Rupa
" Ne... Ne idi... Ne idi, molim te....", jedva čujnim šapatom izgovorih, dopuštajući izdajničkoj suzi da napusti okrilje oka, načevši time fasadu, dugo, temeljno građenu.
........................................
Odlazio je od mene više puta, napuštao me bez vidljivog, očiglednog razloga. Ali ja sam ga znala. Kad god bi strah od vezivanja nadvladao sve ostale osećaje, kada bi osetio da gubi kontrolu nad sobom, svojim emocijama, sa prvim naslućivanjem pojave očekivanja... njegovih očekivanja od mene, od nas... sa nagoveštajem potrebe da me ima uvek, konstantno... povlačio bi se, bežao. Nije želeo da dopusti sebi da mu osećanja diktiraju život, previše trezven i razuman, bio je iznad njih. Ne shvatajući da...
Često bih se pitala zašto ne možemo da imamo normalnu vezu kao svaki prosečan par, zašto moramo da se igramo mačke i miša i da svaki put krećemo gotovo ispočetka, ali uvek za nijansu drugačiji. Bar ja...
Svaki njegov odlazak bio je praćen morem istočenih suza, skrivanih od njega, skrivanih od svih. U početku sam mislila da je svaki put, put bez povratka ali bih se iznova i iznova varala.
Napuštao me je nekada iznenada, naglo i bez najave, a vremenom, vremenom sam naučila da pratim promene u njegovom ponašanju i predosećam nadolazeće distanciranje.
U početku, nakon nekoliko dana, nedelja nejavljanja, pošto bih se već pomirila sa bolnom i razdirućom činjenicom da ga više nemam, pustio bi mi poruku.. Urbanovu verziju pesme "Ne brini".. I pokidao bi me... Rovitu i nezaceljenu, rastrgao na komade.. Vrištala bih u sebi slušajući je, ćuteći, nemo, dok bi mi se suze slivale u nemoći... Nemoći koju sam osećala shvativši da ga nikada neću imati onako, onoliko koliko ga želim.. Ali... da ću ga imati uvek, da će stajati uz mene, čistom voljom dodeljen.
Bolno ali, u jednu ruku, utešno saznanje koje sam prigrlila kao davljenik koji se hvata za slamku koju mu baciš, pitajući se, nije li to možda i više nego što sam i mogla da dobijem od bilo koga drugog.
I vraćao bi se, gotovo na isti način na koji je i nestajao... Naučila sam da prihvatim, da ne pitam, da ne čačkam.. Iz straha da ne čačnem nešto što ne bi trebalo, i ne oteram ga zauvek.. Bojazan je postojala, iako sam zapravo čvrsto verovala da je taj odlazak zauvek, nemoguć.. Vremenom sam bivala sve ubeđenija. Jer... u njegovoj metalnoj kutiji, na levoj strani, znala sam, čuvao je moje uvojke, moje suze, miris moje kože, moje šapate, moje osmehe.. Čuvao ih je na sigurnom od sunca, vetra, vlage, drugih ljudi...od zaborava. Čuvao me je, nesebično sebično za sebe.. samo za sebe. Svaku misao o meni, skrivao je od drugih
I volela sam te povratke. Tu nagomilanu strast i čežnju koju smo oboje potiskivali.
Željni jedno drugog, lovili smo se kartama kože, ljubili mirisom kiše, žudno i gladno, jeli jedno drugo, dodirom osluškivali uzdahe. Kao magneti, privučeni jedno drugim, u tišini noći, gluvilu mraka, molili bismo srce da ne izda bukom. I topili se, isprepleteni, bolno svesni, da se predajemo potpuno u tom jednom trenu, dajemo sve... sve do novoga jutra, kada bi igru započeli iznova.
Uzimali bismo se tih noći nezasito, ustreptalo, kao da je prvi put i da novoga neće biti...usnama se stapali, sjedinjujući se u prožimajućim pulsiranjima...
Ooohhh.. Kako smo se samo ljubili...
Svaki dodir usana je pokretao kidanje delića duše, i srastanje sa njegovom.
Svaki dodir tih toplih, nežnih usana koje su se pronašle među gomilom drugih i lepših i privlačnijih, poželjnijih, nagonio je na drhtanje čitavog tela... kao dva ludaka u groznici strasti, žudnje i neizmerne čežnje, tople i iskrene. Udisali smo drhtaje, isprekidani dah jedno drugom uživajući u odlaganju, u strahu od novog sutra, ne želeći da osvane bez nas, zagrljenih.
Uzimao bi me toliko prirodno, lako...kao da mu moje telo oduvek pripada, kao da je samo njemu namenjeno.
