Odluka

Usmeravam tuš ka licu ne bi li me mlaz ne baš tople vode potpuno otreznio.
Počinje novi dan.
Sa njim i neke neminovne odluke koje već dugo čekaju da budu donesene.
Ispiram oči vodom u pokušaju da uklonim i poslednje tragove suza.
Najrađe bih „dubinski“ isprala i mozak i dušu i... sve. Da što jasnije progledam i konačno odbacim iluziju da imam – nešto.
Dok perem zube, posmatram svoje lice u ogledalu tražeći tragove neprospavane noći i sveg bola koji sam pokušala da izbacim. „Preživeću, nije prvi put“, pomislim i osmehnem se sebi u znak ohrabrenja. „Bar sam sredila sobu“, dodajem u razgovoru sama sa sobom i još jednom se iskreno osmehnem. Da, to je posao koji uvek odlažem... pa bar neke koristi od nespavanja.
Brzinski se spremam i krećem. Uz put grabim telefon ni ne proveravajući poruke. Zvao je jutros... i to je dovoljno. Žao mi je malo što je to bilo pre tuširanja i pre nego što sam uspela nekako da se sastavim i delujem skoro normalno. Nadam se iskreno da se više neću pokazati u sličnom izdanju i to jeste bila jedna od važnih noćašnjih odluka.
Stižem na posao sa neuobičajeno malim kašnjenjem, i potpuno spremna počinjem novi radni dan.
U nekom trenutku zazvoni telefon. Po završetku razgovora, vidim da su stizale neke poruke. I nasmejem se radosno kad vidim od koga...
„Hej, haj... dobro jutro, kako si?“ piše. Iza te poruke vidim ozareno, nasmejano, drago lice sa kojim je uvek sve – lepo. Kuckam odgovor i ako, znajući mu ritam, pretpostavljam da je poruka poslata pre odlaska u san. Odmah se oglašava. Razmenjujemo uobičajena pitanja i odgovore, prija mi... kao i uvek. Kuckamo neuobičajeno dugo u odnosu na komunikaciju u poslednje vreme. Kako smo bili izuzetno pošteni jedno prema drugom, znao je šta se dešava i po svemu – shvatila sam da je razumeo. I ostavio prostor da se kockice slože. Bez pritiska, bez pompe... bez bilo čega ... samo se povremeno javljao na svoj simptičan, nenametljiv način, čisto da znam da je on – tu. Kad poželim.
„Nedostaješ mi“, kucka
Za trenutak razmišljam. „Kako ja da ti pomognem?“ zasvetli mi jasno prethodne noći postavljeno pitanje od kojeg je počelo otrežnjenje. „Nikako“ bio je odgovor koji nisam izgovorila shvativši sav besmisao razgovora koji smo vodili i koji je oboje povređivao. Da pomognem mogla sam samo sama sebi. Jedini način koji sam znala je da se otreznim i udaljim. I da nađem ili prihvatim i drugi izvor zadovoljstva i radosti... A trebalo mi je, jako mi je trebalo i malo samopouzdanja... onaj lepi osećaj da sam nekom – potrebna. Da sam u nekom trenutku nekom – prioritet. Nedostajalo mi je to.
„I ti meni“ odgovaram.
Kao da je jedva dočekao, odmah stiže: „Želiš da se vidimo?“
Nešto u meni se buni... Neki drugi deo se raduje. „Da li želim?“ pitam samu sebe. I vidim neko drugo lice, neke druge oči, osetim neke druge dodire... čujem neki drugi glas i svako izgovoreno „Volim te“... i pomislim – ipak ne, ne mogu... „Ja sam te video srećnu“, reče sinoć „a sad vidim da si – nesrećna“ , zvoni mi uglavi noćas izgovoreno. I jesam se osećala tako – između radosti i sreće što ga imam, što imamo tu našu emociju, što posle dosta vremena osećam svu snagu uzvraćene ljubavi usmerene na jednog muškarca i tuge što je to sve sputano i ograničeno na prostor koji imamo. I istina je, sve više sam bila nesrećna... tužna, verovatno zvocava i čangrizava... i sve ono u šta nikako nisam želela da se pretvorim. Pre svega zbog sebe, ali i zbog te ljubavi. Upoznao me je i zavoelo vedru, nasmejanu, optimističnu, punu života a sve manje sam bila takva.
Njegova emocija je probudila moju, a istina je da sam ja kompletna i srećna onda kada osećam... i osećala sam. I nije bilo dileme niti sumnje u njegovu ljubav... Imali smo nešto retko lepo i dragoceno... ali, ljubav ima svoja sopstvena pravila koja nismo mogli da ispoštujemo i neminovno smo gušili i ubijali tu čistu, iskrenu emociju. I to je ono što me je činilo nesrećnom. On je bio spreman i potpuno pripremljen na to da se odriče, za njega je to bio način života. I svesno se odricao svog zadovoljstva, uskraćujući time i meni – moje. „Ti si najbolja osoba koju znam, ali sam te kasno sreo da bih bio samo tvoj“, napisao je sinoć. I utrljao so na ranu. Nisam tražila ni očekivala da bude „samo moj“. Samo sam želela i nadala se da će učiniti nešto da po nekad može da bude – moj. Da će se njegovi kriterijumi promeniti, da će nešto u svom redovnom životu korigovati i ću bar nekad, u nekom trenutku biti prioritet, da neću uvek skupljati samo ostatke i mrvice njegovog preostalog vremena. Sa emocijama je bilo drugačije – njih je