Sklad

Tragedije u životu su nekad neminovne i prirodno je da nas one slome, razbiju na najsitnije komadiće pa kako se ko pokupi i izbori da funkcioniše i živi dalje. Posmatrajući tuđe tragedije shvatila sam da one izvlače iz čoveka ili ono najbolje, ili najgore. Dobri ljudi postaju otvoreniji, mekši, osetljiviji… oni drugi – zavidniji, zlobniji, lošiji…

Potpuno svesna toga, zapitah se, u sopstvenoj tragediji i tuzi, gde sam ja tu?

Vozeći se ka njemu te noći, uz reči “... noćes u glavi nije kako treba, suze sa zvezda padaju…” osetim svoje suze, pustim ih, pustim misli da lutaju… sve u pokušaju da se smirim i pomirim se sa sopstvenim bolom nesigurna u to – kako dalje?

Stižem na mesto gde me čeka… zaustavljam auto, grabim maramicu da obrišem izdajničke tragove i ubrzo vidim kako mi prilazi… Osmehnem se i sebi i njemu. “Ćao” koje čujem tim toplim, tako dragim glasom uz blagi osmeh dok čeka da izađem iz kola i zaključam vrata, čine da se osećam dobrodošlom… I da znam da u tom trenutku nema boljeg mesta za mene… od njegovog zagrljaja.

Hodamo prema zgradi neobavezno ćaskajući… svesna sam njegovog glasa, tela, činjenice da je tu… i to je jedino što mi je važno. Mngo puta smo prošli istom putanjom na sličan način, nekad veseliji, nekad manje nekad više pričljivi i uvek se umorim na istom mestu pa nekad zastanem da uzmem dah i poljubim ga… nekad, kao sad, me on upozori da usporim kako bih bez zastoje izdržala do kraja. Tek u kancelariji, kad skinemo jakne, uvlačim se u njegov zagrljaj. Da… to je to. To je mesto koje bih uvek tražila, zbog kojeg bih uvek došla… to je mesto u kojem je čitav svet drugačiji… jer ljuštura tog zagrljaja pravi podelu između njega i svega što postoji izvan toga. Osećajući taj moj nemir bolje od bilo koga, pušta da zabijem glavu u njegovo rame, obavija ruke oko mene, prislanja svoju glavu i miruje. Ne osećam ništa… samo njega kao produžetak sebe same. I sve može da nestane. Samo da ja ostanem tu…

Izlazi na kratko. Mir, osećaj topline i sigurnosti obavijaju čitavu prostoriju i tu sam, nekako u tom velikom zagrljaju čak i kada je izašao. Sednem na stolicu u uglu, mnogo mirnija nego pri ulasku… sa tim snažnim osećajem da je to neki svet izvan sveta… lepši, bolji, prijatniji. Moj.

Prilazi. Spušta se na kolena, lice mu je u visini mog. Ljubimo se… U sebi se osmehnem kad spusti ruke na kopču mog kaiša… jer mi je to njegovo nestrpljenje uvek bilo slatko. Pomažem mu da me oslobodi cipela i farmerki, spušta glavu između mojih nogu pokušavajući da se probije uz smaknute gaćice, ali mu i one smetaju… Ufffff… njegov jezik! I prsti! Prepuštam se potpuno…

