Nešto malo drugačije - naša Biljana, moja Biljana i ja 27. deo

UPOZORENJE!!!!!

Ovaj tekst nije za one uživaoce ovakvih priča koji nemaju strpljenja, koji vole kratke forme, zatim za one kojima su seksualna gimnastika, Aaaaaa, Ooooo, pičketina, kurva, kurčina, jebačina, nikada do sada, dimenzije (dužina, širina, visina, težina, zapremina, temperatura sperme, ...), bespotrebni amerikanizmi pored naših reči koje imaju isto značenje i istu vrednost, …, i slično, glavni elementi (suština) napisanog teksta. Takvi opisi postoje i mogu se pronaći u pričama drugih autora.
Ne mislim da je takav prikaz opisanog i/ili doživljenog pogrešan, nego u ovoj ispovesti toga neće biti ili će biti samo u meri u kojoj to bude zaista neophodno.Mislim da bi za njih bilo bolje (za prethodno naznačene uživaoce) da ovaj tekst preskoče, kako bi izbegli osećaj gubljenja energije, gubljenja vremena, slabljena nervnog sistema, dakle, da ne čitaju radi sopstvenog mira, a postoji i rizik da neće razumeti tekst.

Ovo upozorenje će se pojavljivati pre početka svakog nastavka, pa ako ste već jednom pročitali, u sledećem nastavku ga preskočite.
Mali dodatak, svaki deo (nastavak) se može čitati sam za sebe, ali ako se tako bude čitalo, izgubiće se kontinuitet. Preporučujem da čitaoci koji se budu odlučili da pročitaju naše dosadne tekstove, počnu od uvoda.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Ja
*******************************

Počeo je sadizam plemenitih zapadnih boraca za ljudska prava, bombe nas nisu mimoišle.

Kad pomenuh sadizam zapadnih "boraca za ljudska prava", pre nepunih godinu dana sam imao dijalog sa jednim svojim prijateljem iz srednjoškolskih dana na temu (između ostalih tema koje smo doticali) agresije siledžija, gde je u jednom trenutku podrugljivo izrekao kako smo pobedili u tom ratu. Usprotivio sam se i rekao da sam ja siguran da smo pobedili, na njegovo pitanje kako to mislim jer su nam rasturili veliki deo one sirotinje koju smo ipak imali i gde je poginulo preko 2000 ljudi, mnogo njih se pretvorilo u invalide, što fizičke, što psihičke, osiromašeni uranijum, kanceri, ..., kako mislim da smo pobedili.

Odgovorio sam mu da pokuša da zamisli devetnaest nabildovanih, u punoj kondiciji MMA boraca koji su odlučili da ubiju sedmogodišnjeg dečaka i posle obračuna (na čijem završetku su insistirali MMA borci) nekoliko MMA boraca je dobilo ogrebotine, nekoliko njih je bilo u nokdaunu, i jedan je nokautiran, a dečak je izašao iz sukoba sa potpuno iscepanom odećom, pokidanim patikama, slomljenom nogom, naprsnutom nadlakticom, čvorugom na glavi i masnicom ispod oka.
Ako to nije pobeda dečaka, onda ja zaista ne znam šta je pobeda.
Nije ništa više rekao na tu temu.

Pitanja, da li je taj otpor bio pametan ili ne, koje bi eventualno bile posledice da nismo pružili otpor, da li je trebalo prihvatiti i potpisati sporazum,..., to je sasvim druga tema.
Šta su kasnije uradili političari, to je treća tema.

Neposredno nakon završetka agresije je kod moje supruge otkriven karcinom u poodmakloj fazi. Lekari, bolnice, pretrage, ispitivanja, alternativna medicina, bioenergetičari, vračare, ..., ma ne znam šta sve nismo probali. Nije vredelo, bolest je progresivno napredovala i nakon nekoliko meseci sam ostao udovac.

Taj period mi je bio veoma težak i iscrpljujuć.

Stariji sin je pokrenuo svoj posao (supruga i ja smo mu pomogli u startu), mlađem sinu sam prepustio poslove koje smo supruga i ja vodili. Posao koji sam radio sa jednom stranom firmom nisam mogao da mu prepustim jer je taj posao zahtevao specijalnost za koju on nije bio školovan niti obučen.

