Spona 1.deo

Smrt, tako konačna, tako trajna. Kada izgubite najvoljenije teško je setiti se da treba da dišete. Potrebno je vreme kako bi se uvidelo da je svaki kraj, bez obzira koliko bolan, zapravo neki novi početak.

ISKRA
Prošlo je više od godinu dana nakon što je telefonski poziv u kom mi saopštavaju da je došlo do saobraćajne nesreće, i da ga više nema, srušio ceo moj svet. Jedan jebeni telefonski poziv!! Tako običan, svakidašnji, poznati zvuk zvona, uneo je neopisivu tamu, odsustvo boja, zvukova, mirisa, beznađe...vakum. Živela sam udisaj po udisaj, korak po korak, preselivši se što dalje od svega, što dalje od uspomena kojima sam bila okružena, kod svoje majke, koja, ruku na srce i nije bila baš najpogodnije društvo u tim trenucima, kao između ostalog ni u mnogim drugim, ali sam je bez obzira volela. Pobegla sam od našeg doma. "Našeg", još ga tako zovem iako nas odavno nema, ali sam uspomene ponela sa sobom. Njima nisam uspevala da umaknem. Ustajala sam iz kreveta svakoga jutra samo zbog naše ćerkice, ne dopuštajući da se raspadnem... samo zbog nje... iako sam dugo hodala na samoj ivici ponora.
Konačno, jednoga jutra probudila sam se sa mišlju/odlukom, da je došlo vreme da prestanem da bežim i da se suočim sa životom.. teškim, samotnim i bolnim bez njega, bez prisustva njegove ljubavi.. ali neminovnim životom koji moram da živim... Udisaj po udisaj.

Vrativši se u "našu" kuću, na samom prilazu, zatekao me je prizor urušenog života. Bolelo je to zapušteno, zaraslo dvorište, vraćajući mi misli na naša nedeljna jutra, zvuk kosilice, obožavani miris sveže pokošene trave, Tajninu ciku i vrisku dok se valja po njoj, dok je ja" kao" grdim, a zapravo priželjkujem da se zajedno sa njim u zagrljaju, bacim u taj opijajuće sveži miris koji u meni uvek budi osećaj spokoja i radosti.
Stojim na ulici, držeći našu ćerkicu za ruku i ne mogu da ne primetim i njen bolni izraz na licu...Možda su joj kroz misli prošla ista sećanja, možda... ne usuđujem se da pitam. Srce mi se kida na komade, borim se samom sobom i sopstvenom nemoći da nastavim dalje, grčevito stežući knedlu koja mi stoji u grlu i preti već godinu dana da me uguši, držeći suzu u oku da ne sklizne, jer ako krene, bujica će postati nezadrživa...a onda, bacam pogled na Tajnu i njene krupne mušmulaste okice u kojima primećujem ogromno razočaranje, nevericu, tugu...

"Ne brini srećo, sredićemo sve.. Ti i ja...
Ponovo će biti....", zaustavih se shvativši da nastavak rečenice ne može biti istinit... Nikada neće biti kao nekada. Nikada!... Posle kratke pauze nastavih, "Ponovo će biti.... lepo. I kuća i dvorište... Videćeš"
Pogledala me je svojim bistrim, krupnim okicama, kao da mi poručuje "U redu je mama, ne brini."
Srce mi se steglo...

Taman kada smo htele da kročimo u naše, iz susednog dvorišta kuće koja je pre našeg odlaska bila na prodaju i niko u njoj nije živeo, izleteo je pas i poleteo ka Tajni... Mahinalno sam je povukla iza sebe, ali on je nastavio da skače po njoj... U paničnom pokušaju da je oslobodim snažno sam je povukla, usled čega je pala na pločnik oderavši koleno, dok ju je on u jednom skoku prekrio i počeo da liže po licu, a ja ga udarala. Na to se ulicom razleglo njeno razdragano cičanje (potpuno nesvesna opasnosti) , ali i moja vriska (potpuno je svesna).
Iz istog tog dvorišta je izleteo muškarac, ledenog pogleda i uputio se ka nama.
"Šta radite to?... Smoki, dođi ovamo" dreknuo je, više na mene nego na psa, činilo mi se.
" Jaaaa... ja šta radim!? ", u neverici izgovorih.
" Pa vaš pas je napao moju ćerku!!"
" Nije je napao!! On joj ne bi uradio ništa, želeo je da se igra, a vi ste ta koja je pomahnitalo povukla svoje dete i povredila ga.", prosiktao je to ledeno, stisnute vilice dok je pas već uveliko stajao kraj njegovih nogu. Skrenuo je pogled ka njemu i pomilovao ga. U trenutku je tim hladnim licem prešao titraj topline.
Ne pogledavši nas, okrenuo se i zajedno sa svojim psom krenuo ka kući.
Stajala sam zabezeknuta, ne verujući šta se upravo dogodilo.

