Spona 2.deo

ISKRA
Ustajali vazduh izgubljenih života, zapljusnuo mi je nozdrve po otvaranju ulaznih vrata.
"Sve će biti u redu... Sve će biti...", odzvanjao mi je sopstveni glas, terajući me da nastavim da koračam kroz prostor, nemi svedok u čijem se krilu rađala ljubav, strast, širila radost, na čijim je zidovima ispisana čitava jedna priča. Prostor koji sada, dok tišina nadjačava sve, traži žrtvu i preti da me uvuče u svoj vrtlog prošlosti, a zatim ispljune, živu ali izmučenu, izmrcvarenu. Nisam se dala. Odupirala sam se tražeći uporište u sadašnjosti, oslonac, nešto čvrsto što bi me držalo ne dozvoljavajući zidovima da me progutaju, uspomenama da me prožmu i ophrvaju.
Dok je Tajna, srećna što je konačno u carstvu svoje sobe, započela odmah razvrstavanje igračaka za koje je, tako "sigurno", smatrala da ih je prerasla (kao da je i sama raščišćavala prošlost) uzela sam telefon i pozvala Ivanu. Sada mi je bila preko potrebna najbolja prijateljica koju nisam čula mesecima. Bila mi je potrebna njena lakoća postojanja, koju sam ja izgubila u poslednje vreme.
Javila se gotovo i pre prvog zvona,
"Reci mi da ne sanjam... Reci da ne sanjam.. Iskra?", bilo je prvo što je oduševljeno, cičeći , ne izgovorila već vrisnula, kako samo ona ume.

"Ja sam, Ivke.... Tu sam!"

"Gde si.. Ispred kafića?.... Ne vidim te, bre!", zamišljala sam je kako gleda i izviruje unezvereno po i izvan kafića koji su ona i Peđa zajedno držali.

"Vratila sam se Ivana... Došla sam kući... Za stalno."

"Znaš šta?... I bilo je krajnje vreme... Nepodnošljivo je bilo, neizdrživo bez tebe.... Otići tako i ne javljati mi se, pustiti da se borim sa ovim Peđom i svim njegovim žalopojkama, promašenim životnim ljubavima u trajanju od po nedelju dana... Stvaaarno si kvarna i bezdušna, kada si mi to priredila..", nasmejale smo se obe, a onda se uozbiljila i posle kratke pauze progovorila,
"Jesi li dobro?... Kako mi je mišica?... Nećeš sigurno bežati ponovo? .. Nedostajala si mi.. Svima"

"Biću dobro Ivke, bićemo dobro...
Ne znam kako sam mogla da izdržim sve ovo vreme bez tvoje, najgore kafe na svetu i seksualnih pikanterija posluženih umesto keksića. ", grohotom smo se nasmejale.

"Vidii... Nešto moram da ti dam da popravi ukus kafe.. Priznaj da tada ipak bolje klizi niz grlo", ona i njene seksualne, aluzije, toliko su mi nedostajale, tek sada vidim.
Prolazeći kroz kuću bacih pogled kroz prozor i u dvorištu ugledah "groznog" komšiju kako se igra sa svojim psom. Kao da je bio drugi čovek u odnosu na onog od jutros. Nisam u tom trenutku ni obratila pažnju na zaraslu travu, korov koji je izbijao u svakom ćošku, dvorište koje je bilo u gorem stanju nego moje. Ne... Pažnju mi je privukao on, samo u farmerkama, golog torza sa kog su se slivale kapljice vode. Crevom iz kog je curela voda, prskao je psa i uživao u igri sa njim. Delovao je.... opušteno, pirodno...normalno...daleko od onog kretena sa divljačkim, ludačkim pogledom serijskog ubice, kojim me je prenerazio pre par sati. Delovao je.... privlačno.

" Ivke.. Šta znaš o čoveku koji živi u kući do moje... bivšoj kući Petra i Marije?, znala sam da ona mora znati nešto, ako ne lično, onda je bar nešto čula o njemu.

