Miris

Svaka kuća ima svoj miris. Pripada onome ko u njoj živi i uvek je drugačiji, jedinstven, pun osobenosti njenih stanara. Kada oni odu, miris nestaje. Izgubi se taj divni trag nečijeg postojanja, a sama kuća prestaje da bude to što jeste, postaje tuđa i nepoznata.
Zbog toga, kada god bih se vraćala u stan u kom živim (trudim se da ga još uvek ne nazovem svojim, još uvek ne samo svojim), tražila sam tvoj. Tu puderastu, nežnu, nenapadnu notu tvog mirisa koja asocira na čisto, pomešanu s mirisom duvana sa aromom višnje. Znala sam da ću jednoga dana doći kući, pomirisati vazduh, i neću ga više osetiti. Tada, kada miris nestane ti zaista više nećeš biti tu. Zauvek. I više ništa neće moći da te vrati. Ta pomisao me je terala u očaj. Iz tog razloga, pokušavala sam da ostajem napolju što duže, kako vazduh ne bih zaprljala, zatrovala svojim mirisom. Prestala sam da koristim parfeme kako ga ne bih zagadila, i moj ne bi preovladao. Činila sam sve da ga zadržim što duže, odlažući nešto potpuno izvesno i neminovno.
Kupila sam, posle nekog vremena, gotovo desetak bočica tvog jeftinog parfema, samo iz nerazumnog, suludog straha da će ga jednog dana povući iz prodaje, i kadila njime prostorije svakoga dana. Kupila sam čak i onaj duvan, od istog čoveka od kog si ga kupovao i ti. Motala sam ga i ostavljala upaljene cigarete u pepeljari po sobama. Nekada bih čak, iako ne pušim, uvlačila poneki dim, puštajući da osetim aromu i tebe u sebi. Ponekad, kada bi zaista bilo teško, popušila bih čitavu cigaretu, dopustivši da me nikotin ošamuti, da obamrem i utrnem.
Ali, šta god da sam radila, magična alhemija je ostajala nesavršena. Ipak si nedostajao ti, tvoje prisustvo koje je neraskidivo vezivalo te mirise. Tvoja koža, tvoj dah, tvoje raspoloženje činili su tu smešu jedinstvenom i posebnom.
Posle tvoje smrti, tražila sam te, tražila tvoje prisustvo u stvarima po stanu, shvatajući... da te ne nalazim. Kao slobodni foto-reporter, večito si bio spreman za put, jednom nogom uvek izvan vrata našeg stana. Nestalan, a stabilan, to si bio ti. Sve tvoje stvari su mogle da stanu u dve malo veće torbe. Uvek si govorio, "Zašto život komplikovati materijalnim stvarima? Sve što nam je zaista potrebno, nosimo uvek sa sobom". I sve svoje si, svojom smrću i poneo sa sobom. Kao ljuštura sam hodala nedeljama nakon toga, tražeći te u malim stvarima, sitnicama po stanu. Tražeći i sastavljajući raspukle delove sebe, delove koje si svojim odlaskom odneo. Nisam menjala posteljinu, čuvajući tvoje ćelije kože, kapi znoja upijene u taj laki pamuk, koji je tako beznačajan, čuvao moje najvrednije... poslednje mrvice tebe. Valjala sam se u njoj, upijajući te ostatke, mrtve deliće tebe u sebe.
Kažu da je jedna godina potrebna da prežalimo nekoga. Ja sam bila skoro na pola puta i...plašila sam se njegovog kraja.

Otvorivši vrata stana, duboko sam udahnula, kao i svaki put po povratku, i umirila nemirno srce. Tragovi tebe su i dalje bili u vazduhu. Umorno spustivši torbu odmah pokraj vrata, krenula sam ka ormariću i posegla opsednuto za parfemom, špricnula par puta po prostorijama, i udisala te fine čestice samoobmane, čiste iluzije, do iznemoglosti. Tek kada sam se dovoljno napojila, da sam i sama iznutra počela da mirišem na tebe, otvorila sam bocu belog vina i nasula čašu koja će me čekati po povratku iz kupatila. Bila mi je potrebna doza alkohola da preguram kraj dana koji je uvek bio najgori, a ovaj posebno.