" Kreeeteeen!!", procedila sam kroz zube u neverici, podižući ćerkicu.
"Šta si rekla mama?"
Oh, naravno da je čula šta sam rekla.
"Maaa.. Rekla sam... kreeeker.. Mislim, mogao je i tako da nazove svog psa, ako je baš hteo smešno ime", bio je to jadan pokušaj.
"Hihihihi.... Maaama, on je čika Kreker i njegov smešni kuca Smoki", nastavila je da se smeje dok smo ulazili u dvorište, a ja okretala glavu da još jednom bacim pogled na tog groznog čoveka, pitajući se... zašto sam to poželela. Zašto li su mi telom prošli ti dobro poznati žmarci?

VANJA
Selidba u omanji gradić je u tom trenutku bila najbolja odluka koju sam mogao da donesem. Početak novog života, ili bar onog što je od njega ostalo. Ispisivanje novih stranica na belome papiru, bez ičega što bi me podsećalo na prošlost, osim Smokija (Nemačkog boksera) i slušalica čiji sam jedan kraj, sa gotovo fanatičnom posvećenošću i potrebom, zabijao u telefon, a drugi, bolno, u svoje ušne školjke.
Svaki dan je bio gotovo istovetan... Bledo siv. Odlazio sam na posao, prvi koji sam našao. Nisam se trudio da stvorim pijatelje, niti se neko trudio da bolje upozna mene, i to mi je savršeno odgovaralo... Mada, to meštane nije sprečilo da započnu ogovaranja, i upućuju prezrive poglede...Verujem da ih je moja nadobudnost, nezainteresovanost za njih i čitav svet oko sebe, pa čak i za samog sebe navodila na to da izmišljaju i konstruišu razne neverovatne priče. . Iskreno, boleo me je kurac za sve njih! Nikada nisam mario, a sada još manje, za mišljenja ljudi koji me ne poznaju.
Čak mi je i tih, gotovo godinu dana, prijalo što u kući do moje nije stanovao niko, što je lagano guta trava, pa samim tim ni moja ne dolazi do izražaja, a još više jer ne moram da slušam smeh i graju neke srećne porodice i pretvaram se da sam divni komšija.
Ali onda se i to promenilo.
Tog jutra sam na ulici začuo vrisku i ugledao, potpuno unezverenu ženu sa detetom, prema kom razdragano, kako samo psi i deca umeju, trči Smoki u želji da se igra.
Histeričnu, pomahnitalu ženu. Bilo mi je žao devojčice. Nije zaslužila da ima takvu budalu od mame, koja joj prenosi sopstvene strahove i frustracije.
Poveo sam Smokija u dvorište i na trenutak poželeo da vratim pogled ka njoj... Ka tim krupnim zelenim očima... Ali nisam.
Da li je bila lepa? Ne znam, u tom trenutku to nisam mogao da kažem jer nisam obraćao pažnju na nju u tom smislu.
Zato me je i iznenadila sopstvena želja, mrva zainteresovanosti za tu, očigledno, potpuno šašavu ženu.

U narednim danima sam je često primećivao kud god bih se zaputio. Slučajnost ili ne, ne znam. Znam samo da sam osećao njen pogled na sebi, i to me je nerviralo...u početku. I to sam joj, na sebi svojstven način i dao do znanja. Ponekad bih čak imao osećaj da me promatra kroz prozor svoje spavaće sobe, koja je gledala na moju, iako to nisam mogao da potvrdim jer je nikada nisam zatekao. Kako sam znao da joj je to spavaća soba? Paaa.. Biće da sam, hteo to da priznam ili ne, jedne večeri, potpuno slučajno, ja promatrao nju. Kako to da je nisam zatekao da me promatra? Pretpostavljam, jer sam, potpuno nesvesno, nakon te večeri često hvatao sebe kako bacam pogled ka njenoj kući i tom istom prozoru.