" Jaaaao daaa.. taj lik, on je tu kod tebe..
Čudak Ile, čudak.. Samo ću ti to reći...
Svašta se priča o njemu... Savetujem ti da mu se ni ne obraćaš... Prek je i nadmen i... Maa, jeeeziv bolje rečeno.... Niko ne zna njegovu pravu priču. Prođu me žmarci svaki put kad ga vidim.. Madaaa..."

"Mada, šta?"

"Maaaa... Ne bih se bunila da me malo dohvati... Ili ja njega!", smejuljeći se bezobrazno, izgovarala je to kao da je već milion puta provrtela u glavi raznorazna scenarija tog "dohvatavanja".

"Ivaaanaa breee..."

"Pa štaaa.. Nemoj mi glumiti sveticu... Ako si ga videla, moraš priznati da je, ispod sve te odrpanosti i zaraslosti, dobar frajer.. Samo, kreten je, i pomalo sablasan... Naći će tebi tvoja Ivke nekog boljeg, moramo te baciti u promet... Sad kad si došla, pod mojim vođstvom, vratiću te bre u normalu dok kažeš, seks", osećala sam da je u momentu skovala već nekoliko planova i da zadovoljno trlja ruke.

" Budalo jedna.... Nije mi do toga trenutno, veruj mi"

"Pričaj to nekom drugom... Znamo se Ile...", posle kratke pauze je nastavila,
"Ne mora to srećo biti životna ljubav, ne mora sve da pršti.. Ali moraš se malo opustiti, dati sebi oduška, zabaviti se...Potrebno ti je to, veruj mi. Potrebno ti je da prodišeš. Sada kada sam ti ja tu biće sve mnogo lakše... Dovlači bre što pre tu, garant već mlohavu guzicu da te dovedemo u red... Čeka te kafa već..Ma kakva kafa, čeka te alkohol... Mnooogo alkohola... Moramo da nadoknadimo sve.. Hihihihi... ", u njenom maniru je nastavljala

" Polaaako sa tim dovođenjem u red... Mada... Radujem se što sam ponovo tu... Krećem iz početka.... Trebaćeš mi"

"Znam srećo... Tu sam!"

Udisaj po udisaj, pomislih.

Dok sam završavala razgovor, jedva sam uspela da izbegnem da me "čudak" iz komšijskog dvorišta ne uhvati kako piljim u njega... Samo mi je još to trebalo. Verovatno već misli da sam lujka, jedna od onih prezaštitnički nastrojenih majki koje svoju decu drže pod staklenim zvonom, a nisam, ni najmanje. Samo.... Bio je to trenutak u kom mi se skupilo sve, a taj njegov ludi pas je poslužio kao izgovor da prasnem i izbacim deo straha i strepnje koji me je obuzimao zbog perioda koji me očekuje... Booože, kada vratim film, stvarno sam delovala kao potpuna ludakinja dok sam udarala tog jadnog psa. Možda je njegova reakcija i bila opravdana? Meni je Tajna sve, štitila sam u tom trenutku, doduše preterano, nju.. Možda je i on...
Ma što ja uopšte i razmišljam o njemu i utisku koji sam ostavila, zapitah se.
No..ostala je da mi provejava pomisao na njega.

Prva noć u kući, u praznom krevetu kog sam delila sa čovekom koga više nema protekla je u očaju. Ne paleći svetlo, ušla sam u tamu spavaće sobe dopuštajući da me proguta mrak, da mi se uvuče u kosti u meso, sve dok me prigušeni jecaji nisu odvukli u san. I tu noć.. I sledeću.. I onu nakon nje... I....