Nedostajale su mi sve one male stvari, uobičajene, koje su činile naš svakodnevni život. Nedostajao mi je tvoj pogled, tvoj smeh, tvoje detinje kreveljenje kada bih te začikivala, tvoj laki dodir, šljapkanje po guzi u prolazu.... Nedostajalo mi je sve! Nedostajao si mi Ti! U smiraju dana, kada sve utihne i pritaji se, taj nepodnošljivi nedostatak tebe počne da raste i buja, gutajući sve pred sobom.
Otišla sam u kupatilo i pustila mlaz gotovo vrele vode, gledajući kako para ispunjava maleni prostor, kao da očekujem da će mi ona, ako je ima previše, prodirući u pluća, ispuniti i dušu i potisnuti tugu koja me je ophrvavala. Uvek si se smejao, nerazumevajući kako je moguće da podnosim tako vruću vodu, na svojoj tako nežnoj, mekoj koži.
"Ti si moj prekaljeni čelik." - smejao bi se dok bi izbegavao da uđeš sa mnom u kombinaciji s vrelom vodom pod tuš.
U mesecima nakon tvoje smrti, postepeno sam spuštala temperaturu vode, do tvoje, jedva mlake, i telo privikavala na ono što je prijalo tebi. Kao da sam htela da ti se približim na taj način, nepostojećem tebi. Ali pare nisam mogla da se odreknem. Bila je moja koprena, čuvala je privid realnosti dok bih te zamišljala kako uživaš, sa mnom u mlazu vode koji prija tvojoj koži. I osećala sam te iza sebe dok sam je, ušavši u malenu tuš kabinu, puštala da mi se sliva niz telo. Osećala tvoje toplo telo koje me greje i štiti od gotovo hladne vode, koju sam u međuvremenu podesila. Osećala sam tvoj vreli dah na vratu, ramenima. I naježila sam se, da li od osećaja tvog prisustva ili meni neprijajuće vode ma koliko da sam se trudila da joj se prilagodim. Koliko god da mi temperatura vode nije prijala, doživljaj tebe uz rashlađenu, tebe željnu kožu je bio sve što mi je u tom trenutku trebalo, sve što sam želela da osetim. Da si zaista tu, slavili bismo večeras našu godišnjicu i...vodili bismo ljubav, dugo, lagano i nežno, posvećeno... kao da ništa izvan nas ne postoji.
Ne želim da budem sama, ne večeras! Potreban si mi! Potreban si mi da mi zagrliš dušu, zauzdaš i umiriš telo! Vapila sam za tobom, prepuštajući se osećaju tvog daha na koži. Morao si biti tu! Kako bih te inače osetila ako nisi!
Ako postoji život posle života, sada si tu iza mene, govorila sam samoj sebi. Moraš biti tu! Raspuklo srce u tom trenutku moglo je biti naizgled zalečeno, jedino iluzijom da postoji lek za nepovratno. Pomisao da mogu da uradim nešto, da makar sopstvenom imaginacijom, stvorim privid koji će barem na tren nadoknaditi apsurdan i nepravedan gubitak, imala je u tom momentu neobjašnjivu moć da me uteši.
Koža pamti... telo pamti...ne oprašta gubitak.. traži... Posle više od pet meseci, došlo je do tačke pucanja, kada ništa više nije bitno, kada se sva tuga, nemirenje sa sudbinom, nerealna žudnja skupila u jedno...sumanutu, neizdrživu želju da te imam, osetim, dodirnem....spolja i iznutra...mislima i kožom...dušom i telom... nerealno realno... bolesno bolno...na granici izdrživog.