Pokojnu suprugu tek pominjem, ne zato što nije zaslužila, nego samo zato što ona nije tema ove ispovesti. Uz sve svoje nedostatke, bila je izuzetan čovek (žena).
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Moja Biljana
******************************

Ne znam kako da počnem. Pismeni sastav nisam pisala još od gimnazije. Od tad, kad sam nešto i pisala, pisala sam poslovne izveštaje i stručne članke od kojih je nastala stručna knjiga.

Odlučila sam se da svoju poslednju ljubav oslovljavam sa Dušan, a njegovu, sad već pokojnu ženu sa Milica.

Sa svojom kumom sam bila veoma bliska. To prijateljstvo traje od druge godine studija do danas. Preko nje, kao i ona preko mene, sam upoznala veliki broj ljudi, pa sam između ostalih upoznala i Dušanovu ženu Milicu.

U to vreme ni kuma ni ja nismo poznavale Dušana, znale smo samo da on postoji. Za razliku od mene i moje kume, a i ostalih žena, Milica je o svom mužu pričala sve lepo. Uopšte, ona je o skoro svima pričala lepo. Malo ko je za nju bio loš. U svom novčaniku je nosila osim dečjih slika i sliku svoga muža. Ja sam to prestala da radim već druge godine braka, nosila sam samo dečje slike, a sada i slike svojih unuka.

Prvi put sam ga videla kada smo nas tri bile u nekom kafiću, kada je doneo, ili došao po neki ključ. Prvi susret je bio impresivan. Markantna ličnost, proseda kosa i brada, sportski džemper, košulja ispod, pantalone, cipele, boje, sve jako dobro ukomponovano. Hod mešavina gospodstvenog i sportskog. Upoznala nas je i mi smo insistirale da ostane sa nama na kafi, on je seo, nije ništa naručio, izmenili smo po par rečenica, on nam se izvinio i otišao. Jako miran govor i bariton su me baš zaintrigirali. Nas dve smo pohvalile izgled i ponašanje njenog muža, a Milica je prokomentarisala da je on dostupan ako smo zainteresovane. Nas dve smo to prihvatile kao šalu, ali smo, kad smo bile same komentarisale kako može tako da govori o svom mužu, jer smo i kuma i ja bile jako ljubomorne i nikako ne bismo mogle tako da se ponašamo.
Nas tri smo se dosta često družile, što kod kume, što kod Milice, jer smo moj bivši suprug i ja bili pred razvodom i atmosfera kod mene u mom stanu nije bila za druženje. A i ja sam gledala da što manje vremena provodim kod kuće.
Njihova kuća je bila fenomenalno sređena, nije bilo zlata, mermera i sličnih gluposti kojima su se prikazivali ljudi koji su imali novca, ali, dnevna soba počevši od slika na zidu, impresivne biblioteke sa neočekivanim naslovima i autorima, parketa i tepiha, nameštaja, muzičkih uređaja, zvučnika koji se nisu videli, pa sve do tavanične rasvete, sve je odavalo fantastičan sklad i neverovatnu toplinu.