Bila je to topla, letnja noć, nekoliko dana nakon našeg, ne baš prijatnog, prvog susreta. Vazduh je mirisao na kišu i dugo očekivano zahlađenje nakon izluđujućeg perioda sparine. Krenuo sam da otvaram prozore po kući, kako bi ušao dašak svežine, i tako došao i do spavaće sobe. U mraku sam prišao prozoru, želeći da ga na brzinu otvorim i odem, ali sam se zadržao duže nego što sam očekivao.
Otvarajući ga, primetio sam tu ženu u svojoj sobi, širom otvorenih prozora, okupanu toplinom žućkastog svetla.
Držala je nešto u ruci.
Napregnuvši za nijansu oči i sklonivši malo u stranu, učinilo mi se, zapravo bio sam ubeđen, da gleda u neku fotografiju i... plače.
Hteo sam da odem i zaboravim to što sam video, nisam hteo da me dotiče, ta žena mi je ništa u životu, ne zanima me, ne treba da me se tiče.

Ali onda... Odložila je fotografiju... I počela, na moje zaprepaštenje, potpuno neočekivano, da se miluje...da se mazi sa samom sobom.
Radila je to... radila je to kao nijedna koju sam video pre nje. Možda je to bio samo plod moje uobrazilje, s obzirom da je prošlo mnogo vremena od kako sam tako posmatrao ženu. Ona je u tom trenutku bila i svoj ljubavnik i njegova ljubavnica. Unosila se u svaki pokret, svaki dodir svojih prstiju, dlanova, prepuštajući im se celom sobom. Mogao sam samo da pretpostavim da je zamišljala osobu sa fotografije. Prstima jedne ruke je prelazila preko svojih, od plača zrelih i napupelih usana.. ubacivala vrhove jagodica u usta i grizla ih, dok je drugom klizila lagano niz dugi vrat i istaknute ključne kosti... stiskala svoje nevelike ali oble i, rekao bih, čvrste grudi. Stajao sam prikovan za pod, zatečen slikom.
Spala joj je bretela lepršave, letnje haljine i podarila mi prizor prelepe, tamne, ukrućene bradavice.
Da li sam video lepšu? Ne znam.. Već skoro godinu dana nisam sebi dopuštao da razmišljam o tome ali znam da je tada, ta malena ukrućena tačkica, bar ono što sam od nje uspeo da nazrem i čitav taj prizor, doveo do davno zaboravljenog osećaja stiskanja u dnu stomaka i među preponama.
Na trenutak, samo na trenutak sam se premišljao, a onda raskopčao pantalone i konačno izašao na slobodu.
Posmatrao sam je, sakriven, kako spušta svoju desnu ruku preko druge dojke, niz stomak, zavlačeći je pod tu lepršavu tkaninu..i glavu sa nežnim, plavim uvojcima zabacuje blago u nazad, oslonjena o zid.
Prvi put sam bio zahvalan što su nam kuće toliko blizu jedna druge, te mi omogućava ovo bezdušno voajerisanje gotovo iz prvog reda. Imao sam utisak da maltene mogu da čujem njeno duboko isprekidano disanje, tihe uzdisaje koji izlaze negde iz dna grudi, samo ukoliko malo naćulim uši.
Stiskao sam, svoj polunabrekli ud, kao da to radim prvi put. Posle toliko vremena apstinencije osećaj je bio neverovatan. Vraćao sam ga mrtvog u život, povlačeći kožicu, šetajući svojim dlanom duž njega, kao da se ponovo upoznajem sa njim, sa samim sobom, sastavljajući ponovo sve svoje davno izgubljene delove.
Nekako... Stekao sam utisak da se upravo to dešava i sa druge strane, na svega par metara udaljenosti. Žena koju od prvog trena ne mogu da smislim rastače se pred mojim špijunskim očima, nesvesna moga postojanja u tom trenu, a ja uživam.. dopuštam sebi da uživam u tom ukradenom trenutku i na neki čudan način u tom momentu osećam povezanost sa njom. Sve to mi je bilo potpuno neshvatljivo, ali nisam imao nameru da prekidam.
Posmatrao sam je kako se uvija na sopstvenom dlanu gubeći se u dubinama među preponama, skrivenih od mojih pogleda tom tanjušnom preprekom. Zamišljao sam je vlažnu i sočnu dok sam ga sve snažnije stikao. Želeo da ponirem u te vrele, meke dubine, ovom pulsirajućom nabreklinom koju sam gotovo besomučno drkao.
Bila je sve rumenija, a njeni pokreti sve ubrzaniji i odlučniji. Na momente je vadila dlan vlažan od sopstvenih sokova i uvlačila presijavajuće prste u usta, oblizujući ih sa neverovatnim uživanjem... Pitao sam se, kakvog li je ukusa, zamišljajući je slatko, nežno breskvastu. Pratio sam promene u izrazu na njenom licu i tek tada zapazio lepotu u tim crtama. Bila je lepa u načinu na koji uživa u sebi. Nežno, strastveno, gladno divlje.... Činilo mi se da je dugo vulkan kojem je bila potrebna erupcija kako bi se oslobodio pritiska.
Poželeo sam da se ta prokleta haljinica podigne bar na tren, da vidim makar obrise tok sladostrašća u kojem ona toliko uživa. Eksplodirao bih iste sekunde čini mi se, toliko mi je malo bilo potrebno.

