Zivot
Pisao bih o svemu i svacemu. Prvo hvala mojim roditeljima sto su me doneli na svet i odgajali i brinuli i jos uvek brinu o meni. Nije lako zaista sve to, treba odati postovanje i zahvalnost. Oduziti se nekako, nekada, s vremena na vreme.
Drugo, ovaj svet je kao i sve sto postoji jako zagonetno i cudno, nekad lepo mesto nekad ruzno, zaista ponekad se zapitam moze li biti sve mnogo jednostavnije, moze li covek, ljudi, svi na svetu jednom za svagda da se sloze i prestanu sa mrznjom, da li mozemo svi zajedno da napravimo svet u kome mozemo ziveti besprekorno slobodno i srecno?
Zasto se pitam o svemu ovome, sto prosto ne zivim kao i neki ljudi, ne misleci mnogo o nekim po mom uverenju, vaznim pitanjima. Mislim da se svih nas tice da hodamo ulicom, udisemo cist vazduh, i da nas neko ne napadne i opljacka, ubije...
Nailazile su mi tako misli, kako je ovaj svet stvoren, da li ima kraja, kako pobediti zlo u svetu, ili ga makar svesti na minimum. Kako je samo tuzno da na jednom kraju sveta zive ljudi koji imaju novca i uslova za zivot, slobodu i sistem koji im pruza poverenje, dok na drugoj strani, deca umiru od gladi, rata, diktature, progona, loseg sistema u drzavi, religiozne zatucanosti, mucenja sopstvenog tela i duha kao i celokupnog drustva tih zemalja, regiona...
Onda nekako razmisljajuci shvatam da svet evoluira godinama, milenijumima, i ko zna koliko ce jos dugo evoluirati, valjda dok ne nestane. Ovim evoluiranjem, svet je pokazao da je isao ka boljem, vremenom se obrazovao, otkrio lekove, gradio, stvarao...Dakle ima nade ipak za sve nas? Znaci li to da ce ipak na kraju nestati mrznje i ratova i siromastva na zemlji? Zelim da verujem da hoce. Pitanje je samo kada ce se to desiti...U isto vreme se radujem i tuzan sam jer nisam optimista da ce to biti uskoro, mozda za nekih 100, 200 i vise godina, milenijuma...
Brinem se za ovaj svet, brinem jer ga volim. Volim ptice da gledam, sarene, lepe ptice, koje pevaju raznim tonovima, cvece koje kao da je iz neke bajke a ne sa ovog sveta, sume, vode, reke, planine, volim zvezde na nebu nocu kad sjaje, volim Sunce, Mesec, oblake plave, pahulje snezne, zamislite svaka je pahulja razlicitog oblika. Kakva velicanstvena stvorenja postoje i priroda je sva nekako lepa. Oh ova lepota me ocarava do stanja nesvesti, opijenosti. A onda realnost lupi samar, i pokaze da ljudi, kvare vazduh, ubijaju, siluju, ratuju, mrze, bacaju djubre gde stignu, dele se na bele, zute, crne, plave, govore kako je ono sto oni misle najbolje a da je ono sto ovi drugi misle najgore, bore se za vlast, imanja, bogatstva, i mirne savesti prolaze pored onih koji sede na betonu sa ispruzenom rukom koja moli za milost, pomoc, da zivi...
Dobro sad kad smo analizirali manje vise veoma skraceno doduse, verziju stanja sveta i njenog izgleda, da predjem na zakljucak do kojeg zelim da dodjem, da probam da izvucem neki zakljucak osmotrivsi sve ovo, sta bi se moglo zakljuciti?
Svi vi manje vise dobro znate, i kako zivite, i da postoji i dobro i zlo, lepo i ruzno, ali mene stalno muci nesto sto ne znam kako da opisem. Nesto mi ne da mira a ja to ne znam kako da nazovem, valjda zelim da nadjem odgovor i resenje makar za neka nasa pitanja i odgovor na pitanje koje postavlja ovaj svet i zivot oko nas.
Sta bi to moglo biti, sta reci pametno, ja nekako ne mogu da se mirim sa tim, da eto zivim kratko i lepo pretpostavimo, i umrem. Uvek sam se pitao ima li ovoj zagonetki odgovor. Ne mislim na raj i pakao, ne. Toga znam da nema. Kako znam pitace neko. Eto znam citao sam neke filozofe grcke, rimske, iz davnina, koji kazu da ako ima nekog zivota pre ovog zemaljskog zivota ili zivota posle smrti, mi bismo to znali, jer sto bismo zaboravili tako nesto?
Ili ako mi ne znamo nista pre ovog naseg zivota gde smo bili odakle smo dosli, kako onda mozemo da znamo sta nas ceka posle smrti?