U narednim danima, kao što sam i obećala Tajni, rešila sam da dovedem dvorište i kuću u red. Da dovedem nas u red.
Za dvorište je uvek bio zadužen on, Filip, čovek koga više nema. Pomisao na njega mi je zaustavljala dah, terala da zagrizem usnu, ili zarijem nokte u meso, kako bih bol duše prebacila na telo i skoncentrisala se na njega. (nakon par dana telo su mi prekrile sitne ranice..neuporedivo podnošljivije od one istinske koja me je razdirala). Jedino tako sam uspevala da preguram dane, ostavljajući noć da pusti krv ranama i oboji vazduh ukusom gvožđa, mirisom bola.
Jutra sam započinjala kod Ivane i Peđe na kafi, nekada sa Tajnom, a nekim danima bih je ostavila na par sati kod Filipovih roditelja koji su to jedva dočekali, presrećni što ponovo mogu da provode vreme sa njom a i meni pomognu. Nakon toga bih odlazila na pijacu, kupujući sveže namirnice, rešena da se posvetim pripremanju zdravih obroka za nju, nabavljajući cveće i biljke kojima sam planirala da uredim dvorište.
I tu sam sretala čudnog komšiju... Svakoga dana. Šetao je pijacom, ali nikada ništa nije kupovao... Bilo je zaista nečeg neobičnog u njegovom, rekla bih, besciljnom pohodu kroz pijačne redove. Nije obraćao pažnju na ljude oko sebe, zadubljen u sopstvene misli, odsutnog, hladnog pogleda. U rukama je uvek imao povodac a neretko i slušalice u ušima.
Prva dva dana sam mu se javila u prolazu. Pogledao bi me neodređeno, tupo, ne odgovorivši.
Trećeg dana sam mu prišla.

"Komšija, mislim da smo loše započeli", rekoh mu nabacivši najprijatniji smešak. U meni je tinjala želja da nastavim život, da nastavim da gradim prijateljske odnose s ljudima, da se slobodim ogorčenosti i jada.
"Nismo mi započeli ništa", usledio je najneočekivaniji odgovor, praćen praznim pogledom. Nije se udostojio ni da zastane.
Te ledeno sive oči su me ponovo u momentu presekle, usled čega mi je srce na trenutak poskočilo, ali nisam htela da ustuknem. Nastavila sam za njim.
"Izvinjavam se zbog onoga pre neki dan ispred kuće. Bila sam malo...", prekinuo me je.

"Ne interesuje me! Zaista me ne interesuje... I prestanite da me pratite!"

E sad je bilo previše... Kreeten!
"Ja pratim vaaas!", rekoh mu izrevoltirano
"Da!"
"To nije tačno!"
"Jeste!"
"Nije!"
"Slušajte, nemam nikakvu nameru da se raspravljam sa vama.. Ali već par dana me pratite ovde po pijaci i nemojte reći da to nije istina... Između ostalog.. I sada idete za mnom i ne date mi mira! ", izgovarao je to negledajući me.
Zastadoh na tren a zatim pružih korak za njim.
"Slušaj TI!! To što kao i svi ostali dolazim na ovu pijacu ne znači da te pratim... A to što sada idem za tobom je samo pokazatelj moje ljudskosti, koju ti očigledno ne poseduješ, i želje da imam koliko-toliko normalan odnos sa prvim komšijom (koji je na žalost ipak totalni magarac) ", ovo poslednje sam rekla više sebi u bradu, ali je ipak čuo... I zastao... Okrenuo se prema meni, uperio arktički leden pogled i prst i počeo da se približava, stežući vilicu pri svakoj izgovorenoj rečenici,
" Šta TI znaš o ljudskosti!? Možeš li mi reći? Hoćeš da ostvariš dobre komšijske odnose? E pa zaboravi na ovog komšiju, jer on to neće!"
Mora da sam izgledala uplašeno, preneraženo tim, ničim izazvanim naletom gneva, jer lice mu se u momentu promenilo, primirilo...
"Izvini... Preterao sam. ",rekao je nesigurno i pogledao me u oči, ovaj put, prvi put drugačije, a zatim spustio pogled, cimnuo psa na povodcu.. I otišao.

Ostala sam gledajući za njim. I pored svega što se dogodilo, pored svega što je izgovorio, taj pogled i poslednja rečenica su me uverile u ono što sam iz nekog razloga već naslućivala, pomalo stidljivo... Da, jeste totalni kreten, ali ispod te maske se krije njegovo pravo lice. I u tom trenutku sam poželela da ga otkrijem.

Te noći sam ušla u spavaću sobu upaljenog svetla, gledala Filipovu sliku i molila za oproštaj što želim da nastavim dalje, plačući masturbirala i na momente, kroz misli mi je prolazio "čudni" komšija.
Nastavljala sam da ga posmatram i dalje iz sigurnosti sopstvenog doma, trudeći se da me ne primeti.
Ne znam zašto, ali imala sam neki neodređeni osećaj da i on pogledom traži mene. I prijalo je.. I plašilo je.
Narednih dana sam ga sretala na pijaci, po gradu. Javljao se odsutno, nezainteresovano.