Zauzdavao me je poput krotitelja divljih zveri, kovitlajući mi strasti... i podavala bih mu se pokorno, srećna što mogu da zadovoljim njegove želje, želje za mnom. Zadovoljavala sam njegovu glad da me uzima očima, posmatrajući dok se svlačim za njega, lagano, svesno me kontrolišući pogledom, sputavajući moju goruću želju da mu se bacim oko vrata, sednem u krilo i u razuzdanoj strasti mu se predam.
Zavalio bi se u fotelju, s cigaretom u jednoj i čašom pića u drugoj ruci, naizgled potpuno ravnodušan, hladan, odbijajući svaki moj pokušaj da mu se bezrezervno, bez zadrške, momentalno podam. Vodio me je kroz moju sopstvenu strast.
"Želim da te gledam"
"Želim da me gledaš"
I svlačila bih se, sporo i lenjo, dovoljno mazno, uživajući u svakom pokretu, praćenim njegovim prodornim pogledom, uživajući u svakom, sopstvenom dodiru... Uživajući u njegovom uživanju....svesna da, sa metar - dva rastojanja, oseti zatezanje i grčenje mog stomaka koji se bori sa tinjajućom željom, oseti moj dah koji se otkida sa drhtavih usana, željnih njegovih i uranja u moj, žudnjom, zamagljeni pogled. Svesna da uživa u meni takvoj. A njegovo uživanje bi samo pojačavalo moje, i svaki pokret mojih ruku po soptvenom telu bi vodio ka vođenju ljubavi sa samom sobom... vođenju ljubavi sa njim.
Ljubio me je i milovao pogledom, dovoljno suzdržan, dovoljno sabran, da se odupre porivu da mi priđe i moje dlanove zameni svojim, svoj pogled zameni usnama...
Puštao me je da uživam u sopstvenom telu pred njim, apolutno svestan da je izvor mog uživanja on i njegov sjaj u očima dok me gleda.
I upravo ta igra njegovog pogleda po mome telu me je navodila na šaranje jagodicama prstiju duž poluotvorenih usana, na milovanje i izvijanje dugog vrata, na golicanje ključne kosti i stiskanje ramena celim otvorenim dlanom, podižući ga do samih obraza i usana sa kojima bih ga mazila.. Moje usne su u tim trenucima bivale njegove... Moj osećaj je bio njegov....
I pulsirao je, tinjao, jednako kao i ja...dok mi je ruka klizila ka užarenom središtu, uranjajući u tu božanstveno meku, lepljivu sočnost.
I posmatrala sam ga, dok bi oslobađao svoju nabreklu žudnju parajući vazduh, a meni oduzimao dah, koji je kroz uzdah tražio put do njega..i pronalazio ga, izdajnički željno.
Milovala sam se, uranjajući u njegov pogled, jednako duboko koliko i u sopstvenu gladnu žudnju koja mi je obavijala prste, stiskala ih, onako napupela, vrelom krvlju ispunjena.
I razdvajala sam i slepljivala vazdug oko sebe, svojim milozvučnim stenjanjem, koje ga je molećivo zvalo k sebi. Razdvajala se i slepljivala oko sopstvenih prstiju, osećajući pod njima dobovanje i pulsiranje, vrelinu vulkana koji uvlači u svoje grotlo pre no što kroz erupciju izbaci lavinu, esenciju neobuzdane strasti u čistom magnovenju.
Obavijala sam ga pogledom, milovala, lovila svaku promenu na njegovom licu.
Iako se trudivši da ne skidam oči s njegovog, gubila sam bitku i na momente ih sklapala, zabacujući glavu, prepuštajući mu se potpuno, bez ijednog dodira. U tim trenucima, bivala sam potpuno njegova, bivao je potpuno u meni, na metar - dva udaljenosti. Savršeno uklopljeni, savršeno sklopljeni. Jedno.
Dva grozničavo drhtava tela koja se sa razdaljine stapaju u jedno, u pomamnoj gladi jedno za drugim. Prostor i vreme bi gubili smisao.. Jedini smisao celome svetu u tom trenutku smo davali mi.
Naša ljubav koja je strujala i povezivala nas, prolazila kroz zidove i istakala se po ulici, gradu, svetu.. bojeći ga našim bojama.
..........................
I sada, dok odlazi, pitam se...Nije li sve to ipak bila samoobmana?...Da li je ovo zaista poslednji put...
I... ima li tu još uvek mesta za mene ... Samo mala rupa je dovoljna da se ušunjam, za zauvek.
Iz preispitivanja, vlažnog od suza, prekida me njegova poruka... Urbanova "Kornjača".
Slušajući je, dobijam odgovore....
- Kategorija:
- Strejt erotske priče
- 9 Mar, 2020
- 1997 pregleda
Konacno sam uspeo da procitam sve price. Veoma lep stil, za svaku pohvalu. Bogat recnik, lepo vodjenje price, nista suvisno, nista ne nedostaje. Uzivao sam. Hvala!
Priča ostavlja bez daha.
Fenomenalna je!!!