Uzmimo za primer to, da kad legnemo da spavamo, dok spavamo, mi pojma nemamo ko smo, ko su nam roditelji, braca, sestre, koji posao radimo, gde zivimo, dakle nista bukvalno. Zasto mislite da cete kad umrete znati nesto i biti negde?
Evo mogu da probam da odgovorim na to, prosto je cini mi se, pa zato sto ne zelite da umrete, zelite biti zivi, jer je zivot lep. Zato su u davnim vremenima ljudi izmislili religije i bogove, jer im je jako bilo tesko kad im najmiliji odlaze, nestaju pred njihovim ocima. Zaista ne postoji nista gore od smrti.
Jedan grcki filozof je rekao, da mi ne bismo trebali da se bojimo smrti. A znate zasto? Upravo zato zbog onoga sto sam vam malocas govorio, kad spavamo pojma nemamo ni o cemu, pa cak ni da spavamo. Dakle moze se lako pretpostaviti i da je smrt takva. Prekid filma, i pojma nemate ni da ste umrli, znaju oni koji su ostali zivi. Pa zasto se onda bojimo smrti?
Zar nije realnije da se bojimo bolesti, to ima smisla, biti bolestan i muciti se nije ni malo prijatno, a smrt je samo tren. Odnosno kraj. E sad ide jedan zanimljiv deo koji ja jako volim, i srecan sam veoma sto sam to procitao jer mi je ulilo nadu da iako umireno, mi cemo nekako ipak ziveti ponovo. Evo i kako...
Da razjasnimo odmah, necete to biti vi, ponovo rodjeni, ne. Na primer, neka se ta osoba zove X(bilo koje ime), i ta osoba x se rodi, zivi, umre.
Vidimo tri etape ovde: 1. Rodjenje 2. Zivot i 3. Smrt
Osoba x kad se rodila i dosla na svet, da li je znala za svoju proslost? Ne.
Osoba x se rodila, znamo kako se radjamo to je neupitno, ta osoba postaje svesna svog zivota u nekom trenutku i onda zakljucuje da je ziva.
Je l tako? Dakle kaze sebi, vau vidi ovo zivim, jedem, pijem, smejem se, placem, dakle imam zivot. Zivi zivi zivi i onda umre. Rodi se neko drugi.
Zivi zivi zivi i umre. Primecujete li nesto? Primecujete kako se zivot iznova i iznova ponovo radja? Naravno da primecujete, ali sta je ono na sta hocu da vam skrenem paznju na sta da se fokusirate? Pa na to da kad ste se rodili nista niste znali, vec ste se jednostavno rodili. Kapirate?
Cemu onda strah od smrti? Znam zasto to smo vec rekli, jer zelite da zivite, sto je sasvim normalno, ali ja zelim da vam ukazem na to da pre zivota niste postojali, i da ste samo rodjeni i niko vas nije pitao negde tamo „ej oces da udjes sad u ovaj svet“? Jer tamo iza pre ovog zivota vas nije bilo, tako vas i nema ni posle smrti. A cega ima? Ima neki novi zivot. Taj neki novi zivot je ovoga puta osoba neka sasvim druga, ali ta osoba isto postaje svesna u jednom trenutku svog zivota i zivi zivot.
Da li me razumete? Da probam jos da uprostim, pojednostavim, ziv sam svestan sam toga i drago mi je. Umrecu. Necu biti svestan. Rodice se neko drugi ko ce isto tako biti svestan svoje koze i svog zivota i radovace se zivotu. Bas ga briga sto je tamo neko pre njega umro, ne razmislja o tome, kao ni vi ni ja, razmisljamo o tome samo kako da ostanemo zivi. Molim vas zakljucite da nema razloga za tugu i strah od smrti, jer da bi vam bilo lakse, ajde tako da kazem mada nije tacno, ali zbog lakseg razumevanja, vi cete se roditi ponovo, kako? Tako sto ce neko novo bice udahnuti vazduh i dobiti dar zivota. Kao i vi sto ste ga dobili u jednom trenutnku i samo vam je vazno to sto ste zivi.
Veoma je vazno shvatiti da pre rodjenja, i posle smrti vas nema, i ta beba koja se rodi i svaki novi zivot, je kao sto sada oseca svako od nas da je ziv, lep osecaj i prosto cinjenica koju znamo i to je tako, jako prosto. Hej evo me, rodnjen sam i zivim. Tako i onda druga beba, i svako drugo ljudsko bice oseca svoj zivot, svoju kozu, svoju kost. Pojma nema o tome da je nekada imala neki zivot negde i pojma nema niko od nas, da se ne lazemo i budemo iskreni sta je posle smrti. A moja tvrdnja koja nije moja vec tih genijalnih filozofa antickog doba, da nema nicega posle smrti, prosto treba prestati sa strahom i brigom sta nas ceka posle. Jer to posle nema, kao kad legnete da spavate i pojma nemate u snu da vi spavate i pojma nemate ni ko ste, ni cime se bavite i sve u tom trenutku zaboravljate. I onda bum, probudite se, i opa, svestan sam, ko sam, cime se bavim, sta treba da radim...Svesni ste zivota. Jesam li sada malo jasnije objasnio?