Došao je vikend. Tada je Filip kosio travu, tada sam to želela da radim i ja.
U subotu ujutro sam pokušala da pokrenem kosačicu koja je reagovala potpuno demonstrativno, odbijajući uz groznu riku da sarađuje onako kako je trebalo. Hvatala sam se za glavu, znajući da ću probuditi čitav komšiluk, ali nisam odustajala. Mučila sam je, mučeći i sve u krugu od čitav kilometar, sigurna sam, ali sam nastavljala agoniju... Bože, tako je lako izgledalo kada to radi Filip.
Stresla sam se na tu pomisao, kada sam osetila nečiju ruku na ramenu.
"Hoćeš li već jednom prestati!?", rekao je "grozni" komšija, očigledno ponovo grozno raspoložen. Mada nisam mogla da mu zamerim ovaj put.
"Ne mogu da prestanem.. Kosim travu!", namrštila sam se.
"Ne kosiš travu"
"Da, kosim"
"Ne, ne kosiš. Budiš čitav svet!"
"Čitav svet, ili bar svet na ovoj strani hemisfere bi već trebalo da bude budan", odbrusih.
"Prestani da se raspravljaš sa mnom", odgurnuo me je i uzeo kosačicu.
"Šta to radiš?"
"Pokosiću ti travu da ne bi probudila i svet na drugoj hemisferi."
Ohhh... Nisam znala da li da se nasmejem ili zaplačem.
"Ne dam ti da mi kosiš travu. A i onako mislim da se pokvarila."

"Ne radim to zbog tebe, već zbog svog mira..i mira čitavog sveta. "
Još jedno ohhhh...
Rekao je to... i pokrenuo je jednim potezom... Kaaakav blam.
Pustila sam ga, neprestano ga posmatrajući, vodeći računa da on to ne primeti.
Bio je preplanuo, snažnih, ne nabildovanih već prirodno žilavih ruku sa izraženim venama i žilama po njima... Zagledavši se, primetila sam mnoštvo sitnih ožiljaka, a onda sam pogled skrenula na moje krastice. Zapitala sam se...
A onda je nastala tišina. Isključio je kosilicu i... Nisam mogla da ne primetim.
"Sjajno si pokosio travu. Moj muž...", zastala sam da uzmem dah.
"Moj pokojni muž bi je pokosio i onda imao običaj da kaže "Srećo, umoran sam... Pokupiću je sutra"... Govorio je to jer je znao koliko volim miris pokošene trave"
Grlo mi se steglo i osećala sam kako me peku suze. Okrenula sam glavu od njega kako ih ne bi video.
"Tako se prikradu... i obore te", rekao je potpuno neočekivano. Prošaputao kao napuštena duša koja se oprašta od voljenih. Glas mu je bio nežniji, iako i dalje dubok i osoran.
Okrenula sam se ka njemu. U pogledu sam mu videla život potopljen u tugu. Tužne olujne oči.
"Ponekad mislim da su male uspomene gore od velikih. Mogu da izdržim sećanje na njegov rođendan ili dan kada je umro, ali kidaju me male stvari... Način na koji je pušio, sećanje na miris njegovih cigareta, na to kako se teglio vikendom u krevetu..."

"Ili kako je, kao niko drugi, vezivala pertle, preskakala barice, uvijala pramen kose kada je napeta a ne želi da prizna..."
"I ti si nekoga izgubio?"
"Ženu"
"Ohh.."
"I sina"
Srce mi je zastalo.
"Tako mi je žao. Ne mogu ni da zamislim..." Reči su izbledele. Nije bilo potrebno reći ništa.
Nastavio je da priča o sećanjima na sina, odlutavši.
Živeli smo u zasebnim svetovima malih uspomena, boreći se sa njima, i mada smo bili razdvojeni, imali smo saosećanja jedno za drugo. Usamljeni često prepoznaju drugu usamljenu dušu, i u tom trenutku, naše su se srele. Tada smo se prvi put zaista videli.
Tek tada sam shvatila zašto ga ljudi u gradu ne vole. Nije bio fin, uljudan, pristojan, bio je razbijen, slomljen, na svim pravim i pogrešnim mestima, ali nisam mogla da mu zamerim što je hladan i uzdržan. Na njegovom mestu, ja bih bila izgubljena. Ali imala sam Tajnu koja me je održavala.
"Hoćeš li da doručkuješ, da ti se odužim"