I osetila sam te. Tvoje meke, tople usne kako se mešaju s kapljicama prohladne vode, dok klize niz moja leđa, prateći davno utabane, proverene staze užitka, puštajući me da, zatvorenih očiju, usmeravam njihovu putanju, upućujući ih naviše, vraćajući ih bočnom stranom ka ramenu, glatkom i sjajnom, a odatle, ka vratu, glavnoj tački prodora u mene.... Osećaj tvog lica, usana, daha na njemu, narastao je kamen koji je pritiskao u predelu grudi... Nedostatak vazduha me je obuzimao, dok su bujice suza krenule da naviru, pokušavajući da savladaju branu koju sam postavila. Odupirala sam se sve dok me u jednom momentu osećaj gušenja, nije naterao da iskočim iz tuš kabine umotavši se na brzinu velikim belim peškirom, puštajući da mi se kosa u mokrim bičevima lepi duž leđa. Gotovo trkom, došla sam do čaše s vinom, ostavljajući za sobom tragove bosih stopala, i otpila poveći gutljaj. Orošena čaša se savršeno stopila sa mojim, kapljicama presijavajućim telom, dok mi je hladna tečnost unosila privremeno olakšanje, smiraj, milujući mi zidove krvnih sudova lagano prodiruću u njih. Trebao si mi ovu noć kompletan, ceo!
Zapalila sam cigaretu, i povukavši dim, zajedno sa njom, tim produžetkom tvojih ruku, koji je, u njima bio neodoljivo privlačan i seksi, uputila sam se ka vratima i torbi iz koje sam izvukla telefon.
Sklupčavši se u fotelju u kojoj si voleo da sediš, pustila sam glasovnu poruku, bezbroj puta odslušanu. Obavijajući se dimom, mirisom duvana, sa čašom u ruci, pustila sam je još jednom.
Ubrzo se začuo tvoj glas u poslednjoj poruci dobijenoj od tebe. Stezalo mi se grlo u naporu da suzdržim suze.

"Ćao, zvao sam te nekoliko puta ali uvek ti se uključuje govorna pošta i zaaaato.... u nedostatku vremena, brzo ću ti reći samo šta mi nedostaje. Nedostaju mi tvoja hladna stopala koja me traže ispod pokrivača kada se uveče uvučeš u krevet. Nedostaje mi kada me teraš da probam hranu, kako bi se uverila da nije pokvarena. Nedostaje mi tvoje vrpoljenje u kolima kada ti je put previše dug pa nemirna guza ne ume da se obuzda, ili kada se toliko opustiš pa podigneš gole noge tik do šoferke, a ruku izbaciš kroz otvoren prozor.. Uuuhhh... I, nećeš verovati, nedostaje mi čak i kad koristiš moj brijač da obriješ noge iiiii još nešto... i posle mi ništa ne kažeš.... Sve u svemu.... Nedostaješ mi srećo i jedva čekam da se vratim kući... Volim te, mila! "

Poslednje tvoje reči bile su sinteza savršene harmonije. One koju imaju leptiri i pahulje snega.
Otpila sam naiskap ostatak vina i tiho rekla,
" Volim i ja tebe ljubavi..."
I u tom momentu zaputila se da uradim ono za čim sam izgarala. Za spajanjem.
Imala sam tvoj miris, tvoj glas... Krenula sam da te kompletiram i likom.
Iz fijoke noćnog stočića, izvukla sam sliku, jednu od retkih koje imam. Oduvek si više voleo da stojiš iza objektiva, nego da budeš njime izložen. Moja ljubav prema fotografiji i prema tebi, učinila je da te retke na kojima sam uspela da te uhvatim, sadrže tvoju suštinu, uhvaćenu dušu zadržanu u vremenu. I to mi je trebalo. Pomilovala sam te pogledom, i prislonila na usne, dok sam išla ka ormanu, preturajući po fijokama u potrazi za nečim što nisam koristila od naše
poslednje zajedničke igre.
Posle kraćeg prevrtanja, našla sam ga u dnu fijoke s donjim vešom.
Omiljeni crveni vibrator. Oduvek smo se smejali, upoređujući ga sa Njim. Kao identični blizanci. Budući da sam ga imala i pre nego što sam upoznala tebe, ostala je naša interna šala da sam te zapravo odabrala, po uzoru na crvenog drugara, kao i moja večita dilema da li je moguće da zaista nije napravljen po, Njegovom odlivku.
Sve u svemu, crveni drugar je gotovo pola godine skupljao prašinu u dnu fijoke, ali sada mi je bio i više nego potreban. Savršena replika Njega, ove noći morala je da bude On. Morala je da bude Ti.
Dok sam ga držala u ruci, pogledom sam prelazila po izraženom spletu vena. Booožee, koliko sam ih samo volelela... Koliko ih volim.