Jos jednom da pogodim u metu ono sto mi je najvaznije da vam kazem, a to je, ponavljam, zivot ste dobili, kako, zasto, to je manje vazno, stvar je u tome da ste dobili zivot i uopste vas ne zanima ni pre ni posle vec sada. Tako i ona nova beba, novi zivot, bum i ja sam ja, osecam kozu, telo, mislim, pisem, volim, zivim...
Eto to sam hteo da vam kazem. Necete se roditi ponovo, ali ce se roditi neke nove bebe, ne ne i opet kazem ne vi isti, necete se roditi, rodice se neke nove bebe novi zivoti, koji ce osecati svoj zivot kao sto svako od nas oseca svoj zivot na svojoj kozi, i da zavrsim, prestanite da brinete da li cete ziveti posle smrti, da li cete se roditi ponovo, jer to sve niste mislili ni pre nego sto ste se rodili, zar ne? Ja sam se rodio, ti si se rodio, rodice se jos mnogo beba i mnogi ce jos reci „hej osecam sebe i znam da sam ziv“ tako ste i vi rekli u jednom trenutku kad ste dosli na svet...
Zar se na navodi kao zakljucak to, da nema smisla misliti o rodjenju i smrti, i da je lepo znati da ce neko, posle vas kad umrete, osetiti isto ono sto ste i vi osetili u jednom trenutku?
Cega se plasite kad nista o svom zivotu pre i posle smrti ne znate? Da li brinete o necemu cega nema? O nistavilosti, zapravo brinete ni o cemu, o necemu cega nema i ne postoji? Zar nije besmisleno brinuti i misliti o zivotu posle smrti i tome da li cete se roditi ponovo, kad onoga trenutka kad ste dosli na svet i shvatili da ste zivi, zeleli samo da zivite i nista vise? Bas vas je bilo briga sta i kako zar ne?
I zar se ne radujete tome, sto ce neko umesto vas, osetiti isto ono sto i vi kada ste se rodili?
Hocu reci, zivot ce nastaviti da postoji, osetice ga neko drugi umesto vas, to je neupitno, ali i vi ste u jednom trenutku osetili zivot, ne znajuci nista pre toga.
Ako sve ovo ne razumete, probajte malo sebi da olaksate ali molim vas nemojte misliti da cete to opet biti isti vi. Zamislite ovo, rodicete se ponovo, samo sto to necete biti vi, necete znati da ste to vi. Znacete samo, da ste rodjeni i da ste zivi...Eto ako vam je lakse tako da zamislite.
Ponavljam ovo nisam smislio ja, vec stari filozofi... Hvala na paznji i nadam se da sam mozda nekome malo pomogao da drugacije misli i ako ga muci problem zivota i smrti da prestane da bude zabrinut i da bude ziv, da voli zivot, da zivi dok moze...A posle? Posle ce se roditi ponovo, ne on, ne ona, ali ce se sigurno roditi neko treci, a taj treci ste nekad bili i vi...Postoji samo zivot dragi moji, smrt ne postoji.
- Kategorija:
- TV/TS/CD erotske priče
- 9 Mar, 2020
- 2770 pregleda
momak26
Odgovor na tvoj (komentar) citat iz biblije, ces naci kad pogledas moju sliku koju sam postavila vezanu za ovu pricu, gore desno. Otvori t.j. klinki na nju i procitaj. I javi mi se slobodno da diskutujemo ako zelis. Svako dobro ti zelim...
A Isus joj rece: Ja sam Vaskrsenje i Zivot, koji veruje Mene ako i umre zivece. I ni jedan koji zivi i veruje Mene nece umreti vavek. (Jovan 11; 25,26). Zaista, zaista vam kazem ide cas i vec je nastao kad ce mrtvi cuti glas Sina Bozijega i cuvsi oziveti (Jovan 5; 25). I izici ce koji cinili dobro u vaskrsenje zivota, a koji su cinili zlo u vaskrsenje suda (Jovan 5; 29). https://youtu.be/yH7ZBRo6KW0
hvala vladane
Nije ni trans ni erotska prica, ali eto moralo se nesto kliknuti ovde da bi mi izbacili pricu