Prvi put kada smo otišle kod njih, primetila sam jednu crnu sliku srednjeg formata, koja je imala nečiji potpis koji me je podsećao na njeno prezime i pored potpisa 1993. godinu, ali ne na slici nego na staklu!? Imala sam istoriju umetnosti kao jedan od predmeta, prilično sam poznavala slikarstvo, koliko kroz struku, toliko i kroz lično interesovanje, a ta slika mi je bila sasvim neobična i prvi put da sam videla potpis autora na staklu. Kao što i svi znaju, potpis se nalazi na samom delu.
Pitala sam je kakva je to slika i ko je autor. Odgovorila mi je sa velikim znacima ponosa da je autor njen muž, da je to pokretna slika (???) i da će mi pokazati kako to funkcioniše. Uzela je dva daljinska upravljača i nešto ispritiskala. U nekom trenutku je prestala da svira muzika, slika se pojavila, isijavala je boje i zaista je bila pokretna. Zbunila sam se i tek kroz nekoliko trenutaka sam prepoznala da je iza stakla pokretna slika i začuo se zvuk koji je pratio radnju koja se prikazivala u slici. Nisam mogla da odredim odakle je dolazio zvuk, ali cela soba je bila okupana zvukom. To je bio televizor ugrađen u zid, a ram sa staklom je bio samo maska. Oduševila sam se. Pozvala nas je u spavaću sobu i predložila da legnemo u krevet. Sa malim podozrenjem smo i kuma i ja legle i videla sam na tavanici ponovo ram za sliku i pitala sam da li je moguće da i u tavanici imaju televizor. Nasmejala se držeći opet neke daljinske upravljače i rekla sačekaj. Za par sekundi se pojavila slika ispod rama na tavanici i zvuk koji kao da je izlazio iz zidova. Televizor je bio ugrađen u tavanicu!?
Za tako nešto nisam ni čula, niti videla ni na filmu ni na televiziji.
Bila sam fascinirana.
Telefoni u svakoj prostorij sa malom telefonskom centralom, kuhinja, dečje sobe, kupatilo, Imali su interfon sa kamerom na kapiji i na glavnim vratima kuće, što je za ono vreme kod nas bilo mislena imenica.

Pokazala nam je ostale sobe, svaka soba je imala neku specifičnost koja me je zatekla. U kupatilu je bio telefon, televizor, muzika i sve je dolazilo iz jednog centra, u svakoj prostoriji i u dvorištu se mogla izabrati druga muzika, a svim tim se upravljalo iz svake prostorije. Ne razumem se u tehniku, ali sve to mi je izgledalo kao da se nalazim ili da sam glumica u nekom naučno-fantastičnom filmu.

Bilo je još mnogo toga, Milica je bila jako ponosna na ideje i realizacije ideja svog muža. Sve što je osmislio, sve je sam i uradio.

Imala je osnove za ponos, jer naši muževi i kumin i moj nisu pridavali takvim stvarima značaj, obojici je stan bio prostor gde su mogli da prespavaju. Zavidela sam joj. Vrlo lucidan i inventivan čovek. Sećam se da sam kad sam ga prvi put videla pomislila kako bi bilo da budem s njim, ali nakon svega što sam videla, shvatila sam da je on daleko iznad mene i da tako nešto neće moći da se dogodi, naročito što je muž jedne meni tako drage žene.

Uh, mnogo sam se zadržala na opisu.

Iz njenih priča i svega što sam videla, delovali su mi kao jako skladan par. Zajedno su vodili muževljevu firmu, on je bio mozak, a ona je sprovodila ideje. Ovo grubo deluje, ali tako nekako je bilo.

Milica je bila široka, velikodušna, topla i jako smo volele i kuma i ja da se družimo s njom. Upoznale smo i njihova dva sina.

Razvod mi je bio komplikovan i težak, muž je tvrdio da sam ja krivac, ja sam bila sigurna da je on. Ostala sam u stanu sa dvoje dece u tinejdžerskom dobu. Jedino što me je ispunjavalo je bio posao koji sam volela, a u koji sam se zaljubila još kao sasvim mala devojčica.

Bombardovanje sam jedva preživela. Ni filmove sa ratnom tematikom nisam volela da gledam, a morala sam da doživim rat.

Nakon završetka bombardovanja sam čula da je Milici otkriven karcinom i da je pitanje dana kada će nas napustiti. Kuma i ja smo odlazile da je posećujemo i nikad se nismo srele sa njim. Imala je medicinsku pomoć i pomoć žena koje su im i inače pomagale u kući.

Preminula je. Kuma i ja smo otišle na sahranu. Videla sam ga, izjavila saučešće i fantazirala o tome kako ćemo jednog dana on i ja biti zajedno. Bilo je to na nivou fantazije, nisam verovala da će tako nešto i moći da se dogodi.

Nastavak sledi …

Kategorija:

Strejt erotske priče 

• 12 Mar, 2020
• rata
• 724 pregleda