Osećaj dobovanja krvi dok ti prelazim prstima i dlanom preko njih, bio je uvek i više nego dovoljan da se munjevito prenese na stezanje stomaka u čistoj žudnji za tobom. U tom trenutku, dok sam ga čvrsto, držala u šaci dajući mu život, toplotu živog mesa, tvog mesa, kunem se, osetila sam pulsiranje tih istih silikonskih vena, i stegla ga jače, prinoseći licu. Prinela sam ga i trljala o njega, milovala ga nežno usnama, radila sve što sam volela da radim tebi.
Vrativši se u dnevnu sobu, sliku sam spustila i postavila uz nogu niskog stolića a ja sam klekla na pod ispred nje. Voleo si da te gledam u oči, dok ga trljam o lice... To sam radila i sada.
Zakivajući pogled u tvoj na slici, prinela sam ga usnama, prelazeći duž njega, sasvim polako. Blago ih otvarajući, puštala sam sočne usne da ga obuhvataju, greju, dok je jezik iz potaje, vlažan i topao dodirivao izražene žilice. Pečurkastom vrhu sam uvek volela posebno da se posvetim, da ga oblizujem mekim jezikom, obuhvatam celom njegovom površinom. Zažmurila sam i prepustila se osećaju tebe. Tebe pod mojim jezikom, koji je kružio i vlažio vrh, spreman da lagano prodre u moja usta, kroz usne koje, mesnate i pune, pružaju otpor, stiskaju ga i usisavaju. I bio si tu! Razdvajao si mi usne svojim glatkim, nežnim vrhom vraćajući dobro poznat osećaj, budeći sve veću glad u meni. Nisam želela da idem dalje od glavića. Lizala sam ga i obljubljivala nežno...željno...besomučno....pa klizila jezikom celom dužinom...preko svake vene...dolazeći polako ponovo do vrha. Otvorila sam oči i gledajući u oči sa slike, sasvim sporo, osećajući svaki milimetar koji prodire u mene, uzimala ga sve dublje... i dublje. Stiskala ga jezikom iznutra, menjala pravac ulaska i tempo...uživala u ponovnom ispunjavanju, savršenom spoju...uklapajućem... pa ga vadila i tako vlažnog od sopstvene pljuvačke, ponovo trljala o lice, razmazivala je njime, pritisnuvši ga šakom ispod koje je klizio. Radila sam sve što si voleo.. sve što voliš.. Sve u čemu i sama uživam... Oduvek sam volela da ti ga ljubim, da se mazim celim svojim telom sa njim, dugo, detaljno, da ga svaka ćelija moga tela zapamti... Da ti odlažem vrhunac, poigravam se sa njim...pa da te onda napadnem silovito, kada mi sopstvena želja za tobom, za ukusom tvoje bele tečnosti nadjača razum i postane jedini poriv.
Kao i nekada, i sada sam spustila ruku među svoje savijene, razmaknute butine...u vrelo, goruće jezgro.
Trljala sam se o sopstvenu ruku, pomerajući kukove tek neznatno, taman toliko da mi pruži savršen nadražaj na krvlju ispunjeni, nabrekli klitoris, mesecima zapostavljen. Gorući plamen se lagano širio telom... Kao narastajuća plima, podizao se polako i plavio čitavo telo. Pokreti kukova su mi postepeno postajali sve izraženiji...Spori i dugi, napred i unazad uz blago kruženje su izvlačili uzdahe, tiho stenjanje koje te je uvek uzbuđivalo....dovodilo do ludila, uz pogled na moje uvijajuće telo.
A ono je gorelo. Postajala sam postepeno vantelesna, oslobođena razuma, vođena samo instinktom ranjene životinje, željne zacelenja.
Prstom sam sve intenzivnije kružila po najvrelijoj tački užitka dok mi se pljuvačka slivala niz uglove usana... Vapila sam... Vapila za osećajem tvog užitka. On me je pokretao iznad svega, on me je dovodio do rastakanja. Ljubila sam, lizala, sisala, gutala taj silikonski kurac, kao da će u svakom času poteći ta toliko željena tečnost. Kao da ću čuti toliko željene, tvoje uzdisaje.