Umesto toga, nastavila je sve snažnije i brže da, po pokretima ruku sam pretpostavljao, trlja svoj klitoris. Izluđivalo me je u tom momentu to što ne mogu da nazrem pravo dešavanje ispod tih nekoliko centimetara materijala... Ja sam je video, osetio kao. .. beskrajno vlažnu i sočnu, raspuklu i prezrelu voćku iz koje se cede sokovi, dok se nežno, meko, ukusno meso obavija oko prstiju.... Uuuuhh.. Kako sam u tom trenutku poželeo da je osetim pod svojim prstima...da osetim to božanstvo od prelepe ženske pičkice (ne znam zašto, ubeđen sam bio da je prelepa...da je lepša nego što mogu i da je zamislim).
Moj kurac je ludeo, napet do krajnjih granica... Koplje koje je želelo da se produži za nekoliko metara i dotakne to grotlo, probije put i zarije se u samo središte ključale lavine, vodeći je do erupcije.
Hteo sam da je moj kurac dovede do eksplozije... Da razlije tu užarenu lavu po njemu, da se sliva u talasima dok se uz podrhtavanje, grčenje, zaglušujuće glasno oslobađa.
I počela je.. Počela da se grči, da nekontrolisano trza svoje sitno telo, uskovitlano, prenadraženo... Gubila se u bujicama, naletima orgazmičkih talasa dok je rukom kidala svoje meso sa slobodne dojke zarivajući nokte u nju.
Kidala je samu sebe kidana orgazmom.
Nisam mogao da izdržim dugo zamišljajući kako mi stiska kurac sobom u naletu snažnih grčeva, i dovodi do vrhunca... Toliko da ga zamišljam kako ga vadim iz nje u želji da je u bujici vrele tečnosti isprskam po tom zajapurenom licu.. To lice žene koja me nervira a na koju drkam i svršavam kao nikada do sada. I prskao sam, izbacio iz sebe sav nakupljeni jad, kroz tu belu tečnost, dugo skupljanu. Noge su mi se tresle, gubile oslonac, u trenutku kada se smirena, izvila, okrenula svoje telo i u jednom pokretu svukla haljinicu koja je lagano pala na pod. Ispod nje nije imala ništa. Nežna leđa izvijena u blagi luk su se završavala tananim strukom, a čvrsta, kao jabuka obla zadnjica joj se zanjihala i zaigrala odižući svoje polovice sa svakim korakom, dok je izlazila iz sobe zatvorivši vrata za sobom.
Kao grom me je pogodilo sve što se izdešavalo.. Kolena nisu izdržala i pao sam. Skupljen u fetus, briznuo sam u plač.. Nakon godinu dana ponovo. ..
Doteturao sam se do noćnog stočića uzeo slušalice, gurnuo ih u mobilni, zario u uši... i počeo pročišćavanje, kažnjavajući se zbog činjenice da sam dozolio sebi da uživam...
"Nikada više...nikada više.... Nemaš prava na uživanje... Nemaš prava!", bila je mantra uz koju sam zaspao sklupčan na podu ulepljen slanim slinama... slušajući glasove koji su dopirali iz slušalica...