nesebično davao, možda i zato što nikog drugog nisu zanimale? Nikad nisam sumnjala u njegovu iskrenost i time je pretumbao puno toga u mom životu. Naveo me je da prihvatim i njegovu i sopstvenu ljubav u kojoj smo počeli da se gušimo. Oboje. On u nemogućnosti da na bilo koji način odstupi od svojih navika i planova, ja nesposobna da se držim svojih. Niko nije bio kriv za to. To su razlike naših karaktera, razlike naših navika, razlike pristupu emocijama, razlike prioriteta. Njemu je trebala dopuna onoga što nije imao i to je dobio. U trenutku kada smo se sreli, meni nije trebalo ništa... ali uvek spremna da menjam i prilagođavam se, sasvim prirodno sam uzela to što je nudio. I kada su emocije preuzele kontrolu, a on potpuno okupirao sve moje misli i želje, bilo je sasvim prirodno da prestanem da se viđam sa bilo kim drugim. Ne zato što sam htela da udovoljim njemu, već zato što sam ja sama tako funkcionisala. Nije mi niko ni bio potreban... sve se sasvim prirodno usmerilo na njega i samo on mi je zaista bio važan.
Sve to i još mnogo čega izgovorenog i neizgovorenog, prolzilo mi je kroz glavu i jedino u šta sam bila potuno sigurna je da ne smem da nastavim u tom pravcu. Zbog njega, zbog te ljubavi, ali najviše zbog sebe.
Društvo mi je nudio neko ko me je a da to i ne zna, jednom izvukao iz emotivnog mrtvila, uneo radost, naučio da živim u trenutku, neko ko je znao da jasno razdvoji stvari pri tom potpuno svestan gde je njegovo mesto u mom životu i njegovo u mom.
„Želim“ otkucam kratko i brzo pošaljem, da se ne predomislim.
„Mmmmm... Super! Vidimo se onda uskoro!“
Misli usmeravam na taj neki susret u kojem će nam izvesno je, biti lepo. Počeće porukom: „U busu sam, stižemmmmmmm uskoro!“ pa ću žuriti da završim posao što je moguće pre... U nekom trenutku će stići nova poruka: tipa: „Spremna da te rasturimmmm?“ Verovatno će već biti na stanici kada uspem da se izvučem i odjurim po njega. Uočiće auto, stati na mestu gde mi je najzgodnije da uđe, prostor će ispuniti njegov veseo osmeh i nehajna, prelepa veselost. Poljubiće me odmah žestoko... i jedva pustiti kako bismo što pre krenuli...
Prvi će otići do kupatila i srešćemo se negde uz put... pa će me opet privući u zagrljaj. I ljubiti... Šapnuće: „Mmmmm... kako te želim! Požuri!“ i sačekaće me u sobi... najverovatnije već u krevetu. Zgrabiće me čim uđem i uvući u krevet tako obučenu. Ljubiće me žestoko, šaputati po nekad koliko me želi, skidati odeću sa mene i pitati: „Šta prvo da ti radim?“
Šta god da mi uradi „prvo“ u nekom trenutku će se naći između mojih nogu dok ležim na leđima i zariti svoj tvrdi, nestrpljivi kurac u pripremljenu pičku... Otvoriću oči da bi me dočekao otvoren, jasan pogled njegovih... prepun strasti, želje, čežnje... obožavanja. Šapnuće: „Takoooo... Volim da te gledam dok te jebem!“ i nastaviće. Sa ljubljenjem, spuštanjem poljubaca na bradavice, štipanjem guze, menjaće ritam prateći i poštujući želju i svog i mog tela... Bio je prvi muškarac sa kojim sam osetila moć potpune ravnoteže u želji za davanjem i uživanjem u užitku koji izazivaš. I to nam je pomeralo granice, grejalo i rasplamtavalo međusobnu strast mnogo duže nego što smo mogli i da zamislimo.
Nadala sam se da ću mu se prepustiti... Nadala sam se istoj toj strasti koja nas je toliko vremena vezivala. Nadala sam se da ću tih nekoliko sati koje provedem sa njim biti zaista tu. Nadala sam se da će mi to pomoći da vratim sebe.
Onog trenutka kada se moje telo smiri nakon tog prvog orgazmičnog drhtanja, gledajući me u oči, uz smešak će šapnuti: „Rekao sam ti da niko ne može da te jebe tako dobro kao ja! Znao sem!“ i nastaviće...Nasmejaću se glasno i iskreno, zagrliti ga u nadi da je ta radost zarazna i da ću je osetiti i u sebi...Nećemo izlaziti iz kreveta tih nekoliko sati. U nekoj pauzi će pogledati u svoj telefon koji se nekoliko puta oglasio tokom seksa, možda će otkucati neku poruku, možda se čak i izviniti i otići na kratko sa telefonom do kupatila. Pružiće meni moj ako se oglasio i reći: „Javi se slobodno“ i ako zna da to neću uraditi...
Kada ga budem ispratila onako nasmejanog i veselog, vratiću se napunjenih baterija i napumpanog samopouzdanja, sa osećajem da pripadam sama sebi. I da sam takva bolja i za onog koji me voli... i sposobnija da živim tu ljubav... Nadala sam se tome.

Kategorija:

Strejt erotske priče 

• 3 Mar, 2019
• Maya66
• 8 glasova
• 4130 pregleda

• 1 komentar

Supermen80

• 4 Mar, 2019 u 0:38

Koliko dobra priča. Definitivno Maja je broj 1 na sajtu, njene priče su ne samo nabijene strašću nego i emocijom. To je danas retko sresti.