Trista pena

„Ne, nemoj ništa spremati... sutra ću ti potvrditi da li dolazim, ili ne“

Zgrčili su joj se nožni prsti na hladnim pločicama. Pokušala je da ih opusti, nije ih mogla naći... Bledunjava boja pločica utapala se u njena stopala, ili obratno. Tu negde su ipak morale biti njene noge. Ledene. Samo da ih uoči.

„...sutra ću da potvrdim da li dolazim, ili ne“.

Danas je sunce u prozoru, rekla je. I jedna pruga svetlosti je končano otkrila njena stopala na pločicima. Bleda.

Izgleda da ti trebam, rekla je pruga svetlosti preko njenih bledih stopala.

Danas. Ne sutra. Nikako sutra, rekla je.

Danas, naravno, pružala se linija sunčeve svetlosti preko njenih stopala, grejući ih...

Ljubi me, rekla je danas suncu u prozoru, vrati mi boju, onu toplu, smedju... i izvila stopalo nalik Rahelinom, da se okupa u toploti, danas.

Vodi ljubav sa mnom, rekla je danas suncu u prozoru, ugrej me... čestice prašine su svetlucale oko njenog stopala, uskovitlane... pružila je ruku prema snopu svetlosti... miljrade blistavih čestica prašine pale su po njoj.

Svetlucam, rekla je danas suncu u prozoru, gotovo topla da bi mogla zaplesati... trista pena.

Danas.