Očajna, nemoćna, željna.. spuštala sam ga između svojih grudi, sa kojih je labavo pričvršćen peškir, odavno pao.
Trljala sam se njime po svojoj vlažnosti koja je pulsirala impulsima neizdržive želje za zadovoljenjem, dok sam ruku sa klitorisa prebacila u usta, sisajući vlažne prste, mešajući sa pljuvačkom umazanim licem.
Spustila sam je do dojke, stiskala je, kidajući meso sa nje, nošena razdirućom željom koja me je komadala.
Postavila sam ga na pod, nadvila se iznad njega, kao kada bih opkoračila tebe i prislonila glavić na, mesecima neotvaran, ulaz. Uronila sam ti u pogled i lagano uronila taj komad silikona među nogama, u sebe.
Zažmurila sam instinktivno, a ušavši u mene, taj komad želje za tvojim mesom je izbacio srazmerno velik i dubok uzdah iz samog središta moje utrobe. Imala sam osećaj da će moja vrelina istopiti taj nežan, a otporan materijal od kog je napravljen, i prisetila se kako bi mi uvek govorio koliko sam vrela, da te gorim sobom, da gorim njega. I to je bilo dovoljno.. Samo ponovni osećaj tebe u sopstvenoj unutrašnjosti, uz svega par pokreta kukovima je bio dovoljan da se nenadano, kao cunami, pojavi talas koji me preplavljuje... i stiska i rastače, grči i razliva, sabija i raznosi čitavo moje biće....
Trzala sam se nekontrolisano, i sama iznenađena napadom, navalom bujice oslobađajuće, a opet nedovoljno lekovite energije, i...nisam želela tako brzi kraj. Kao da je, umesto da me umiri i zadovolji telo, samo još više pojačao glad, te sam, samo nastavila da klizim po njemu i usisavam ga sve dublje u sebe. Osetila sam Tebe, duboko u svojoj utrobi, osetila te celom svojom unutrašnjošću. Svakim kapilarom je dobovala usijana krv, kao lava koja traži prostor, pukotinu iz koje će da potekne, iscuri i sliva se beskonačno, dok ne istekne potpuno i oslobodi pritiska čitavo telo. Mazila sam klitoris, osećajući tvoje prste na njemu.. I ječala sam, cvilela silovito i bolno, munjama potresana, prožimana celokupnim tvojim.. nestvarnim bićem. Kidala sam samu sebe... Sopstvenu kožu sa mesa.. Ogoljavala se.. osećala kako mi, oslobođenim, izloženim kostima struji vazduh.... Rasparčavala sam se i sabijala u jedan životinjski, strahoviti krik iz samoga središta.... I videla sam tvoje lice, tik ispred svog... nasmejano, moje... I osetila tvoje usne na mojima, i vlažni jezik koji se plete u moj, i osetila ti toliko željeni dah i.... Aaaaaaaahhhh...
Čitav univerzum se otvorio da me primi... Na granici između života i smrti, prožimala sam se s tobom... nestvarno stvarno. Moj urlik je cepao prostor i vreme i...vratio te meni.
Stropoštala sam se na pod, dok su grčevi i dalje prolazili mojim telom, uzela taj komad crvenog silikona i mahnito ga prislonila uz lice, ljubeći ga... tražeći nešto što ipak vše nikada neću imati. Oslobođena erupcija je pokrenula, dugo čuvane, suze i sva ogorčenost, sav bes, gnev se istakao kroz strahovito bolno ridanje, potresajući sklupčano telo.

Nakon izvesnog vremena, izmorena, istrošena, suzama istočena, uvukla sam se u krevet, nakon što sam obavila ritualno prskanje mirisa po stanu pre spavanja. Tvoju sliku sam stavila na grudi i pritisla je jače, utiskujući je milimetar ispod kože. Hladnim stopalima sam ponovo potražila tvoja, kao što sam to radila uvek, a tvoju kopiju u vidu crvene silikonske igračke, postavila odnazad, visoko između butina, kao što si to uvek radio ti. Uklopljeni...

Kažu...jedna godina...Da li neko kaže kakav je život posle toga? Kakav je život kada prestanemo da osećamo... kada prestanemo da osetimo?
Ja ne želim da znam.