"Ne", rekao je kratko, navukavši ponovo mračan izraz. Stavio je slušalice u uši i krenuo ka kapiji.
"Inače, ja sam Vanja", rekao je pogledavši me kratko.
"Iskra", odgovorih uz smešak.
"Pristaje ti", rekao je odlazeći.

I u narednim danima smo se viđali. Meni bi obraze oblila blaga rumen, a on bi samo klimnuo glavom. Svi su govorili da je neotesan, nadmen, drzak, i verovala sam im. Videla sam surovu stvarnost koja je živela u njemu, ali i drugu stranu njegovog bića koju drugi nisu, i osećala sam se privilegovano. Osetila sam se čudno dužnom da čuvam tu toplinu koju sam osetila svaki put kada bih ga videla nasamo sa Smokijem, da negujem to lagano otvaranje koje sam osetila dok je govorio o ženi i sinu. Videla sam nežnu stranu njegove ličnosti što je mnogima promaklo. Konačno sam se ponovo usudila da mu priđem na pijaci.
"Hej, Vanja.. Htela sam samo da ti se još jednom zahvalim za pokošen travnjak.
Mislila sam da ti se zahvalim uz večeru."
Okrenuo se ka meni s praznim pogledom... I nastavio da hoda, kao da se nikada nismo videli.
Ubrzala sam kako bih ga sustigla.
"Ako želiš, možeš da dođeš večeras. Praviću..."
Naglo se okrenuo i zakoračio ka meni, namršten, stisnute vilice,
"Šta hoćeš ti od mene!?"
"Molim?", promucala sam iznenađena njegovim tonom
"Misliš da ne primećujem kako me gledaš"
"Ne znam, na šta misliš?"
"Hoću da ti nešto bude kristalno jasno", prošaputao je oštro, unoseći mi se u lice. U pogledu mu je sevnuo, bes.
"Ne želim da imam ništa s tobom, ne želim da ulazim ni na koji način u odnos sa tobom. Ni sada ni ikada. Pokosio sam ti travu jer si me do kurca nervirala, ti i nesnosna buka koju si proizvodila. Razumeš li? Neću ništa s tobom!"

