri para naočara za novi posao i novu sredinu. Za mene u toj kombinaciji nema mesta. Ubeđujemo sebe da nas tih hiljadu i nešto kilometara neće rastaviti. To je samo pola dana vožnje ako nema velike gužve na granicama. Slike se nižu u vremenu. Bliži se kraj diska. Knedla i dalje stoji u grlu. Posle nekoliko mojih odlazaka kod nje, razredili su se i telefonski pozivi. Ostale su samo poruke "srećan rođendan", "srećna nova godina", "Hristos se rodi" i "Hristos voskrese". Ipak je daljina učinila svoje. Godine su proletele kao da ih nije ni bilo. Već je svanulo. I sada, gledajući slike sa zaboravljenih diskova, vreme leti neosetno kao i njena kosa dok prelazi ulicu. Slomljen od bola u duši, ustajem iz radne fotelje i odlazim u toalet. Pranje zuba, umivanje... Ne gasim kompjuter. Ostavljam njenu sliku sa pešačkog prelaza i tonem u san.

Jutrom, sunce je upalo u sobu kao bomba. Skačem iz kreveta kao oparen. Opet toalet, tuširanje, oblačenje, doručak... Monitor se u međuvremenu ugasio. Odlazim na reku da se prošetam i snimim neku fotku. Oktobar je još uvek topao. Dan je sunčan, kakav najviše volim, jer sunce je dobilo crvenkastu nijansu i kupa grad toplim bojama. Slikam tu i tamo po nešto zanimljivo. Uživam u prepodnevu pored reke. Pade mi na pamet da bih mogao popiti kafu negde na suncu. Pakujem aparat u torbu i sedam na motor. Znam tačno gde ću piti kafu. Sa zemunskog keja krećem ka gradu i stajem na semafor kod "sata". Zeleno je, dajem gas da "oderem" ove u kolima i prolazim pored autobuske stanice odmah posle "sata". Krajičkom oka primećujem ljude na stanici i među njima, stoji ona. Stiskam prednju kočnicu i kvačilo, gazim zadnju, ABS radi iz sve snage, iza mene neko svira. U magnovenju pomišljam da sam se zajebao, da je ipak nemoguće da je to ona. Propuštam kola da prođu, okrećem na sred ulice i vraćam se u suprotnom smeru do stanice. Ljudi me gledaju kao poslednjeg idiota, dok stajem pored trotoara. Izbacujem "ćopavu", puštam motor da se nagne i skačem sa njega. Jebiga, nisam primetio autobus koji me "maši" za metar i po. Stajem pred nju i gledam je sa nevericom. Gotovo kidam rukavice sa ruku i bacam ih na zemlju. Ruka je sama pošla ka njenom obrazu i palcem joj prelazim preko jagodice. Gura svoju ruku u kacigu i osećam njen topao dlan na obrazu. Skidam kacigu i ljubimo se nežno.

- Nema dva takva kretena na motoru.

- Nema dve tako dobre ribe na trotoaru.

- Pošla sam kod keve, ali ne žurim. Idemo na kafu pa ću ti pričati. Vratila sam se prekjuče.

- Sedaj!

Vozim polako prema Ušću. Stiska me oko struka i nabija glavu na moja leđa. Stajem kod muzeja. Krećemo polako po travi u park. Nije isti kakav je ostavila kad je otišla, ali ne marimo za kozmetiku. Hodamo zagrljeni i ćutimo. Stajemo na osunčanu čistinu i gledamo se.

- Znaš li da sam svaki čas gledala slike sa ona četiri diska koje si narezao pred moj odlazak. Odlepila bih da ih nisam imala.

- Koja četiri diska?

- Ne pravi se blesav, napravio si dve kopije. Aj mi reci da ne znaš o čemu pričam.

- Aaaaa one naše slike? Da, da, sećam se. Eno ih u fijoci od stola. Jesi se udala?

- Ne. Jesi se oženio?

- Nisam.

- E, pa lepo. Idemo na ručak da pričamo, pa ću ti, možda, nekad vratiti duks. Najlepše se njime pokrijem kad zadremam uz televizor.

- Možda ti duks i neće biti potreban. Što si se vratila?

- Istekao mi je ugovor, a i ovde mi je lepše. Čeka me i posao, a iskreno, nadala sam se da me još nešto čeka.

- Nešto?

- Ne seri, zagrli me.

Kategorija:

Strejt erotske priče 

• 24 Okt, 2018
• bgtropic
• 7 glasova
• 4055 pregleda