Skida svoj džemper… majcu… sve. Dodirujem licem njegove grudi… kožu… dodatno uzbuđenje prosruji mi čitavim telom. Drtim. Otkopčava svoje pantalone, smekne ih sa boksericama i prinosi kurac mom licu. Osećam neuobičajeno jak miris… njega. Čitav dan se “kuva” u boksericama, ispod pantalona… u iščekivanju da me oseti, pomislim. I preskačem lagano oblizivanje… već ga zgrabim usnama i uvučem. Celog. Svakim pokretom je veći i snažnije udara. Gledam da se ne zagrcnem… da što jače i duže uživam tako punih usta… dok ga rukama držim za dupe povremeno jednu oslobađajući da ga pomazim po jajima… Ipak, ne traje dugo. “Okreni se, klekni na fotelju”, kaže. Poslušam ga, ali mu visina ipak ne odgovara… premeštamo se na sto… u uhodanu, najčešće korišćenu pozu kada smo u kancelariji: sednem na sto, on se smesti između mojih nogu i povuče me tako da se oslanjam samo krajnjim delom dupeta dok je sve drugo u vazduhu. Prodire odmah snažno… nestrpljivo. Drhtim od užittka… želje… osećaja potpunog predavanja, prepuštanja, preuzimanja. Obostranog. Poznjemo se odlično. Tačno znamo šta prija… a u stvari prija – sve. Podižem se… ljubimo se dok prodire… sluša moje nekontrolisane uzdahe, oseća tu nesputanu želju i prija mu… blago me spusti da ležim opružena na stolu, podiže mi džemper, baca se na grudi… vadeći jednu po jednu iz brusa… to prepuštanje njemu, užitak koji delimo je toliko prirodan, nesputan… stvaran… da tonemo u njega bez ikakve kontrole. Nežan je i snažan istovremeno… uzima me i daje mi se potpuno… stapa sa mnom, usisava moj bol u sebe tako snažno da gubim granicu između sebe i njega. “kako volim tvoju pičku… “ šapuće bezobrazno… “čitav dan zamišljam kako ću te jebati…”, “ uf… kako si me napalila!” Smeškam se… uživam i u tome, uživam u tako izrečenom “priznanju” uz fantastičan osećaj koji mi pruža dok lebdim između sna i jave… želeći da nikad ne prestane da me jebe, da nikad ne prođe drhtanje, želja, iščekivanje sledećeg prodora, dodira… udarca tela o telo… Sve je mokro, sklisko, vrelo… grčim se oko njega i osetim vrelinu istog trenutka kad on šapne: “Uh… izvini”. Smejem se… iskreno srećna. Odavno mu se nije desilo da tako pogubi kontrolu… odavno nije sebi dozvolio orgazam pre nego što oseti moj… i ako meni nikad nije smetalo. Volim kad se opusti, volim kad dođemo do toga da čak i on pogubi kontrolu i nesputano se prepusti užitku. “Zašto se izvinjavaš?” šapućem dok ga ljubim po licu “Zato što nisam mogao da se suzdržim” kaže kroz osmeh nastavljejući da se pomera u meni sve dok sam kurac ne ispadne. Onda se spušta licem među moje noge usisavajući sa apetitom naša pomešane užitke… Znalački savršeno prelazi jezkom gde treba i zadržava se koliko treba… Uključuje prste jedne ruke drugu spušta do mog tela tražeči moju. Nesvesno ga hvatam za slobodnu ruku i stiskam svom snagom svog užitka. Dovodi me do tačke kada nemam nikakvu kontrolu nad svojim telom… nemam načina da zadržim eksploziju… Prskam ga nekontrolisano… verovatno i vrisnem snažno mu stežući ruku. Traje… spušta usne nežno na prenadražen klit ne dopuštajući da se primirim, produžavajući trajanje eksplozije do maksimuma. Potpuno sam pod njegovom kontrolom i prija nenormalno… toliko da i ne želim da je povratim. Pogldi nam se sreću… nasmejan je, srećan, sa onim divnim detinje vragolastim tragovima radosti na licu… Da… to je on, takav je kad pristane da bude ceo tu… ceo sasvim moj…

Sedim na stolu, on na stolici koju je primakao skroz blizu… Razgovaramo… nežno, sa onim osećajem opipljivog straha za odgovor koji će dobiti, pita: “Kako si, bebo?” Obično odgovorim: “Dobro sam… “ I zaćutim. To njegovo tada suštinsko pitanje sa stvarnim zanimanjem traži iskrenost. “Nisam dobro.. teško mi je… tužna sam jako…” i zaćutim na njegovo šapućuće “Znam”. Podiže se da potraži moje usne i smesti me u svoj zagrljaj…

Kasnije… Spušta glavu meni u krilo i zatvara oči. Nameštam se da se što udobnije smesti, ljubim ga lagano, spuštam ruku i mazim ga po glavi. Gladno gutam jednostavnost tog trenutka uživanja. Nasmejem se u sebi kad shvatim da sam ja potpuno obučena gore… i potpuno gola ispod pojasa, dok je sa njim obrnuto. Možda je to i neka simbolika našeg potpunog sklada u tom trenutku? Pokrijem mu leđa… nastavljam da uživam u laganom povlačenjem ruke po njegovoj kosi uz nežno bockanje kratkih vlasi…

Još malo kasnije… Širimo ćebe na pod, oblačimo oboje nedostajuće delove gardeobe i najpre se on opruži, pa se ja smeštam u njegov zagrljaj.Kroz sve slojeve garderobe osećam snažno prisustvo njegovog tela, dodir obraza, otkucaje srca, dah koji se meša sa mojim… Zaspim na tom tvrdom podu svesna činjenice da fizička neudobnost ne može da pokvari savršen osećaj udobnosti proistekle iz potpunog sklada dva bića. Fizičkog i duhovnog.