"Ti misliš da ti se ja nabacujem? Stvarno si magarac... magarče jedan.... Samo pokušavam da budem uljudna, da ti se zahvalim i da razgovaram s tobom kao sa normalnim čovekom!"
"A zbog čega bi htela da razgovaraš sa mnom?"
"Očigledno sam budala kada sam i pomislila da bismo mogli biti prijatelji.", i zaista se i sama zapitah zašto bih poželela to sa nekim ko je toliko promenljivog raspoloženja i naravi.
" Zašto bih ja želeo da ti budem prjatelj?", prišao je isuviše blizu, toliko da sam blago zadrhtala, osetila miris njegovog daha koji je dolazio iz stegnutih vilica.
"Ne znam, pomislila sam da si usamljen. Izgledao si usamljeno, ispod sve te maske, a ja sam usamljena isto. Mislila sam..."
"Ništa ti nisi mislila", streljao me je pogledom.
"Zašto se trudiš.. Da, trudiš da budeš tako zao?"
"Zašto me stalno gledaš?", procedio je.
Zaustila sam nešto da kažem ali, glas nije izlazio. Zurili smo jedno u drugo, tela maltene spojenih, toliko da su nam se usne gotovo dodirivale. Prestala sam da dišem, zadržavajući dah, plašeći se da trepnem.
"Svi se u ovom gradu sklanjaju od mene. Da li me se i ti plašiš Iskra? "
"Ne", konačno prozborih posle kraće pauze.
"Zašto?"
"Jer sam te videla."
Zaista sam videla svu patnju i bol iza te zavese mržnje, osetila sam ga, razumela. Videla sam slomljeno biće koje je umnogome odgovaralo mome. Na trenutak je nestala hladnoća iz njegovog pogleda i sasvim iznenadno, privukao me je snažno k sebi i pritisnuo usne na moje. Sva zbunjenost koja mi je zapljuskivala misli, u momentu je nestala a ja sam mu uzvraćala poljubac. Bože.. Nedostajao mi je taj osećaj kada padate nekome u naručje i gubite tlo pod nogama. Osećaj topline koji vam obliva kožu, dok vas osoba koja vas drži snabdeva s nekoliko neophodnih udisaja.
Nedostajalo mi je da me neko drži, ljubi, dodiruje... Nedostajalo mi je da znam da me muškarac želi...
Vanjini poljupci su bili ljutiti i tužni, pokajnički i bolni, sirovi i nežni.. Jedinstveni... Baš kao i moji.
Klizila sam jezikom duž njegove donje usne na ivici suza, preplavljena osećajima, stezala ga grčevito za grudi, osećajući kako mi njegovi ubrzani otkucaji srca kroz dlanove uleću u čitavo moje biće...U tih nekoliko sekundi, osetila sam se ponovo cela. Potpuna...Delom nečeg božanstvenog, vanvremenskog... A onda se u jednom trenutku, jednako naglo i iznenadno, odvojio od mene, vrativši me u surovu stvarnost. U kojoj sam bila slomljena. Nepotpuna. Usamljena.
"Ne poznaješ me, zato prestani tako da se ponašaš.", rekavši to počeo je da se udaljava ostavivši me zbunjenu.
Šta je to bilo?! Ne verujem! Nemoguće!

"I ti si to osetio zar ne? Priznaj!...Osetio si!", nastavila sam da koračam za njim.
Na usnama sam još uvek osećala ukus naslasnijeg, najbolnijeg poljupca koji me je za par sekundi vratio u žive, podsetio, kako sam se osećala dok sam bila srećna, i mrzela sam ga zbog toga što odlazi. Mrzela sam ga što mi uskraćuje taj mali trenutak požude, taj mali trenutak podsećanja na sve što mi je oduzeto, uskraćeno... Nastavio je da hoda neobraćajući pažnju na mene.
"Stvarno si grozan... Ti si.. Ti sii... Čudovište!!"
Okrenuo se i u trenu mu se javio jad u očima, pre nego što je prosiktao kroz stegnutu vilicu,
"Ne želim te Iskra!", zakoračio je ka meni.
"Ništa ne želim da imam sa tobom, ama baš ništa!"
Prišao je bliže. Za korak sam uzmakla.
"Ne želim da te slušam dok pričaš, i sasvim sigurno ne želim ništa tebi da pričam"
Nastavila sam da uzmičem, sa svakim njegovim iskorakom ka meni.
"Ne želim da te ljubim! "
"Ne želim da ti mrsim kosu! "
"Ne želim da te udišem! "
"Ne želim da te ližem!"
"I sasvim sigurno, ne želim da ti budem prijatelj! Zato zaveži već jednom i ostavi me na miru!"

Izgovorivši to, toliko mi se uneo u lice da sam drhteći, zakoračila u nazad pokušavajući da mu uzmaknem. Niska potpetica mi je upala u pukotinu na pločniku, izgubila sam ravnotežu i pala, oderavši koleno. Više je bolela osramoćenost nego izgrebano koleno.
U trenu mi je prišao, nadvio se iznad mene i zabrinuto upitao, pružajući mi ruku,
"Jesi li dobro?... Sranje.. Izvini.. Nisam.. Žao mi je"
Pre nego što sam pala, rekao mi je da zavežem. Dala sam mu to što je tražio. Bilo mi je svejedno.. Ionako će već u sledećem trenutku biti ponovo pun mržnje.
Ustala sam ne dozvolivši da me dotakne, i blago šepajući pošla kući, povređenog ponosa i raskrvavljenog kolena. Osetila sam njegov pokajnički pogled na sebi, kojim me je pratio. Nije me bilo briga.

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara